Questions and answers

Članom 62. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) propisano je da ako se u postupku kontrole pokrenutom po zahtevu poreskog obveznika, odnosno po službenoj dužnosti utvrdi da je greškom evidentiran netačan iznos poreza i sporednih poreskih davanja, Poreska uprava vrši ispravku u svojim evidencijama.

Pravilnikom o ispravci greške pri evidentiranju poreza i sporednih poreskih davanja, uređen je način i postupak ispravke greške pri evidentiranju poreza i sporednih poreskih davanja koju Poreska uprava, odnosno nadležni poreski organ jedinice lokalne samouprave, vrši u postupku poreske kontrole pokrenutom na zahtev poreskog obveznika ili po službenoj dužnosti.

Prema članu 2. Pravilnika, greška u evidentiranju poreske obaveze u lokalnoj poreskoj administraciji može nastati postupanjem poreskog obveznika, odnosno poreskog organa i to u sledećim slučajevima:

• kada se poreska obaveza po jednom istom osnovu evidentira više puta,
• kada se poreska obaveza jednog poreskog obveznika evidentira kao poreska obaveza drugog poreskog obveznika,
• kada se prilikom evidentiranja poreske obaveze unese pogrešan iznos.

Greška u evidentiranju poreske obaveze, koja se ispravlja u skladu sa Pravilnikom, ne smatra se greškom, odnosno propustom koji se otklanjaju podnošenjem izmenjene poreske prijave, u skladu sa članom 40. ZPPPA. Članom 3. Pravilnika, propisano je da ako je greška u evidentiranju poreske obaveze nastala postupanjem poreskog obveznika, poreski obveznik nadležnoj organizacionoj jedinici Poreske uprave podnosi zahtev za ispravku greške na Obrascu ZIG, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo. Po zahtevu iz stava 1. ovog člana Poreska uprava odlučuje u roku od 15 dana od dana prijema zahteva. U konkretnom slučaju nije u pitanju greška koja je nastala u evidentiranju poreske obaveze, jer su podaci iz podnete prijave za eko taksu tačno preneti u bazu podataka LPA I obaveza je utvrđena prema tim podacima. U ovom slučaju I po podnetom ZIG obrascu, potrebno je doneti rešenje o odbijanju zahteva za ispravku greške, kao neosnovanog. Nova prijava za eko naknadu, koju je obveznik podneo uz ZIG obrazac, koja je podneta elektronskim putem je izmenjena poreska prijava.

Članom 40. ZPPPA propisano je da ako poreski obveznik ustanovi da poreska prijava, koju je podneo Poreskoj upravi, sadrži grešku koja za posledicu ima pogrešno utvrđenu visinu poreske obaveze, odnosno propust druge vrste, dužan je da odmah, a najkasnije do isteka roka zastarelosti, podnese poresku prijavu u kojoj su greška ili propust otklonjeni (u daljem tekstu: izmenjena poreska prijava). Podnetu poresku prijavu poreski obveznik može da izmeni najviše dva puta podnošenjem izmenjene poreske prijave. Izuzetno od navedenog, poreski obveznik ne može podneti izmenjenu poresku prijavu posle pokretanja postupka poreske kontrole za kontrolisani poreski period, odnosno nakon donošenja rešenja o utvrđivanju poreza iz člana 54. stav 2. tačka 2) podtačka (2) ovog Zakona (kada se porez ne utvrđuje samooporezivanjem, već se donosi rešenje o utvrđivanju obaveze), kao i nakon pokretanja radnji poreske policije u cilju otkrivanja poreskih krivičnih dela. S obzirom da je u konkretnom slučaju izmenjena prijava za eko taksu podneta nakon utvrđivanja obaveze (rešenje je postalo pravosnažno I konačno), ista ne može biti prihvaćena, jer je u članu 40. ZPPPA navedeno da obveznik ne može podneti izmenjenu prijavu nakon donošenja rešenja o utvrđivanju obaveze.

U  skladu sa navedenim, novu prijavu za eko taksu, podnetu elektronskim putem, potrebno je odbiti rešenjem kao nedopuštenu I staviti je u status “odbijena”.

