Питања и одговори

Према члану 10. став 3. до 6. Закона о порезима на имовину прописано је:

„(3) Пореска обавеза за зграду у изградњи површине преко 500 м2 (осим у случају из става 10. овог члана), односно за посебни део зграде који представља техничку и функционалну целину површине преко 500 м2 који се дограђује или надграђује, која није оспособљена за коришћење и не користи се (у даљем тексту: зграда), на чијој изградњи, доградњи или надградњи (у даљем тексту: изградња) су изведени груби грађевински радови са конструктивним склопом (темељ, стубови са гредама или зидови, таваница, са или без крова, са или без завршене фасаде, са или без постављене спољне столарије и изведених подополагачких радова), настаје почев од 1. јануара наредне године у односу на годину:

1) у којој је истекло пет година од дана правоснажности прве грађевинске дозволе или одобрења за изградњу те зграде (у даљем тексту: грађевинска дозвола), односно седам година од дана правоснажности прве грађевинске дозволе за ту зграду, ако је решењем надлежног органа одобрено да грађевинска дозвола остаје на правној снази још две године по истицању пет година од дана њене правоснажности;

2) завршетка изградње конструктивног склопа, ако грађевинска дозвола није издата.

(4) За зграде из става 3. овог члана за које је до 31. децембра 2018. године протекао дужи период од периода који опредељује настанак пореске обавезе у складу са том одредбом, пореска обавеза настаје 1. јануара 2019. године.

(5) На настанак пореске обавезе у складу са ст. 3. и 4. овог члана није од утицаја да ли је за зграду, односно посебни део зграде, мењано решење о грађевинској дозволи услед промене инвеститора или промена у току грађења, односно да ли је приликом извођења радова одступљено од издате грађевинске дозволе.

(6) Изузетно од ст. 3. до 5. овог члана, за зграде за које је издато решење о посебној грађевинској дозволи за извођење припремних радова, рок из става 3. тачка 1) овог члана почиње да тече од дана правоснажности грађевинске дозволе за изградњу, а ако је та дозвола издата за две одвојене фазе изградње - од дана правоснажности грађевинске дозволе за другу фазу изградње.

Према наведеном, услови који треба да буду испуњени да би настала пореска обавеза за зграду у изградњи су следећи:

· да је површина зграде преко 500м2,

· да у складу са законом којим се уређује планирање и изградња, за изградњу те зграде грађевинску дозволу издаје министарство надлежно за послове грађевинарства, односно надлежни орган аутономне покрајине као поверени посао (што подразумева врсту зграда за које грађевинску дозволу издају ти органи, а не зграду ма које врсте за коју је применом прописа који су престали да важе један од тих органа конкретном лицу у конкретном случају издао грађевинску дозволу),

· да није оспособљен за коришћење и не користи се,

· да су на изградњи те зграде изведени груби грађевински радови са конструктивним склопом: темељ, стубови са гредама или зидови, таваница, са или без крова, са или без завршене фасаде, са или без постављене спољне столарије и изведених подополагачких радова,

· да је протекао прописани период од дана правоснажности прве грађевинске дозволе за ту зграду, односно прописани период од дана изградње њеног конструктивног склопа – ако грађевинска дозвола није издата.

Сходно наведеном, за предметну зграду која је површине веће од 500м2, која није оспособљена за коришћење и не користи се, на чијој изградњи су изведени груби грађевински радови са конструктивним склопом (темељ, стубови са гредама или зидови, таваница, са или без крова, са или без завршене фасаде, са или без постављене спољне столарије и изведених подополагачких радова), пореска обавеза је настала почев од 1. јануара наредне године у односу на годину у којој је истекло пет година од дана правоснажности прве грађевинске дозволе или одобрења за изградњу те зграде, односно седам година од дана правоснажности прве грађевинске дозволе за ту зграду, ако је решењем надлежног органа одобрено да грађевинска дозвола остаје на правној снази још две године по истицању пет година од дана њене правоснажности, при чему пореска обавеза не може бити утврђена пре 1. јануара 2019. године (због рокова застарелости у 2025. години се утврђују обавезе почев од 1.1.2020. године).

Чланом 71. Закона о угоститељству прописано је да изузетно од члана 70. овог закона боравишну таксу плаћа угоститељ, који као физичко лице пружа услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству и да ту боравишну таксу физичко лице плаћа у утврђеном годишњем износу на прописан начин.

