Питања и одговори

Закон о општем управном поступку предвидео је неколико ванредних правних средстава којима се могу побијати коначна, односно правноснажна решења.

Одредбе из члана 176. ПОНАВАЉАЊЕ ПОСТУПКА, дефинишу разлоге за понављање поступка наводећи и нове чињенице или/и нове доказе.

Наиме, одредбе из чл. 176. Закона о општем управном поступку гласе:

(1) Поступак који је окончан решењем против којег не може да се изјави жалба ( коначно решење) понавља се:

1. Ако се сазна за нове чињенице или стекне могућност да се изведу нови доказу који би, сами или у вези са раније изнетим чињеницама или изведеним доказима могли да доведу до друкчијег решења;
2. Ако се решење повољно по странку заснива на неистинитим тврдњама странке којима је овлашћено службено лице доведено у заблуду;
3. Ако је решење донело неовлашћено лице, или је поступак водило или у њему одлучивало неовлашћено лице или лице које је морало бити изузето;
4. Ако колегијални орган није одлучивао у прописаном саставу или ако је за решење није гласала прописана већина колегијалног органа; 
5. Ако лицу које је могло да има својство странке није пружена прилика да учествује у поступку;
6. Ако странка није била заступана сагласно закону;
7. Ако странци или другом учеснику у поступку није омогућена да прати ток поступка сагласно члану 55. овог закона;
8. Ако је решење донето на основу лажне исправе или лажног исказа сведока или вештака или као последица другог кривичног дела;
9. Ако се решење заснива на пресуди суда или одлуци другог органа која је касније правноснажно преиначена, укинута или поништена;
10. Ако је надлежни орган накнадно и у битним тачкама друкчије правноснажно одлучио о претходном питању на коме је решење засновано;
11. Ако је Уставни суд у истој управној ствари, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставном, а истовремено није поништио оспорено решење;

(2) Разлози из става 1 тач. 1), 3), 5) и 7) овог члана могу бити разлог за понављање поступка на захтев странке само ако није без своје кривице могла да их изнесе у ранијем поступку.

(3) Разлози из става 1 тач. 3)-7) овог члана не могу бити разлози за понављање поступка ако их је странка без успеха изнела у ранијем поступку. 

Одредбе из члана 177. Закона о општем управном поступку указују да се поступак може поновити из разлога наведених у чл. 176 по захтеву странке као и по службеној дужности (иницијатива за понављање поступка).

У одредбама из чл. 178. дефинисани су субјективни и објективни рок за понављање поступка:

1. Странка може да захтева понављање поступка у року од 90 дана од сазнања за разлог за понављање, односно у року од шест месеци од објављивања одлуке Уставног суда или Европског суда за људска права у Службеном гласнику Републике Србије.
2. Исти рокови важе и ако се поступка понавља по службеној дужности.
3. Када истекне пет година од када је странка обавештена о коначном решењу, више не може да се захтева понављање поступка, нити орган може да понови поступак по службеној дужности.

У одредбама из чл. 182. обухваћено је поступање првостепеног и/или другостепеног органа у поновљеном поступку.

1. Радње у поновљеном поступку предузима орган који је дозволио понављање поступка.
2. Изузетно, другостепени орган може наложити првостепеном органу да уместо њега предузме радње у поновљеном поступку ако првостепени орган може да их брже и економичније предузме. При томе, другостепени орган одређује рок у коме је првостепени орган дужан да предузме радње и достави му списе.
3. По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решења или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

У одговору на конкретно питање, могу се разликовати правни одговори у зависности од природе „нових чињеница и околности“. Имајући у виду да се ради о ванредном правном средству – понављање (prethodno спроведеног) поступка, неопходно је да се ради о чињеницама, односно околностима које су постојале у време доношења управног акта, а које нису биле познате органу који је одлучивао у поступку или странци, односно странка без своје кривице није могла да их изнесе у ранијем поступку. Нови докази такође морају да се везују за чињенице и околности које су постојале у време вођења поступка, с тим што сами докази могу настати и након доношења коначног/правноснажног решења.

