Питања и одговори

Чланом 32. став 1. тачка 12) Закона о локалној самоуправи („Сл. гласник РС“, бр. 129/2007, 83/2014 – др- закон, 101/2016 – др. закон, 47/2018 и 111/2021 – др. закон), прописано је да скупштина општине бира и разрешава, на предлог председника општине, чланове општинског већа.

Чланом 47. ст. 1. и 2. наведеног закона предвиђено је да председник општине представља општинско веће, сазива и води његове седнице и да је одговоран за законитост рада општинског већа.

Члан 48. истог закона прописује да општинско веће редовно извештава скупштину општине, по сопственој иницијативи или на њен захтев, о извршавању одлука и других аката скупштине општине.

Имајући у виду наведене одредбе, мишљење Стручне службе СКГО је да надзор над радом општинског већа врши Скупштина општине. Скупштина општине је највише представничко тело грађана у општини и има овлашћење да контролише и надзире рад свих органа општинске управе, укључујући и општинско веће. Скупштина бира и разрешава чланове већа, доноси одлуке које се тичу њиховог рада и може покренути поступак смене чланова већа у случају кршења закона или статута.

Чланом 3. Правилника о заједничким критеријумима за организовање и стандардима и методолошким упутствима за поступање и извештавање интерне ревизије у јавном сектору ("Сл. гласник РС", бр. 99/2011, 106/2013 и 84/2023) прописано је да интерну ревизију корисници јавних средстава успостављају на један од следећих начина: 1) организовањем посебне функционално независне организационе јединице за интерну ревизију у оквиру корисника јавних средстава, која непосредно извештава руководиоца корисника јавних средстава; 2) организовањем заједничке јединице за интерну ревизију на предлог два или више корисника јавних средстава која ће обављати функцију интерне ревизије код свих корисника јавних средстава који су се споразумели о њеном организовању, уз претходну сагласност Централне јединице за хармонизацију Министарства финансија; 3) обављањем интерне ревизије од стране јединице интерне ревизије другог корисника јавних средстава, на основу споразума, уз претходну сагласност Централне јединице за хармонизацију Министарства финансија; 4) обављањем интерне ревизије од стране интерне ревизије надлежног директног корисника буџетских средстава Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, у складу са планом те јединице интерне ревизије. Изузетно, кад не постоје услови за организовање јединице за интерну ревизију из става 1. овог члана, послове јединице за интерну ревизију може да обавља и интерни ревизор запослен код корисника јавних средстава, односно интерни ревизор са којим је закључен уговор о обављању тих послова. У том случају, интерни ревизор обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију прописане овим правилником. Јединица за интерну ревизију не може имати мање од три интерна ревизора од којих је један руководилац јединице за интерну ревизију. Број интерних ревизора одређује корисник јавних средстава интерним општим актом, на основу процене ризика, обима и сложености пословних процеса, обима средстава којима располаже и броја запослених.

Чланом 58. став 2 Закона о запосленима у АП и ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 и 92/2023) прописано је да се правилником утврђују радна места и њихови описи, звања у којима су радна места разврстана, потребан број извршилаца за свако радно место, врста и ниво образовања, државни стручни испит, односно посебан стручни испит, радно искуство у струци, потребне компетенције за обављање послова радног места, као и други услови за рад на сваком радном месту.

Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима ("Сл. гласник РС", бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон, 123/2021 - др. закон, 19/2025 - др. закон и 39/2025) предвиђа да се основни коефицијент, који је увећан за додатни коефицијент по основу сложености и одговорности послова, може увећати за 10% запосленом који руководи унутрашњом организационом јединицом.

Дакле, поред одредбе коју предвиђа Правилник о заједничким критеријумима за организовање и стандардима и методолошким упутствима за поступање и извештавање интерне ревизије у јавном сектору у смислу да интерни ревизор обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију прописане овим правилником кад не постоје услови за организовање јединице за интерну ревизију, сматрамо да и у опису посла за радно место интерног ревизора треба да буде наведено да обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију.

