Питања и одговори

Члан 146. Закона о запосленима у аутономним покрајанима и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/16, 113/17 – др. закон, 95/18 и 114/21) изричито наводи да службенику коме је изречена дисциплинска казна престанка радног односа престаје радни однос даном коначности решења којим је дисциплинска казна изречена. Чланом 25. истог закона предвиђено је да службеник има право жалбе на решење којим се одлучује о његовим правима и дужностима, ако жалба овим законом није изричито искључена. Достављање решења службенику врши се у просторијама органа, а ако је службеник одсутан с рада, достављање се врши поштом на адресу коју је службеник пријавио и која се налази у кадровској евиденцији. Уколико овакво достављање није успело, службено лице саставља писмену белешку. У том случају решење се објављује на огласној табли органа и по истеку осам дана од дана објављивања сматра се достављеним. У складу са чланом 171. Истог закона прописано је да се жалба на решење изјављује у року од 8 дана од дана достављања решења. 

Што се тиче ситуације у којој се запослени неоправдано не појављује на послу, указујемо да је чланом 163. став 1. тачка 6) Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе предвиђено да службенику престаје радни однос по сили закона трећег дана изостанка са рада ако неоправдано изостане са рада најмање три узастопна дана. Код примене члана 163. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе треба имати у виду члан 103. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) који каже да је запослени дужан да, најкасније у року од три дана од дана наступања привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању, о томе достави послодавцу потврду лекара која садржи и време очекиване спречености за рад. У случају теже болести, уместо запосленог, потврду послодавцу достављају чланови уже породице или друга лица са којима живи у породичном домаћинству. Ако запослени живи сам, потврду је дужан да достави у року од три дана од дана престанка разлога због којих није могао да достави потврду. Лекар је дужан да изда потврду из става 1. овог члана. Ако послодавац посумња у оправданост разлога за одсуствовање са рада у смислу става 1. овог члана, може да поднесе захтев надлежном здравственом органу ради утврђивања здравствене способности запосленог, у складу са законом. Начин издавања и садржај потврде о наступању привремене спречености за рад у смислу прописа о здравственом осигурању споразумно прописују министар и министар надлежан за здравље.

Дакле, у конкретној ситуацији лицу ће престати радни однос даном коначности решења о изрицању дисциплинске мере престанак радног односа, али уколико се пре коначности тог решења стекну услови за престанак радног односа по сили закона услед неоправданог изостанка са рада најмање три узастопна дана, радни однос том лицу престаће трећег дана изостанка са рада.

Уредба о средствима за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса која реализују удружења („Сл. гласник РС“, бр. 16/2018) дефинише поступак доделе средстава и обавезује кориснике средстава, између осталог, пре потписивања уговора доставе изјаву о непостојању сукоба интереса, као и интерни акт о антикорупцијској политици.

Чланом 11. став 4. Уредбе прописано је да је корисник средстава дужан да пре склапања уговора надлежном органу достави изјаву да средства за реализацију одобреном програма нису на други начин већ обезбеђена, као и изјаву о непостојању сукоба интереса и интерни акт о антикорупцијској политици. 

СКГО је у сарадњи са Министарством за људска и мањинска права и друштвени дијалог израдио Водич за транспарентно финансирање удружења и других организација цивилног друштва из буџетских средстава локалних самоуправа. Водич обухвата бројне моделе аката и потребних изјава неопходних за спровођење конкурса, доделу средстава и праћење реализације финансираних програма.  

Један од модела аката, представља и Модел изјаве о непостојању сукоба интереса. Према моделу одговорно лице корисник средстава – организације цивилног друштва даје изјаву којом потврђује да у вези са реализацијом одобреног програма не постоји сукоб интереса, односно не постоји ситуација у којој је непристрасно извршење уговорних обавеза било ког лица везаног уговором угрожено због прилике да то лице својом одлуком или другим активностима учини себи или са собом повезаним лицима (чланови породице: супружник или ванбрачни партнер, дете или родитељ)  запосленом, члану удружења, погодност, а на штету јавног интереса или другог заједничког интереса са тим лицем.

С тим у вези, свака ситуација ће се ценити у односу на постојање (не)пристрасног извршења уговорих обавеза било ког лица везаног уговором и погодности које за себе или са собом повезаних лица (чланова породице), запосленим или члану удружења може да учини, а на штету јавног интереса или другог заједничког интереса.