Посебно напомињемо да је потребно да се ради о чињеницама и околностима који могу да доведу до другачијег решења/одлуке.

Када су рокови у питању, Закон о општем управном поступку дефинисао је субјективни рок од 90 дана од сазнања за разлог за понављање поступка, у конкретном питању – за нове чињенице и околности. Објективни рок је знатно дужи – пет година од када је странка обавештена о коначном решењу, односно када је достављено решење. Исти рокови важе и за поступање органа по службеној дужности.

Основни пропис којим је уређена плата, увећана плата, наканада плате, накнада трошкова и друга примања службеника и намештеника у органима аутнономне покрајине и јединице локалне самоуправе је Закон о платама у службеника и намештеника у органима аутномне покрајине и јединице локалне самоуправе ("Сл. гласник РС" број 113/2017, 95/2018, 86/2019, 157/2020 и 123/2021). Наведеним Законом, поред осталог, утврђени су платне групе, платни разреди и почетни коефицијенти звања за службенике, платне групе, платни разреди и коефицијенти положаја, док је за радна места намештеника предвиђено да се сврставање радних места у платне групе и платне разреде и одређивање почетног коефицијента утврђује актом Владе.

Међутим, чланом 42. наведног Закона, предвиђено је да његова примена почиње од 1. јануара 2025. године, изузев одредби чл. 21. и 24. (које се односе на напредовање службеника у истом звању и увећану плату намештеника по основу остварених резултата рада и оствареног учинака), који почињу да се примењују од 1. јануара 2026. године и одредби чланова 32., 34., 35. и 39, које се примењују од дана ступања Закона на снагу. 

Сходно томе, тренутно су плате запослених у једницама локалне самоуправе уређене низом законских и подзаконских прописа. На основу Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Сл. гласник РС" број 34/2001, 62/2006 - др. закон, 116/2008 - др. закон, 92/2011, 99/2011 - др. закон, 10/2013, 55/2013 и 99/2014), плата за запослене у јавном сектору (укључујући и запослене у ЈЛС) утврђује се на основу основице за обрачун плата, која се утврђује закључком Владе и кофецијента који се утврђују подзаконским актом - уредбом. Коефецијенти за обрачун и исплату плата именованих, постављених и запослених лица у органима јединицама локалне самоуправе утврђени су članovmma 2. и 4. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених и запослених лица у државним органима ("Сл. гласник РС" број 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон), док се у члану 5. утврђује максимилани износ коефицијената из чланова 2. и 4., увећан на основу сложености и одговорности послова. Максималани износ коефецијента за именована, поставњена и запослена лица у органима територијалне аутономије и локалне самоураве различито је утврђен за запослене у органима аутономне покрајине и града Београда, за органе ЈЛС са статусом града и за органе ЈЛС са статусом општине. У ставу 2. члана 5. Уредбе утврђена је и максимални процент увећења кофецијената појединим категоријама запослених у АП и ЈЛС (именованим и запосленим лицима, запосленом који координира најсложеније активности, руководиоцу унутрашње организационе јединице, запосленима који раде на пословим припремер и извршавања буџета или фининасијског плана, вођењу пословних књига или састављању рачуноводствених извештаја, запосленог који ради на пословима комуналног полицијаца, запосленом који ради на пословима вуџетског инспектора и запосленом на пословима инспекцијског теренског надзора у непосредном конктакту са субјектима надзора).

Што се тиче коефицијената за обрачун плате изабраних лица у ЈЛС, максимални коефицијенти утврђени су чланом 9. поменутог Закона у коме се каже да се коефицијенти за обрачун и исплату плата изабраних лица у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују највише до коефицијената утврђених овим законом, и то:

1) за изабрана лица у органима територијалне аутономије и граду Београду - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате потпредседника Народне скупштине;

2) за изабрана лица у градовима - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате председника сталног радног тела Народне скупштине;

3) за изабрана лица у општинама са преко 60.000 становника - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини;

4) за изабрана лица у осталим општинама - највише до 90% коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини.

