Питања и одговори

Подела месне надлежности грађевинске инспекције утврђена је чланом 172. Закона о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 81/2009 - испр., 64/2010 - одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - одлука УС, 50/2013 - одлука УС, 98/2013 - одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - др. закон, 9/2020, 52/2021 и 62/2023), којим је прописано да надзор над извршавањем одредаба овог закона и прописа донетих на основу овог закона, врши министарство надлежно за послове урбанизма и грађевинарства (став 1.); да инспекцијски надзор врши надлежно министарство преко инспектора у оквиру делокруга утврђеног законом (став 2.); да се аутономној покрајини поверава вршење инспекцијског надзора у области просторног планирања и урбанизма на територији аутономне покрајине и над изградњом објеката за које издаје грађевинску дозволу на основу овог закона, као и надзор над радом градских и општинских грађевинских инспектора на територији аутономне покрајине (став 3.); и да се општини, граду и граду Београду, поверава вршење инспекцијског надзора над изградњом објеката за које издају грађевинску дозволу на основу овог закона (члан 4.), што значи да је надлежно министарство посао вршења инспекцијског надзора поверило аутономној покрајини, општини, граду и граду Београду према томе ко је надлежан за издавање грађевинске дозволе на основу Закона о планирању и изградњи.

Када су у питању дозволе за извођење грађевинских радова у специјалним резерватима природе, најпре, Законом о заштити природе ("Сл. гласник РС", бр. 36/2009, 88/2010, 91/2010 - испр., 14/2016, 95/2018 - др. закон и 71/2021) је чланом 27. став 1. алинеја 2. специјални резервати природе су дефинисани као заштићено природно добро. Чланом 35. Закона о заштити природе је прописано да се на заштићеном подручју успостављају режими заштите И степена, II степена и/или III степена, тако да заштићено подручје И категорије проглашава Влада на предлог Министарства, заштићено подручје II категорије проглашава Влада, односно надлежни орган аутономне покрајине, када се заштићено подручје налази на територији аутономне покрајине, а заштићено подручје III категорије проглашава надлежни орган јединице локалне самоуправе, како је то прописано чланом 41а истог закона.

Надлежност за издавање грађевинске дозволе на овим подручјима утврђена је чланом 133. став 1. тачка 9а Закона о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 81/2009 - испр., 64/2010 - одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - одлука УС, 50/2013 - одлука УС, 98/2013 - одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - др. закон, 9/2020, 52/2021 и 62/2023) којим је прописано да грађевинску дозволу за изградњу објеката издаје министарство надлежно за послове грађевинарства (у даљем тексту: Министарство), ако овим законом није другачије одређено, тако да министарство издаје грађевинску дозволу за изградњу објеката у границама заштићеног природног подручја прве и друге категорије проглашене актом Владе, у смислу одредби закона којим се уређује заштита природе (осим породичних стамбених објеката, пољопривредних и економских објеката, са припадајућом инфраструктуром, који се граде у селима), а да се аутономној покрајини поверава издавање грађевинских дозвола за изградњу објеката одређених у члану 133. овог закона који се у целини граде на територији аутономне покрајине (члан 134).

Чланом 4. Уредбе о заштити специјалног резервата природе Горње подунавље ("Сл. гласник РС", бр. 45/2001, 81/2008 и 107/2009) на овом подручју утврђују се режими сва три степена.

На основу наведеног, мишљења смо да би надзор над извођењем бесправних грађевинских радова на изградњи, инвестиционом одржавању и адаптацији породичних стамбених објеката, пољопривредних и економских објеката, са припадајућом инфраструктуром, у специјалним резерватима природе, био у надлежности грађевинског инспектора јединице локалне самоуправе, на чијој територији се налази специјални резерват природе.

Осим тога, Законом о инспекцијском надзору ("Сл. гласник РС", бр. 36/2015, 44/2018 - др. закон и 95/2018) је чланом 30. прописана је обавеза инспектора да, ако је ненадлежан, према свом знању и искуству, о стању које је затекао састави записник, којег без одлагања прослеђује инспекцији у чијем делокругу је вршење инспекцијског надзора.

