Questions and answers

Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 87/18) je utvrđeno da se lice za zaštitu podataka o ličnosti određuje na osnovu njegovih stručnih kvalifikacija, a naročito stručnog znanja i iskustva u oblasti zaštite podataka o ličnosti, kao i sposobnosti za izvršavanje obaveza iz člana 58. ovog zakona. 

Zakon ne predviđa neko formalno obrazovanje koje treba da poseduje lice za zaštitu podataka o ličnosti.

Obaveze lica za zaštitu podataka o ličnosti utvrđene su odredbama člana 58. Zakona, tako da lice za zaštitu podataka o ličnosti odgovara za neizvršavanje tih obaveza rukovaocu/obrađivaču. 

Međutim, lice za zaštitu podataka o ličnosti ne snosi odgovornost za obaveze rukovaoca/obrađivača propisane Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti. 

Dakle, njegova uloga u pogledu usaglašavanja postupanja rukovaoca/obrađivača prevsahodno je savetodavna, pa tako, po pravilu, ne može ni da snosi odgovornost umesto rukovaoca/obrađivača za postupanje suprotno odredbama Zakona. 

Rukovalac/obrađivač dužan je da obezebdi nezavisnost lica za zaštitu podataka o ličnosti u izvršavanju njegovih obaveza i ne može da ga kazni niti da raskine radni odnos, odnosno ugovor sa njim zbog izvršavanja obaveza iz člana 58. Zakona.

Oobaveze lica za zaštitu podataka o ličnosti utvrđene su odredbama člana 58. Zakona, kojim je, između ostalog, predviđena njegova obaveza da: 

• informiše i daje mišljenje rukovaocu ili obrađivaču, kao i zaposlenima koji vrše radnje obrade o njihovima zakonskim obavezama u vezi sa zaštitom podataka o ličnosti;
• prati primenu odredaba Zakona, drugih zakona i internih propisa rukovaoca ili obrađivača koji se odnose na zaštitu podataka o ličnosti; 
• daje mišljenje, kada se to zatraži, o proceni uticaja obrade na zaštitu podataka o ličnosti i prati postupanje po toj proceni;  
• sarađuje sa Poverenikom u vezi sa pitanjima koja se odnose na obradu podataka.
  

Odredbom člana 56. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 87/18) predviđeno je da rukovalac/obrađivač mora odrediti lice za zaštitu podataka o ličnosti, i to: 

• ako se obrada vrši od strane organa vlasti, osim ako je reč o obradi koju vrši sud u svrhu obavljanja njegovih sudskih ovlašćenja (npr. državni organi, organ teritorijalne autonomije i jedinice lokalne samouprave, javna preduzeća, osnovne i srednje škole, muzeji, biblioteke, javne službe...); 
• osnovne aktovnosti rukovaoca ili obrađivača sastoje se od radnji obrade koje po svojoj prirodi, obimu, odnosno svrhama zahtevaju redovan i sistematski nadzor velikog broja lica na koje se podaci odnose (npr. operatori elektronskih komunikacionih mreža i usluga, banke...);
• osnovne kativnosti rukovaoca ili obrađivača sastoje se od obrade posebnih vrsta podataka o ličnosti iz člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ili podataka o ličnosti u vezi sa krivičnim presudama i kažnjivim dellima iz člana 19. ovog zakona, u velikom obimu (npr. pojedine privatne lekarske prakse u slučaju da već nisu obuhvaćene pojmom organa vlasti). 

U drugim slučajevima, rukovalac/obrađivač može odrediti lice za zaštitu podataka o ličnosti.

Polazeći od Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/06), članom 188. stav. 1. je propisano da su jedinice lokalne samouprave opštine, gradovi i grad Beograd. Takođe, član 189. Ustava propisuje da se na teritoriji grada mogu obrazovati dve ili više gradskih opština. Gradske opštine se obrazuju Statutom, kojim se uređuju poslovi iz nadležnosti grada koje vrše gradske opštine.

Prema Zakonu o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/07, 83/14 - dr. zakon, 101/16 - dr. zakon i 47/18) članom 3. stav 1. je propisano da se lokalna samouprava ostvaruje se u opštini, gradu i gradu Beogradu (u daljem tekstu: jedinica lokalne samouprave).