Коефицијенти за обрачун и исплату плата постављених лица у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују се највише до коефицијената утврђених актом Владе из члана 8. овог закона, и то:

1) за постављена лица у органима територијалне аутономије и граду Београду - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате функционера који руководи посебном организацијом;

2) за постављена лица у градовима највише до коефицијента за обрачун и исплату плате секретара министарства;

3) за постављена лица у општинама са преко 60.000 становника - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате начелника округа;

4) за постављена лица у осталим општинама - највише до 90% коефицијента за обрачун и исплату плате начелника округа.

Коефицијенти за обрачун и исплату плата запослених у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују се највише до коефицијента утврђеног актом Владе из члана 8. овог закона за самосталног стручног сарадника у државним органима.

Будући да је законодавац прописао максималне основне кофецијенте за изабрана и постављена лица у органима ЈЛС, као и максималне додатне коефицијенте за именована и постављена лица и запослене, јединице локалне самоуправе могу својим посебним актима утврдити њихову висину, која не може бити виша од утврђеног максимума. Такође, при утврђивању висине коефицијента, мора се водити рачуна да се укупна маса средстава за плате креће у оквиру чија је висина утврђена законским прописима.

Када се ради о акату којим се утврђују коефицијенти за обрачун и исплату плата у ЈЛС, опште акте (оне који имају карактер прописа) може да доноси искључиво скупштина општине и то право се не може пренети на друге органе ЈЛС.

Као одговор на ово питање наводимо мишљење Министарства државне управе и локалне самоуправе бр. 011-00-00371/2017-20 од 25.11.2016. године, које каже:

"Чланом 70. став. 1. тачка 1) Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016 - даље: Закон) прописано је да се радни однос може засновати и за време чије трајање је унапред одређено (радни однос на одређено време) ради замене одсутног запосленог до његовог повратка.

Чланом 79. став 1. тачка 4) Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014) прописано је да запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца.

Такође, указујемо да је чланом 12. Закона, прописано да даном избора, именовања, односно постављења, функционеру мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада код послодавца код кога је био у радном односу до избора, именовања, односно постављења на функцију. Функционер коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана, има право да се у року од 15 дана од дана престанка функције, врати на рад код послодавца. Ставом 3. истог члана, прописано је да уколико је функционеру пре избора, именовања, односно постављења, послодавац била аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, права и обавезе из става 1. овог члана, мирују у органу, служби или организацији у којој је био распоређен на извршилачком радном месту, до избора, именовања, односно постављења на функцију. Ставом 4. утврђено је да уколико функционер није у могућности да се врати на рад код послодавца због укидања органа, службе или организације, функционер из става 3. овог члана, има право да се врати на рад код послодавца у орган, службу, односно организацију која је преузела послове укинутог органа, службе, односно организације.

Напомињемо да је чланом 48. Закона, прописано да је положај радно место на коме службеник има овлашћења и одговорности у вези са руковођењем и усклађивањем рада органа, службе или организације аутономне покрајине, односно градске, општинске управе или управе градске општине. Према ставу 3. овог члана утврђено је да су положаји у јединици локалне самоуправе и градској општини радна места начелника градске, општинске, односно управе градске општине и њихових заменика.

Чланом 54. Закона је прописано да службеник коме је престао рад на положају из разлога утврђених чланом 51. тач. 1), 2) и 10) овог закона има право да код послодавца буде распоређен на друго радно место за које испуњава услове. Уколико не постоји радно место на које може бити распоређен, службеник има право на накнаду плате у трајању од три месеца у висини коју је имао у време престанка рада на положају, из разлога утврђених чланом 51. тач. 1) и 10) овог закона. Према томе, службенику на положају не мирује радни однос који је имао пре постављења на положај, већ у складу са чланом 54. Закона има право да у случају престанка рада на положају из разлога утврђених Законом, настави радни однос у истом органу тако што ће бити распоређен на друго радно место за које испуњава услове.