Члан 145. Закона о планирању и изградњи каже“ Надлежни орган за издавање грађевинске дозволе не проверава усаглашеност приложене техничке документације са мерама и условима заштите животне средине, из одлуке о сагласности на студију и студије о процени утицаја на животну средину, односно одлуке да није потребна процена утицаја на животну средину. Усаглашеност исте се потврђује изјавом инвеститора и одговорног пројектанта, којом потврђују да је техничка документација усаглашена са мерама и условима заштите животне средине и која се обавезно прилаже уз захтев за издавање решења о одобрењу за извођење радова“.

Сходно томе, мишљење Стручне службе СКГО је да је неопходно да се приложи Одлука да није потребна процена утицаја.

Електране из обновљивих извора до 500kW у смислу Закона о коришћењу обновљивих извора енергије, представљају мала постројења.

Члан 2. став 1. тачка 5) Правилника о посебној врсти објеката ….предвиђа да само за постројења за производњу електричне енергије из енергије сунца инсталисане снаге до 50kW није потребно прибављати акт надлежног органа у смислу члана 145. Закона о планирању и изградњи. То значи да се за све електране – постројења инсталисане снаге до 50kW (из других обновљивих извора али не из енергије сунца), као и за постројења за производњу електричне енергије из енергије сунца преко 50kW у складу са чланом 4. став 1. тачка 30) Правилника о посебној врсти објеката…мора издати акт у смислу члана 145. Закона о планирању и изградњи.

Надлежни орган имајући у виду напред наведене одредбе Правилника, није овлашћен да цени да ли се електрана гради за сопствене потребе или за потребе крајњег купца у смислу одредби Закона о коришћењу обновљивих извора енергије и других подзаконских аката јер су ти односи инвеститора тог постројења и ЕДБ Електродистрибуција регулисани посебним прописима у области енергетике.

У оваквим случајевима надлежни орган утврђује:

• да ли се ради о постројењу које користи енергију сунца или које користи други обновљиви извор
• колику инсталисану снагу инвеститор планира да изведе приликом изградње постројења

и у зависности од тога поступа у складу са чланом 2. став 1 тачка 5. или у складу са чланом 4. став 1. тачка 30) Правилника о посебној врсти објеката….

Самосталним чланом 88. Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 62/2023) и чланом 61. Правилника о садржини, начину и поступку израде и начину вршења контроле техничке документације према класи и намени објеката („Сл. гласник РС“, бр. 96/2023) одређено је да ће се сви започети поступци пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи окончати по прописима којима су започети.

Тиме је у складу са принципом вацатио легис решена дилема како поступити у случајевима који су наведени у питању.

То значи да се пријава радова и употребна дозвола за све објекте за које је издата локацијска и грађевинска дозвола по раније важећем закону, мора издати у складу са условима из локацијске и грађевинске дозволе, односно у складу са Законом и Правилником којим је регулисан поступак обједињене процедуре који је важио у време доношења тих аката.

Уколико се објекат гради на основу техничке документације (Пројекат за грађевинску дозволу и Пројекат за извођење) израђене за време важења раније Закона односно без одступања од израђене техничке документације, нема основа да надлежни орган захтева од инвеститора усклађивање те техничке документације са одредбама новог Правилника о садржини, начину и поступку израде и начину вршења контроле техничке документације према класи и намени објеката („Сл. гласник РС“, бр. 96/2023).

Чланом 140. Закона о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 81/2009 - испр., 64/2010 - одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - одлука УС, 50/2013 - одлука УС, 98/2013 - одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - др. закон, 9/2020, 52/2021 и 62/2023) прописана су два начина на који грађевинска дозвола престаје по сили закона, са обавезом органа надлежног за издавање грађевинске дозволе да донесе решење којим се утврђује престанак важења грађевинске дозволе, као решења која су декларативног, а не конституитивног карактера.

Чланом 140. став 1. Закона о планирању и изградњи прописано је да грађевинска дозвола престаје да важи ако се не изврши пријава радова у року од три године од дана правноснажности решења којим је издата грађевинска дозвола, односно у року од три године од дана правноснажности решења о измени решења о грађевинској дозволи.

Једини изузетак од ове императивне норме прописан је чланом 140. став 2. да изузетно од става 1. овог члана, када је пријава радова извршена на основу члана 148. став 5. овог закона, грађевинска дозвола важи до пријаве радова свих делова објекта.