Bitno je napomenuti da je obaveza po osnovu eko takse utvrđena na osnovu podataka poreskog obveznika kome su u momentu podnošenja prijave bile poznate sve činjenice od značaja za utvrđivanje obaveze, kao i da  je obveznik imao pravo da uloži žalbu na doneto rešenje, po kojoj su mogli da se cene navodi I utvrđuje eventualna osnovanost za izmenu rešenja.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Utvrđivanje boravišne takse se ne vrši u skladu sa ZPPPA, već se ista samo iskazuje na računu davaoca smeštaja. Odlukom konkretne JLS je propisano da LPA vrši inspekcijski nadzor u delu provere naplate i uplate boravišne takse, isticanja u računu i dr. i prinudnu naplatu neplaćene boravišne takse.

Uzimajući u obzir navedeno, kao i Pravilnik o načinu unošenja, rada, vođenja i korišćenja centralnog informacionog sistema i njegovu sadržinu i vrstu podataka, na konkretnoj JLS je da odredi lica koja će imati pristup funkcionalnostima CIS-a (aplikacije E-Turista), pod pretpostavkom da je potrebno da i zaposleni u LPA treba da imaju pristup pomenutoj aplikaciji kako bi sprovodili inspekcijski nadzor i prinudnu naplatu.

S obzirom da se ovde ne vrši utvrđivanje obaveze u smislu ZPPPA, smatramo da nema osnova da se navedena vrsta boravišne takse vodi kroz sistem JIS LPA, što znači da konkretna LPA o ovim podacima ne vodi službenu evidenciju (za to ne postoji obaveza po odluci, već je obaveza da se vrši inspekcijski nadzor i prinudna naplata).

U vezi izdavanja uverenja, napominjemo da je članom 30. Zakona o opštem upravnom postupku propisano izdavanje uverenja o kojima se ne vodi službena evidencija i ovaj član glasi:

(1) Organi izdaju strankama, na usmeni ili pisani zahtev, uverenja i druge isprave o činjenicama o kojima ne vode službenu evidenciju, kada je to propisom određeno i pošto prethodno potrebne činjenice utvrde u dokaznom postupku.

(2) Uverenje ili druga isprava o činjenicama o kojima se ne vodi službena evidencija ili rešenje kojim se odbija zahtev stranke izdaju se u roku od 30 dana od podnošenja zahteva, ako zakonom ili drugim propisom nije određen kraći rok. U suprotnom, stranka može da izjavi žalbu kao da je zahtev odbijen.

(3) Organ koji vodi postupak u kome su uverenje ili druga isprava podneti kao dokaz, nije vezan njihovom sadržinom i može samostalno da utvrđuje činjenice koje su u njima sadržane.

U skladu s navedenim, za boravišnu taksu fizičkih lica koja imaju kategorizovan smeštaj obaveza po osnovu boravišne takse se utvrđuje rešenjem (prema članu 6. Odluke konkretne JLS pretpostavlja se da je LPA organ JLS koji to čini u skladu sa Uredbom Vlade RS, iako to u samom tekstu odluke nije navedeno) i LPA za ovu vrstu boravišne takse vodi službenu evidenciju i može izdati uverenje na osnovu toga.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Plaćanje boravišne takse uređeno je Zakonom o ugostiteljstvu I posebnom odlukom jedinice lokalne samouprave (JLS) donetom u skladu sa članom 73. ovog Zakona.

Članom 70. ovog Zakona propisano je da: boravišnu taksu plaća korisnik usluge smeštaja koji izvan svog mesta prebivališta koristi uslugu smeštaja u ugostiteljskom objektu za smeštaj za korišćenje komunalne, saobraćajne i turističke infrastrukture i suprastrukture na području jedinice lokalne samouprave. Boravišna taksa plaća se za svaki dan boravka u ugostiteljskom objektu za smeštaj.

Naplatu boravišne takse od korisnika usluge, naplaćuje subjekt koji pruža uslugu smeštaja (u daljem tekstu: davalac smeštaja). Boravišna taksa se naplaćuje istovremeno sa naplatom usluge smeštaja.