Dakle, shodno važećim propisima gradske opštine nisu jedinice lokalne samouprave, već su to samo opština, grad i grad Beograd.

Članom 14. stav 4. Zakona o lokalnim izborima jeste propisano da "predsednik, članovi izborne komisije u stalnom i proširenom sastavu i njen sekretar imaju zamenike", iz čega proističe da svaki član izborne komisije treba da ima i svog zamenika.

Međutim, u praksi postoje slučajevi da izborna komisija ne bude imenovana u punom sastavu, najčešće iz razloga što neki ovlašćeni predlagač-odbornička grupa nije blagovremeno dostavila predlog svog ili svojih predstavnika u izbornoj komisiji. Takva odluka se ne bi trebalo smatrati manljivom, odnosno ne bi je trebalo smatrati nepunovažnom, pogotovo iz razloga što je u praksi takođe poznato da se upražnjena mesta naknadno dopune, po dobijanju predloga ovlašćenog predlagača.

S obzirom na to da se iz postavljenog pitanja ne može utvrditi razlog nepotpunog predloga za imenovanje izborne komisije, ukazujemo na to da je članom 14. stav 11. Zakona o lokalnim izborima propisano da je "protiv rešenja skupštine jedinice lokalne samouprave o imenovanju predsednika i članova izborne komisije u stalnom sastavu dopuštena (je) žalba Upravnom sudu u roku od 24 časa od donošenja rešenja", tako da je ovlašćeni predlagač koji je trebalo da predloži predmetnog zamenika člana u mogućnosti da svoja prava zaštiti u odgovarajućem postupku pred Upravnim sudom, ukoliko smatra da mu je povređeno zakonom garantovano pravo na imenovanje zamenika člana izborne komisije.

Čan 153. Zakona o planiranju i izgradnji propisuje da investitor obezbeđuje stručni nadzor u toku građenja objekta, odnosno izvođenja radova za koje je izdata građevinska dozvola.

Stručni nadzor obuhvata: kontrolu da li se građenje vrši prema građevinskoj dozvoli, odnosno prema tehničkoj dokumentaciji po kojoj je izdata građevinska dozvola; kontrolu i proveru kvaliteta izvođenja svih vrsta radova i primenu propisa, standarda i tehničkih normativa, uključujući standarde pristupačnosti; kontrolu i overu količina izvedenih radova; proveru da li postoje dokazi o kvalitetu građevinskih proizvoda, opreme i postrojenja koji se ugrađuju; davanje uputstava izvođaču radova; saradnju sa projektantom radi obezbeđenja detalja tehnoloških i organizacionih rešenja za izvođenje radova i rešavanje drugih pitanja koja se pojave u toku izvođenja radova.

Stručni nadzor može da vrši lice koje ispunjava uslove propisane ovim zakonom za odgovornog projektanta ili odgovornog izvođača radova.

Stručni nadzor za izgradnju objekata može da vrši lice koje ispunjava uslove iz stava 3. ovog člana i koje je zaposleno u privrednom društvu, odnosno drugom pravnom licu ili kod preduzetnika koji poseduje rešenje o ispunjenosti uslova za izradu tehničke dokumentacije ili izvođenje radova na toj vrsti objekata, u skladu sa ovim zakonom.

U vršenju stručnog nadzora na objektu ne mogu da učestvuju lica koja su zaposlena u privrednom društvu, odnosno drugom pravnom licu ili preduzetničkoj radnji koje je izvođač radova na tom objektu, lica koja vrše inspekcijski nadzor, kao i lica koja rade na poslovima izdavanja građevinske dozvole u organu nadležnom za izdavanje građevinske dozvole.

Čitajući pažljivo ove odredbe možemo zaključiti da stručni nadzor može da vrši lice:

koje ima odgovaraću stručnu spremu i licencu ikoje je zaposleno u firmi (privredno Društvo/preduzetnik) koja je registrovana za izradu tehničke dokumentacije i

koje nije inspektor odnosno koje ne radi na izdavanju građevinskih dozvola.

Iz svega navedenog zaključujemo da, s obzirom na to da uprava nije privredno društvo odnosno da ne može da se registruje za izradu tehničke dokumentacije, samim tim ne može ni da zapošljava lice kome je u opisu posla vršenje tehničke kontrole.

