Questions and answers
On this page, SKGO publishes answers from the SKGO Expert Service to questions received from local administrations about the functioning of local self-government and the responsibilities of cities and municipalities.
Da li građevinski inspektor sa "lokala" može donositi rešenje o rušenju objekata za koje lokalna samouprava nije nadležna da izda rešenja za izgradnju?
Podela mesne nadležnosti građevinske inspekcije utvrđena je članom 172. Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023), kojim je propisano da nadzor nad izvršavanjem odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona, vrši ministarstvo nadležno za poslove urbanizma i građevinarstva (stav 1.); da inspekcijski nadzor vrši nadležno ministarstvo preko inspektora u okviru delokruga utvrđenog zakonom (stav 2.); da se autonomnoj pokrajini poverava vršenje inspekcijskog nadzora u oblasti prostornog planiranja i urbanizma na teritoriji autonomne pokrajine i nad izgradnjom objekata za koje izdaje građevinsku dozvolu na osnovu ovog zakona, kao i nadzor nad radom gradskih i opštinskih građevinskih inspektora na teritoriji autonomne pokrajine (stav 3.); i da se opštini, gradu i gradu Beogradu, poverava vršenje inspekcijskog nadzora nad izgradnjom objekata za koje izdaju građevinsku dozvolu na osnovu ovog zakona (član 4.), što znači da je nadležno ministarstvo posao vršenja inspekcijskog nadzora poverilo autonomnoj pokrajini, opštini, gradu i gradu Beogradu prema tome ko je nadležan za izdavanje građevinske dozvole na osnovu Zakona o planiranju i izgradnji.
Kada su u pitanju dozvole za izvođenje građevinskih radova u specijalnim rezervatima prirode, najpre, Zakonom o zaštiti prirode ("Sl. glasnik RS", br. 36/2009, 88/2010, 91/2010 - ispr., 14/2016, 95/2018 - dr. zakon i 71/2021) je članom 27. stav 1. alineja 2. specijalni rezervati prirode su definisani kao zaštićeno prirodno dobro. Članom 35. Zakona o zaštiti prirode je propisano da se na zaštićenom području uspostavljaju režimi zaštite I stepena, II stepena i/ili III stepena, tako da zaštićeno područje I kategorije proglašava Vlada na predlog Ministarstva, zaštićeno područje II kategorije proglašava Vlada, odnosno nadležni organ autonomne pokrajine, kada se zaštićeno područje nalazi na teritoriji autonomne pokrajine, a zaštićeno područje III kategorije proglašava nadležni organ jedinice lokalne samouprave, kako je to propisano članom 41a istog zakona.
Nadležnost za izdavanje građevinske dozvole na ovim područjima utvrđena je članom 133. stav 1. tačka 9a Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023) kojim je propisano da građevinsku dozvolu za izgradnju objekata izdaje ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva (u daljem tekstu: Ministarstvo), ako ovim zakonom nije drugačije određeno, tako da ministarstvo izdaje građevinsku dozvolu za izgradnju objekata u granicama zaštićenog prirodnog područja prve i druge kategorije proglašene aktom Vlade, u smislu odredbi zakona kojim se uređuje zaštita prirode (osim porodičnih stambenih objekata, poljoprivrednih i ekonomskih objekata, sa pripadajućom infrastrukturom, koji se grade u selima), a da se autonomnoj pokrajini poverava izdavanje građevinskih dozvola za izgradnju objekata određenih u članu 133. ovog zakona koji se u celini grade na teritoriji autonomne pokrajine (član 134).
Članom 4. Uredbe o zaštiti specijalnog rezervata prirode Gornje podunavlje ("Sl. glasnik RS", br. 45/2001, 81/2008 i 107/2009) na ovom području utvrđuju se režimi sva tri stepena.
Na osnovu navedenog, mišljenja smo da bi nadzor nad izvođenjem bespravnih građevinskih radova na izgradnji, investicionom održavanju i adaptaciji porodičnih stambenih objekata, poljoprivrednih i ekonomskih objekata, sa pripadajućom infrastrukturom, u specijalnim rezervatima prirode, bio u nadležnosti građevinskog inspektora jedinice lokalne samouprave, na čijoj teritoriji se nalazi specijalni rezervat prirode.
Osim toga, Zakonom o inspekcijskom nadzoru ("Sl. glasnik RS", br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018) je članom 30. propisana je obaveza inspektora da, ako je nenadležan, prema svom znanju i iskustvu, o stanju koje je zatekao sastavi zapisnik, kojeg bez odlaganja prosleđuje inspekciji u čijem delokrugu je vršenje inspekcijskog nadzora.