Што се тиче могућности у Уредби о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима да се основни коефицијент, који је увећан за додатни коефицијент по основу сложености и одговорности послова, може увећати највише до 10% запосленом који координира најсложеније активности, сматрамо да се ово увећање коефицијента може применити када неки службеник координира најсложеније активности у више различитих области у органима јединице локалне самоуправе (на пример координира најсложеније активности у урбанизму, грађевинским пословима и пословима озакоњења).

Члан 5. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима ("Сл. гласник РС", бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон, 123/2021 - др. закон, 19/2025 - др. закон и 39/2025) прописано је, између осталог, да се коефицијент из члана 4. Уредбе, који је увећан за коефицијент утврђен за звање и занимање из става 1. тог члана, може увећати запосленом који ради на пословима инспекцијског теренског надзора у непосредном контакту са субјектима надзора - највише до 20%.

Чланом 7. Закона о инспекцијском надзору ("Сл. гласник РС", бр. 36/2015, 44/2018 - др. закон и 95/2018) предвиђено је да инспекцијски надзор, према облику, може бити теренски и канцеларијски. Теренски инспекцијски надзор врши се изван службених просторија инспекције, на лицу места и састоји се од непосредног увида у земљиште, објекте, постројења, уређаје, просторије, возила и друга наменска превозна средства, предмете, робу и друге предмете, акте и документацију надзираног субјекта. Канцеларијски инспекцијски надзор врши се у службеним просторијама инспекције, увидом у акте, податке и документацију надзираног субјекта.

Имајући све наведено у виду, сматрамо да за увећање коефицијента из члана 5. став 2. алинеја 6 Уредбе морају кумулативно бити испуњени услови да се ради о инспекцијском теренском надзору и непосредном конктакту са субјектима надзора, тако да запослени на пословима инспекцијског канцеларијског надзора не би могли да остваре право на процентуално увећање обрачунатог коефицијента по члану 4. и 5. Уредбе.

Чланом 81. став 1. Закона о локалним изборима („Службени гласник РС“, бр. 14/22 и 35/24) прописано је да приговор мора да буде разумљив и да садржи све оно што је потребно да би по њему могло да се поступи, а нарочито:

1. означење да се приговор подноси изборној комисији;

2. име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште подносиоца приговора ако је подносилац приговора физичко лице;

3. назив и седиште подносиоца приговора и име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште лица које је овлашћено да заступа подносиоца приговора ако је подносилац приговора правно лице;

4. назив проглашене изборне листе, назив подносиоца проглашене изборне листе и име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште лица које је овлашћено да заступа подносиоца проглашене изборне листе ако приговор подноси подносилац проглашене изборне листе;

5. потпис подносиоца приговора;

6. предмет приговора, а нарочито тачан назив одлуке уз означење доносиоца, датума доношења и броја под којим је заведена одлука ако се приговором оспорава одлука, односно тачан опис радње уз назначење ко је и када ту радњу предузео ако се приговором оспорава радња у изборном поступку;

7. чињенице на којима се заснива приговор;

8. доказе.

Чланом 81. став 2. истог закона прописано је да ако је приговор неразумљив или непотпун, изборна комисија доноси решење којим га одбацује.

Чланом 8. став 2. Закона о локалним изборима прописано је да се одредбе закона којим се уређује општи управни поступак сходно примењују на одлучивање о приговору.

У контексту Вашег питања, треба констатовати:

1. да је чланом 83. став 2. Закона о локалним изборима прописано да је изборна комисија дужна да решење о приговору донесе и објави у року од 72 часа од пријема приговора;

2. да је чланом 59. Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 – аутентично тумачење, 2/23 – УС) прописано:

• да је поднесак неуредан ако има недостатке који орган спречавају да поступа по њему, ако није разумљив или ако није потпун;

• да у том случају орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава подносиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року;

• да ако поднесак не буде уређен у року, орган решењем одбацује поднесак;

• да ако поднесак буде уређен у року, сматра се да је од почетка био уредан, ако законом није друкчије предвиђено.

