Questions and answers
On this page, SKGO publishes answers from the SKGO Expert Service to questions received from local administrations about the functioning of local self-government and the responsibilities of cities and municipalities.
Da li zaposleni pored zahteva/molbe, izvoda iz matične knjige umrlih (za određeno lice) treba da priloži još nešto od dokumentacije na osnovu čega bi se odredilo koji iznos do dve prosečne mesečne zarade treba isplatiti zaposlenom kako bi ostvario pravo na solidarnu pomoći za slučaj smrti člana uže porodice?
Članom 51. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS ("Sl. glasnik RS", br. 38/2019) je propisano:
„Zaposleni ima pravo na solidarnu pomoć za slučaj:
1) duže ili teže bolesti zaposlenog ili člana njegove uže porodice ili teže povrede zaposlenog,
2) nabavke ortopedskih pomagala i aparata za rehabilitaciju zaposlenog ili člana njegove uže porodice,
3) zdravstvene rehabilitacije zaposlenog,
4) nastanka teže invalidnosti zaposlenog,
5) nabavke lekova za zaposlenog ili člana uže porodice,
6) pomoć porodici za slučaj smrti zaposlenog i zaposlenom za slučaj smrti člana uže porodice,
7) mesečnu stipendiju tokom redovnog školovanja za decu zaposlenog čija je smrt nastupila kao posledica povrede na radu ili profesionalnog oboljenja - do visine mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a ukoliko deca borave u predškolskoj ustanovi poslodavac je dužan da nadoknadi troškove boravka u predškolskoj ustanovi.
8) pomoć zbog uništenja ili oštećenja imovine, elementarnih i drugih vanrednih događaja - do visine neoporezivog iznosa koji je predviđen zakonom kojim se uređuje porez na dohodak građana,
9) rođenja deteta zaposlenog - u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike,
10) pomoć zaposlenoj za vantelesnu oplodnju - najviše do tri prosečne mesečne zarade u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, a na osnovu uredne dokumentacije,
11) drugu solidarnu pomoć za poboljšanje materijalnog i socijalnog položaja zaposlenog u skladu sa merilima propisanim opštim aktom poslodavca i raspoloživim finansijskim sredstvima.
Članovima uže porodice u smislu ovog člana, smatraju se bračni ili vanbračni partner, deca, roditelji, usvojilac, usvojenik i staratelj zaposlenog.
U slučaju da je više članova uže porodice zaposleno kod poslodavca, pravo na solidarnu pomoć za člana uže porodice iz stava 1. tač. 1), 2), 5), 8) i 9) ostvaruje jedan zaposleni.
Duža ili teža bolest odnosno teža povreda u smislu stava 1. tačka 1) ovog člana postoji ako je zaposleni odsutan sa rada najmanje 30 dana neprekidno zbog sprečenosti za rad usled bolesti, odnosno povrede.
Pravo iz stava 1. ovog člana zaposleni ne ostvaruje za članove uže porodice koji ostvaruju primanja iz radnog odnosa, odnosno po osnovu rada u trenutku podnošenja zahteva, odnosno koji primaju novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć ili primaju penziju koja je veća od najnižeg iznosa penzije.
Solidarna pomoć u toku godine, u slučajevima utvrđenim u stavu 1. tač. 1)-5) ovog člana priznaje se na osnovu uredne dokumentacije, u skladu sa sredstvima obezbeđenim u budžetu organa jedinice lokalne samouprave, a najviše do visine tri prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike.
Solidarna pomoć u slučaju utvrđenom u stavu 1. tačka 6) ovog člana priznaje se porodici i ostvaruje se, po zahtevu člana porodice koji se podnosi u roku od 90 dana od dana kada je nastupio osnov za isplatu solidarne pomoći, najviše do visine dve prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa u Republici Srbiji prema poslednjem objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike.
Porodicu u smislu stava 7. ovog člana čine bračni i vanbračni partner, deca, roditelji, usvojilac, usvojenik i staratelj.