Погледај/Преузми: Водич за транспарентно финансирање ОЦД из буџетских средстава.пдф

У складу са чланом 38. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) скупштина општине има председника скупштине. Председник скупштине организује рад скупштине општине, сазива и председава њеним седницама и обавља друге послове утврђене законом и статутом општине. Председник скупштине, на предлог најмање 1/3 одборника, бира се из реда одборника, на време од четири године, тајним гласањем, већином гласова од укупног броја одборника скупштине општине. Председник скупштине може бити разрешен и пре истека времена за које је изабран, на исти начин на који је биран. Председник скупштине може бити на сталном раду у општини.

Даље се у члану 39. истог закона каже да председник скупштине има заменика који га замењује у случају његове одсутности и спречености да обавља своју дужност. Заменик председника скупштине бира се и разрешава на исти начин као и председник скупштине. Ако заменику председника скупштине мирују права из радног односа услед избора на ту функцију, заменик председника скупштине може бити на сталном раду у општини.

Дакле, из наведених одредби Закона о локалној самоуправи закључујемо да је искључиви избор лица које је изабрано на фунцкију заменика председника скупштине да ли ће користити право да у општини у којој је изабран буде на сталном раду или не, с тим да му морају мировати права из радног односа услед избора на ту функцију да би користио право да буде на сталном раду.

У члану 68а. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/16, 113/17 – др.закон, 95/18 и 114/21) се каже да се под радним искуством у струци у смислу одредаба овог закона подразумева радно искуство на пословима у оквиру захтеване врсте ii степена стручне спреме, односно образовање које се захтева за радно место чије послове службеник обавља. При томе није од утицаја да ли је радно искуство у струци стечено у току радног односа, односно у току волонтирања или обављања послова на основу уговора о обављању привремених или повремених послова или уговора о делу, докле год испуњава услове по питању послова које је обављао по уговору и школске спреме у то време.

Дакле, послови које је лице обављало по основу уговора о делу треба да буду послови који су у оквиру захтеване врсте и степена стручне спреме, односно образовања које се захтева за радно место чије послове службеник обавља.

Правни оквир задуживања локалних власти дефинисан је са више закона који на директан или индиректан начин уређују ову област:

- Законом о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021, 138/2022 и 118/2021 - др. закон) дефинисано је да задуживање представља уговарање кредита, односно издавање хартија од вредности, у складу са посебним законом.

Напомињемо да би захтев за задуживање требао бити усклађен са захтевом за одобрењем дефицита из разлога што је чланом 27ж прописано да фискални дефицит локалне власти може настати само као резултат јавних инвестиција. Фискални дефицит локалне власти је саставни део консолидованог дефицита сектора државе. Фискални дефицит локалне власти у одређеној години не може бити већи од 10% њених прихода у тој години. Извршни орган локалне власти може да поднесе захтев Министарству за одобрење фискалног дефицита изнад наведеног износа само уколико је оно резултат реализације јавних инвестиција. Захтев за прекорачење се подноси Министарству најкасније до 1. септембра текуће године, за наредну буџетску годину. Изузетно, захтев за прекорачење може се поднети након 1. септембра текуће године, а најкасније до 31. јануара наредне године, уколико је прекорачење фискалног дефицита резултат примљених трансферних средстава од другог нивоа власти након истека рока. Захтев за прекорачење треба да садржи детаљно образложење оправданости инвестиција због којих настаје прекорачење, анализу дугорочне одрживости дуга локалне власти, као и друге информације које захтева Министарство. Министарство је дужно да најкасније до 30. септембра локалној власти одговори на захтев уз одговарајуће образложење, а у случају да је захтев поднет до 31. јануара, министарство је дужно да одговори до 1. марта. При одобравању прекорачења Министарство ће водити рачуна како о оправданости захтева, тако и о могућности да се захтев уклопи у планирани дефицит консолидованог сектора државе за наредну годину. Уколико локална власт прекорачи лимит за дефицит у одређеној години, без одобрења Министарства, министар обуставља пренос трансферних средстава из буџета Републике Србије, односно припадајући део пореза на зараде и пореза на добит предузећа у наредној буџетској години за износ прекорачења.