Smatramo da ove usluge uvek treba outsource-ovati. Dok su postojale direkcije, koje su bile registrovane i za izradu projekata, one su imale zaposlene koji su mogli da vrše poslove nadzora.

U skladu sa članom 95. Zakona o zaposlenima u AP i JLS javni konkurs za popunjavanje položaja oglašava pokrajinski organ nadležan za postavljenje na položaj, odnosno Veće opštine, grada ili gradske opštine. Pre oglašavanja javnog konkursa za popunjavanje položaja nadležan pokrajinski organ, odnosno Veće obrazuje konkursnu komisiju.

Dalje se u članu 96 zakona kaže da izborni postupak sprovodi konkursna komisija od tri člana. Najmanje jedan član komisije mora imati stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu, jedan član koji je stručan u oblasti za koju se popunjava položaj i službenik koji obavlja poslove iz oblasti upravljanja ljudskim resursima. Po okončanom izbornom postupku konkursna komisija sastavlja listu od najviše tri kandidata koji su sa najboljim rezultatom ispunili merila propisana za izbor.

U skladu sa članom 97 listu kandidata konkursna komisija dostavlja organu autonomne pokrajine nadležnom za postavljenje na položaj, odnosno Veću. Organ autonomne pokrajine nadležan za postavljenje na položaj, odnosno Veće donosi odluku o izboru kandidata u roku od 15 dana od dana prijema liste kandidata. Ako je konkursna komisija utvrdila da nijedan kandidat nije ispunio merila propisana za izbor, organu autonomne pokrajine nadležnom za postavljenje na položaj, odnosno Veću ne može biti predložen kandidat za postavljenje na položaj. Organ autonomne pokrajine nadležan za postavljenje na položaj, odnosno Veće nije obavezno da izvrši izbor kandidata sa liste za izbor, ali je dužno da o razlozima za to obavesti sve učesnike konkursa pisanim putem i na internet prezentaciji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave. Ako organu autonomne pokrajine nadležnom za postavljenje na položaj, odnosno Veću ne bude predložen kandidat za postavljenje na položaj ili ako organ autonomne pokrajine nadležan za postavljenje na položaj, odnosno Veće ne postavi predloženog kandidata, sprovodi se novi javni konkurs.

Shodno odredbama zakona o neuspehu javnog konkursa javni konkurs nije uspeo između ostalo ako organ autonomne pokrajine nadležan za postavljenje na položaj, odnosno Veće ne donose odluku o izboru kandidata u roku od 15 dana od dana prijema liste kandidata (član 110. stav 1 tačka 5 zakona).

Poseban kolektivni ugovor za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 96/2019 i 58/2020 - Aneks I) pitanje kolektivnog osiguranja zaposlenih tretira u poglavlju 6. Kolektivno osiguranje zaposlenih, tako što članom 90. predviđa da je poslodavac dužan da, na svoj teret, kolektivno osigura zaposlene za slučaj smrti, povrede na radu, profesionalne bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i da im obezbedi korišćenje preventivno rekreativnih odmora. Poslodavac je dužan da, pored osiguranja iz stava 1. ovog člana, osigura zaposlene koji rade na radnim mestima sa povećanim rizikom, u uvećanom iznosu, utvrđenim kolektivnim ugovorom kod poslodavca, od povreda na radu i profesionalnih oboljenja. Učesnici ovog ugovora sporazumom utvrđuju način realizacije osiguranja iz st. 1. i 2. ovog člana.

Isti Kolektivni ugovor dalje u poglavlju 5. Druga primanja u članu 105. stav 1. propisuje da je poslodavac dužan da zaposlenom isplati otpremninu pri odlasku u penziju u visini tri prosečne plate zaposlenog u poslednjih 12 meseci, s tim što tako isplaćena otpremnina ne može biti niža od tri prosečne plate kod poslodavca u poslednjih 12 meseci, odnosno tri prosečne zarade isplaćene u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, ako je to za zaposlenog povoljnije, zatim naknadu troškova pogrebnih usluga u slučaju smrti člana uže porodice, a članovima uže porodice u slučaju smrti zaposlenog, u visini troškova pogrebnih usluga, do visine neoporezivog iznosa, koji priznaje Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje i naknadu štete zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja u skladu sa ovim, odnosno kolektivnim ugovorom kod poslodavca.