Davalac smeštaja dužan je da u računu za uslugu smeštaja posebno iskaže iznos boravišne takse.

Članom 71. ovog Zakona propisano je da izuzetno od člana 70. ovog zakona boravišnu taksu plaća ugostitelj, koji kao fizičko lice pruža usluge smeštaja u objektima domaće radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu. Boravišnu taksu iz stava 1. ovog člana zakona fizičko lice plaća u utvrđenom godišnjem iznosu na propisan način.

Članom 75. propisano je da Vlada Republike Srbije bliže propisuje uslove i način utvrđivanja visine godišnjeg iznosa boravišne takse za fizičko lice koje pruža ugostiteljske usluge smeštaja u objektima domaće radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu, kao i način i rokove plaćanja.

Uredbom o uslovima i načinu utvrđivanja visine godišnjeg iznosa boravišne takse za fizičko lice koje pruža ugostiteljske usluge smeštaja u objektima domaće radinosti seoskom turističkom domaćinstvu, kao i način i rokovi plaćanja – koja je na snazi od 1. jula 2019. godine, uređeno je plaćanje boravišne takse za koju je obveznik plaćanja fizičko lice, koje poseduje rešenje o kategorizaciji i pruža usluge smeštaja u objektima domaće radinosti i seoskom turističkom domaćinstvu, koje ima do ukupno 30 ležaja ili do 20 kamp parcela.

Članom 5. pomenute Uredbe, propisano je da je nadležni organ JLS na čijoj teritoriji se ugostiteljski objekat nalazi, dužan da za svako fizičko lice utvrdi visinu godišnjeg iznosa boravišne takse u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti rešenja o kategorizaciji. Isti nadležni organ, po preporuci Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave je lokalna poreska administracija (LPA).

U skladu s navedenim, LPA u svojoj bazi podataka po osnovu boravišne takse vodi fizička lica koja poseduju rešenje o kategorizaciji koje je organ JLS nadležan za izdavanje rešenja o kategorizaciji uneo u aplikaciju E-Turista i koje je elektronskim putem preneto u našu aplikaciju.

LPA nije nadležna da vrši utvrđivanje boravišne takse za ugostiteljske objekte za smeštaj (hotel, motel I slično) za koji su obveznici davaoci smeštaja, koji su dužni da boravišnu taksu naplate zajedno sa uslugom smeštaja. Takođe, nije propisano da je LPA nadležna da evidentira uplate po pomenutom osnovu.

S obzirom da LPA kao nadležni organ može izdavati uverenja o podacima o kojima vodi službenu evidenciju, proizilazi da o istim podacima LPA ne može izdavati uverenje jer ne administrira boravišnu taksu za pomenute vrste ugostiteljskih objekata.

Prema članu 80. Zakona o ugostiteljstvu inspekcijski nadzor nad primenom ovog Zakona vrši jedinica lokalne samouprave preko ovlašćenih inspektora u delu kojim se uređuje, između ostalog I boravišna taksa (naplata i uplata, isticanje u računu i dr.).

U skladu sa članom 16. stav 1. Zakona o ugostiteljstvu donet je Pravilnik o načinu unošenja, rada, vođenja i korišćenja centralnog informacionog sistema i njegovoj sadržini i vrsti podataka, po kome postupaju organizacione jedinice JLS koje su nadležne da unose podatke u ovaj sistem (CIS). U gradu Beogradu je to na primer Sekretarijat za privredu, koji i izdaje rešenja o kategorizaciji a obavlja i druge poslove koji se odnose na ugostiteljstvo I turizam.

Članom 10. pomenutog Pravilnika propisano je da:

„JLS ima pristup funkcionalnostima CIS-a i unetim podacima u delu evidencije ugostitelja i ugostiteljskih objekata, kategorizacije ugostiteljskih objekata, boravišne takse, kao i u delu izveštavanja i analitike.

Pristup funkcionalnostima CIS-a i podacima iz stava 1. ovog člana JLS ostvaruje samo za ugostitelje i ugostiteljske objekte koji se nalaze na njenoj teritoriji.