- Законом о јавном дугу ("Сл. гласник РС", бр. 61/2005, 107/2009, 78/2011, 68/2015, 95/2018, 91/2019 и 149/2020) уређени су услови, начин и поступак задуживања Републике Србије, јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, Републичког фонда за здравствено осигурање, Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање и Националне службе за запошљавање, као и јавних предузећа и других правних лица, чији је оснивач Република, давање гаранција Републике, начин и поступак управљања јавним дугом и вођење евиденције о јавном дугу.

Чланом  33. овог закона прописано је да Одлуку о задуживању локалне власти доноси надлежни орган локалне власти, по претходно прибављеној сагласности Министарства. Захтев за давање сагласности о задуживању подноси се Министарству, уз образложење разлога због којих настаје потреба за задужењем. Захтев мора да садржи: податке о оствареним приходима и примањима, односно извршеним расходима и издацима у претходној години, податке о задужености на дан подношења захтева, план и извршење расхода и издатака, као и план и остварење прихода и примања у години за коју се подноси захтев и податке о доспелим, а неизмиреним обавезама на дан подношења захтева. Сагласност о задуживању локалне власти Министарство даје у року од 30 дана од дана пријема захтева за давање сагласности. Ако Министарство у наведеном року не одговори на захтев за давање сагласности, сматраће се да сагласност није дата.

Чланом 36. Закона о јавном дугу, прописане су одредбе везане за дугорочно задуживање локалне власти у складу са којима се локалне власти не могу дугорочно задуживати, осим у делу задуживања ради финансирања или рефинансирања капиталних инвестиционих расхода предвиђених у буџету локалне власти. Овим чланом су одређени лимити у погледу ове врсте задуживања и то да Износ неизмиреног дугорочног задужења не може бити већи од 50% од укупно остварених текућих прихода локалног буџета у претходној години, а Истовремено, износ главнице и камате који доспева у свакој години по овој основи (дугорочни дуг за финансирање капиталних инвестиционих расхода), не може бити већи од 15% од укупно остварених текућих прихода буџета локалне власти у претходној години.

- Законом о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) у члану 32.  тачка 15) прописано је да скупштина општине, доноси акт о јавном задуживању општине, у складу са законом којим се уређује јавни дуг. Даље, у чланом 44. тачка 5) овог закона прописано је да председник општине доноси појединачне акте за које је овлашћен законом, статутом или одлуком скупштине. Чланом 66 став 1. прописано је да органи града обављају послове предвиђене овим законом за органе општине, као и друге послове утврђене законом и статутом града.

- Законом о јавним набавкама ("Сл. гласник РС", бр. 91/2019) у члану 12. став 1. тачка 7) прописано је да  одредбе овог закона наручиоци не примењују на зајмове и кредите, без обзира да ли су у вези са продајом, куповином или преносом хартија од вредности или других финансијских инструмената. Став 2. овог члана предвиђа да се у овом случају примењују начела овог закона на начин који је примерен околностима конкретне набавке.

Дакле, на основу свега напред наведеног, можемо закључити: да би се локална самоуправа задужила потребно је најпре да прибави сагласност надлежног Министарства финансија у роковима прописаним чланом 27ж Закона о буџетском систему, односно најкасније до 1. септембра текуће године, за наредну буџетску годину, а изузетно, захтев за прекорачење може се поднети након 1. септембра текуће године, а најкасније до 31. јануара наредне године, уколико је прекорачење фискалног дефицита резултат примљених трансферних средстава од другог нивоа власти након истека рока.

По прибављеној сагласности од стране Министарства скупштина јединице локалне самоуправе као надлежни орган, доноси Одлуку о кредитном задуживању у складу са чланом 33. Закона о јавном дугу. Одлуком о задуживању одређује се износ и намена кредитног задужења, начин избора пословне банке, одређују се рокови и услови отплате кредита. У складу са чланом 44. тачка 5) И чланом 66. став 1. Закона о локалној самоуправи, овом одлуком се може овластити председник општине/градоначелник да образује Комисију која ће разматрати понуде банака и извршити избор најповољније као да у име локалне самоуправе закључи уговор о кредиту са пословном банком која понуди најповољније услове кредитирања.