Dalje u članu 106. PKU propisano je da poslodavac može, iz sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove da uplati premiju zaposlenom za dobrovoljno penzijsko osiguranje, uplati premiju zaposlenom za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija i isplati nagradu zaposlenim ženama povodom 8. marta.

I na kraju, član 107. kolektivnog ugovora propisuje da zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć u slučaju duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, nabavke medicinsko-tehničkih pomagala za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice, zdravstvene rehabilitacije zaposlenog, nastanka teže invalidnosti zaposlenog i nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice.

Dakle, kada je u pitanju kolektivno osiguranje zaposlenih ono obuhvata smrt koja je nastupila na radu, povrede na radu i profesionalne bolesti povezane sa obavljanjem poslova zaposlenog kod poslodavca, kao i posledice u vidu delimičnog ili potpunog gubitka radne sposobnosti izazvane profesionalnim oboljenjem nastalim zbog obavljanja poslova zaposlenog kod poslodavca – član 90. Kolektivnog ugovora.

Osim navedene obaveze poslodavac odgovara za štetu zbog povrede na radu ili profesionalnog oboljenja u skladu sa kolektivnim ugovorom – član 105 Kolektivnog ugovora.

Zaposleni u ovom korpusu prava ostvaruje i pravo na solidarnu pomoć u slučaju duže i teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice, nabavke medicinsko tehničkih pomagala za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice, zdravstvene rehabilitacije zaposlenog, nastanka invalidnosti zaposlenog i nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice – član 106. Kolektivnog ugovora.

I to bi bila sva prava zaposlenog po ovom osnovu, odnosno sve na šta je obavezan poslodavac po Zakonu o radu u Posebnom kolektivnom ugovoru za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i Jedinica lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS” br. 96/2019 i 58/2020 – Aneks I).

Prava zaposlenog u vezi sa naknadom štete i naplatom štete po osnovu smanjenja ili gubitka radne sposobnosti se odnose samo i isključivo na smanjenje ili gubitak radne sposobnosti do koje je došlo usled povrede na radu ili profesionalnog oboljenja neposredno povezanog sa vrstom poslova i uslovima rada kod poslodavca. Preduslov za uspeh u parnici ove vrste je nalaz kvalifikovanog sudskog veštaka koji bi potvrdio da je do gubitka ili smanjenja radne sposobnosti kod zaposlenog došlo usled profesionalnog oboljenja neposredno povezanog sa obavljanjem poslova zaposlenog kod poslodavca. Sama činjenica da poslodavac nije zaključio polisu kolektivnog osiguranja zaposlenih, pa samim tim nije osigurao zaposlenog od rizika smrti na radu, povrede na radu, profesionalne bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti, nije dovoljan argument za pokretanje i uspešno okončanje parničnog postupka.

Član 106. Posebnog kolektivnog ugovora za zdravstvene ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, Autonomna pokrajina i Jedinica lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS” br. 96/2019 i 58/2020 – Aneks I) predviđa mogućnost da poslodavac iz sopstvenih prihoda uplati zaposlenom premiju za kolektivno osiguranje od posledica nezgoda i kolektivno osiguranje za slučaj težih bolesti i hirurških intervencija. Ovaj oblik osiguranja se odnosi na svaku nezgodu bila ona povezana sa radom kod poslodavca ili ne, oboljevanje od težih bolesti koje ne spadaju u profesionalna oboljenja, niti su u bilo kakvog vezi sa radom zaposlenog kod poslodavca, odnosno obuhvata sve hirurške intervencije bez obzira na vrstu ili način i razloge zbog kojih je došlo do potrebe za hirurškom intervencijom. Važno je ovde napomenuti da elemenat obaveznosti u ovom slučaju ne postoji, već je u pitanju fakultativna mogućnost uslovljena visinom sopstvenih prihoda poslodavca i voljom organa upravljanja kod poslodavca. Izostanak polise osiguranja koja pokriva događaje navedene u članu 106. PKU ne generiše nikakvu odgovornost poslodavca jer odredba nije obavezujuća niti garantuje pravo zaposlenog na ove vidove osiguranja. Ovakvi vidovi osiguranja su dostupni svakom građaninu Republike Srbije i nisu uslovljeni radnim odnosom.