Pristup funkcionalnostima CIS-a i podacima iz stava 1. ovog člana u delu kategorizacije ugostiteljskih objekata JLS ostvaruje samo za ugostiteljske objekte iz člana 5. stav 1. ovog pravilnika.

Izuzetno od stava 2. ovog člana JLS ima uvid u podatke CIS-a u delu provere kapaciteta individualnih ležajeva i kamp parcela, ugostitelja, koji kao fizičko lice obavlja ugostiteljsku delatnost na teritoriji cele Republike Srbije.

Pristup funkcionalnostima CIS-a i podacima iz stava 1. ovog člana ima jedno ili više lica u JLS na osnovu dodeljenog korisničkog naloga.

Lice iz stava 5. ovog člana nema pristup podacima korisnika usluga smeštaja, koji se odnose na podatke o ličnosti.

Lice iz stava 5. ovog člana dodeljuje korisnički nalog ugostitelju.

JLS vodi evidenciju o dodeljenim ili izmenjenim korisničkim nalozima iz stava 7. ovog člana“.

U skladu s navedenim zaključujemo da LPA nema i ne treba da ima pristup sistemu E-Turista, već je to nadležnost druge organizacione jedinice u JLS.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Prinudna naplata iz zarade se vrši donošenjem rešenja kojim se određuje zaplena na određenom delu zarade i nalaže isplatiocu prihoda da prilikom svake isplate, počev od prve naredne isplate od dana prijema rešenja, pa sve do potpune naplate poreza i sporednih poreskih davanja iz rešenja o prinudnoj naplati, vrši obustavu na zaradi i uplatu obustavljenog iznosa na propisani uplatni račun javnih prihoda (član 96a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ZPPPA).

Poreskopravni odnos, je odnos između poreskog organa i poreskog obveznika. Poreski obveznik saglasno tome ima pravo na povraćaj više ili pogrešno plaćenog poreza, odnosno sporednih poreskih davanja, kao i da koristi više ili pogrešno plaćeni porez odnosno sporedna poreska davanja za namirenje obaveza po drugom osnovu, putem preknjižavanja (član 10. stav 2. tačka 1) i 4) ZPPPA). 

U konkretnom slučaju, isplatilac zarade je bio dužan da postupi po nalogu iz rešenja o prinudnoj naplati i nema status poreskog obveznika, na osnovu čega proizilazi da se na ovu poreskopravnu situaciju ne mogu primeniti odredbe člana 10. i čl. 70 ZPPPA. 

S obzirom da je isplatilac zarade uplatio veći iznos na ime poreza na imovinu (umesto RSD 54.604,58 platio je RSD 69.856,83), pomenutu relaciju moramo posmatrati kao odnos između isplatioca zarade i fizičkog lica (konkretno zaposlenog u ovom slučaju) od čije će zarade isplatilac nadoknaditi više plaćeni iznos. S obzirom da nalozi iz rešenja o prinudnoj naplati nisu izvršeni, odnosno nisu uplaćeni iznosi na svim ostalim računima, osim na računu poreza na imovinu, dalji postupak po ovom osnovu bi trebao biti postupak prinudne naplate iz novčanih sredstava sa računa isplatioca u skladu sa odredbama člana 95. ZPPPA i člana 96a. stav5 ZPPPA.

Kada se izvrši uplata po rešenju o prinudnoj naplati na svim računima iz rešenja o prinudnoj naplati, poreski obveznik, može zahtevom zatražiti povraćaj ili preknjižavanje preplate (RSD 7.926,75 u konkretnom slučaju) sa računa poreza na imovinu u skladu sa ZPPPA.  

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Odgovor na prvo pitanje: Obzirom da je rešenje o prinudnoj naplati donela Poreska uprava, koja je u registru Narodne banke Srbije (NBS) upisana kao organ po čijem nalogu se vrši prinudna naplata (bez obzira što bi se posle 2009. godine sredstva po eventualnoj naplati prenela u budžet jedinica lokalnih samouprava), potrebno je da se obveznik obrati Poreskoj upravi za donošenje rešenja o obustavi postupka prinudne naplate blokadom računa koji bi naknadno Poreska uprava dostavila NBS radi deblokade računa. Pored toga, obveznik bi uz zahtev trebalo da priloži i dokaz da postoji osnov za obustavu postupka prinudne naplate, što bi u ovom slučaju moglo da bude rešenje o prestanku poreske obaveze zbog zastarelosti, koje lokalna poreska administracija donosi u skladu sa svojim nadležnostima, zatim i uverenje da nema duga i sl.