На основу одлуке о задуживању локалне самоуправе, доноси се одлука о ребалансу буџета којом се планирају капитални инвестициони радови (капитални пројекти) који ће се финансирати из кредитног задуживања (члан 36. Закона о буџетском систему). Ребаланс буџета се може усвојити и на истој седници скупштине, а након усвајања одлуке о задуживању.

Обзиром да у складу са Законом о јавним набавкама (члан 12. став 1. тачка 7), одредбе овог закона наручиоци не примењују на кредите, а како би се применила начела овог закона на начин који је примерен околностима конкретне набавке, избор пословне банке која даје најповољније услове кредитирања може се извршити путем јавног позива, односно прикупљањем понуда.

Пошто се Одлуком о јавном задуживању локалне самоуправе одређује да Комисију за избор најповољније понуде образује председник општине/градоначелник и истом одлуком му се да овлашћење за закључење уговора, није потребно да избор пословне банке прође скупштинску процедуру у смислу доношења одлуке о избору банке са којом ће се закључити уговор о кредиту.

Законом о општем управном поступку ("Сл. гласник РС", бр. 18/2016, 95/2018 - аутентично тумачење и 2/2023 - одлука УС) одређен је појам трошкова поступка, тако што је у члану 84. прописано да су трошкови поступка издаци за таксе, лични трошкови странке (трошкови доласка и губитка времена и зараде), неопходни и оправдани трошкови заступања странке и трошкови усмене расправе и извођења доказа (стварни трошкови сведока и стварни трошкови и награде вештака, тумача, преводилаца и привремених заступника, трошкови увиђаја и сл.), као и посебни издаци у готовом новцу органа који води поступак (путни трошкови службених лица, огласи и сл.).

Закон прави разлику између редовних трошкова и посебних трошкова и прописује да редовне трошкове поступка сноси орган, а обавеза сношења посебних трошкова зависи од тога по чијем захтеву је поступак покренут и како је окончан. Закон, између осталог, прописује да орган сноси трошкове поступка који је покренут по службеној дужности и повољно окончан по странку, ако законом није друкчије предвиђено, као и да ако жалба буде одбачена или одбијена или жалилац одустане од жалбе, трошкове другостепеног поступка сноси жалилац, а да ако жалба буде усвојена, трошкове другостепеног поступка сноси орган који је одлучивао у првом степену.

Да би странка остварила своје право на накнаду трошкова поступка, мора прво благовремено поднети захтев за накнаду трошкова, у ком тачно наводи на које трошкове се захтев односи и који је износ учињених трошкова.

Странка захтев за накнаду трошкова може да поднесе до окончања поступка, а то значи до доношења првостепеног решења, против кога није изјављена жалба, или до доношења другостепеног решења. Уколико је другостепеним решењем поништено првостепено решење и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак, тј. другостепени орган није сам решио управну ствар, све се сматра једним поступком и странка опет може поднети захтев за накнаду трошкова до доношења првостепеног решења, против кога није изјављена жалба, или до доношења другостепеног решења, а укупни трошкови се обрачунавају у односу на цео поступак, до доношења решења којим се окончава поступак.

О трошковима поступка одлучује првостепени орган решењем којим одлучује о управној ствари, другостепени орган, ако сам реши управну ствар, у ком случају одлучује и о трошковима првостепеног и другостепеног поступка, а уколико првостепено решење буде поништено и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак, одлуку о трошковима целог поступка, решењем којим одлучује о управној ствари, доноси првостепени орган.

Орган који одлучује о поднетом захтеву није дужан да призна све трошкове. У сваком конкретном случају се цени да ли су учињени трошкови били стварни, оправдани и неоходни и у зависности од тога доноси одлуку о њиховом признавању.

Изузетно, одлука о трошковима поступка се може донети и допунским решењем, у складу са одредбама члана 139. став 2. Закон о општем управном поступку, којим је прописано да кад решењем није одлучено о свим питањима орган може, на захтев странке или по службеној дужности, донети решење о питањима о којима није одлучено (допунско решење). У том случају је важно да у диспозитиву решења којим се одлучује о главној ствари буде напоменуто да питање трошкова поступка није сазрело да о њему буде одлучено у том тренутку, те да ће се о њима одлучити допунским решењем. Ово, наравно, мора бити и посебно образложено.

