Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Да ли постоји могућност озакоњења монтажног објекта који је постављен на грађевинском земљишту у јавној својини града, на локацији на којој је намена одговарајућа и где је могуће у складу са законом дати земљиште у закуп? За предметни објекат не постоји одобрење за изградњу, не може се утврдити да ли се ради о изигравању члана 4. став 5. Закона о озакоњењу објеката. Такође, ако се не ради о изигравању наведеног члана Закона, а ради се о монтажном објекту, да ли се исти може озаконити и који је правни основ?
Чланом 5. став 1. тачке 2) и 3) Закона о озакоњењу објеката прописано је да предмет озакоњења не могу бити објекти изграђени од материјала који не обезбеђује трајност и сигурност објекта, као ни објекти изграђени на површинама јавне намене, односно на земљишту планираном за уређење или изградњу објеката јавне намене за које се, у складу са одредбама посебног закона, утврђује јавни интерес и који су у обавезној јавној својини у складу са одредбама других посебних закона.
Уколико се, у конкретном случају, ради о монтажном објекту који је постављен (дакле, није изграђен) у том случају овај објекат не може бити предмет озакоњење. Уколико се ради о површини јавне намене, то је додатни разлог због чега објекат не може бити озакоњен.
Предмет озакоњења је помоћни објекат у центру града, у оквиру парцеле у својини физичког лица, у оквиру регулације, али на раскрсници. Намена парцеле је одговарајућа. Постоји важећи ПГР. Улица је изграђена, око парцеле постоји простор за тротоар. Да ли је у конкретном случају потребно утврђивати саобраћајну прегледност због раскрснице, који орган би био надлежан за утврђивање прегледности и који је правни основ?
У складу са чланом 8. Закона о озакоњењу објеката, предмет озакоњења може бити објекат који се може ускладити са важећим планским документом у погледу намене и спратности објекта. Истовремено, како је то прописано чланом 5. Закона, предмет озакоњења не може бити објекат изграђен на површинама јавне намене, односно на земљишту планираном за уређење или изградњу објеката јавне намене за које се, у складу са одредбама посебног закона, утврђује јавни интерес и који су у обавезној јавној својини у складу са одредбама других посебних закона. Чланом 5. став 1. тачка 4) прецизирано је да предмет озакоњење не могу бити објекти изграђени у заштитним зонама у складу са одредбама посебних закона (у заштитном појасу: пута, железнице, далековода, водотока, полетно-слетне стазе, као и друге заштитне зоне у складу са одредбама посебних закона).
Уколико је предметни помоћни објекат изграђен у зони одговарајуће намене прописане планом (ПГР) и може се ускладити са планом у погледу намене и спратности, он може бити предмет озакоњења. Међутим, уколико предметна улица представља пут за који је у складу са посебним законом утврђен заштитни појас, претходни услов за озакоњење таквог објекта био би прибављање сагласности управљача јавног пута (члан 5. став 3).
Потребно је мишљење у вези примене члана 69. Закона о планирању и изградњи и решавања имовинско-правних односа. Наиме, у питању је изградња бушотине за водоснабдевање за потребе општине. Обзиром да је у питању комунални инфраструктурни објекат из члана 2 ст.1. тач. 27) Закона о планирању и изградњи, примењују се одредбе члана 69. истог Закона. У члану 69. став 10. прописано је "Када је Република Србија власник грађевинског земљишта на коме није уписано право коришћења у корист неког другог лица, Републичка дирекција за имовину Републике Србије, у име Републике Србије, даје сагласност која се уписује као забележба или закључује уговор о успостављању права службености на том земљишту, најкасније у року од 30 дана од дана подношења уредног захтева". Обзиром да се градња планира на земљишту у својини Републике Србије на којој је уписано право коришћења у корист другог лица (у овом случају право коришћења је уписано у корист Средње школе), да ли у овом случају сагласност за грађење објекта комуналне инфраструктуре даје лице које има уписано право коришћења на парцели?