Zaposleni može da ostvari pravo na solidarnu pomoć, ukoliko pravo na ortopedska pomagala, aparate za rehabilitaciju, lekove i dr. nije ostvareno u skladu sa drugim propisima iz oblasti obaveznog socijalnog osiguranja, boračko-invalidske zaštite i drugim propisima.
Pravo na solidarnu pomoć u skladu sa ovim članom ostvaruju svi zaposleni kod kojih osnov za isplatu solidarne pomoći nastupi počev od 22. marta 2019. godine“.
S obzirom na navedene odredbe, a da bi se ostvarilo pravo na pomoć porodici za slučaj smrti zaposlenog i zaposlenom za slučaj smrti člana uže porodice, u konkretnom slučaju roditelja, iz člana 51. stav 1. tačka 6. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS, pored zahteva i izvoda iz matične knjige umrlih, potrebno je pribaviti uverenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje u pogledu ostvarivanja prava na penziju, njenu visinu odnosno primanja novčane naknade za tuđu negu i pomoć.
U pogledu visine iznosa nadležni organ JLS može da propiše i bliže uredi pitanja davanja solidarne pomoći, u skladu sa odredbama zakona i Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS.
Da li je poslodavac dužan da na zahtev i priložen poziv državnog organa donese Rešenje o odsustvu sa rada radi odazivanja na poziv državnog organa i to naravno plati zaposlenom kao jednu vrstu plaćenog odsustva koja je predviđena Zakonom, a ne Posebnim kolektivnim ugovorom za JLS ili može odgovarati obaveštenjima ili uopšte ne odgovarati zaposlenom?
Članom 114. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) je propisano:
„Zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade u prethodnih 12 meseci, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, za vreme odsustvovanja sa rada na dan praznika koji je neradni dan, godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, vojne vežbe i odazivanja na poziv državnog organa.
Poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade iz stava 1. ovog člana u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada zbog vojne vežbe ili odazivanja na poziv državnog organa, od organa na čiji se poziv zaposleni odazvao, ako zakonom nije drukčije određeno“.
Shodno navedenim odredbama, zaposleni ostvaruje naknadu zarade za vreme odsustvovanja sa rada, između ostalog, i zbog odazivanja na poziv državnog organa. Pored navedenog, poslodavac ima pravo na refundiranje isplaćene naknade zarade a u slučaju odsustvovanja zaposlenog sa rada. Pored citiranih odredbi, ukazujemo na dva mišljenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
Mišljenje Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, br. 011-00-730/2006-02 od 25.8.2006. godine glasi:
„U članu 114. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005 i 61/2005 - dalje: Zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu zarade u visini prosečne zarade za prethodna tri meseca, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, između ostalih slučajeva i za vreme odsustvovanja sa rada zbog odazivanja na poziv organa, na čiji se poziv zaposleni odazvao. U članu 114. stavu 2. Zakona utvrđeno je pravo poslodavca na refundiranje isplaćene naknade zarade zaposlenom od organa na čiji poziv se zaposleni odazvao, ako zakonom nije drugačije određeno.“
Relevantno je i mišljenje Ministarstva rada i socijalne politike, br. 011-00-00421/2008-02 od 4.5.2008. godine koje glasi:
„Prema tome, u osnov za utvrđivanje visine naknade zarade u slučajevima navedenim u članu 114. Zakona o radu, uzimaju se sva primanja koja čine zaradu, u skladu sa članom 105. stav 3. Zakona, a koja su u prethodna tri meseca, pre meseca u kome je zaposleni započeo da koristi odsustvo sa rada, isplaćena zaposlenom.
Imajući u vidu navedeno zaposleni koji nije radio na dan državnog praznika koji je neradni dan ima pravo samo na naknadu zarade, a ne i na zaradu.
U slučaju da je zaposleni radio na dan državnog praznika koji je neradni dan ima pravo na uvećanu zaradu u skladu sa članom 108. stav 1. tačka 1) Zakona, bez obzira na ugovorenu fiksnu mesečnu zaradu."
U konkretnom slučaju, zaposleni koji smatra da su mu povređena prava može da izjavi žalbu žalbenoj komisiji, a čija nadležnost je utvrđena članom 174. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - dr. zakon i 95/2018 - dr. zakon). Žalbena komisija je dužna, shodno članu 175. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema.