Имајући у виду да појам сходне примене прописа који уређује једну правну ситуацију на другу правну ситуацију подразумева примену прописа у мери и на начин који одговара природи друге правне ситуације, те ако узмемо у обзир велике разлике између дужине рока у којем општинска/градска изборна комисија треба да одлучи и објави решење по приговору и дужине рокова за поступање са неуредним поднеском у складу са Законом о општем управном поступку, сматрамо да се у конкретном случају не може поставити питање да ли поступку по приговорима у смислу Закона о локалним изборима има сходне примене одредбе члана 59. Закона о општем управном поступку, већ искључиво питање у којој мери и на који начин се члан 59. Закона о општем управном поступку примењује у изборним споровима.

У прилог наведеном, указујемо на следеће:

1. чланом 157. став 2. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, број 14/22) прописано је да у поступку заштите изборног права приликом избора народних посланика Управни суд доноси одлуку по жалби у року од 72 часа од пријема жалбе са списима;

2. чланом 159. став 2. истог закона прописано је да се одредбе закона којим се уређује управни спор сходно примењују на одлучивање о жалби на решење Републичке изборне комисије којим је одлучено о приговору;

3. чланом 25. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је:

• ако је тужба непотпуна или неразумљива, судија појединац позваће тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе и указаће му на последице ако не поступи по захтеву суда;

• ако тужилац у остављеном року не отклони недостатке у тужби који спречавају рад суда, судија појединац из става 1. овог члана решењем ће одбацити тужбу као неуредну, ако не нађе да је оспорени управни акт ништав;

• Управни суд је у својој пракси приликом решавања по жалбама на одлуке Републичке изборне комисије по приговорима сходно примењивао члан 25. Закона о управним споровима и подносиоцима непотпуних жалби налагао отклањање недостатака жалбе, остављајући изузетно кратке рокове за поступање подносиоца жалбе по том налогу.

У складу са свим наведеним, сматрамо да у поступку одлучивања по приговору, општинска/градска изборна комисија не може да примени члан 81. став 2. Закона о локалним изборима, односно да неразумљив или непотпун приговор одбаци пре него што је његовом подносиоцу наложила отклањање уочених недостатака приговора.

Чланом 133ђ Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да службеник напредује премештајем на непосредно више извршилачко радно место у истом или другом органу. Непосредно више извршилачко радно место јесте оно чији се послови раде у непосредно вишем звању или у истом звању али на радном месту руководиоца уже унутрашње јединице.

Даље је чланом 133е предвиђено да руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему. Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се". Такође, руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар". Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање. Прекид у оцењивању услед одсутности са рада службеника не сматра се прекидом узастопности из ст. 1-3. овог члана.

Дакле, у овом конкретном случају службеник не испуњава услове за напредовање у току 2025. године, у погледу оцена из разлога што је на основу две оцене "истиче се" за 2022. и 2023. годину већ напредовао у звање млађи саветник.

Чланом 3. Закона о запосленима предвиђено је да се запосленима, у смислу овог закона, сматрају функционери који на основу законом или покрајинским прописом утврђене обавезе или овлашћења, имају обавезу, односно користе право да буду на сталном раду ради вршења дужности, службеници и намештеници.

Чланом 6. став 1. истог закона предвиђено је да се на права и дужности функционера и службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за јединице локалне самоуправе, као и колективни уговор код послодавца.

С тим у вези, чланом 179. став 3. Закона о раду превиђено је, између осталог, да послодавац може да откаже уговор о раду запосленом који не поштује радну дисциплину ако не достави потврду о привременој спречености за рад у смислу члана 103. овог закона. Пре тога, послодавац треба да спроведе поступак пре престанка радног односа или изрицања друге мере предвиђен Законом о раду.

Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020, 51/2022 и 44/2023) прописано је да запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.

У овом конкретном случају се рачунају у минули рад и рад у Окружном затвору, јер припада Управи за извршење кривичних санкција при Министарству правде Републике Србије, као и време проведено на раду у основном суду, јер се на судско особље примењују прописи који уређују радне односе државних службеника и намештеника.