Da li nadležni organ za izdavanja rešenje o odobrenju za izvođenje radova na osnovu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji (kad nije potrebno pribaviti lokacijske uslove, npr. pomoćni objekti, ugradnja unutrašnje gasne instalacije ...) mora tražiti odluku da nije potrebna procena uticaja na životnu sredinu od investitora, ili se za radove koji nisu na listi projekata za koje je obavezna procena o uticaja na životnu sredinu ovaj dokument ne prilaže uz zahtev?
Član 145. Zakona o planiranju i izgradnji kaže“ Nadležni organ za izdavanje građevinske dozvole ne proverava usaglašenost priložene tehničke dokumentacije sa merama i uslovima zaštite životne sredine, iz odluke o saglasnosti na studiju i studije o proceni uticaja na životnu sredinu, odnosno odluke da nije potrebna procena uticaja na životnu sredinu. Usaglašenost iste se potvrđuje izjavom investitora i odgovornog projektanta, kojom potvrđuju da je tehnička dokumentacija usaglašena sa merama i uslovima zaštite životne sredine i koja se obavezno prilaže uz zahtev za izdavanje rešenja o odobrenju za izvođenje radova“.
Shodno tome, mišljenje Stručne službe SKGO je da je neophodno da se priloži Odluka da nije potrebna procena uticaja.
Investitor je zainteresovan da na krov svoje poslovne zgrade instalira solarnu elektranu kapaciteta 140 kW. Ukoliko investitor planira instaliranje snage do 50kW, da li to znači da za postavljanje panela nije potrebno izdavati dozvolu ukoliko se ne planira priključenje na elektrodistributivnu mrežu, tj. da li se može primeniti član 145. Zakona o planiranju i izgradnj?
Elektrane iz obnovljivih izvora do 500kW u smislu Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije, predstavljaju mala postrojenja.
Član 2. stav 1. tačka 5) Pravilnika o posebnoj vrsti objekata ….predviđa da samo za postrojenja za proizvodnju električne energije iz energije sunca instalisane snage do 50kW nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa u smislu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji. To znači da se za sve elektrane – postrojenja instalisane snage do 50kW (iz drugih obnovljivih izvora ali ne iz energije sunca), kao i za postrojenja za proizvodnju električne energije iz energije sunca preko 50kW u skladu sa članom 4. stav 1. tačka 30) Pravilnika o posebnoj vrsti objekata…mora izdati akt u smislu člana 145. Zakona o planiranju i izgradnji.
Nadležni organ imajući u vidu napred navedene odredbe Pravilnika, nije ovlašćen da ceni da li se elektrana gradi za sopstvene potrebe ili za potrebe krajnjeg kupca u smislu odredbi Zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije i drugih podzakonskih akata jer su ti odnosi investitora tog postrojenja i EDB Elektrodistribucija regulisani posebnim propisima u oblasti energetike.
U ovakvim slučajevima nadležni organ utvrđuje:
- da li se radi o postrojenju koje koristi energiju sunca ili koje koristi drugi obnovljivi izvor
- koliku instalisanu snagu investitor planira da izvede prilikom izgradnje postrojenja
i u zavisnosti od toga postupa u skladu sa članom 2. stav 1 tačka 5. ili u skladu sa članom 4. stav 1. tačka 30) Pravilnika o posebnoj vrsti objekata….
Donete su građevinske dozvole po važenju starog zakona dok je prijava radova, zahtev za izdavanje upotrebne dozvole izvršena po donešenju novog zakona i novih pravilnika. Da li se sada uz prijavu radova traži polisa osiguranja? Da li se za upotrebnu dozvolu traži da se uskladi tehnička dokumentacija sa novim Pravilnikom o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata („Službeni glasnik RS", broj 96/23) i novim Prilozima uz Pravilnik? Da li se za upotrebnu dozvolu primenjuju novi Pravilnici?
Samostalnim članom 88. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 62/2023) i članom 61. Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata („Sl. glasnik RS“, br. 96/2023) određeno je da će se svi započeti postupci pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o planiranju i izgradnji okončati po propisima kojima su započeti.
Time je u skladu sa principom vacatio legis rešena dilema kako postupiti u slučajevima koji su navedeni u pitanju.