Da li zaposleni koji su raspoređeni na radno mesto vozača u JLS imaju pravo na terenski dodatak? Ukoliko ima pravo, na koji način se vrši obračun visine terenskog dodatka? Da li se terenski dodatak računa dnevno u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade u privredi RS ili mesečno? Da li zaposleni koji su raspoređeni na radno mesto vozača u JLS imaju pravo na dnevnicu za službeni put?
Članom 40. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS ("Sl. glasnik RS", br. 38/2019) je propisano:
„Zaposleni ima pravo na naknadu troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) u skladu sa aktom Vlade“.
Članom 48. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u JLS se predviđa:
„Zaposleni ostvaruju pravo na naknadu troškova službenog puta u zemlji, službenog puta u inostranstvo, troškove rada i boravka na terenu i druge troškove shodnom primenom akta Vlade iz člana 46. ovog ugovora“.
Gore navedeni akt Vlade je Uredba o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ("Sl. glasnik RS", br. 98/2007, 84/2014, 84/2015), čijim članom 44. je predviđeno:
„Državnom službeniku i namešteniku isplaćuje se naknada troškova rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koja iznosi 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u Republici Srbiji, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike na dan isplate.
Ako za rad i boravak na terenu nisu obezbeđeni besplatni smeštaj i ishrana, terenski dodatak uvećava se za troškove smeštaja i ishrane: za troškove smeštaja - najviše do iznosa naknade za troškove smeštaja na službenom putovanju u zemlji (član 8. ove uredbe), a za troškove ishrane - najviše za dnevnicu za službeno putovanje u zemlji (član 9. ove uredbe)“.
Shodno članu 43. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika rad na terenu jeste rad koji se po prirodi posla vrši izvan službenih prostorija, a na koji se državni službenik ili nameštenik, po nalogu ovlašćenog lica, upućuje da izvrši službeni posao.
Terenski dodatak bi se utvrdio zbog toga što zaposleni duže vreme boravi van svog mesta rada i stanovanja, usled čega je duže odvojen od porodice odnosno utvrdio bi se radi podmirenja nekih dodatnih, nepredviđenih, troškova koje bi zaposleni mogao da ima. Terenski dodatak čini zaradu zaposlenog i podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa na zarade. Terenski dodatak se utvrđuje kao drugo primanje zaposlenog, a u skladu sa članom 120. stav 1. tačka 4. Zakona o radu, pa stoga i čini zaradu zaposlenog, a u smislu člana 105. stav 3. Zakona o radu.
S obzirom na opisanu prirodu i razloge za utvrđivanje terenskog dodatka vozači, imajući u vidu opis i suštinu njihovog posla, ne ostvaruju pravo na trenski dodatak, a svakako ostvaruju pravo na naknadu troškova službenog puta.
U slučaju predloga za razrešenje direktora, da li je obavezno ostaviti rok od 20 dana za odgovor direktora da se izjasni o razlozima zbog kojih se predlaže razrešenje?
Pomenuta obaveza je predviđena članom 48 stav 4. Zakona o javnim preduzećima, ali obzirom da se pomenuti zakon primenjuje isključivo na javna preduzeća ovakva obaveza ne postoji za ustanove.
Međutim, smatramo da je značajno za legitimnost odluke pružiti priliku direktoru Turističke organiza da se izjasni o razlozima zbog kojih se predlaže njegovo razrešenje.
Da li odluka Skupštine da se ne usvaja izveštaj ustanove tj. turističke organizacije mora biti obrazložena?
Iako takva zakonska obaveza nije predviđena Zakonom o turozmi i Zakonom o javnim službama, smatramo logičnim i opravdanim da se navedu razlozi zbog kojih nije usvojen izveštaj i istaknu nedostaci u radu koji su takvog značaja da je Skupština opštine odlučila da ne usvoji godišnji izveštaj Turističke organizacije. Sa druge strane, moguće je da statutom opštine ili u osnivačkom aktu ustanove kojim su regulisani odnosi osnivača i ustanove postoje odredbe u tom pogledu.