Запосленом коме мирује радни однос у складу са законом, значи да му мирују права и обавезе на раду и по основу рада код послодавца, чиме се обезбеђује да по престанку разлога за мировање може да се врати код послодавца, како би наставио радни однос на одговарајућем радном месту. Према томе, мировање радног односа не везује се за одређено радно место на коме је запослени радио до одласка на функцију, већ се односи на радни однос код послодавца, с тога по повратку на рад код послодавца може бити распоређен на било које радно место за које испуњава услове рада. Радно место запосленог коме је одобрено мировање радног односа сматра се упражњеним радним местом и може се попунити на начин утврђен Законом.

Имајући у виду наведено, мишљења смо да запослени који је именован или изабран на функцију није одсутни запослени на одређеном радном месту, па се ни то радно место не може попунити заснивањем радног односа на одређено време са другим лицем због замене одсутног запосленог. Такође указујемо да на радном месту на коме је радио запослени коме мирује радни однос због одласка на функцију, може да се са другим лицем заснује радни однос на одређено време до 6 месеци због повећаног обима посла, ако је одласком тог запосленог на функцију, дошло до повећања обима посла на радном месту, по запосленом, који те послове обављају."

Нов Закон о локалним изборима („Службени гласник РС“, број 14/22), за разлику од претходног закона, више не захтева да се у поступку попуне упражњеног одборничког мандата од кандидата којем треба да се додели тај мандат прибави сагласност да му се мандат додели.

Сада је чланом 72. став 1. новог Закона о локалним изборима прописано само да „мандат који престане одборнику пре него што истекне време на које је изабран изборна комисија решењем додељује првом наредном кандидату са исте изборне листе којем није био додељен мандат одборника у року од два дана од дана када је констатовано да је престао мандат.“.

Закон, дакле, не познаје ни институт сагласности кандидата, нити институт одрицања кандидата од мандата, односно неприхватање мандата, тако да прихватање оваквих изјава не би било у складу са законом.

Чињеница је да су у пракси Републичке изборне комисије у примени претходног Закона о избору народних посланика по питању попуне упражњеног посланичког места прихватане оверене изјаве кандидата о неприхватању мандата народног посланика, али је таква пракса, иако законом нерегулисана, практично била последица тога што је према ранијем закону постојала обавеза да се од кандидата прибави сагласност да му се додели упражњени мандат, па се у пракси поставило питање како поступити ако тај кандидат не да сагласност. Сада је такво питање постало беспредметно.

У складу са наведеним, износимо мишљење да је изборна комисија дужна да, у складу са чланом 72, односно чланом 73. у случају коалиционе изборне листе, додели мандат првом наредном кандидату са исте изборне листе, без обзира на то да ли тај кандидат жели или не жели да му се мандат додели.

Чланом 30. Закона о јавним предузећима ("Сл. гласник РС", бр. 15/2016 и 88/2019) предвиђено је да се директор јавног предузећа именује након спроведеног јавног конкурса. Члан 31. истог Закона предвидео је да јавни конкурс спроводи Комисија за спровођење конкурса за избор директора, која може бити: 1) Комисија Владе, 2) Комисија аутономне покрајине или 3) Комисија јединице локалне самоуправе. Комисија јединице локалне самоуправе има пет чланова, од којих је један председник и образује је орган који је статутом јединице локалне самоуправе одређен као надлежан за именовање директора (члан 34. Закона). Председник и чланови комисије не могу бити народни посланици, посланици у скупштини аутономне покрајине, одборници у скупштинама јединица локалне самоуправе, као ни постављена лица у органима државне управе, органима аутономне покрајине или органима јединица локалне самоуправе (члан 35. Закона).

Имајући наведене одредбе у виду, а нарочито узимајући у обзир наведена ограничења за именовања у комисију за избор директора јавног предузећа предвиђена чланом 35. Закона, мишљење Стручне службе СКГО је да председник Надзорног одбора тог јавног предузећа може бити члан комисије.