Napominjemo da je Zakonom o finansiranju lokalne samouprave, u članu 60. propisano da jedinica lokalne samouprave u celosti utvrđuje, naplaćuje i kontroliše javne prihode iz člana 6. ovog Zakona počev od 1. januara 2007. godine, a članom 61. istog Zakona da će jedinica lokalne samouprave preuzeti zaposlene od Ministarstva finansija - Poreske uprave koji obavljaju poslove iz člana 60. ovog Zakona, počev od 1. decembra 2006. godine. Prostorije, opremu i sredstva za rad, jedinica lokalne samouprave preuzeće od Ministarstva finansija - Poreske uprave, srazmerno broju preuzetih zaposlenih lica. Vlada će bliže urediti preuzimanje zaposlenih lica iz stava 1. ovog člana.

U skladu s navedenim i po osnovu Zakona o finansiranju lokalne samouprave kojim je uređen prenos nadležnosti sa Poreske uprave na jedinice lokalne samouprave, proizilazi da Poreska uprava, kao organ koji je nastavio da postoji i nakon preuzimanja nadležnosti za poslove administriranja izvornih prihoda lokalne samouprave, ostaje nadležna za postupanje po rešenju o prinudnoj naplati koje je ona donela, u smislu da je potrebno da donese rešenje o obustavi postupka prinudne naplate po svom rešenju koje je izdala u vreme dok je bila nadležni organ.

Odgovor na drugo pitanje: Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) propisuje prekid i zastoj zastarelosti, pod određenim uslovima. Pri tome nije propisano da postoji zastoj zastarelosti prava na naplatu, odnosno da zastarelost ne teče za vreme dok je račun obveznika u blokadi. U konkretnom slučaju, za obaveze po blokadi računa iz 2008. godine nastupila je apsolutna zastarelost, pod uslovom da nije bilo drugih osnova za zastoj zastarelosti po članu 114z ZPPPA.

Odgovor na treće pitanje: Obzirom da je konkretna lokalna poreska administracija preuzela administriranje izvornih prihoda lokalne samouprave 2009. godine, kao I da se o zastarelosti odlučuje u ovom momentu, ta ista lokalna poreska administracija je nadležni organ za odlučivanje o zastarelosti za javne prihode iz svoje nadležnosti.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Što se tiče objekta mešovitog karaktera, koji je delom svinjac, a delom šupa ili nadstrešnica i koji se legalizuje, potrebno je proveriti šta je navedeno u investiciono tehničkoj dokumentaciji koja je to vrsta objekta (odnosno da li se radi o pomoćnom ili poslovnom objektu). Pored toga je potrebno proveriti da li se radi o jedinstvenom objektu sa jedinstvenom površinom ili se radi o objektu koji ima posebne delove za svaku od navedenih namena. U slučaju da je u dokumentaciji navedeno da se radi o pomoćnom  objektu, onda se isti razvrstava i oporezuje u skladu sa tim. U slučaju da je navedeno da je objekat jedinstvena celina, ne može se ostvariti pravo na poresko oslobođenje za svinjac, jer je uslov iz Zakona da se objekat koristi isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju (šupa se ne koristi za te namene).  Ukoliko se radi o objektu koji ima posebne delove za svaku od navedenih namena, u Katastru će se posebno evidentirati svinjac, posebno šupa, a posebno nadstrešnica, tada fizičko lice kao poreski obveznik može ostvariti poresko oslobođenje za svinjac.