To znači da se prijava radova i upotrebna dozvola za sve objekte za koje je izdata lokacijska i građevinska dozvola po ranije važećem zakonu, mora izdati u skladu sa uslovima iz lokacijske i građevinske dozvole, odnosno u skladu sa Zakonom i Pravilnikom kojim je regulisan postupak objedinjene procedure koji je važio u vreme donošenja tih akata.
Ukoliko se objekat gradi na osnovu tehničke dokumentacije (Projekat za građevinsku dozvolu i Projekat za izvođenje) izrađene za vreme važenja ranije Zakona odnosno bez odstupanja od izrađene tehničke dokumentacije, nema osnova da nadležni organ zahteva od investitora usklađivanje te tehničke dokumentacije sa odredbama novog Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade i načinu vršenja kontrole tehničke dokumentacije prema klasi i nameni objekata („Sl. glasnik RS“, br. 96/2023).
Građevinske dozvole su izdate 2017. i 2018. godine i nije izvršena prijava radova u skladu sa članom 140. Zakona o planiranju i izgradnji odnosno u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti rešenja. Član 140. stav 4. Zakona o planiranju i izgradnji navodi i da građevinska dozvola prestaje da važi ako se u roku od 5 godine od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola ne izda upotrebna dozvola, osim za između ostalog i porodične stambene zgrade koje investitor gradi radi rešavanja svojih stambenih potreba. Da li je neophodno da radovi budu prijavljeni u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti rešenja o građevinskoj dozvoli za izgradnju porodičnih stambenih objekata kako bi građevinska dozvola bila važeća?
Članom 140. Zakona o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023) propisana su dva načina na koji građevinska dozvola prestaje po sili zakona, sa obavezom organa nadležnog za izdavanje građevinske dozvole da donese rešenje kojim se utvrđuje prestanak važenja građevinske dozvole, kao rešenja koja su deklarativnog, a ne konstituitivnog karaktera.
Članom 140. stav 1. Zakona o planiranju i izgradnji propisano je da građevinska dozvola prestaje da važi ako se ne izvrši prijava radova u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola, odnosno u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja o izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli.
Jedini izuzetak od ove imperativne norme propisan je članom 140. stav 2. da izuzetno od stava 1. ovog člana, kada je prijava radova izvršena na osnovu člana 148. stav 5. ovog zakona, građevinska dozvola važi do prijave radova svih delova objekta.
Dalje, članom 140. stav 4. je propisano, kako ste to i sami naveli, da građevinska dozvola prestaje da važi ako se u roku od pet godina od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola, odnosno pravnosnažnosti rešenja o izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli, ne izda upotrebna dozvola, osim za objekte iz člana 133. ovog zakona, objekte komunalne infrastrukture koji se izvode fazno, objekte javne namene u javnoj svojini i porodične stambene zgrade koje investitor gradi radi rešavanja svojih stambenih potreba, a u kom roku je investitor dužan da pribavi upotrebnu dozvolu.
Mišljenja smo da, obzirom da se radi o imerativnim normama kojima je utvrđen trenutak kada građevinska dozvola prestaje da važi po sili zakona, sa obavezom organa nadležnog za izdavanje građevinske dozvole da donese rešenje deklarativnog karaktera, kojim samo konstatuje prestanak važenja građevinske dozvole i da ovi objekti nisu obuhvaćeni članom 140. stav 2. kao izuzetak, građevinske dozvole izdate za izgradnju porodične stambene zgrade koju investitor gradi radi rešavanja svojih stambenih potreba, po sili zakona, prestaju da važe ako se ne izvrši prijava radova u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja kojim je izdata građevinska dozvola, odnosno u roku od tri godine od dana pravnosnažnosti rešenja o izmeni rešenja o građevinskoj dozvoli.
Stranka je podnela zahtev za izdavanje Rešenje o odobrenju za postavljanje termoizolacije na zid objekta za porodično stanovanje, koji je orijentisan prema komšijskoj strani. Objekat se nalazi i snimljen je tačno na regulaciji - međi. Međutim, komšija ne dozvoljava da termoizolacija prelazi 6-8 cm preko međe. Da li je za izdavanje dozvole potrebno pribaviti saglasnost komšije ili Odeljenje može da izda Rešenje po članu 145. Zakona o planiranju i izgradnji bez saglasnosti, jer je sporna činjenica da li se u tom slučaju dira u pravo svojine komšije?