Чланом 31. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика ("Сл. гласник РС", бр. 21/2015, 92/2020 и 123/2022) прописано је следеће:

“Послодавац је дужан да запосленом исплати јубиларну награду. Јубиларна награда исплаћује се запосленом у години када наврши 10, 20, 30, 35 или 40 година рада оствареног у радном односу.

Време проведено на раду по основу уговора о привременим и повременим пословима, о делу, о стручном оспособљавању и усавршавању, о допунском раду, као и посебан стаж осигурања у складу са прописима ПИО (нпр. рођење трећег детета, спортски стаж, време за које је осигураник самостално уплаћивао доприносе и сл.), као и време обављања самосталне делатности се не сматра радом у радном односу.

Висина јубиларне награде износи:

1) пола просечне плате - за 10 година рада оствареног у радном односу,

2) једну просечну плату - за 20 година рада оствареног у радном односу,

3) једну и по просечну плату - за 30 година рада оствареног у радном односу,

4) две просечне плате - за 35 година рада проведених у радном односу,

5) две и по просечне плате - за 40 година рада проведених у радном односу.

Просечна плата из става 4. овог члана јесте плата из члана 29. став 3. овог уговора.”

Из наведених одредби следи да запослени у основним школама, средњим школама и домовима ученика остварују право на јубиларну награду када наврше 10, 20, 30 или 35 година рада оствареног у радном односу, при чему се за обрачун не узимају само године рада остварене код послодавца који исплаћује јубиларну награду него и време проведено у радном односу код другог послодавца. 

Дакле, запосленом ће се признати и време проведено у радном односу у месари.

Члан 2. Закона о правобранилаштву („Сл. гласник РС“, бр 55/14) прописује да је правобранилаштво је орган у чијој надлежности су послови правне заштите имовинских права и интереса: Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе.

Чланом 52. Закона о правобранилаштву прописана је надлежност правобранилаштва јединица локалне самоуправе, па тако правобранилаштво ЈЛС у поступцима пред судовима, управним и другим надлежним органима заступа ЈЛС ради заштите њених имовинских права и интереса. Такође, овим чланом прописано је и да правобранилаштво ЈЛС прати и проучава правна питања од значаја за рад органа и правног лица које заступа, посебно из области њихове надлежности, као и питања у вези са применом закона и подзаконских аката који су, или могу бити, од значаја за предузимање било које правне радње органа и правног лица које заступа, посебно за спречавање штетних имовинскоправних и друштвено негативних последица по правно лице које заступа. Једна од надлежности правобранилаштва ЈЛС је и да даје мишљење приликом закључивања уговора које закључује то правно лице, посебно уговора из области имовинскоправних односа, привредно правних уговора и да даје правне савете свим органима ЈЛС које заступају.

Чланом 9. Закона о бесплатној правној помоћи („Сл. гласник РС“, бр. 87/18) прописано је да су пружаоци бесплатне правне помоћи адвокатура и службе правне помоћи у ЈЛС. Ставом 3. овог члана прописано је да бесплатну правну помоћ у служби правне помоћи у ЈЛС могу да пружају дипломирани правници, само у оквиру својих овлашћења која су дипломираним правницима одређена законом којим се уређује одговарајући поступак.

Чланом 16. Закона о бесплатној правној помоћи прописано је да се пружаоци уписују у Регистар пружалаца бесплатне правне помоћи који води министарство надлежно за послове правосуђа, као јединствену јавну електронску базу података. У Регистар се, између осталог, уписују подаци о лицу које пружа бесплатну правну помоћ у служби за правну помоћ ЈЛС.

Чланом 26. Закона о бесплатној правној помоћи прописано је да је ЈЛС дужна да образује службу правне помоћи која пружа бесплатну правну помоћ.

С друге стране, када је у питању поступак за остваривање права на бесплатну правну помоћ, чланом 27. Закона о бесплатној правној помоћи прописано је да се захтев за одобравање бесплатне правне помоћи подноси органу општинске управе или градске управе, надлежном према месту пребивалишта или боравишта подносиоца захтева или месту пружања бесплатне правне помоћи, док је одредбама члана 29. прописано да о захтеву за одобравање бесплатне правне помоћи може да одлучује само лице у органу управе које има дозволу за то, а дозволу издаје министар, на три године. 