Даље, чланом 140. став 4. је прописано, како сте то и сами навели, да грађевинска дозвола престаје да важи ако се у року од пет година од дана правноснажности решења којим је издата грађевинска дозвола, односно правноснажности решења о измени решења о грађевинској дозволи, не изда употребна дозвола, осим за објекте из члана 133. овог закона, објекте комуналне инфраструктуре који се изводе фазно, објекте јавне намене у јавној својини и породичне стамбене зграде које инвеститор гради ради решавања својих стамбених потреба, а у ком року је инвеститор дужан да прибави употребну дозволу.

Мишљења смо да, обзиром да се ради о имеративним нормама којима је утврђен тренутак када грађевинска дозвола престаје да важи по сили закона, са обавезом органа надлежног за издавање грађевинске дозволе да донесе решење декларативног карактера, којим само констатује престанак важења грађевинске дозволе и да ови објекти нису обухваћени чланом 140. став 2. као изузетак, грађевинске дозволе издате за изградњу породичне стамбене зграде коју инвеститор гради ради решавања својих стамбених потреба, по сили закона, престају да важе ако се не изврши пријава радова у року од три године од дана правноснажности решења којим је издата грађевинска дозвола, односно у року од три године од дана правноснажности решења о измени решења о грађевинској дозволи.

Захтев по члану 145. Закона о планирању и изградњи у овом случају може да се односи само на цео објекат, и уколико је то случај, те уколико је комшија дао писмену изјаву да није сагласан са постављањем теромизолације у наведеној ширини на зиду окренутом ка заједничкој међи, потребно је поучити странку да прво поднесе захтев да јој се призна својство странке у том поступку као заинтересована странка а потом потребно је да надлежни орган закључком призна својство странке трећем заинтересованом лицу јер је неспоран његов правни интерес за то.

Постављањем планиране термоизолацијом у ширини која је наведена у питању, може доћи до поремећаја постојеће међе, тако да сусед има права да се томе противи. Уколико треће лице након признавања својства странке у овом поступку достави писмену изјаву о свом противљењу, у том случају надлежни орган треба да одбије захтев за издавање решења на основу члана 145. Закона.

Оправданост постављања термоизолације у ширини од 6-8 цм унутар кат. парцеле суседа и оправданост његовог противљења може да цени само суд у парничном псотупку јер се ради о својиснским правима суседа.

У складу са чланом 5. Закона о озакоњењу објеката, предмет озакоњења не могу бити објекти изграђени на површинама јавне намене, односно на земљишту планираном за уређење или изградњу објеката јавне намене за које се, у складу са одредбама посебног закона, утврђује јавни интерес и који су у обавезној јавној својини у складу са одредбама других посебних закона.

Сходно наведеном, у свим наведеним случајевима неопходно је утврдити намену парцеле у складу са урбанистичким планом. Уколико је заузеће нелегално изграђеним објектом на земљишту које је планом утврђено као јавна намена, мишљења смо да поступак озакоњења није могућ. Уколико се ради о осталом земљишту у својини Републике Србије или општине, орган управе по захтеву странке може спровести поступак одређивања земљишта за редовну употребу објекта.

Најбољи начин је приступити измени или изради одговарајућег урбанистичког плана (ПГР или ПДР) којим би се, у складу са фактичким стањем, извршило раздвајање јавног и осталог земљишта. Након усвајања таквог плана било би, верујемо, омогућено озакоњење објеката који су делом изграђени на површинама јавне намене.

У Закону о локалној самоуправи (Сл. гласник бр. 129/07, 83/14 – др. закон и 101/16), до измена тог закона у 2018. години, било је прописано је да општина преко својих органа у складу са уставом и законом уређује и организује вршење послова у вези са држањем и заштитом домаћих и егзотичних животиња. Наведена изворна надлежност општине, односно града, представља, према схватању Уставног суда исказаном у бројним поступцима оцене уставности и законитости истоврсних аката јединица локалне самоуправе који су вођени у време важења одредбе члана 20. тачка 26) Закона о локалној самоуправи, овлашћење да скупштина општин/града својим општим актом ближе утврди услове и начин држања и заштите домаћих животиња и да у оквиру тога одреди како подручја на којима је држање домаћих животиња забрањено, тако и врсту и број домаћих животиња чије је држање на одређеним подручјима дозвољено.