Према Закону о планирању и изградњи, у члану 69. став 10. Закона прописано је да се код формирања грађевинске парцеле ради изградње објеката из члана 2. тачке 20г, 26, 26б, 27 и 44 Закона на непокретности у јавној својини РС тражи сагласност Републичке дирекције за имовину РС уколико на предметном земљишту није уписано неко друго лице са правом коришћења.
С обзиром да се ради о изградњи објекта из члана 2. став 1. тачка 27. Закона, мишљења смо да је за изградњу поменуте бушотине водоснабдевања довољна сагласност носиоца права коришћења – Средње школе, јер је поменута установа уписана у својству – носилац права коришћења и да у том случају није неопходна сагласност Републичке дирекције за имовину.
За боље разумевање питања обима решавања имовинско-правних односа може послужити и мишљење Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре број: 110-00-00282/2016-07 од 28.04.2016. године у вези примене члана 69. Закона о планирању и изградњи. Мишљење је дато пре измена и допуна Закона о планирању и изградњи, које су донете током 2018., 2019. и 2020. године.
Општина је примила захтев странке за доношење решења за утврђивање накнаде за промену намене обрадивог пољопривредног земљишта у грађевинско земљиште. Увидом у катастар непокретности је утврђено да орган надлежан за послове државног премера и катастра није извршио промену тј. ставио забележбу у базу података катастра непокретности из које се издаје лист непокретности тј. у листу непокретности предметно земљиште се и даље води као пољопривредно (није извршена промена сходно важећем планском акту). Да ли општина може да донесе решење за утврђивање накнаде за промену намене земљишта имајући у виду чињеницу да служба за катастар није извршила промену намене пољопривредног у грађевинско земљиште или се Решење о утврђивању накнаде за промену намене издаје када се изврши промена намене земљишта у катастру непокретности, а посебно имајући у виду одредбе члана 83. став 2. Закона о планирању и изградњи?
Чланом 83. став 2. Закона о планирању и изградњи прописано је да ступањем на снагу планског документа којим је промењена намена земљишта у грађевинско земљиште, власници тог земљишта стичу права и обавезе прописане овим законом и подзаконским актима донетим на основу закона, без обзира на чињеницу што орган надлежан за упис на непокретностима и правима на њима није спровео промену у јавној књизи о евиденцији непокретности и права.
Имајући у виду ову одредбу, сматрамо да орган Општинске управе може донети решење за утврђивање накнаде о промени намене пољопровредног у грађевинско земљиште, по поднетом захтеву.
Чланом 135. ставом 6. Закона о планирању и изградњи је прописано да се за реконструкцију, санацију и адаптацију јавних саобрацајних и других јавних поврсина у регулацији посотојеће саобраћајнице у складу са фактичким стањем на терену не доставља доказ о одговарајућем праву на земљишту односно објекту. Да ли то значи да не треба прибавити никакву сагласност власника када фактичка саобраћајница пролази преко парцела приватних лица?
Чланом 135. став 6. Закона о планирању и изградњи прописано је да се приликом издавања грађевинске дозволе за изградњу комуналне инфраструктуре, као и реконструкцију, санацију и адаптацију јавних саобраћајних и других јавних површина у регулацији постојеће саобраћајнице, у складу са фактичким стањем на терену, не доставља се доказ о одговарајућем праву на земљишту, односно објекту.
Дакле, уколико се ради о санацији, реконструкцији или адаптацији постојеће саобраћајнице (а не о изградњи нове саобраћајнице), сагласност власника земљишта није потребна. С друге стране, уколико пројекат реконструкције предвиђа проширење саобраћајнице у односу на фактичко стање, решавање имовинских односа морало би бити решено као претходно питање.
Да ли је могуће утврђивање земљишта за редовну употребу у ситуацији када је поднет захтев за утврђивање земљишта за редовну употребу за стан, који је у приватној сусвојини физичких лица, док је на објекту у коме је наведени стан евидентиран уписано као држалац ДОО. Земљиште представља својину Републике Србије. Предметно земљиште је обухваћено Уговором о регулисању међусобних односа везаних за преузимање, чување и привремено коришћење непокретности у државној својини, закљученим између Општине и РС.