Дакле, имајући у виду наведене одредбе Закона о правобранилаштву и одредбе Закона о бесплатној правној помоћи, мишљење Стручне службе СКГО је да правобранилаштво ЈЛС не може да обавља послове одлучивања о захтевима за остваривање права на бесплатну правну помоћ као и пружање бесплатне правне помоћи сходно одредбама Закона о бесплатној правној помоћи.

Члан 92. Закона о јавним набавкама прописује да поступак јавне набавке спроводи комисија за јавну набавку коју именује наручилац. 

У комисији за јавну набавку један члан мора да буде лице које има стечено високо образовање из правне научне области на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије), односно високо образовање које је законом изједначено са академским називом мастер на основним студијама у трајању од најмање четири године или службеник за јавне набавке са високим образовањем на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије), односно високо образовање које је законом изједначено са академским називом мастер на основним студијама у трајању од најмање четири године или лице које је стекло сертификат за службеника за јавне набавке до дана ступања на снагу овог закона.

За члана комисије именује се лице које има одговарајућа стручна знања из области која је предмет јавне набавке, када је то потребно.

Није неопходно да су чланови комисије посебно стручни за сваки предмет јавне набавке, јер то није ни могуће у потпуности постићи, али је пожељно да су та стручна знања које комисија за јавну набавку има довољна за лакше разумевање и контролу над поступком набавке, израдом техничких спецификација и начином доказивања (нпр. познавање посебних прописа и процедура, специфичности и сл.).

Чланом 38. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) предвиђено је да скупштина општине има председника скупштине. Председник скупштине организује рад скупштине општине, сазива и председава њеним седницама и обавља друге послове утврђене законом и статутом општине. Председник скупштине, на предлог најмање 1/3 одборника, бира се из реда одборника, на време од четири године, тајним гласањем, већином гласова од укупног броја одборника скупштине општине. Председник скупштине може бити разрешен и пре истека времена за које је изабран, на исти начин на који је биран. Председник скупштине може бити на сталном раду у општини.

У погледу висине плате изабраног лица, односно функционера на сталном раду, одредбама члана 9. став 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Сл. гласник РС", бр. 34/2001, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 116/2008 - др. закони, 92/2011, 99/2011 - др. закон, 10/2013, 55/2013, 99/2014 и 21/2016 - др. закон) прописано је да се коефицијенти за обрачун и исплату плата изабраних лица у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђују највише до коефицијената утврђених овим законом, и то:

1) за изабрана лица у органима територијалне аутономије и граду Београду - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате потпредседника Народне скупштине;

2) за изабрана лица у градовима - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате председника сталног радног тела Народне скупштине;

3) за изабрана лица у општинама са преко 60.000 становника - највише до коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини;

4) за изабрана лица у осталим општинама - највише до 90% коефицијента за обрачун и исплату плате народног посланика на сталном раду у Народној скупштини.

Накнада за вршење функције изабраних лица која користе право да не буду на сталном раду у јединици локалне самоуправе уређује се актом јединице локалне самоуправе и Закон о платама у државним органима и јавним службама не уређује висину тих накнада.

Члан 56. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) предвиђа да начелника општинске управе, односно управе за поједине области поставља општинско веће, на основу јавног огласа, на пет година. Начелник општинске управе може имати заменика који га замењује у случају његове одсутности и спречености да обавља своју дужност. Заменик начелника општинске управе се поставља на исти начин и под истим условима као начелник. Руководиоце организационих јединица у управи распоређује начелник.