Међутим, 28. јуна 2018. године ступио је на снагу Закон о изменама и допунама Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, број 47/18). Одредбама члана 4. став 1. Закона у потпуности је измењен члан 20. Закона о локалној самоуправи којим је била уређена надлежност општине, односно града као јединице локалне самоуправе. Закон о изменама и допунама  закона из 2018. године не садржи изричиту одредбу на основу које би општина/град били овлашћени да уреде и организују вршење послова у вези са држањем и заштитом домаћих и егзотичних животиња на својој територији, нити је наведени посао другим посебним законом (Закон о добробити животиња, Закон о ветеринарству, Закон о комуналним делатностима) одређен као посао у надлежности републике, аутономне покрајине или локалне самоуправе.

Поред изричито набројаних области у којима општина има надлежност у члану 20. Закона о локалној самоуправи, прописано је да да општина преко својих органа, између осталог, обавља и послове од локалног значаја одређене законом, као и послове од непосредног интереса за грађане (тачка 15).

Код оваквог стања ствари, одговор на питање питање да ли ЈЛС може на основу члана 20. тачка15. Закона о локалној самоуправи, својом одлуком да уреди услове и начин држања и заштите домаћих животиња налазимо у одређеним одлукама Уставног суда (Одлука УС Одлука ИУо-36/2019 од 19. новембра 2020. године и Одлука ИУо-142/2019 од 17. децембра 2020. године („Службени гласник РС“, број 6/21) доступно на: http://www.ustavni.sud.rs/Storage/Global/Documents/Sudska_Praksa/%D0%91%D0%B8%D0%BB%D1%82%D0%B5%D0%BD_2020.pdf

Према схватању Уставног суда исказаном у наведеним одлукама „држање домаћих животиња на подручју општине/града утиче на многобројне сегменте живота у локалној заједници (нпр. услови и квалитет становања, комунални ред и др.), то ближе утврђивање услова и начина држања и заштите ових животиња несумњиво представља посао од непосредног интереса за локално становништво, па је и овлашћење ЈЛС за уређивање ове области у границама законских овлашћења с тим да се ова питања уређују под условима и на начин прописан релевантним законима који регулишу ову материју“.

Закључујемо да на основу члана 20. став 1. тачка 15. Закона о локалној самоуправи, јединица локалне самоуправе својом одлуком може ближе утврдити услове и начин држања и заштите домаћих животиња на својој територији, али под условима и на начин који су прописани релевантним законима у овој области као и да пропише инспекцијски надзор локалне инспекције над применом одлуке.

Закон о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - одлука УС, 1/2023 - одлука УС и 62/2023) ступио је на снагу 27. новембра 2015. године и од тада до данас претрпео је неколико измена.

Једна од тих измена била је и измена учињена Законом о изменама и допунама Закона о озакоњењу објеката („Сл.галсник РС“,бр. 83/2018). Њоме је уведена одредба самосталног члана 26. „Ако у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона објекат који је предмет озакоњења не буде озакоњен, надлежни орган донеће решење којим се захтев одбија (став 1.); Ако се објекат за који није донето решење о озакоњењу користи за обављање привредне или друге делатности која изискује/подразумева боравак или окупљање већег броја људи, а нарочито ако се користи за угоститељске делатности или употребљава као угоститељски објекат, надлежни орган донеће решење о забрани коришћења тог објекта, ако у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона надлежни орган не изда решење о озакоњењу за предметни објекат. Забрана траје до рушења тог објекта (став 2.)“.

Циљ ове измене био је, како то наводи Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, у свом мишљењу бр. 011-00-00599/2020-07 од 26.11.2020. године, да се странке додатно подстакну да узму активно учешће у поступку озакоњења.

На овај начин 6. новембар 2023. године је одређен као рок за окончање свих поступака озакоњења.

Међутим, на овај начин се створила правна ситуација да велики број предмета за озакоњење и преоптерњћњност администрације утичу на то да ли ће неко лице моћи да оствари своје законом стечено право на покретање и спровођење поступка озакоњења, зброг чега је уставном жалбом покренут поступак оцене уставности одредаба члана 26. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о озакоњењу објеката („Сл.галсник РС“,бр. 83/2018).