Чланом 70. став 1. Закона о планирању и изградњи је прописано да је земљиште за редовну употребу земљиште испод објекта и земљиште око објекта, које испуњава услове за грађевинску парцелу и које по спроведеном поступку, у складу са овим законом, постаје катастарска парцела. С обзиром на то, да стан по Закону о планирању и изградњи није објекат, већ је то посебни део објекта, утврђивање земљишта за редовну употребу за стан, на жалост није могуће.
Дакле, у овом конкретном случају требало би утврдити земљиште за редовну употребу за цео објекат, а никако само за стан. Такође, саветујемо да се провери шта пише у уговору о купопродаји стана, тј. да ли у уговору пише да се преноси и право коришћења на земљишту сразмерно површини стана. Ако се то у уговору спомиње онда треба само то да се спроведе у РГЗ-у.
Одељење за урбанизам, привреду и инспекцијске послове издало је Решење о одобрењу извођења радова за пренамену објекта без извођења грађевинских радова из стамбеног (А категорија) у пословни простор (Б категорија). Законом о планирању и изградњи и Правилником о поступку спровођења обједињене процедуре електронским путем, за објекте Б категорије јасно је утврђено која се документација прилаже уз захтев за издавање употребне дозволе. Како се у конкретном случају ради о пренамени објекта без извођења грађевинских радова, иако је објекат Б категорије, да ли је потребно уз захтев приложити Извештај комисије о техничком прегледу објекта? Да ли је потребно издавање употребне дозволе, или већ правоснажно решење о одобрењу извођења радова за пренамену објекта без извођења радова представља основ за упис у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, у складу са чланом 145. Став 8. Закона о планирању и изградњи, те у том случају надлежни орган по службеној дужности правоснажно решење доставља кроз систем захтев катастру за промену намене објекта?
Према члану 145. став 7. Закона о планирању и изградњи, употребна дозвола се може издати на захтев инвеститора, по завршетку изградње, односно извођења радова, али њено прибављање није обавезно.
Према члану 145. став 8. правноснажно решење о одобрењу извођења радова, за објекте који се у складу са одредбама закона којим се уређује упис у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима могу уписати у јавну евиденцију, као и за промену намене објекта, односно дела објекта без извођења радова, представља основ за упис у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима, а ако је за предметни објекат, односно извођење радова издата и употребна дозвола по захтеву инвеститора, основ за упис у јавну књигу представља правноснажно решење из става 3. овог члана и правноснажно решење о употребној дозволи.
С обзиром да се у конкретном случају ради само о промени намене без извођења радова, а уз претпоставку да сам објекат који је предмет промене намене већ има употребну дозволу, упис промене намене у јавну књигу о евиденцији непокретности и правима на њима би се могао извршити на основу правоснажног решења о одобрењу промене намене.
Правилником којим се уређује спровођење обједињене процедуре електронским путем, чланом 31. став 4. под 2) предвиђено је да надлежни орган, по пријави радова, доставља органу надлежном за послове државног премера и катастра правноснажно решење о грађевинској дозволи (или решење о одобрењу по сходној примени), потврду о пријави радова и извод из пројекта са графичким прилозима и спецификацијом посебних делова, ради предбележбе објекта, односно посебних делова објекта у изградњи, осим ако је та предбележба већ извршена по захтеву странке у фази након издавања грађевинске дозволе (или решења о одобрењу по сходној примени).
У конкретном случају, пошто се ради о промени намене без извођења радова, па се не врши пријава радова, предбележба би се могла извршити на захтев инвеститора након издавања решења о одобрењу промене намене.
При овоме треба водити рачуна да је за промену намене потребно у решењу о одобрењу утврдити и евентуални износ доприноса за уређивање грађевинског земљишта који је потребно да инвеститор плати (обично је износ доприноса за пословање већи од доприноса за стамбену намену, у ком случају је потребно да се плати разлика), па је могуће да ће орган који врши упис у јавну књигу о евиденцији непокретности тражити да инвеститор уз захтев за упис приложи и доказ о уплати ове разлике доприноса утврђене решењем о одобрењу промене намене.