Zahtev po članu 145. Zakona o planiranju i izgradnji u ovom slučaju može da se odnosi samo na ceo objekat, i ukoliko je to slučaj, te ukoliko je komšija dao pismenu izjavu da nije saglasan sa postavljanjem teromizolacije u navedenoj širini na zidu okrenutom ka zajedničkoj međi, potrebno je poučiti stranku da prvo podnese zahtev da joj se prizna svojstvo stranke u tom postupku kao zainteresovana stranka a potom potrebno je da nadležni organ zaključkom prizna svojstvo stranke trećem zainteresovanom licu jer je nesporan njegov pravni interes za to.
Postavljanjem planirane termoizolacijom u širini koja je navedena u pitanju, može doći do poremećaja postojeće međe, tako da sused ima prava da se tome protivi. Ukoliko treće lice nakon priznavanja svojstva stranke u ovom postupku dostavi pismenu izjavu o svom protivljenju, u tom slučaju nadležni organ treba da odbije zahtev za izdavanje rešenja na osnovu člana 145. Zakona.
Opravdanost postavljanja termoizolacije u širini od 6-8 cm unutar kat. parcele suseda i opravdanost njegovog protivljenja može da ceni samo sud u parničnom psotupku jer se radi o svojisnskim pravima suseda.
U okviru postupka ozakonjenja objekta deo objekta ulazi na nekategorisan put, koji je sagrađen pre donošenja propisa. Da li ima neka procedura koja bi eventualno bila moguća ili ozakonjenje u ovakvim stuacijama nije moguće?
U skladu sa članom 5. Zakona o ozakonjenju objekata, predmet ozakonjenja ne mogu biti objekti izgrađeni na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes i koji su u obaveznoj javnoj svojini u skladu sa odredbama drugih posebnih zakona.
Shodno navedenom, u svim navedenim slučajevima neophodno je utvrditi namenu parcele u skladu sa urbanističkim planom. Ukoliko je zauzeće nelegalno izgrađenim objektom na zemljištu koje je planom utvrđeno kao javna namena, mišljenja smo da postupak ozakonjenja nije moguć. Ukoliko se radi o ostalom zemljištu u svojini Republike Srbije ili opštine, organ uprave po zahtevu stranke može sprovesti postupak određivanja zemljišta za redovnu upotrebu objekta.
Najbolji način je pristupiti izmeni ili izradi odgovarajućeg urbanističkog plana (PGR ili PDR) kojim bi se, u skladu sa faktičkim stanjem, izvršilo razdvajanje javnog i ostalog zemljišta. Nakon usvajanja takvog plana bilo bi, verujemo, omogućeno ozakonjenje objekata koji su delom izgrađeni na površinama javne namene.
Da li je JLS nadležna da donosi odluke koje se tiču isključivo zoohigijene u skladu sa Zakonom o komunalnim delatnostima, a gde ne spada i pravo na držanje životinja u privatnoj svojini, odnosno način i uslove držanja životinja, već samo postupanje sa napuštenim životinjama i postupanje sa sporednim proizvodima životinjskog porekla?
U Zakonu o lokalnoj samoupravi (Sl. glasnik br. 129/07, 83/14 – dr. zakon i 101/16), do izmena tog zakona u 2018. godini, bilo je propisano je da opština preko svojih organa u skladu sa ustavom i zakonom uređuje i organizuje vršenje poslova u vezi sa držanjem i zaštitom domaćih i egzotičnih životinja. Navedena izvorna nadležnost opštine, odnosno grada, predstavlja, prema shvatanju Ustavnog suda iskazanom u brojnim postupcima ocene ustavnosti i zakonitosti istovrsnih akata jedinica lokalne samouprave koji su vođeni u vreme važenja odredbe člana 20. tačka 26) Zakona o lokalnoj samoupravi, ovlašćenje da skupština opštin/grada svojim opštim aktom bliže utvrdi uslove i način držanja i zaštite domaćih životinja i da u okviru toga odredi kako područja na kojima je držanje domaćih životinja zabranjeno, tako i vrstu i broj domaćih životinja čije je držanje na određenim područjima dozvoljeno.
Međutim, 28. juna 2018. godine stupio je na snagu Zakon o izmenama i dopunama Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, broj 47/18). Odredbama člana 4. stav 1. Zakona u potpunosti je izmenjen član 20. Zakona o lokalnoj samoupravi kojim je bila uređena nadležnost opštine, odnosno grada kao jedinice lokalne samouprave. Zakon o izmenama i dopunama zakona iz 2018. godine ne sadrži izričitu odredbu na osnovu koje bi opština/grad bili ovlašćeni da urede i organizuju vršenje poslova u vezi sa držanjem i zaštitom domaćih i egzotičnih životinja na svojoj teritoriji, niti je navedeni posao drugim posebnim zakonom (Zakon o dobrobiti životinja, Zakon o veterinarstvu, Zakon o komunalnim delatnostima) određen kao posao u nadležnosti republike, autonomne pokrajine ili lokalne samouprave.