Zakonom o porezima na imovinu je propisano da se za objekat koji je jedinstvena celina mešovitog karaktera (što znači da bi delovi tog objekta mogli biti razvrstani u različite grupe nepokretnosti) za potrebe utvrđivanja poreza na imovinu, taj objekat razvrstava u grupu nepokretnosti prema pretežnoj nameni. U konkretnom slučaju smatramo da se radi o objektu koji se u celosti može svrstati u grupu “pomoćni objekat” i pod pretpostavkom da je tako navedeno u dokumentaciji za legalizaciju, ne postoji osnov za primenu odredbe Zakona o porezima na imovinu koji se odnosi na pretežnu namenu.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U skladu sa tačkom 10. člana 12. Zakona o porezima na imovinu, porez na imovinu se ne plaća na objekte obveznika koji ne vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji vodi poslovne knjige kome je poljoprivreda pretežna registrovana delatnost, koji su namenjeni i koriste se isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Član 12b propisuje da su objekti namenjeni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 10. istog Zakona, objekti predviđeni za smeštaj mehanizacije za poljoprivredu, repromaterijala, smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda, staje za gajenje stoke, kao i objekti za potrebe gajenja i prikazivanje starih autohtonih sorti biljnih kultura i rasa domaćih životinja i objekti za gajenje pečurki, puževa i riba.

U skladu s navedenim, pravo na poresko oslobođenje za objekte namenjene za primarnu poljoprivrednu proizvodnju za koje su obveznici fizička lica se može ostvariti bez obzira da li to lice ima registrovano poljoprivredno gazdinstvo ili ne. Prema tome, sva fizička lica koja imaju objekte koji su namenjeni i koriste se za primarnu poljoprivrednu proizvodnju (i ne daju se drugom licu u zakup) imaju pravo na poresko oslobođenje bez dodatnih uslova. 

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) članom 114. propisuje da pravo poreskog organa na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče.  Zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje. Članom 114d istog zakona propisano je da se zastarelost  prekida svakom radnjom poreskog organa  preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja poreza i sporednih poreskih davanja. Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida, ne računa se u rok za zastarelost.

U konkretnom slučaju je utvrđivanje poreske obaveze za period 2012-2016. izvršeno u 2017. godini, odnosno pre nastupanja zastarelosti prava na utvrđivanje. Utvrđivanje obaveze predstavlja radnju poreskog organa preduzetu protiv poreskog dužnika, što znači da je donošenjem i uručenjem rešenja o utvrđivanju poreza na imovinu za 2012, 2013, 2014, 2015. i 2016. godinu, prekinuta zastarelost. U skladu sa navedenom odredbom ZPPPA zastarelost je nakon prekida počela da teče iznova, što znači da je novi rok za zastarelost počeo da teče od 1.1.2018 godine i traje još pet godina (odnosno od 2018. do 2022. godine).

Apsolutni rok za zastarelost prava na utvrđivanje obaveze za 2012. godinu je 31.12.2022 godine, dok se utvrđivanje za 2013. godinu može izvršiti do 31.12.2023, ali samo ako u periodu od 2018. do 2022. godine dođe ponovo do prekida zastarelosti. Isto se primenjuje  i za 2014, 2015. i 2016. godinu. Prema tome, po nalogu drugostepenog organa može se utvrditi obaveza poreza na imovinu za period 2012-2016. godine, pri čemu zahtev obveznika za zastarelost treba odbiti kao neosnovan.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U skladu sa odredbom člana 140. Zakona o planiranju i izgradnji (u daljem tekstu: Zakon), kojom je propisano da: “Posle isteka roka iz stava 4. ovog člana, investitor plaća na račun Poreske uprave naknadu u visini poreza na imovinu, koji bi se plaćao u skladu sa zakonom kojim se uređuje porez na imovinu za ceo objekat, da je isti izgrađen u skladu sa građevinskom dozvolom, sve dok se za tu lokaciju ne izda nova građevinska dozvola” konstatujemo da se ista nikada nije primenjivala, niti se može primeniti, jer nije precizna i nije potpuna, odnosno, ne može se znati koja naknada se plaća, na koji uplatni račun (račun Poreske uprave za uplatu javnih prihode mora biti uređen Pravilnikom o uplatnim računima javnih prihoda), niti kojoj Poreskoj upravi se plaća (republičkoj Poreskoj uprave ili lokalnom odeljenju za administriranje izvornih prihoda lokalne samouprave). Iako je pomenuta odredba uneta u Zakon pre više od 15 godina, ista se nikada nije primenjivala, ali isto tako nije izuzeta iz Zakona.