Чланом 79. Законом о раду (“Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) предвиђено је да запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због:

1) одласка на одслужење, односно дослужење војног рока; 2) упућивања на рад у иностранство од стране послодавца или у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва; 3) привременог упућивања на рад код другог послодавца у смислу члана 174. овог закона; 4) избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца; 5) издржавања казне затвора, односно изречене мере безбедности, васпитне или заштитне мере, у трајању до шест месеци. Запослени коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана има право да се у року од 15 дана од дана одслужења, односно дослужења војног рока, престанка рада у иностранству, односно код другог послодавца, престанка функције, повратка са издржавања казне затвора, односно мере безбедности, васпитне или заштитне мере - врати на рад код послодавца. Права из ст. 1. и 2. овог члана има и брачни друг запосленог који је упућен на рад у иностранство у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва.

Чланом 70. Закона о запосленима у аутономним покрајинама (“Сл. гласник РС”, бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон, 123/2021 - др. закон и 141/2021) предвиђено је да се радни однос може засновати и за време чије трајање је унапред одређено (радни однос на одређено време): 1) ради замене одсутног запосленог до његовог повратка; 2) због привремено повећаног обима посла, који постојећи број запослених не може да изврши, најдуже на шест месеци у току једне календарске године; 3) на радним местима у кабинету изабраног лица у органу аутономне покрајине, најдуже док траје дужност тог изабраног лица; 4) на радним местима у кабинету градоначелника града Београда, председника Скупштине града Београда, најдуже док траје дужност тих лица; 5) на радним местима у кабинету градоначелника, председника општине или председника градске општине, најдуже док траје дужност тих изабраних лица (помоћници градоначелника, односно председника општине као и друга лица која заснивају радни однос на радним местима у кабинету); 6) ради учешћа у припреми или реализацији одређеног пројекта, најдуже до завршетка пројекта; 7) ради обуке приправника, за време трајања приправничког стажа; 8) ради замене службеника који је постављен за вршиоца дужности, док траје његова дужност; 9) ради замене службеника коме мирује радни однос због обављања приправничког стажа. Радни однос на одређено време заснива се без обавезе спровођења интерног или јавног конкурса, изузев радног односа на одређено време ради обуке приправника који се заснива након спроведеног јавног конкурса, у складу са овим законом и ако је потреба запошљавања приказана у кадровском плану. Радни однос на одређено време не може да прерасте у радни однос на неодређено време, изузев приправнику, кад положи државни стручни испит.

Имајући у виду све наведено и с обзиром да је трајање рада на одређено време унапред одређено са разлогом запошљавања лица на одређено време, сматрамо да нема основа да се таквом лицу утврди право на мировање радног односа, нарочито имајући у виду да је период на који се лице бира, именује или поставља на функцију најчешће дужи од периода на који је заснован радни однос на одређено време.

Овде је у питању правна ситуација коју ни Закон о локалној самоуправи ни Закон о локалним изборима не препознаје.

Наиме, у складу са чланом 32. став 1. тачка 12) и чланом 45. став 1. Закона о локалној самоуправи, чланове општинског већа бира скупштина општине.

Чињеница је, такође, да у складу са чланом 45. став 7. чланови општинског већа које бира скупштина не могу истовремено да буду и одборници, те је ставом 8. истог члана прописано да одборнику који буде изабран за члана општинског већа престаје одборнички мандат.

Обрнута ситуација, међутим, није уређена, односно предвиђена!

Помоћ у решавању ове ситуације могао би да пружи члан 30. став 3. Закона о локалној самоуправи, којим је прописано да „даном потврђивања одборничког мандата лицима које је именовала, односно поставила скупштина јединице локалне самоуправе, престаје функција на коју су именовани, односно постављени“. Ова одредба, дакле, познаје именована и постављена, али не и изабрана лица, што су чланови општинског већа.

Општинска изборна комисија, која, као што сте навели у питању, нема званичних сазнања о томе да је неки кандидат за одборника изабран, именован или постављен на неку функцију од стране скупштине општине, свакако мора да испуни своју законску дужност и додели одборнички мандат ради попуне упражњеног одборничког места првом следећем кандидату са исте изборне листе под условима и на начин прописан чл. 72. и 73. Закона о локалним изборима.