Ko podnosi inicijativu za razrešenje direktora Turističke organizacije? Da li je podnosi Upravni odbor?
Što se tiče pokretanja postupka razrešenja od strane Upravnog odbora, čl. 36 Zakona o turizmu nije prevideo takvo ovlašćenje Upravnog odbora, a nije ga predvideo ni čl. 21 Zakona o javnim službama. Međutim, obzirom da su oba pomenuta zakona predvidela mogućnost da Upravni odbor „vrši i druge poslove utvrđene aktom o osnivanju i statutom” smatramo da je neophodno napraviti uvid u osnivački akt ustanove, odnosno statut kojim je moguće predvideti i druga ovlašćenja tj. poslove Upravnog odbora.
Ukoliko Upravni odbor nije ovlašćen za pokretanje postupka razrešenja direktora TO, smatramo da se primenjuju opšta pravila predviđena Zakonom o lokalnoj samoupravi koji predviđa da sve predloge akata Skupštini opštine podnosi Opštinsko veće (čl. 46).
Da li se ne usvajanjem izveštaja o radu za 2019. godinu ustanove (turistička organizacija) čiji je osnivač opština može pokrenuti inicijativa za razrešenje direktora?
Turističke organizacije (u daljem tekstu: TO) su uređene Zakonom o turizmu („Sl.glasnik RS“,br.17/2019) kao posebnim zakonom koji propisuje poslove TO, organe TO i uslove za direktora TO, kao i druge elemente značajne za njihov rad i funkcionisanje. U skladu sa članom 31. Zakona o turizmu sve turističke organizacije, pa samim tim i TO čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, posluju u skladu sa propisima kojima se uređuju javne službe. Dakle, Zakon o javnim službama ("Sl. glasnik RS", br. 42/91, 71/94, 79/2005 - dr. zakon, 81/2005 - ispr. dr. zakona, 83/2005 - ispr. dr. zakona i 83/2014 - dr. zakon) je sistemski zakon koji uređuje, između ostalog i izbor i razrešenje direktora TO u skladu sa Zakonom o turizmu kao posebnim zakonom koji u tom pogledu ne predviđa nikakvu posebnu regulativu. Moramo imati u vidu i Zakon o lokalnoj samoupravi koji definiše osnivača, te u skladu sa članom 32. stav 1. tačka 9. Skupština opštine imenuje i razrešava upravni i nadzorni odbor, imenuje i razrešava direktore javnih preduzeća, ustanova, organizacija i službi, čiji je osnivač i daje saglasnost na njihove statute, u skladu sa zakonom.
Dakle, uvidom u odredbe Zakona o turizmu koji kao matični zakon uređuje rad i funkcionisanje TO čiji je osnivač JLS, možemo konstatovati da izuzev odredbi kojima se utvrđuje broj članova i poslovi upravnog i nadzornog odbora, odnosno uslova za izbor i poslovi direktora turističke organizacije jedinice lokalne samouprave, zakon ne sadrži nikakvu posebnu regulativu (u odnosu na sistemske zakone) u pogledu postupka izbora ili što je za vaš slučaj značajno, uslova za razrešenje direktora TO.
U skladu sa navedenim, možemo zaključiti da se na imenovanje i razrešenje direktora TO čiji je osnivač JLS primenjuje Zakon o javnim službama (čl.18) i Zakon o lokalnoj samoupravi (čl.32 stav 1 tačka 9), koji predviđaju da osnivač (Skupština opštine/grada) imenuje i razrešava direktore ustanova, u šta spada i TO u skladu sa pomenutim članom 31. Zakona o turizmu. Takođe, Zakonom o turizmu kao posebnim zakonom nisu definisani posebni razlozi za razrešenje direktora. U skladu sa navedenim, obzirom da sistemski zakon, kao i posebni zakon nisu predvideli razloge za razrešenje direktora TO, smatramo da Skupština opštine/grada može doneti arbitrarnu odluku o razrešenju direktora TO iz razloga zbog kojih nije usvojen godišnji izveštaj o radu ustanove. Smatramo da je neophodno da ti razlozi budu jasno navedeni u obrazloženju akta o razrešenju direktora TO, kako bi se predupredile moguće negativne posledice u slučaju radnog spora.