У складу са чланом 12. став 7. Закона о порезима на имовину, прописано је да се за непокретности обвезника који води пословне књиге, које од настанка пореске обавезе исказује у својим пословним књигама као добро искључиво намењено даљој продаји - порез не плаћа за годину у којој је настала пореска обавеза, као ни за годину која следи тој години. Од 01. јануара 2014. године, ово пореско ослобођење је ограничено у погледу рока до кога се може остварити ово право, а проширено је на све врсте пословних књига које обвезник води. Од 1. јануара 2019. године прописано је да се пореско ослобођење за непокретности намењене даљој продаји не може остварити за непокретности које се користе. Према рачуноводственим правилима у Билансу стања у оквиру Залиха се исказују Стална имовина која се држи за продају и престанак пословања, која се у складу са Правилником о контном оквиру исказују на рачунима групе 14 и то као нематеријална имовина, земљишта, грађевински објекти и друге некретнине и постројења, опрема и биолошка средства намењена продаји, односно која су пренета са рачуна коришћених средстава по основу одлуке о продаји, као и средства пословања које ће бити обустављено, а средства отуђена у складу са МСФИ 5 (Међународни стандард финансијског извештавања). Код комплетних МСФИ и Правилника за микро и друга правна лица на рачунима групе 14 исказује се стална средства (имовина) која су пренета са рачуна коришћених средства а на основу одлуке о продаји, или плана продаје, као и средства пословања која ће бити обустављено и отуђено. С друге стране, према МСФИ за МСП, уколико постоји план за продају сталне имовине, она се не преноси на залихе као стална имовина намењена продаја, већ се процењује њен ненадокнадиви износ и по потреби врши њено обезвређење у складу са параграфом 27.9 МСФИ за МСП. Да би мовина била призната као имовина која је намењена даљој продаји, према захтевима из МСФИ 5, та имовина мора бити: доступна за моменталну продају у свом тренутном стању, искључиво под условима који су уобичајени за продају такве имовине и њена продаја мора у сваком моменту бити спремна за продају а према плану продаје. О испуњењу наведених услова из МСФИ 5 порески обвезник води рачуна приликом евидентирања имовине на одговарајућем конту. С обзиром да се сагласно одредбама члана 14. Правилника о Контном оквиру, на рачунима групе 14 евидентирају стална средства (имовина) која су пренета са рачуна коришћених средстава на основу одлуке о продаји, обвезници који примењују МСФИ за МСП не спроводе књижења на рачунима групе 14 у случају отуђења сталних средстава која су користили за обављање делатности и исказана су на одговарајућим рачунима група 01 - Нематеријална имовина, 02 - Некретнине, постројења и опрема или 03 - Биолошка средства, након чега је руководство обвезника донело одлуку да их отуђи. Са друге стране обвезници који примењују комплетне МСФИ или Правилник за микро и друга правна лица (почев од финансијских извештаја за 2021. годину), књижења на рачунима групе 14 врше у случају када рекласификују стална средства (имовину) која су коришћена, а за која је донета одлука о продаји. Али када су у питању средства (имовина) која су иницијално набављена ради даље продаје, новина која је прописана Правилником о Контном оквиру јесте да се на рачунима групе 14 више не исказује стална имовина која је стечена искључиво у циљу њене даље продаје у редовном току пословања, што значи да се ова имовина, почев од састављања финансијских извештаја за 2021. годину, независно од рачуноводствене регултиве која се примењује (комплетни МСФИ, МСФИ за МСП или Правилник за микро и друга правна лица) исказује на рачунима групе 13 - Роба, што је приступ који су многи обвезници и раније примењивали у пракси. С тим у вези, обвезници који су стална средства (имовину) набавили искључиво ради даље продаје у редовном пословању и евидентирали их на рачунима групе 14, а која средства до краја 2020. године нису продата, у 2021. години су морала да буду рекласификована у почетном стању са рачуна групе 14 на рачуне групе 13. У Мишљењу Министарства финансија број 011-00-169/2022-16 од 07.03.2022. године (у Билтену 3/22 у делу Рачуноводство), дато је наведено објашњење исказивања сталних средстава (имовине) која је иницијално набављена ради даље продаје, независно од рачуноводствене регулативе која се примењује (комплетни МСФИ, МСФИ за МСП или Правилник за микро и друга правна лица). Сходно наведеном, за признавање права на пореско ослобођење, није довољно да обвезник приложи одлуку да је непокретност за даљу продају, већ је неопходно да буду кумулативно испуњени следећи услови у складу са чланом 12. став 7. Закона: 1. да је та непокретност од настанка пореске обавезе евидентирана у његовим пословним књигама, у складу са рачуноводственим правилима као имовина намењена даљој продаји - као доказ од обвезника се може захтевати књиговодствена картица за одговарајући конто; 2. да се непокретност није користила и не користи се од дана настанка пореске обавезе - може се проверити увиђајем на лицу места и на све друге расположиве начине; 3. правно лице и предузетник (даље: правно лице) класификује сталну имовину (или групу за отуђење), сагласно одредбама параграфа 6. МСФИ 5. Ова класификација се односи на имовину која се држи за продају – односно ради се средствима која више нису редовној функцији и за која се очекује да ће се њихова књиговодствена вредност повратити продајом, а не кроз редовно пословање. Да би имовина (или група за отуђење) била класификована као имовина намењена продаји, мора бити одмах доступна за продају у свом тренутном стању, под условима који су уобичајени за продају такве врсте имовине. Такође, продаја мора бити веома вероватна.