Pored izričito nabrojanih oblasti u kojima opština ima nadležnost u članu 20. Zakona o lokalnoj samoupravi, propisano je da da opština preko svojih organa, između ostalog, obavlja i poslove od lokalnog značaja određene zakonom, kao i poslove od neposrednog interesa za građane (tačka 15).
Kod ovakvog stanja stvari, odgovor na pitanje pitanje da li JLS može na osnovu člana 20. tačka15. Zakona o lokalnoj samoupravi, svojom odlukom da uredi uslove i način držanja i zaštite domaćih životinja nalazimo u određenim odlukama Ustavnog suda (Odluka US Odluka IUo-36/2019 od 19. novembra 2020. godine i Odluka IUo-142/2019 od 17. decembra 2020. godine („Službeni glasnik RS“, broj 6/21) dostupno na: http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Sudska_Praksa/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D1%82%D0%B5%D0%BD_2020.pdf
Prema shvatanju Ustavnog suda iskazanom u navedenim odlukama „držanje domaćih životinja na području opštine/grada utiče na mnogobrojne segmente života u lokalnoj zajednici (npr. uslovi i kvalitet stanovanja, komunalni red i dr.), to bliže utvrđivanje uslova i načina držanja i zaštite ovih životinja nesumnjivo predstavlja posao od neposrednog interesa za lokalno stanovništvo, pa je i ovlašćenje JLS za uređivanje ove oblasti u granicama zakonskih ovlašćenja s tim da se ova pitanja uređuju pod uslovima i na način propisan relevantnim zakonima koji regulišu ovu materiju“.
Zaključujemo da na osnovu člana 20. stav 1. tačka 15. Zakona o lokalnoj samoupravi, jedinica lokalne samouprave svojom odlukom može bliže utvrditi uslove i način držanja i zaštite domaćih životinja na svojoj teritoriji, ali pod uslovima i na način koji su propisani relevantnim zakonima u ovoj oblasti kao i da propiše inspekcijski nadzor lokalne inspekcije nad primenom odluke.
Samostalnim članom 26. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Sl.galsnik RS“,br. 83/2018) propisano je da ako se objekat za koji nije doneto rešenje o ozakonjenju koristi za obavljanje privredne ili druge delatnosti koja iziskuje/podrazumeva boravak ili okupljanje većeg broja ljudi, a naročito ako se koristi za ugostiteljske delatnosti ili upotrebljava kao ugostiteljski objekat, nadležni organ doneće rešenje o zabrani korišćenja tog objekta, ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ ne izda rešenje o ozakonjenju za predmetni objekat. Zabrana traje do rušenja tog objekta. Da li to znači da nakon 06.11.2023. godine nadležan organ za ozakonjenje ne može izdavati rešenje o ozakonjenju ugostiteljskih objekata (za koje je pokrenut postupak ozakonjenja po ranije podnetim prijavama/zahtevima ili je pokrenut postupak po sl.dužnosti na osnovu rešenja građ.inspektora) ili se može izdavati rešenje o ozakonjenju i nakon tog datuma?
Zakon o ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - odluka US, 1/2023 - odluka US i 62/2023) stupio je na snagu 27. novembra 2015. godine i od tada do danas pretrpeo je nekoliko izmena.
Jedna od tih izmena bila je i izmena učinjena Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Sl.galsnik RS“,br. 83/2018). Njome je uvedena odredba samostalnog člana 26. „Ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona objekat koji je predmet ozakonjenja ne bude ozakonjen, nadležni organ doneće rešenje kojim se zahtev odbija (stav 1.); Ako se objekat za koji nije doneto rešenje o ozakonjenju koristi za obavljanje privredne ili druge delatnosti koja iziskuje/podrazumeva boravak ili okupljanje većeg broja ljudi, a naročito ako se koristi za ugostiteljske delatnosti ili upotrebljava kao ugostiteljski objekat, nadležni organ doneće rešenje o zabrani korišćenja tog objekta, ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ ne izda rešenje o ozakonjenju za predmetni objekat. Zabrana traje do rušenja tog objekta (stav 2.)“.