Da li je za zasnivanje radnog odnosa izabranog predsednika Skupštine nadležno skupštinsko radno telo ili Skupština?
U skladu sa članom 3. Zakona o zaposlenim u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 21/2016, 113/2017 i dr.) „zaposlenim u smislu zakona, smatraju se funkcioneri koji na osnovu zakona (osnov je Zakon o lokalnoj samoupravi, član 38. stav 5, predsednik Skupštine može biti na stalnom radu u Opštini), imaju obavezu, odnosno koriste pravo da zasnuju radni odnos radi vršenja dužnosti.
Članom 4. stavovima 1. i 4. Zakona o zaposlenima u AP i JLS je uređeno da je poslodavac funkcionera, jedinica lokalne samouprave, a da za funkcionere u jedinicama lokalne samouprave, prava i dužnost u ime poslodavca vrši skupština opštine, odnosno radno telo skupštine (najčešće je to Komisija za administrativno mandatska i imunitetska pitanja).
Članom 10. Zakona o zaposlenima u AP i JLS izabrani i imenovani funkcioneri prava iz radnog odnosa kod poslodavca ostvaruju na osnovu akta o izboru ( tj. odluke/rešenja o izboru predsednika Skupštine opštine).
Konačno, članom 11. Zakona o zaposlenima u AP i JLS rešenje o plati, naknadi i ostalim primanjima funkcionera, donosi organ, odnosno nadležno radno telo Komisija.
Dakle, pomenuti zakon jasno razlikuje, Skupštinu opštine kao organ koji donosi akt o izboru određenog lica na funkciju Predsednika skupštine, a da potom na osnovu tog akta o pravima i obavezama iz radnog odnosa rešava radno telo skupštine koje se ex lege pojavljuje u ulozi poslodavca.
U skladu sa gore navedenim, smatramo da je Radno telo Skupštine opštine ovlašćeno da vrši prava i dužnosti u ime poslodavca, te u skladu sa tim, Radno telo skupštine u skladu sa Poslovnikom Skupštine, ovlašćeno je da na osnovu akta skupštine o izboru predsednika skupštine opštine donese akte kojim će urediti radno pravni status Predsednika skupštine, što podrazumeva donošenje: Rešenja kojim se utvrđuju prava i dužnosti iz radnog odnosa i Rešenje o plati, naknadi i ostalim primanjima funkcionera.
Službenik je dobio otkaz od strane poslodavca. Podneo je prigovor Žalbenoj komisiji. Ako Žalbena komisija ne odluči po prigovoru u roku od 30 dana, da li rešenje načelnika postaje konačno i može li službenika odjaviti sa obaveznog socijalnog osiguranja?
Članom 170. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano sledeće:
„Žalbena komisija odlučuje o žalbama službenika na rešenja kojima se odlučuje o njihovim pravima i dužnostima, kao i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa.
Žalbena komisija primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak“.
Shodno članu 167. Zakona o opštem upravnom postupku drugostepeni organ rešenjem odbacuje žalbu koja nije blagovremena, nije dozvoljena, koju je izjavilo neovlašćeno lice ili koja nije uređena u roku koji je organ odredio. Ako žalbu ne odbaci, drugostepeni organ može odbiti žalbu, poništiti rešenje u celini ili delimično i sam odlučiti o upravnoj stvari, poništiti rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, ili ga izmeniti. Drugostepeni organ odlučuje o žalbi na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni ili drugostepeni organ.
U skladu sa članom 174. Zakona o opštem upravnom postupku rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje se bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok.
Zakonom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je predviđen kraći rok i to rok od 30 dana. Naime, član 175. glasi:
„Žalbena komisija je dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako
ovim zakonom nije drukčije određeno“.
Članom 176. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je predviđeno da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor.
Članom 19. Zakona u upravnim sporovima je predviđeno sledeće:
„Ako drugostepeni organ, u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.