Скупштина општине, даље, мора да такође поступи по Закону о локалним изборима и донесе одлуку о потврђивању мандата новом одборнику, јер закон не даје правни основ скупштини општине да не потврди мандат који је доделила општинска изборна комисија.

Остаје, дакле, питање да ли таква одлука скупштине општине производи било какво аутоматско дејство у смислу цитиране одредне члана 30. став 3. Закона о локалној самоуправи, која, да поновимо, не препознаје изабрана лица.

У оваквој правној ситуацији, мишљења смо да треба циљно тумачити одредбу члана 30. став 3. Закона о локалној самоуправи и закључити да, иако не наводи изабрана лица, примену те одредбе треба проширити и на та лица. Ово из разлога што смисао односно логика овакве одредбе полази од тога да одборник осим те не може да врши ниједну другу јавну функцију у тој општини, нпр. да истовремено буде и директор локалног јавног предузећа, па самим тим , не би смео да врши ни функцију члана општинског већа.

Сходно наведеном, мишљења смо да би скупштина општине требало да, по доношењу одлуке о потврђивању одборничког мандата, констатује престанак функције члана општинског већа услед ступања на одборничку функцију. Потом, остаје могућност да тај нови одборник одмах поднесе оставку на одборничку функцију и буде поново изабран за члана општинског већа, на предлог председника општине.

У вези поуке о правном леку у акту о престанку функције, примењују се општи прописи о раду. Чланом 195. Закона о раду је прописано да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом. Рок за покретање спора јесте 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права. Дакле, поука о правном леку треба да гласи да лице има право да у року од 60 дана од дана достављања решења покрене радни спор пред надлежним судом.

У складу са чланом 13. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017 - др. закон, 95/2018 и 114/2021) функционеру аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе функција престаје у случају: 1) истека времена на које је изабран, именован или постављен; 2) подношења оставке; 3) разрешења, као и у другим случајевима утврђеним законом и другим прописима којима се уређује престанак функције, односно радног односа.

Чланом 14. истог закона је даље предвиђено да функционер по престанку функције има право на накнаду плате у трајању од три месеца, у висини плате коју је имао у време престанка функције. Право на накнаду плате може се изузетно продужити до три месеца уколико у том времену функционер стиче право на пензију. Ово право престаје пре истека рока заснивањем радног односа или стицањем права на пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Функционер право на накнаду плате остварује код послодавца код кога је остваривао права по основу радног односа у тренутку престанка функције, и то право му, по захтеву, утврђује надлежни орган, односно радно тело из члана 4. Закона о запосленима у АП и ЈЛС. Захтев за накнаду плате функционер може упутити најкасније у року од 15 дана од дана престанка функције, с тим што право из става 3. овог члана остварује почев од наредног дана од дана престанка функције. Функционеру престаје радни однос престанком функције, односно даном престанка обавезе вршења дужности, односно након протека рока за функционере који остварују право на накнаду плате по престанку функције.

Дакле, закон није посебно уредио статус лица у периоду од 15 дана у коме може да се определи за накнаду плате након престанка функције. Једна од могућности може бити да лицу престане радни однос и да се одјави са обавезног социјалног осигурања до подношења захтева за накнаду плате, па да се накнадно поново пријави, а друга могућност може бити да лице остане у радном односу и буде пријављено на обавезно социјално осигурање те да се одјави са даном престанка функције по истеку рока за подношење захтева за накнаду плате, уколико захтев не поднесе. Јасно је да у ситуацији у којој се рок од 15 дана протеже у два месеца, односно два обрачунска периода за плате, да је боља опција прва могућности.

Закон о локалној самоуправи не прописује обавезу скупштине општине односно града да одлучује о поднетој оставци председника општине, самим тим ни заменика председника општине.

У том смислу указујемо на то да је нпр. чланом 49. став 2. Закона о локалној самоуправи прописано да се о предлогу за разрешење председника општине мора расправљати и одлучивати у року од 15 дана од дана достављања предлога председнику скупштине. Дакле, разрешење председника општине, као и заменика председника општине подразумева одлучивање.