Да ли удружења грађана имају обавезу да поднесу пријаву за еко накнаду?
На основу члана 2. Уредбе о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности, износима накнада (“Сл. гласник РС”, број 86/2019 и 89/2019) одређени су критеријуми за одређивање негативног утицаја активности које утичу на животну средину правних лица и предузетника утврђују се у оквиру претежне делатности коју обавља обвезник накнаде.
Под претежном делатношћу, у смислу ове уредбе, сматра се она делатност која је регистрована код Агенције за привредне регистре као и делатност чијим је обављањем правно лице и предузетник остварио највише прихода у години која претходи години за коју се врши утврђивање накнаде за заштиту и унапређивање животне средине.
Према степену негативног утицаја на животну средину активности правних лица и предузетника деле се према делатности на оне које имају:
1) велики утицај на животну средину;
2) средњи утицај на животну средину;
3) мали утицај на животну средину.
Делатности су разврстане према критеријумима из Прилога који је саставни део Уредбе.
У случају да једно правно лице или предузетник обавља активност на територији више јединица локалне самоуправе, накнаду за заштиту и унапређивање животне средине, обрачунату у складу са чланом 3. Уредбе плаћа тако што се укупан износ тако обрачунате накнаде дели укупним бројем јединица локалне самоуправе на чијој територији обавља претежну делатност.
Разврставање правних лица и предузетника на велика правна лица, средња правна лица, мала и микро правна лица у смислу ове уредбе врши се сходно закону којим се уређује рачуноводство. Износ накнаде у смислу ове уредбе утврђује се за календарску годину.
Износ накнаде за заштиту и унапређивање животне средине за правна лица и предузетнике чија активност у оквиру делатности има мали негативан утицај на животну средину износи за:
1) велика правна лица 500.000,00 динара;
2) средња правна лица 125.000,00 динара;
3) мала правна лица 50.000 динара;
4) микро правна лица и предузетника 5.000,00 динара.
Делатност удружења на основу ове Уредбе и Прилога који је његов саставни део, спада у делатности које имају мали утицај на животну средину. У самом Прилогу налазе се разврстани под СЕКТОР С - Остале услужне делатности, шифра делатности 94 - делатност Удружења.
Саветујемо да удружења грађана пре подношења пореске пријаве електронским путем посредством портала ЛПА, провере у Прилогу Уредбе да ли је обухваћена шифра делатности за коју су регистровани, те уколико је то случај – да изврше подношење пријаве.
На основу поднетих пријава, а пре израде решења, уколико постоје одређене дилеме и посебности за специфичне случајеве, ЛПА може од Министарства надлежног за заштиту животне средине затражити званично мишљење и тумачење.
Да ли новооснована правна лица или предузетници плацају еко накнаду у текућој години, имајући у виду да нису имали приход у претходној?
Обвезник накнаде за заштиту и унапређивање животне средине у складу са чланом 134. Закона о накнадама за коришћење јавних добара је:
правно лице и предузетник које обавља одређене активности које утичу на животну средину, односно физичко лице које утиче на животну средину;
власник теретних возила, односно лица која обављају транспорт нафте и нафтних деривата, односно сировина, производа и полупроизвода хемијских и других опасних материја из индустрије или за индустрију на територији ЈЛС са статусом угрожене животне средине на подручју од значаја за Републику Србију.
У складу са чланом 138. став 1. Закона, обвезник накнаде за заштиту и унапређивање животне средине из члана 134. став 1. овог закона, дужан је да поднесе пријаву са подацима од значаја за утврђивање накнаде органу јединице локалне самоуправе у чијој су надлежности утврђивање, контрола и наплата јавних прихода до 31. јула сваке године за коју се утврђује накнада.