U skladu s navedenim, proizilazi da ne postoji osnov za utvrđivanje naknade po osnovu člana 140. Zakona, niti od strane Odeljenja koje izdaje građevinsku dozvolu niti od strane lokalne poreske administracije. U Zakonu jeste navedeno da se naknada plaća na račun Poreske uprave, ali nije navedeno niti da se plaća lokalnom poreskom organu, niti nekom drugom nadležnom organu jedinice lokalne samouprave.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, članom 74. propisana su sredstva obezbeđenja naplate. Kao sredstvo obezbeđenja može se ponuditi i trasirana menica, akceptirana od strane dva žiranta, iz čijih se zarada, na kojima se ustanovljava administrativna zabrana, poreski dug može naplatiti.

Menica je hartija od vrednosti po naredbi kojom njen izdavalac (trasant) izdaje bezuslovni nalog drugom licu (trasatu) da korisniku isprave (remitentu) isplati određenu svotu novca ili sam izdavalac obećava da će izvršiti tu isplatu.

U prvom slučaju radi se o trasiranoj menici, a u drugom o sopstvenoj menici.

Suštinska razlika između trasirane i sopstvene menice je u tome što kod sopstvene menice postoji izjava o neopozivoj isplati dok kod trasirane postoji naredba o neopozivoj isplati.

Sopstvena menica postoji u onom slučaju kada se njen izdavalac sam obavezao na plaćanje svote na koju menica glasi.

U skladu sa Zakonom o menici trasirana menica obavezno sadrži:

1) označenje da je menica, napisano u samom slogu isprave, na jeziku na kome je ona sastavljena;

2) bezuslovni uput da se plati određena svota novca;

3) ime onoga koji treba da plati (trasat);

4) označenje dospelosti;

5) mesto gde plaćanje treba da se izvrši;

6) ime onoga kome se ili po čijoj naredbi mora platiti (remitent);

7) označenje dana i mesta izdanja menice;

8) potpis onoga koji je menicu izdao (trasant).

Akceptiranje menice predstavlja menično pravnu radnju gde se neko lice, najčešće trasat, svojom voljom i potpisom obavezuje da prihvati meničnu obavezu i da će meničnu svotu isplatiti onako kako ona glasi. Akcept je izjava lica na koje se vuče menica, da će u roku dospeća menice na naplatu isplatiti menični dug u celini ili delimično. Ime akceptanta (lica koje isplaćuje menični dug) se nalazi na licu menice. Pre same naplate meničnog duga imalac menice podnosi je akceptantu na akceptiranje, tj. potrebno je da akceptant na licu menice napiše ''prihvatam'' ili ''priznajem'' i da se potpiše. Ovo je bitno zato što, neretko, menicu izdaje jedan pravni subjekat, a drugi pravni subjekt izmiruje obavezu iz te menice. Od tog momenta se menja i glavni dužnik u menici, jer tada glavnog dužnika trasanta zamenjuje akceptant. Dakle, akcept predstavlja izjavu koju određeno lice stavlja na meničnu ispravu kojom potvrđuje trasantov nalog za isplatu menične sume. Sa akceptiranjem menice, daje se meničnom poveriocu povećana sigurnost da će menična svota biti isplaćena.

U konkretnom slučaju ako su trasant i trasat ista lica u pitanju je sopstvena a ne trasirana menica, koja prema Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji (ZPPPA) ne može biti sredstvo obezbeđenja plaćanja. Kod trasirane menice trasant i trasat ne može biti isto lice. Sopstvena menica nije propisana ZPPPA kao predmet prinudne naplate, pa u tom smislu nije jasno šta se podrazumeva pod izjavom da takva menica može biti „sredstvo obezbeđenja u postupku prinudne naplate“.

Pored toga, Zakon o menici u slučaju trasirane menice pojmovno razlikuje “trasanta”, “trasata” i “remitenta” a ne fizička i pravna lica. Menica mora da bude izdata u skladu sa Zakonom o menici.