С друге стране, чланом 50. ст. 4. и 5. истог закона прописано је да о поднетој оставци председника општине, заменика председника општине или члана општинског већа, председник скупштине општине обавештава одборнике на почетку прве наредне седнице скупштине општине, те да председник општине, заменик председника општине или члан општинског већа који су разрешени или су поднели оставку, остају на дужности и врше текуће послове, до избора новог председника општине, заменика председника општине или члана општинског већа.

Осим тога, као разлог за распуштање скупштине општине, чланом 85. тачка 2) Закона о локалној самоуправи прописано је „ако не изабере председника општине и општинско веће у року од месец дана од дана конституисања скупштине јединице локалне самоуправе или од дана њиховог разрешења, односно подношења оставке.

Дакле, Закон о локалној самоуправи препознаје одређене правне последице које везује за само подношење оставке, а не за доношење одлуке скупштине општине о поднетој оставци.

У наведеном смислу, мишљења смо да се о поднетој оставци не одлучује, односно не доноси било каква одлука, већ се та оставка само констатује на седници скупштине општине у складу са обавештењем председника скупштине општине из члана 50. став 4. Закона о локалној самоуправи, након чега би требало да се приступи избору новог заменика председника општине.

У складу са свим наведеним, одговор на постављено питање је да скупштина општине не може да не прихвати оставку заменика председника општине, јер се о том питању, према Закону о локалној самоуправи, уопште не одлучује, тако се ни не може поставити питање прихватања или неприхватања поднете оставке.

Чланом 79. Закона о раду (сл.) предвиђено је да запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због: 1) одласка на одслужење, односно дослужење војног рока; 2) упућивања на рад у иностранство од стране послодавца или у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва; 3) привременог упућивања на рад код другог послодавца у смислу члана 174. овог закона; 4) избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца; 5) издржавања казне затвора, односно изречене мере безбедности, васпитне или заштитне мере, у трајању до шест месеци. Запослени коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана има право да се у року од 15 дана од дана одслужења, односно дослужења војног рока, престанка рада у иностранству, односно код другог послодавца, престанка функције, повратка са издржавања казне затвора, односно мере безбедности, васпитне или заштитне мере - врати на рад код послодавца. Наведена права има и брачни друг запосленог који је упућен на рад у иностранство у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва.

Чланом 168. Закона о запосленима у АП и ЈЛС самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон и 114/2021) предвиђено је да се у случају доношења новог правилника сви службеници распоређују на одговарајућа радна места.

Ако новим правилником нека радна места буду укинута или број службеника смањен, прекобројни службеници распоређују се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последња три узастопна оцењивања. У случају промене правилника, ако нека радна места буду укинута или број службеника смањен, прекобројни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последња три узастопна оцењивања. Ако одговарајуће радно место не постоји, у случају доношења новог, односно промене правилника, прекобројни службеник може, уз своју сагласност, бити распоређен, односно премештен на ниже радно место које одговара његовој врсти и нивоу образовања и за које испуњава остале услове за рад, а ако ни такво радно место не постоји, постаје нераспоређен. Ако се службеник из става 4. овог члана не сагласи са распоређивањем, односно премештајем руководилац доноси решење о престанку радног односа. Службенику престаје радни однос даном коначности решења о престанку радног односа. Жалба не одлаже извршење решења о распоређивању, односно премештају и решења којим се утврђује да је службеник нераспоређен. У случају доношења новог, односно измене правилника, службеник може бити распоређен, односно премештен на радно место у непосредно вишем звању ако испуњава услове за напредовање из члана 133е овог закона и друге услове за рад на том радном месту. У поступку припреме правилника, послодавац прибавља мишљење репрезентативног синдиката. У случају доношења новог правилника или његове измене, а пре распоређивања или премештаја службеника на одговарајућа радна места, може се спровести претходна провера стручне оспособљености, знања и вештина.

С обзиром да се мировање радног односа не везује се за одређено радно место на коме је запослени радио до одласка на функцију, већ се односи на радни однос код послодавца, с тога по повратку на рад код послодавца запослени може бити распоређен на било које радно место за које испуњава услове рада. Према томе, сматрамо да се код измене акта о систематизацији радних места или доношења новог акта решење о распоређивању не доноси за лица којима мирује радни однос у том органу.