Cilj ove izmene bio je, kako to navodi Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, u svom mišljenju br. 011-00-00599/2020-07 od 26.11.2020. godine, da se stranke dodatno podstaknu da uzmu aktivno učešće u postupku ozakonjenja.
Na ovaj način 6. novembar 2023. godine je određen kao rok za okončanje svih postupaka ozakonjenja.
Međutim, na ovaj način se stvorila pravna situacija da veliki broj predmeta za ozakonjenje i preopternjćnjnost administracije utiču na to da li će neko lice moći da ostvari svoje zakonom stečeno pravo na pokretanje i sprovođenje postupka ozakonjenja, zbrog čega je ustavnom žalbom pokrenut postupak ocene ustavnosti odredaba člana 26. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju objekata („Sl.galsnik RS“,br. 83/2018).
Ustavni sud je u postupku ocene ostavnosti, polazeći od relevantnih odredaba Ustava i Zakona o ozakonjenju objekata ("Službeni glasnik RS", br. 96/15, 83/18 i 81/20 - Odluka US), ocenio da se kao sporna osnovano mogu postaviti sledeća ustavnopravna pitanja: da li je osporenom zakonskom odredbom povređeno pravo vlasnika nelegalnog objekta na mirno uživanje imovinskog prava stečenog na osnovu zakona, koje je zajemčeno članom 58. Ustava, tj. njegovo pravo na ozakonjenje objekta, jer se osporenim zakonskim rešenjem prestanak navedenog prava vezuje za okolnost da nadležni organ javne vlasti nije izvršio ozakonjenje u Zakonom propisanom roku, a da od vlasnika nelegalnog objekta zavisi samo da li je i kada preduzeo Zakonom propisane radnje neophodne za ozakonjenje objekta, a ne i kada će postupak ozakonjenja biti pravnosnažno okončan i da li je osporenom zakonskom odredbom povređeno ustavno načelo o pravnoj jednakosti i pravu na jednaku pravnu zaštitu bez diskriminacije iz člana 21. st. 1. i 2. Ustava, s obzirom na to da će se, saglasno Zakonu o ozakonjenju objekata, ozakoniti samo oni objekti koji ispunjavaju sve Zakonom propisane uslove za ozakonjenje, dok iz osporene zakonske odredbe proizlazi da će se, bez obzira na to što ispunjavaju zakonske uslove, ozakoniti samo oni objekti u vezi sa kojima su nadležni organi pravnosnažno okončali postupke ozakonjenja u Zakonom propisanom roku.
Nakon sprovedenog postupka Ustavni sud Republike Srbije je na sednici 3. novembra utvrdio da je odredba člana 26, stava 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o ozakonjenju ("Sl. glasnik RS", br. 83/2018), kojom je definisano da ako se u roku od pet godina ne ozakoni nelegalni objekat, nadležni organ će doneti rešenje o odbijanju, neustavna.
Na ovaj način je stavljen van snage rok za okončanje postupaka ozakonjenja.
Međutim, odredba stava 2. istog člana je još uvek na snazi. Ovom odredbom je propisano da ako se objekat za koji nije doneto rešenje o ozakonjenju koristi za obavljanje privredne ili druge delatnosti koja iziskuje/podrazumeva boravak ili okupljanje većeg broja ljudi, a naročito ako se koristi za ugostiteljske delatnosti ili upotrebljava kao ugostiteljski objekat, nadležni organ doneće rešenje o zabrani korišćenja tog objekta, ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ ne izda rešenje o ozakonjenju za predmetni objekat. Zabrana traje do rušenja tog objekta.
Isto obražloženje Ustavnog suda kojom je odredba člana 26. stav 1. oglašena neustavnom, da ostvarivanje prava na ozakonjenje objekta može da bude ograničeno rokom, u smislu Zakonom propisanih obaveza imaoca prava na ozakonjenje objekta da preduzme određene radnje u Zakonom propisanom roku (da dostavi: dokaz o stabilnosti objekta, dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu, izveštaj o zatečenom stanju objekta sa elaboratom geodetskih radova ili drugi dokument propisan Zakonom kao dokaz umesto izveštaja i elaborata, izrađen u skladu sa Zakonom i dokaz o plaćenoj taksi za ozakonjenje), ali da ne može da zavisi od efikasnosti postupanja organa nadležnih da sprovedu postupak u kome se odlučuje o ozakonjenju objekta, može da se primeni i na odredbu stav 2, ali je ona još uvek na snazi i propisuje da se, ako u roku od pet godina od dana stupanja na snagu ovog zakona nadležni organ ne izda rešenje o ozakonjenju za predmetni objekat (do 06.11.2023.godine), donosi rešenje o zabrani korišćenja tog objekta, koja traje do rušenja tog objekta.