Ne bi trebalo mešati dve vrste polisa osiguranja niti pogrešno zaključiti da osiguranje iz člana 90. PKU kao obavezan oblik kolektivnog osiguranja obuhvata smanjenje ili gubitak radne sposobnosti do kog je došlo bez uticaja poslodavca na okolnosti koje su uzrokovale smanjenje ili gubitak radne sposobnosti zaposlenog. Ovaj oblik obaveznog osiguranja ne podrazumeva pravo zaposlenog da bez obzira na okolnosti pod kojima je oboleo zahteva isplatu osigurane sume. Postojanje direktne uzročno posledične veze između propuštanja poslodavca da ugovori obavezno osiguranje i štete koju trpi zaposleni zbog gubitka ili smanjenja radne sposobnosti je predmet dokazivanja, a upravo ova veza je odlučujući argument za dokazivanje osnovanosti potraživanja naknade štete od poslodavca. Ta veza se uspostavlja tako što tužilac dokazuje da je u pitanju smanjenje ili gubitak radne sposobnosti koji je nastao na radu ili u vezi sa radom kod poslodavca. Tek kumuliranjem odgovornosti poslodavca po oba osnova, stiču se uslovi za naplatu štete od poslodavca.

U skladu sa članom 32. Zakona o zaposlenima u AP i JLS službenik je dužan da prihvati odgovarajuće radno mesto na koje je prema odredbama ovog zakona trajno ili privremeno premešten. Dalje, članom 112. istog zakona predviđeno je da službenik može, zbog potrebe rada, da bude trajno ili privremeno premešten na drugo odgovarajuće radno mesto. Za premeštaj službenika zbog potrebe rada nije potrebna njegova saglasnost.

Pod odgovarajućim radnim mestom smatra se ono radno mesto čiji se poslovi rade u istom zvanju kao poslovi radnog mesta sa koga se službenik premešta i za koje službenik ispunjava sve uslove (član 113).

Član 168. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave uredio je Donošenje novog Pravilnika i promena Pravilnika

U slučaju donošenja novog pravilnika propisano je da se svi službenici raspoređuju na odgovarajuća radna mesta u istom zvanju.

Ako novim pravilnikom neka radna mesta budu ukinuta ili broj službenika smanjen, prekobrojni službenici raspoređuju se na druga odgovarajuća radna mesta u istom zvanju, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednja tri uzastopna ocenjivanja.

U slučaju promene pravilnika, ako neka radna mesta budu ukinuta ili broj službenika smanjen, prekobrojni službenici premeštaju se na druga odgovarajuća radna mesta u istom zvanju, a prednost imaju oni sa boljim ocenama u poslednja tri uzastopna ocenjivanja.

Ako odgovarajuće radno mesto ne postoji, u slučaju donošenja novog, odnosno promene pravilnika, prekobrojni službenik može, uz njegovu saglasnost, biti raspoređen, odnosno premešten na niže radno mesto koje odgovara njegovoj vrsti i stepenu stručne spreme, odnosno obrazovanja, a ako takvo radno mesto ne postoji, postaje neraspoređen.

Ako se službenik iz stava 4. ovog člana ne saglasi sa raspoređivanjem, odnosno premeštajem rukovodilac donosi rešenje o prestanku radnog odnosa. Službeniku prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja o prestanku radnog odnosa.

Žalba ne odlaže izvršenje rešenja o raspoređivanju, odnosno premeštaju i rešenja kojim se utvrđuje da je službenik neraspoređen.

U slučaju donošenja novog, odnosno izmene pravilnika, službenik može biti raspoređen, odnosno premešten na radno mesto u neposredno višem zvanju ako ispunjava uslove za napredovanje iz člana 133e ovog zakona i druge uslove za rad na tom radnom mestu.

U postupku pripreme pravilnika, poslodavac pribavlja mišljenje reprezentativnog sindikata.

U slučaju donošenja novog pravilnika ili njegove izmene, a pre raspoređivanja ili premeštaja službenika na odgovarajuća radna mesta, može se sprovesti prethodna provera stručne osposobljenosti, znanja i veština.