Члан 48. став 3 Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон, 114/2021) предвиђа да су у јединици локалне самоуправе и градској општини, положаји у смислу одредаба овог закона, радна места начелника градске, општинске, односно управе градске општине и њихових заменика, док члан 99. истог закона предвиђено да службеник на положају ступа на положај даном доношења решења о постављењу на положај. Службеник на положају може после протека времена на које је постављен, бити поново постављен на исти положај без јавног конкурса. Ако конкурсни поступак за попуњавање положаја није покренут у року из члана 95. став 3. овог закона, службеник се после протека времена на који је постављен, поставља на исти положај без јавног конкурса.

Имајући у виду наведене одредбе, мишљења смо да у случају да се начелник управе поново поставља на исти положај без јавног конкурса то чини на период од 5 година, како је предвиђено одредбама Закона о локалној самоуправи.

Према Закону о националним саветима националних мањина („Сл. гласник РС“, бр. 72/09, 20/14 - УС, 55/14 и 47/18), национални савет је организација којој се законом поверавају одређена јавна овлашћења да учествује у одлучивању или да самостално одлучује о појединим питањима из области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма у циљу остваривања колективних права националне мањине на самоуправу у тим областима.

Чланом 7. Закона о националним саветима националних мањина прописано је да национални савет бира председника и чланове извршног одбора из реда чланова националног савета, на предлог председника националног савета. 

Извршни одбор: 

1. непосредно извршава и стара се о извршавању одлука и других аката националног савета;
2. стара се о извршавању јавних овлашћења која су поверена националном савету; 
3. врши и друге послове утврђене законом, статутом и општим актима националног савета.

Имајућу у виду надлежност Извршног одбора националног савета, као и чињеницу да је функционер изабрано, постављено или именовано лице, мишљења смо да је члан Извршног одбора јавна функција. 

У прилог томе су и одредбе о неспојивости функција, те је тако одредбом чл. 7а. ст. 2. Закона о националним саветима националних мањина прописано да председник националног савета и члан извршног одбора не може бити изабрано или постављено лице у државном органу, покрајинском органу, односно органу јединице локалне самоуправе који у оквирима својих надлежности одлучује о питањима која се тичу рада националних савета.

Према мишљењу Агенције за борбу против корупције (бр. 014-011-00-0323/18-11 од 18.12.2018. године) не постоје законске сметње да се лице, које врши јавну функцију директора јавног предузећа са територије јединице локалне самоуправе у којој делује Национални савет, кандидује и буде изабрано за председника или за члана извршног одбора Националног савета, уз сагласност Агенције, осим у ситуацији када се ради о јавном предузећу из области културе, обавештавања или службене употребе језика и писма, у вези са чијим радом постоје овлашћења Националног савета, према Закону о националним саветима. Такође, не постоје законске сметње да се лице, које врши јавну функцију директора основне школе, кандидује и буде изабрано за председника или за члана извршног одбора Националног савета, под условом да се не ради о основној школи у којој се образовно-васпитни рад изводи и на језику националне мањине, у односу на које школе постоји надлежност Националног савета у вези са именовањем органа управљања и избором и именовањем директора школе.

Сходно члану 11. Закона о матичним књигама ("Сл. гласник РС", бр. 20/2009, 145/2014 и 47/2018) матичар, односно заменик матичара може бити лице које има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара.

Чланом 66. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019, 114/21) је прописано следеће:

„У звању вишег референта обављају се административни, технички и други претежно рутински послови који обухватају широк круг задатака и могу захтевати познавање и примену једноставнијих метода рада и поступака, а раде се самостално и уз повремени надзор непосредног руководиоца. За рад на пословима у звању вишег референта службеник мора да има стечено средње образовање у четворогодишњем трајању  и најмање пет година радног искуства у струци..“

С обзиром на наведено, матичару односно заменику матичара може да се одреди звање вишег референта.

У пракси постоје матичари односно заменици матичара са стеченим високим образовањем од 240 ЕСПБ бодова и одређена звања у складу са тим, високим образовањем на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова и одређена звања у складу са тим (виши сарадник и сарадник), са вишим образовањем и одређено звање у складу са тим (млађи сарадник) и са средњим образовањем и одређена звања у складу са тим (референт и виши референт) и плате у складу са тим звањима.