4. да би продаја била вероватна, правно лице мора да планира продају имовине и да стално проналази купца. Имовина мора да буде активно присутна на тржишту по цени која је разумна у односу на њену садашњу фер вредност и требало би да се очекује продаја у року од једне године од датума признавања имовине за продају, односно од датума доношења одлуке о квалификовању средстава за ту намену.

Према одредбама чланова 197. и 198. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са:

1) незапосленим лицем;

2) запосленим који ради непуно радно време - до пуног радног времена;

3) корисником старосне пензије.

Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику. Даље се каже да послодавац може за обављање привремених и повремених послова да закључи уговор са лицем које је члан омладинске или студентске задруге у складу са прописима о задругама.

Овај тип ангажовања је рад ван радног односа те с тим у вези ангажовано лице не заснива радни однос код послодавца. У погледу права, обавеза и одговорности уговорних страна, имају се применити одредбе закљученог уговора о обављању привремених и повремених  послове. Лицу које ради по уговору о привременим и повременим пословима исплаћује се уговорена накнада за рад (а не зарада) која се, по правилу, рачуна само за дане када је ово лице долазило на рад и обављало уговорене послове, сем уколико је другачије уговорено.

Чланом 346. Породичног закона („Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015) утврђено је ко има право на промену личног имена, те сходно томе, прописано је да свако лице које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање има право да промени своје лично име. Додатно, дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање има право на давање сагласности са променом личног имена. Ово практично значи да се право на промену личног имена врши од стране родитеља, односно законског заступника, до навршене 15. године живота детета, с тим што дете старости између 10 и 15 година има право да формално искаже сагласност  на овакву промену, увек узимајући у обзир да је способно да расуђује, у складу са својим узрастом. Ипак, постоје специфичне ситуације у којима Породични закон ограничава ово дефинисано право. Дакле, право на промену личног имена не може се остварити уколико је у питању лице против којег је у току кривични поступак за које се гони по службеној дужности, лице које је осуђено за кривично дело за које се гони по службеној дужности док казна није извршена, односно док трају правне последице осуде, лице које променом личног имена намерава да избегне неку своју обавезу, или лице које намерава да промени име у погрдно име, име којим се вређа морал или име које је у супротности са обичајима и схватањима средине (члан 347. Породичног закона).

Дакле, захтев за променом личног имена подноси лице (лично) које жели да изврши промену личног имена – имена и презимена.

У погледу поступка промене личног имена, чланом 350. Породичног закона прописано је да је за промену личног имена надлежна општинска/градска управа на чијој територији подносилац захтева за промену личног имена има пребивалиште, односно боравиште. Ставом 2. овог члана прописано је да је општинска управа која прихвати захтев за промену личног имена дужна да о томе обавести надлежног матичара ради уписа промене личног имена у матичну књигу рођених и венчаних и орган који води евиденцију о пребивалишту грађана, док је ставом 3. прописано да се против решења о одбијању захтева за промену личног имена може изјавити жалба министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.