Dakle, raspoređivanje službenika u niže zvanje od utvrđenog moguće je samo u slučaju i na način propisan članom 168. Zakona o zaposlenima u AP i JLS.

Ono što je zajedničko za sve ustanove je da se u radno-pravnom smislu primenjuje Zakon o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje). Odredbe navedenog zakona, naravno, ne sadrže odredbu kojom se daje mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi na neodređeno ili određeno vreme.

Članom 39. Zakona o kulturi ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 13/2016, 30/2016 - ispr. i 6/2020) se navodi da dužnost direktora ustanove prestaje istekom mandata i razrešenjem.

Osnivač ustanove razrešiće direktora pre isteka mandata:

1) na lični zahtev;

2) ako obavlja dužnost suprotno odredbama zakona;

3) ako nestručnim, nepravilnim i nesavesnim radom prouzrokuje veću štetu ustanovi ili tako zanemaruje ili nesavesno izvršava svoje obaveze da su nastale ili mogu nastati veće smetnje u radu ustanove;

4) ako je protiv njega pokrenut krivični postupak za delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora, odnosno ako je pravnosnažnom sudskom odlukom osuđen za krivično delo koje ga čini nedostojnim za obavljanje dužnosti direktora ustanove;

5) iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom ustanove.

Dakle, ni odredbama ovog zakona nije predviđena mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi.

Najzad, navedena mogućnost nije predviđena ni odredbama Posebnog kolektivnog ugovora za ustanove kulture čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 106/2018 i 144/2020).

Na osnovu odredbi Zakona o socijalnoj zaštiti ("Sl. glasnik RS", br. 24/2011) osnivač centra za socijalni rad razrešiće direktora centra za socijalni rad pre isteka mandata:

1) na lični zahtev;

2) ako obavlja poslove direktora suprotno odredbama zakona;

3) ako nestručnim i nesavesnim radom prouzrokuje štetu centru za socijalni rad ili svoje obaveze izvršava na način koji može prouzrokovati veće smetnje u radu centra za socijalni rad;

4) ako na bilo koji način onemogućava ostvarivanje prava i usluga iz nadležnosti centra za socijalni rad;

5) ako je pravnosnažno osuđen za krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv života i tela, protiv sloboda i prava čoveka i građanina, protiv prava po osnovu rada, protiv časti i ugleda, protiv polne slobode, protiv braka i porodice, protiv službene dužnosti, kao i protiv ustavnog uređenja i bezbednosti Republike Srbije;

6) iz drugih razloga utvrđenih zakonom ili statutom centra za socijalni rad.

Ni odredbama ovog zakona nije data mogućnost da imenovano lice nakon razrešenja ostaje u radnom odnosu u ustanovi, a takve odredbe ne sadrži ni Poseban kolektivni ugovor o socijalnoj zaštiti u Republici Srbiji ("Sl. glasnik RS", br. 29/2019 i 60/2020).

Članom 50. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave je propisano:

“Zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 30% i to:

1) Za 10 godina rada u radnom odnosu - u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa,

2) Za 20 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 1) ovog stava uvećane za 30%,

3) Za 30 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 2) ovog stava uvećane za 30%,

4) Za 35 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 3) ovog stava uvećane za 30%,

5) Za 40 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 4) ovog stava uvećane za 30%.

Zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa. 

U slučaju da je poslodavac preuzeo poslove i zaposlene od drugog poslodavca kao uslov za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada u radnom odnosu kod prethodnog poslodavca.

Jubilarna nagrada se isplaćuje u roku od 30 dana od dana ostvarivanja ovog prava

Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu kod poslodavca, ako to pravo u kalendarskoj godini nije ostvario u drugom državnom organu, organu autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave u kojem je radio pre rada kod poslednjeg poslodavca.

Pravo iz stava 1. ovog člana, ostvaruju svi zaposleni koji počev od 22. marta 2019. godine navršavaju 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada u radnom odnosu u skladu sa ovim članom”.

S obzirom da u ovom konkretno slučaju zaposleni ima više od 10 godina radnog staža koji se računa za jubilarnu nagradu on ne može u ovoj godini ostvariti pravo na jubilarnu nagradu za 10 jubilarnih godina, već će to pravo ostvariti kada se steknu uslovi za 20 jubilarnih godina rada.