Уставни суд је у поступку оцене оставности, полазећи од релевантних одредаба Устава и Закона о озакоњењу објеката ("Службени гласник РС", бр. 96/15, 83/18 и 81/20 - Одлука УС), оценио да се као спорна основано могу поставити следећа уставноправна питања: да ли је оспореном законском одредбом повређено право власника нелегалног објекта на мирно уживање имовинског права стеченог на основу закона, које је зајемчено чланом 58. Устава, тј. његово право на озакоњење објекта, јер се оспореним законским решењем престанак наведеног права везује за околност да надлежни орган јавне власти није извршио озакоњење у Законом прописаном року, а да од власника нелегалног објекта зависи само да ли је и када предузео Законом прописане радње неопходне за озакоњење објекта, а не и када ће поступак озакоњења бити правноснажно окончан и да ли је оспореном законском одредбом повређено уставно начело о правној једнакости и праву на једнаку правну заштиту без дискриминације из члана 21. ст. 1. и 2. Устава, с обзиром на то да ће се, сагласно Закону о озакоњењу објеката, озаконити само они објекти који испуњавају све Законом прописане услове за озакоњење, док из оспорене законске одредбе произлази да ће се, без обзира на то што испуњавају законске услове, озаконити само они објекти у вези са којима су надлежни органи правноснажно окончали поступке озакоњења у Законом прописаном року.

Након спроведеног поступка Уставни суд Републике Србије је на седници 3. новембра утврдио да је одредба члана 26, става 1. Закона о изменама и допунама Закона о озакоњењу ("Сл. гласник РС", бр. 83/2018), којом је дефинисано да ако се у року од пет година не озакони нелегални објекат, надлежни орган ће донети решење о одбијању, неуставна.

На овај начин је стављен ван снаге рок за окончање поступака озакоњења.

Међутим, одредба става 2. истог члана је још увек на снази. Овом одредбом је прописано да ако се објекат за који није донето решење о озакоњењу користи за обављање привредне или друге делатности која изискује/подразумева боравак или окупљање већег броја људи, а нарочито ако се користи за угоститељске делатности или употребљава као угоститељски објекат, надлежни орган донеће решење о забрани коришћења тог објекта, ако у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона надлежни орган не изда решење о озакоњењу за предметни објекат. Забрана траје до рушења тог објекта.

Исто ображложење Уставног суда којом је одредба члана 26. став 1. оглашена неуставном, да остваривање права на озакоњење објекта може да буде ограничено роком, у смислу Законом прописаних обавеза имаоца права на озакоњење објекта да предузме одређене радње у Законом прописаном року (да достави: доказ о стабилности објекта, доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту, извештај о затеченом стању објекта са елаборатом геодетских радова или други документ прописан Законом као доказ уместо извештаја и елабората, израђен у складу са Законом и доказ о плаћеној такси за озакоњење), али да не може да зависи од ефикасности поступања органа надлежних да спроведу поступак у коме се одлучује о озакоњењу објекта, може да се примени и на одредбу став 2, али је она још увек на снази и прописује да се, ако у року од пет година од дана ступања на снагу овог закона надлежни орган не изда решење о озакоњењу за предметни објекат (до 06.11.2023.године), доноси решење о забрани коришћења тог објекта, која траје до рушења тог објекта.

Мишљење Стручне службе СКГО је да је рок за окончање поступака озакоњења, када су питању објекти који се користе за обављање привредне или друге делатности која изискује/подразумева боравак или окупљање већег броја људи, а нарочито ако се користи за угоститељске делатности или употребљава као угоститељски објекат, и даље на снази.

Законом о планирању и изградњи ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 81/2009 - испр., 64/2010 - одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - одлука УС, 50/2013 - одлука УС, 98/2013 - одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - др. закон, 9/2020, 52/2021 и 62/2023) регулисано је питање уклањања објеката чланом 137. и 168, тако што је чланом 137. прописано да се уклањање објеката може спровести на основу издате грађевинске дозволе, као део припремних радова који претходе грађењу објекта или на основу дозволе о уклањању објекта, односно његовог дела, издате у складу са одредбама члана 168.

Ако се уклањање објеката спроводи као део припремних радова који претходе грађењу објекта, поступак подношења захтева и потребна докуменација регулисани су одредбом члана 135-137. Закона о планирању и изградњи и члана 16. Правилника о поступку спровођења обједињене процедуре електронским путем ("Сл. гласник РС", бр. 68/2019).

Да ли је потребна сагласт власника објеката на суседним парцелама, зависи од тога да ли се ради о слободностојећем објекту, тј. објекту који је удаљен од бочних и задње границе грађевинске парцеле, о два једнострано узидана објекта, тј. два објекта који су узидани на једну бочну границу грађевинске парцеле или о двојном објекту, тј. о два објекта узидана на заједничку бочну границу парцеле.