Ako prvostepeni organ po zahtevu stranke nije u roku predviđenom zakonom kojim se uređuje opšti upravni postupak, doneo rešenje protiv kojeg nije dozvoljena žalba, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.
Shodno citiranim odredbama člana 19. Zakona o upravnim sporovima, rešenje ne postaje konačno, već je potrebno zatražiti od žalbene komisije da donese rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja u roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke.
Lice je podnelo zahtev za isplatu jubilarne nagrade JLS gde je trenutno zaposlen. Kako je 2006. godine imenovan za direktora jednog javnog preduzeća čiji je osnivač JLS, a počevši 2012. godine postavljen je za člana Veća i na toj funkciji je bio sve do 2014. godine, i nakon toga je izabran za direktora jednog javnog preduzeća. Kako je 2015. godine bio raspoređen na radnom mestu u JLS svega mesec dana, a nakon toga sve do 2020. godine kada mu je prestalo mirovanje radnog odnosa na mestu direktora javnog preduzeća, a zbog prestanka funkcije radnog mesta raspoređen je na radnom mestu kao službenik u JLS. Da li navedeno lice ima pravo na jubilarnu nagradu u JLS gde je trenutno zaposlen i kada stiče to pravo?
Članom 50. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave je propisano:
“Zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini prosečne mesečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 30% i to:
- Za 10 godina rada u radnom odnosu - u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa,
- Za 20 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 1) ovog stava uvećane za 30%,
- Za 30 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 2) ovog stava uvećane za 30%,
- Za 35 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 3) ovog stava uvećane za 30%,
- Za 40 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 4) ovog stava uvećane za 30%.
Zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa.
U slučaju da je poslodavac preuzeo poslove i zaposlene od drugog poslodavca kao uslov za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada u radnom odnosu kod prethodnog poslodavca.
Jubilarna nagrada se isplaćuje u roku od 30 dana od dana ostvarivanja ovog prava.
Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu kod poslodavca, ako to pravo u kalendarskoj godini nije ostvario u drugom državnom organu, organu autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave u kojem je radio pre rada kod poslednjeg poslodavca.
Pravo iz stava 1. ovog člana, ostvaruju svi zaposleni koji počev od 22. marta 2019. godine navršavaju 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada u radnom odnosu u skladu sa ovim članom”.
S obzirom na sve navedeno, u ovom konkretnom slučaju lice će ostvariti pravo na jubilarnu nagradu za period u kome je bio izabran na funkciju člana veća i za period u kome je radio u opštinskoj upravi. Kako javno preduzeće nije državni organ, niti organ autonomne pokrajini ni jedinice lokalne samouprave, to radno iskustvo se neće računati u staž za jubilarnu nagradu.
Zaposleno lice u JLS je naknadno steklo visoko obrazovanje, ima položen položen državni stručni ispit i uzastopno tri puta ocenjeno je sa ocenom “ističe se". Koji su koraci napredovanja u zavnje “mlađi savetnik”, kao izvršilačkog radnog mesta gde se zahteva završen pripravnički staž, položen državni stručni ispit ili pet godina rada kod poslodavca?
Članom 63. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano:
“U zvanju mlađeg savetnika obavljaju se složeni poslovi koji podrazumevaju primenu utvrđenih metoda rada, postupaka ili stručnih tehnika unutar precizno određenog okvira delovanja, uz redovan nadzor neposrednog rukovodioca i donošenje odluka na osnovu postojeće prakse ili opštih i pojedinačnih uputstava neposrednog rukovodioca. Poslovi zahtevaju sposobnost rešavanja manjih tehničkih ili proceduralnih problema.
Za rad na poslovima u zvanju mlađeg savetnika, službenik mora da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu i završen pripravnički staž ili najmanje pet godina provedenih u radnom odnosu kod poslodavca iz člana 1. st. 1. i 2. ovog zakona.”
Napredovanje na više izvršilačko mesto je uređeno odredbama člana 133e Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, koji glasi:
“Rukovodilac može da premesti, odnosno rasporedi na neposredno više izvršilačko radno mesto službenika kome je najmanje dva puta uzastopno određena ocena “ističe se”, ako postoji slobodno radno mesto i službenik ispunjava uslove za rad na njemu.