У случају да једно правно лице или предузетник обавља активност на територији више јединица локалне самоуправе, накнаду за заштиту и унапређивање животне средине, обрачунату у складу са чланом 3. Уредбе о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности, износима накнада (“Сл. гласник РС”, бр. 86/19 и 89/19) – плаћа тако што се укупан износ тако обрачунате накнаде дели укупним бројем јединица локалне самоуправе на чијој територији обавља претежну делатност.
Чланом 2. Уредбе прописани су критеријуми за одређивање негативног утицаја активности које утичу на животну средину правних лица и предузетника и утврђују се у оквиру претежне делатности коју обавља обвезник накнаде. Под претежном делатношћу, у смислу ове Уредбе, сматра се она делатност која је регистрована код Агенције за привредне регистре као и делатност чијим је обављањем правно лице и предузетник остварио највише прихода у години која претходи години за коју се врши утврђивање накнаде за заштиту и унапређивање животне средине.
Стручна служба СКГО указује да је разматрање у истом смислу било, поред осталог, предмет коресподенције града Београда и министарства надлежног за животну средину и да су ова разматрања посредством СКГО, пренета свим ЈЛС у оквиру релевантних Мрежа. Са друге стране, у сарадњи са локалним самоуправама, СКГО и даље уочава да се поступање по овом питању разликује, те је један од закључака да је у даљем раду на предметним прописима (пре свега, Закону и Уредби) потребно ово питање прецизније уредити (посебно у смислу формулисања/уређивања поступања код новооснованог правног лица у погледу ограничења од 0,4% оствареног прихода у претходној години у складу са чланом 137. Закона – будући да лице није ни постојало у претходној години).
С тим у вези, у наставку износимо два главна усмерења у поступању по ово питању:
- према становишту министарства надлежног за животну средину, у случају да је обвезник основан у току периода за који се врши утврђивање накнаде, подноси се пријава органу надлежном за утврђивање накнаде (и то свим ЛПА на чијим територијама се обавља делатност), с обзиром да су ти подаци од утицаја на утврђивање накнаде. У вези са овим, министарство је изнело став да се накнада за одговарајућу календарску годину утврђује сразмерно периоду обављања активности које су од утицаја на животну средину. Приликом попуњавања пријаве обвезник накнаде попуњава и податак о почетку обављања делатности (датум) што је од значаја за доношење решења о утврђивању накнаде. У овом случају, претпоставка је да се за референтни приход у претходној години посматра износ “0 РСД” (није га било, правно лице није обављало делатност) и у односу на то, утврђује накнада.
- Други правац поступања уочен код ЈЛС јесте да се опредељују да се за новоосноване обвезнике не утврђује накнада, тј. преовладава став да не постоји довољан и прецизан правни основ за утврђивање накнаде у било ком износу. Ово стога што ће правно лице које је основано 2020. године – разврставање имати тек по завршном рачуну за 2020. годину (у току 2021. године), али оно неће имати приход из претходне године (у односу на који накнада не може бити већа од 0,4%). Даљи разлог за овакав став је тај што, уколико би се таквим обвезницима утврдила накнада на пун износ прописан Уредбом, они би били у неповољнијем положају од обвезника који имају приход чијих 0,4% је мање од прописаног износа накнаде, а што би последично могло да доведе до жалби на решења и плаћања трошкова.
У прилогу је и документација која може бити значајна и за нека друга питања и вези са предметном накнадом.