Mišljenje Stručne službe SKGO je da je rok za okončanje postupaka ozakonjenja, kada su pitanju objekti koji se koriste za obavljanje privredne ili druge delatnosti koja iziskuje/podrazumeva boravak ili okupljanje većeg broja ljudi, a naročito ako se koristi za ugostiteljske delatnosti ili upotrebljava kao ugostiteljski objekat, i dalje na snazi.
Kada u katastru postoje 2 posebna objekta na 2 posebne parcele sa 2 posebna vlasnika 1/1, (a na terenu fizički je objekat sa jednim krovom), da li je za rušenje jednog od njih na svojoj parceli (tj. 1/2 gledano kao celina) potrebna saglasnost vlasnika onog drugog na drugoj parceli?
Zakonom o planiranju i izgradnji ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 81/2009 - ispr., 64/2010 - odluka US, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - odluka US, 50/2013 - odluka US, 98/2013 - odluka US, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - dr. zakon, 9/2020, 52/2021 i 62/2023) regulisano je pitanje uklanjanja objekata članom 137. i 168, tako što je članom 137. propisano da se uklanjanje objekata može sprovesti na osnovu izdate građevinske dozvole, kao deo pripremnih radova koji prethode građenju objekta ili na osnovu dozvole o uklanjanju objekta, odnosno njegovog dela, izdate u skladu sa odredbama člana 168.
Ako se uklanjanje objekata sprovodi kao deo pripremnih radova koji prethode građenju objekta, postupak podnošenja zahteva i potrebna dokumenacija regulisani su odredbom člana 135-137. Zakona o planiranju i izgradnji i člana 16. Pravilnika o postupku sprovođenja objedinjene procedure elektronskim putem ("Sl. glasnik RS", br. 68/2019).
Da li je potrebna saglast vlasnika objekata na susednim parcelama, zavisi od toga da li se radi o slobodnostojećem objektu, tj. objektu koji je udaljen od bočnih i zadnje granice građevinske parcele, o dva jednostrano uzidana objekta, tj. dva objekta koji su uzidani na jednu bočnu granicu građevinske parcele ili o dvojnom objektu, tj. o dva objekta uzidana na zajedničku bočnu granicu parcele.
Ako se uklanjanje objekta sprovodi na osnovu dozvole o uklanjanju objekta, članom 168. stav 2. propisano je da se uz zahtev za izdavanje dozvole o uklanjanju objekta, odnosno njegovog dela podnosi projekat rušenja sa tehničkom kontrolom, dokaz o svojini na objektu, uslovi, ako se radi o objektu čijim rušenjem bi bio ugrožen javni interes (zaštita postojeće komunalne i druge infrastrukture, zaštita kulturnog dobra, zaštita životne sredine i sl.).
U konkretnom slučaju, sa slike se može zaključiti da se radi o starim objektima, koji imju zajednički krov i bez obzira na to što su na dve odvojene parcele, sa dva odvojena ulaza i zasebnim vlasnicima svakog dela, deluju kao objekti koji između imaju jedan zid i da bi rušenjem dela objekta nastala šteta na drugoj polovini objekta, kako na krovu, tako i na zidu koji ostane na parceli kao spoljni zid, zbog čega smo mišljenja da bi za rušenje dela objekta bilo neophodno pribavljanje saglasnosti vlasnika drugog dela objekta. Osim toga, kod ovakvog objekta je i pitanje da li se zid izmađu ovih objekata nalazi tačno na međi.
Da li Opština nakon što zemljište postane građevinsko, može uskladu sa članom 102. Zakona o planiranju i izgradnji zatražiti od nadležnog Katastra nepokretnosti konverziju iz prava korišćenja u pravo javne svojine, tj. da li Katastar nepokretnosti može dozvoliti upis prava javne svojine u korist Opštine na osnovu prostog zahteva ili je Opština dužna zatražiti saglasnost (ili drugi način regulisanja međusobnih prava i obaveza) od vlasnika nepokretnosti, R. Srbije, za takav način promene nosioca prava svojine?
Promenom planskog akta neko zemljište može preći iz statusa poljoprivrednog u status građevinskog zemljišta, kroz upis u katastar promene prilikom sprovođenja plana ta je promena vidljiva.