Izuzetno, službenik koji je premešten na neposredno više izvršilačko radno mesto jer mu je dva puta uzastopno određena ocena “ističe se” može, i ako ispunjava uslove vezano za radno iskustvo u struci, da bude premešten na neposredno više radno mesto ako mu je opet određena ocena “ističe se”.”
Rukovodilac može da premesti na neposredno više izvršilačko radno mesto službenika kome je u periodu od pet godina uzastopno najmanje određena ocena “dobar”.
Ocene na kojima je zasnovano jedno napredovanje ne uzimaju se u obzir za sledeće napredovanje.
Prekid u ocenjivanju usled odsutnosti sa rada službenika ne smatra se prekidom uzastopnosti iz st. 1-3. ovog člana.”
Potrebno je napomenuti da, u skladu sa članom 133đ, neposredno više izvršilačko radno mesto jeste ono čiji se poslovi rade u neposredno višem zvanju ili u istom zvanju ali na radnom mestu rukovodioca uže unutrašnje jedinice.
Dakle, službenik koji je naknadno stekao visoko obrazovanje i ima najmanje pet godina provedenih u radnom odnosu kod poslodavca može biti raspoređen u zvanju mlađeg savetnika ukoliko ispunjava uslove za rad na tom radnom mestu i uslove za napredovanje iz citiranog člana 133e Zakona, kao i pod uslovom da je to radno mesto neposredno više izvršilačko radno mesto u odnosu na radno mesto na kom je službenik radio do raspoređivanja.
Kada načelnik OU podnese ostavku, zamenik načelnika iako postoji u sistematizaciji nikada nije imenovan. Vršilac dužnosti se bira iz redova zaposlenih i imenuje ga opštinsko veće, a problem je što od raspoloživih diplomiranih pravnika nijedan ne želi da se prihvati funkcije. Da li v.d. može da bude lice koje nije zaposleno u upravi? Da li opština može da bude bez načelnika?
Članom 56. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano da ukoliko nije postavljen načelnik uprave, kao ni njegov zamenik, do postavljenja načelnika uprave, kao i kada načelnik uprave nije u mogućnosti da obavlja dužnost duže od 30 dana, Veće može postaviti vršioca dužnosti - službenika koji ispunjava utvrđene uslove za radno mesto službenika na položaju, koji će obavljati poslove načelnika uprave, najduže na tri meseca, bez sprovođenja javnog konkursa.
Ukoliko službenik na položaju nije postavljen, javni konkurs za popunjavanje položaja se oglašava u roku od 15 dana od postavljenja vršioca dužnosti.
U slučaju da se javni konkurs ne okonča postavljenjem na položaj, status vršioca dužnosti može se produžiti najduže još tri meseca.
Po isteku gore navedenih rokova postavljeni službenik se raspoređuje na radno mesto na kome je bio raspoređen do postavljenja.
Dakle, Zakonom o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave je propisano da u navedenim slučajevima Veće može postaviti vršioca dužnosti. Vršilac dužnosti može biti samo službenik koji ispunjava utvrđene uslove za radno mesto službenika na položaju, a koji se po isteku, članom 59., definisanih rokova raspoređuje na radno mesto na kome je bio raspoređen do postavljenja. Zakonskim odredbama nisu dalje propisane situacije, poput predmetne da nijedan službenik ne želi da bude postavljen za vršioca dužnosti.
Članom 27. Zakona o lokalnoj samoupravi je propisano:
„Organi opštine su: skupština opštine, predsednik opštine, opštinsko veće i opštinska uprava“.
Članovima 54. i 55. Zakona o lokalnoj samoupravi je propisano da opštinskom upravom, kao jedinstvenim organom, rukovodi načelnik odnosno da kad se opštinska uprava organizuje u više uprava, radom uprave rukovodi načelnik.
Navedene odredbe ne ostavljaju mesta nedoumici da li opštinska uprave može da bude bez načelnika. Načelnik opštinske uprave je zakonska kategorija i načelnik rukovodi upravom kao organom opštine.