Уз писани захтев за промену личног имена, лице које жели да промени лично име подноси личну карту (на увид) и доказ о уплати републичке административне таксе. Остале податке/документацију о којима се води службена евиденција прибавља надлежни орган  и то: извод из матичне књиге рођених; извод из матичне књиге венчаних; уверење о држављанству; изводе из матичне књиге рођених за децу подносиоца захтева; уверење по члану 282. Породичног закона; уверење да није подигнута оптужница и да се не води истрага; уверење о измиреним пореским обавезама; извод из матичне књиге рођених за децу и уверење о пребивалишту за подносиоца захтева и за децу. Ову документацију надлежни орган прибавља сходно члану 9. став 3. Закона о општем управном поступку, којим је прописано да је орган дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује, а сходно ставу 2. истог Закона, поступак се води без одуговлачења и уз што мање трошкове по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.

У складу са чланом 103. став 2. и 3. ЗУП-а, ако службену евиденцију води други орган, орган који води поступак дужан је да хитно затражи податке, а замољени орган да бесплатно уступи податке у року од 15 дана, ако није друкчије прописано. Ако се тражени подаци могу добити електронским путем, замољени орган их доставља у најкраћем року.

Чланом 4. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да за службенике и намештенике у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши руководилац органа, службе или организације аутономне покрајине из члана 1. овог закона. За службенике и намештенике у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца, врши начелник градске или општинске управе ако је образована као јединствен орган, односно начелник управе за поједине области, или начелник управе градске општине (у даљем тексту: начелник управе), односно руководилац који руководи службом или организацијом из члана 1. овог закона, или орган надлежан за његово постављење.

У складу са чланом 23. Закона о правобранилаштву државни правобранилац руководи радом и представља Државно правобранилаштво. Даље се у члану 53. каже да правобраличку функцију у правобранилаштву аутономне покрајине и правобранилаштву јединице локалне самоуправе обавља једно или више лица изабраних у складу са Одлуком о оснивању правобранилаштва. Одредбе овог закона које се односе на Државно правобранилаштво примјењују се на одговарајући начин на правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво јединице локалне самоуправе.

Чланом 9. Уредбе о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у органима АП и ЈЛС („Службени гласник РС", број 107/23) предвиђено је да јавни конкурс за попуњавање извршилачког радног места и за пријем приправника, оглашава орган, служба или организација у којој се попуњава радно место у року од осам дана од дана доношења решења о попуњавању радног места спровођењем јавног конкурса.

Дакле, у овом конкретном случају одлуку о попуњавању радног места у оптшинском правобралаштву јавним конкурсом донеше општински правобранилац као руководилац органа правобранилаштва. Средства за зараде у општинском правобранилаштву планирају се на разделу правобранилаштва.

Чланом 163. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да службенику престаје радни однос по сили закона: 1) даном навршења 65 година живота ако има најмање 15 година стажа осигурања; 2) ако правноснажно буде осуђен на безусловну казну затвора од најмање шест месеци – даном правноснажности пресуде; 3) ако је нераспоређен, а не буде премештен на друго радно место – наредног дана од протека два месеца, односно протека рока из члана 54. ст. 2. и 3. овог закона за службеника на положају, откад је постао нераспоређен; 4) ако не положи државни стручни испит према плану и програму за степен стручне спреме који је стекао додатним образовањем; 5) ако му на ванредном оцењивању решењем буде одређена оцена „не задовољава”; 6) ако неоправдано изостане са рада најмање три узастопна дана – трећег дана изостанка са рада. Поред разлога из става 1. овог члана службенику радни однос престаје и из других разлога предвиђених општим прописима о раду којима се уређује престанак радног односа независно од воље запосленог и воље послодавца.

Дакле, у овом конкретном случају ће службеници по сили закона престати радни однос навршењем 65 година живота ако има најмање 15 година стажа осигурања.