Ако се уклањање објекта спроводи на основу дозволе о уклањању објекта, чланом 168. став 2. прописано је да се уз захтев за издавање дозволе о уклањању објекта, односно његовог дела подноси пројекат рушења са техничком контролом, доказ о својини на објекту, услови, ако се ради о објекту чијим рушењем би био угрожен јавни интерес (заштита постојеће комуналне и друге инфраструктуре, заштита културног добра, заштита животне средине и сл.).

У конкретном случају, са слике се може закључити да се ради о старим објектима, који имју заједнички кров и без обзира на то што су на две одвојене парцеле, са два одвојена улаза и засебним власницима сваког дела, делују као објекти који између имају један зид и да би рушењем дела објекта настала штета на другој половини објекта, како на крову, тако и на зиду који остане на парцели као спољни зид, због чега смо мишљења да би за рушење дела објекта било неопходно прибављање сагласности власника другог дела објекта. Осим тога, код оваквог објекта је и питање да ли се зид измађу ових објеката налази тачно на међи.

Променом планског акта неко земљиште може прећи из статуса пољопривредног у статус грађевинског земљишта, кроз упис у катастар промене приликом спровођења плана та је промена видљива.

Уколико би се приликом уписа промене намене постигло да се земљиште евидентира као грађевинско земљиште са уписаним правом коришћења МЗ, а знамо да је оснивач Месне заједнице ЈЛС, могао би се постићи ефекат да касније Катастар применом члана 102. Закона о планирању и изградњи изврши упис права јавне својине ЈЛС (овај упис се спроводи по службеној дужности). За овај пут, најбоље би било да пре промене намене проверите у надлежној служби за катастар да ли овакав упис спроводе.

Међутим, треба имати у виду и одредбе других закона које се примењују на овакве и сличне ситуације, а посебно на одредбу члана 94. Закона о пољопривредном земљишту, где је ставом 1. овог члана Закона прописано да даном ступања на снагу закона, пољопривредно земљисте у државној својини постаје земљисте у јавној својини. Према одредбама самосталног члана 17. овог Закона, катастар такође по службеној дужности врши упис јавне својине РС, корисник Министарство за послове пољопривреде.

Сагласно свему горе наведеном, мишљење Стручне службе СКГО је да је најбоља могућност обратити се Влади РС, преко Републичке дирекције за имовину да вам изврши пренос права својине у складу са чланом 26. став 1. тачка 3. Закона о јавној својини - пренос са једног титулара на другог без накнаде.

Оно што  локална самоуправа треба да уради јесте:

• да донесе акт о прибављању од стране надлежног органа који је одређен Статутом ваше локалне самоуправе,
• да се формира захтев за прибављање уз образложење таквог прибављања,
• да се захтев проследи Републичкој дирекцији за имовину како би припремила предлог Закључка за Владу РС.

Уз захтев обавезно поднети извод из листа непокретности са уписаним правом коришћења ваше Месне заједнице и извод из Статута општине где је дефинисана надлежност за прибављање непокретности у јавну својину.

По добијању закључка Владе приступа се потписивању уговора о преносу непокретности из својине РС у јавну својину ваше општине.

Уколико су потребна додатна појашњења препорука је обратити се Републичком геодетском заводу као институцији надлежној за послове вођења катастра и уписа непокретности и промена на њима у складу са Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова.

Привремено прикључење је могуће само за један објекат, односно један стан истог власника који користи за становање уз изјаву да тиме трајно решава своје стамбено питање.

У овом поступку се не утврђује право својине на земљишту и објекту, већ се уз захтев за привремено прикључење незаконито изграђеног породичног стамбеног објекта (породичне куће намењене за становање која се користе за ту намену, а састоји се од највише два стана) односно, посебног дела објекта-стана, прилаже изјава да је то једини објекат власника и да тиме трајно решава своје стамбено питање, уз остале доказе и услове прописане Уредбом о начину, условима и поступку за привремено прикључење на електроенергетску мрежу, гасну мрежу и/или мрежу даљинског грејања, водовод и канализацију незаконито изграђених објеката.

Такође, напомињемо да је Уредбом прописано да се у овим поступцима, а нарочито поступку утврђивања правних услова, могу користити сва доказна средства прописана Законом о општем управном поступку. У ситуацији када власник незаконито изграђеног објекта нема други, непосредни доказ, увек се може користити изјава, дата под кривичном и материјалном одговорношћу о некој чињеници, релевантној за поступак који се води и иста се сматра веродостојном исправом.