Предмет озакоњења су привремени монтажни објекти за које је издато одобрење за изградњу 1991. године, на основу Одлуке о изградњи и постављању помоћних објеката и мањих монтажних објеката на територији ЈЛС. Инвеститори су са ЈЛС закључили уговор, којим им је дато на привремено коришћење грађевинско земљиште ради изградње предметних објеката. Наведеним уговорима је било прописано да се инвеститори обавезују да о свом трошку уклоне привремени објекат приликом реализације ДУП-а за тај део града. Наведеном Одлуком је такође, прописано да је корисник привремене локације дужан да објекат уклони о свом трошку уколико се приступи реализацији урбанистичког плана за предметни простор. ПГР-ом из 2018. године, намена земљишта на предметној локацији је заштитно зеленило. Чланом 4. став 5. Закона о озакоњењу објеката прописано је да се овај закон не примењује на објекте изграђене, односно реконструисане у случајевима када је инвеститор изградио/реконструисао објекат позивајући се на своје право на објекту или земљишту на коме је објекат изграђен противно циљу због кога је то право законом установљено и признато, односно противно циљу решења због кога је то право законом установљено и признато, односно противно циљу решења или другог појединачног акта којим је утврђено право у складу са законом, а нарочито у случају када инвеститор гради објекат трајног карактера на земљишту које му је дато на привремено коришћење и/или на основу решења донетог у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката. Да ли се приликом озакоњења напред наведеног привременог монтажног објекта, захтев инвеститора за озакоњење може одбити, само по основу чињенице да је тај објекат изграђен у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката или је неопходно утврдити кумулативно постојање злоупотребе права изградње инвеститора из члана 4. став 5. закона, на шта инвеститор указује? При отме, неки од предметних привремених објеката не могу ускладити са важећим планским документом у погледу намене објекта (чл. 8. став 1. и 2. Закона), док су поједини објекти у складу са наменом, али су привремени монтажни објекти, па би у том случају требало применити члан 4. став 5. Закона.
Чланом 4. став 5. Закона о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018 и 81/2020 - одлука УС) је прописано да се овај закон не примењује на објекте изграђене, односно реконструисане у случајевима када је инвеститор изградио/реконструисао објекат позивајући се на своје право на објекту или земљишту на коме је објекат изграђен противно циљу због кога је то право законом установљено или признато, односно супротно циљу решења или другог појединачног акта којим је утврђено право у складу са законом, а нарочито у случају када инвеститор изгради објекат трајног карактера на земљишту које му је дато на привремено коришћење и/или на основу решења донетог у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката.
То значи да се закон се не примењује на објекте изграђене, односно реконструисане у случајевима:
- када је инвеститор изградио/реконструисао објекат позивајући се на своје право на објекту или земљишту на коме је објекат изграђен противно циљу због кога је то право законом установљено или признато,
- када је инвеститор изградио/реконструисао објекат позивајући се на своје право на објекту или земљишту на коме је објекат изграђен супротно циљу решења или другог појединачног акта којим је утврђено право у складу са законом,
- када је инвеститор изгради објекат трајног карактера на земљишту које му је дато на привремено коришћење и/или
- када је инвеститор изгради објекат трајног карактера на основу решења донетог у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката.
Овим чланом прописана су четири посебна услова у којима се закон не примењује. Кумулативно могу, али не морају бити испуњени трећи и четврти услов, а то је када инвеститор изгради објекат трајног карактера на земљишту које му је дато на привремено коришћење и/или на основу решења донетог у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката.
Овај део члана односи на објекте трајног карактера, а како се у конкретном случају ради о привременом монтажном објекту, због чега се захтев инвеститора за озакоњење не може одбити само по основу чињенице да је тај објекат изграђен у складу са прописима којима се уређује постављање монтажних објеката, већ се најпре мора утврдити шта је изведено на терену и да ли је предмет озакоњења објекат трајног карактера, у том случају је могуће применити одредбе овог члана, или привремени монтажни објект, у ком случају одредбе овог члана није могуће применити.
На који начин се именују чланови Штаба за ванредне ситуације?
Чланови штаба се именују сходно Статуту ЈЛС, као и Закону, односно, Уредби о саставу штабова.
Ово је могуће извршити и на основу функција која лица у општини обављају (на пример: члан штаба - директор ЈКП Чистоћа итд.). На тај начин се ствара могућност да се при свакој персоналној промени у субјекту, не врши измена у Одлуци, већ само решењем о именовању, јер Скупштина ЈЛС доноси Одлуку, а Веће доноси Решење.
С обзиром да је ступио на снагу Закон о смањењу ризика од катастрофа и управљању ванредним ситуацијама („Сл. гласник РС“, бр. 87/18), да ли је потребно донети нову одлуку о образовању и именовању Штаба за ванредне ситуације или је довољно изменити постојећу?