Ukoliko bi se prilikom upisa promene namene postiglo da se zemljište evidentira kao građevinsko zemljište sa upisanim pravom korišćenja MZ, a znamo da je osnivač Mesne zajednice JLS, mogao bi se postići efekat da kasnije Katastar primenom člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji izvrši upis prava javne svojine JLS (ovaj upis se sprovodi po službenoj dužnosti). Za ovaj put, najbolje bi bilo da pre promene namene proverite u nadležnoj službi za katastar da li ovakav upis sprovode.
Međutim, treba imati u vidu i odredbe drugih zakona koje se primenjuju na ovakve i slične situacije, a posebno na odredbu člana 94. Zakona o poljoprivrednom zemljištu, gde je stavom 1. ovog člana Zakona propisano da danom stupanja na snagu zakona, poljoprivredno zemljiste u državnoj svojini postaje zemljiste u javnoj svojini. Prema odredbama samostalnog člana 17. ovog Zakona, katastar takođe po službenoj dužnosti vrši upis javne svojine RS, korisnik Ministarstvo za poslove poljoprivrede.
Saglasno svemu gore navedenom, mišljenje Stručne službe SKGO je da je najbolja mogućnost obratiti se Vladi RS, preko Republičke direkcije za imovinu da vam izvrši prenos prava svojine u skladu sa članom 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini - prenos sa jednog titulara na drugog bez naknade.
Ono što lokalna samouprava treba da uradi jeste:
- da donese akt o pribavljanju od strane nadležnog organa koji je određen Statutom vaše lokalne samouprave,
- da se formira zahtev za pribavljanje uz obrazloženje takvog pribavljanja,
- da se zahtev prosledi Republičkoj direkciji za imovinu kako bi pripremila predlog Zaključka za Vladu RS.
Uz zahtev obavezno podneti izvod iz lista nepokretnosti sa upisanim pravom korišćenja vaše Mesne zajednice i izvod iz Statuta opštine gde je definisana nadležnost za pribavljanje nepokretnosti u javnu svojinu.
Po dobijanju zaključka Vlade pristupa se potpisivanju ugovora o prenosu nepokretnosti iz svojine RS u javnu svojinu vaše opštine.
Ukoliko su potrebna dodatna pojašnjenja preporuka je obratiti se Republičkom geodetskom zavodu kao instituciji nadležnoj za poslove vođenja katastra i upisa nepokretnosti i promena na njima u skladu sa Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova.
Potrebno mišljenje u vezi primene Uredbe o načinu, uslovima i postupku za privremeno priključenje na elektroenergetsku mrežu, naime kako postupiti u slučaju kada lice ima dva objekta (koji nisu ucrtani) i jedan je priključen na elektroenergetsku mrežu a drugi nije? Da li se može udovoljiti zahtevu za privremeni priljučak za drugi objekat? takođe, kako postupiti u slučaju kada je sprovedenim popisom objekta utvrđen vlasnik nelegalnog objekta, a kod katastra se parcela i objekat vode na drugo lice. Zbog zabrane otuđenja nije moguće overavati ugovore o kupoprodaji. Da li i na koji način se može udovoljiti zahtevu za privremeni priključak?
Privremeno priključenje je moguće samo za jedan objekat, odnosno jedan stan istog vlasnika koji koristi za stanovanje uz izjavu da time trajno rešava svoje stambeno pitanje.
U ovom postupku se ne utvrđuje pravo svojine na zemljištu i objektu, već se uz zahtev za privremeno priključenje nezakonito izgrađenog porodičnog stambenog objekta (porodične kuće namenjene za stanovanje koja se koriste za tu namenu, a sastoji se od najviše dva stana) odnosno, posebnog dela objekta-stana, prilaže izjava da je to jedini objekat vlasnika i da time trajno rešava svoje stambeno pitanje, uz ostale dokaze i uslove propisane Uredbom o načinu, uslovima i postupku za privremeno priključenje na elektroenergetsku mrežu, gasnu mrežu i/ili mrežu daljinskog grejanja, vodovod i kanalizaciju nezakonito izgrađenih objekata.
Takođe, napominjemo da je Uredbom propisano da se u ovim postupcima, a naročito postupku utvrđivanja pravnih uslova, mogu koristiti sva dokazna sredstva propisana Zakonom o opštem upravnom postupku. U situaciji kada vlasnik nezakonito izgrađenog objekta nema drugi, neposredni dokaz, uvek se može koristiti izjava, data pod krivičnom i materijalnom odgovornošću o nekoj činjenici, relevantnoj za postupak koji se vodi i ista se smatra verodostojnom ispravom.