I na kraju skrećemo pažnju da sredstvo obezbeđenja plaćanja može biti samo menica avalirana od strane poslovne banke, što znači da je garant na menici (jemac) poslovna banka a ne pravno lice. U slučaju sopstvene menice, Zakonu o menici definiše samo izjavu izdavaoca menice da će izvršiti određenu isplatu. Prema članu 74. ZPPPA kao sredstvo obezbeđenja plaćanja prihvata se trasirana menica, sa izjavom dva žiranta da će se u slučaju nepoštovanja rokova u postupku odlaganja plaćanja dugovanja, dugovani porez naplatiti iz njihovih zarada na kojima je ustanovljena administrativna zabrana. Takođe podsećamo da se u postupku odlaganja plaćanja dugovanog poreza na rate prihvata sredstvo obezbeđenja iz koga će se najefikasnije izvršiti naplata dugovanog poreza.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

U slučaju da može, radilo bi se o sopstvenoj trasiranoj menici koja se u Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji ne navodi kao sredstvo obezbeđenja.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.

Prema članu 2. Zakona o porezima na imovinu, porez na imovinu plaća se na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na:

1) pravo svojine, odnosno na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari;

2) pravo zakupa, odnosno korišćenja, stana ili kuće za stanovanje, konstituisano u korist fizičkog lica;

3) pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta;

4) pravo korišćenja nepokretnosti u javnoj svojini od strane imaoca prava korišćenja, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;

5) korišćenje nepokretnosti u javnoj svojini od strane korisnika nepokretnosti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javna svojina;

6) državinu nepokretnosti na kojoj imalac prava svojine nije poznat ili nije određen;

7) državinu nepokretnosti u javnoj svojini, bez pravnog osnova;

8) državinu i korišćenje nepokretnosti po osnovu ugovora o finansijskom lizingu.

Pravom zakupa stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) ovog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo zakupa za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme, za koji je propisano plaćanje neprofitne zakupnine ili zakupnine koja se obračunava primenom propisanih kriterijuma i merila, u skladu sa zakonima kojima se uređuju:

(1) stanovanje i održavanje zgrada, odnosno u skladu sa posebnim propisima kojima je bilo uređeno stanovanje koji su prestali da važe danom početka primene zakona kojim je uređeno stanovanje i održavanje zgrada;

(2) javna svojina;

(3) prava boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca;

(4) zbrinjavanje izbeglica.

Pravom korišćenja stana ili kuće za stanovanje konstituisanim u korist fizičkog lica, u smislu stava 1. tačka 2) navedenog člana Zakona o porezima na imovinu, smatra se pravo korišćenja za period iz stava 4. ovog člana, u skladu sa Zakonom kojim se uređuje zbrinjavanje izbeglica.

Prema navedenom, za stanove koje koriste interno raseljena lica, pre svega treba proveriti da li postoji pravni osnov za njihovo korišćenje.

Ako je pravni osnov ugovor, treba proveriti u skladu s kojim zakonom je ugovor sačinjen, da li je to jedan od navedenih zakona po kojima se vrši oporezivanje u skladu sa tačkom 2. člana 2. Zakona o porezima na imovinu. Ako je to zakup po nekoj od stavki ovog Zakona ili korišćenje u skladu sa Zakonom o izbeglicama, onda su fizička lica obveznici poreza na imovinu.

Ako stanove koji su u vlasništvu opštine, fizička lica koriste bez pravnog osnova, tada su oni poreski obveznici po tački 7. člana 2. Zakona o porezima na imovinu.

Ako između fizičkog lica I opštine postoji ugovor o korišćenju (koji nije zakup) u skladu sa nekim od zakona (sem po Zakonu o izbeglicama), to korišćenje nije oporezivo pravo, pa je u tom slučaju obveznik poreza na imovinu opština, koja svakako kao budžetski korisnik ima pravo na poresko oslobođenje.

Stranica sa pitanjima i odgovorima iz oblasti rada lokalne poreske administracije organizuje se kroz saradnju projekta „Institucionalna podrška SKGO-treća faza“ koji sprovodi SKGO i programa „Reforma poreza na imovinu“ koji sprovodi HELVETAS, a koje podržava Švajcarska Vlada.