Уредбом о условима и начину утврђивања висине годишњег износа боравишне таксе за физичко лице које пружа услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству, као и начин и рокови плаћања ("Сл. гласник РС" бр. 47/19 и 51/19) прописано је да физичко лице које у току године започне пружање угоститељских услуга дужно је да плаћа износ боравишне таксе почев за наредни квартал у односу на квартал у коме је почео да пружа услуге, као и да у случају када у току године престане да пружа угоститељске услуге, физичко лице је дужно да изврши плаћање боравишне таксе закључно за квартал у коме је престао да пружа услуге.

Имајући у виду наведене одредбе, сматрамо да обвезник физичко лице које има категоризован смештај у периоду који почиње и завршава се у оквиру једног квартала, према наведеним прописима нема обавезу плаћања боравишне таксе.

С друге стране обвезник који је извршио категоризацију пред крај једног квартала и завршио почетком следећег квартала, има обавезу да плати боравишну таксу за два цела квартала.

Уколико сматрате да је целисходно, можете упутити иницијативу Министарству туризма и омладине за измену Уредбе о условима и начину утврђивања висине годишњег износа боравишне таксе за физичко лице које пружа услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству, као и начин и рокови плаћања.

Обвезник који улаже жалбу плаћа републичку административну таксу у складу са Законом о републичким административним таксама. Тарифни број 6. овог закона прописује да се за жалбу органу, ако овим законом није друкчије прописано, плаћа такса у износу од 610 динара. Ова такса је у целости приход буџета Републике Србије. Члан 14 Закона о републичким административним таксама прописује: Ако обвезник који је дужан да плати таксу, органу непосредно поднесе захтев уз који није приложен доказ о плаћеној такси у прописаном износу, осим у случају уплате у готовом новцу код ДКП, одговорно лице органа надлежног за пријем захтева затражиће од обвезника да поднесе доказ о уплати прописане таксе у року од десет дана од дана подношења захтева и упозорити га на последице неплаћања таксе, о чему се на поднетом захтеву сачињава забелешка. Ако захтев, уз који није приложен доказ о плаћеној такси у прописаном износу стигне поштом, одговорно лице органа надлежног за пријем захтева позваће обвезника писменом опоменом да, у року од десет дана од дана пријема опомене, плати прописану таксу и таксу за опомену и упозорити га на последице неплаћања такси. Ако обвезник, у року из ст. 1. и 2. овог члана, не поднесе доказ да је такса уплаћена у прописаном износу, наплата прописане таксе и таксе за опомену из става 2. овог члана врши се пре уручења затраженог решења или друге исправе, односно пре саопштења обвезнику да је радња извршена. Ако обвезник из ст. 1. и 2. овог члана не поднесе доказ да је прописана такса, као и такса за опомену, уплаћена, надлежни орган ће обавестити обвезника када спис буде донет, односно радња извршена и, ако таксе не буду уплаћене и доказ о томе достављен надлежном органу, по истеку десет дана од дана обавештења обавестити Пореску управу и приложити потребне доказе, ради покретања поступка принудне наплате." Тарифни број 18. овог закона прописује таксу за опомену којом се обвезник позива да плати таксу у износу од 360 динара.

У складу са наведеним одредбама, локална пореска администрација није надлежна да врши принудну наплату републичке административне таксе, већ је потребно доставити обавештење са доказима Пореској управи која је надлежна за предузимање мера принудне наплате републичке административне таксе. Напомињемо да се термин "Пореска управа" у овом закону односи на Пореску управу у саставу Министарства финансија, а не на локалну пореску администрацију, која је орган јединице локалне самоуправе.

Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020, 51/2022 и 44/2023) предвиђено је да запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји. Право на минули рад остварује се и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене. Запослени остварује право на минули рад и за године рада проведене у органима ранијих савезних држава чији је правни следбеник Република Србија, а који су услед промене државног уређења престали да постоје.

С обзиром да дом здравља није државни орган, орган аутономне покрајине, нити орган јединице локалне самоуправе, запослени у органу јединице локалне самоуправе не могу остваривати право на минули рад за године проведене у тој установи.

Чланом 3. став 1. Закона о јавној својини прописано је да су у јавној својини природна богатства, добра од општег интереса и добра у општој употреби, за која је законом утврђено да су у јавној својини, ствари које користе органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, установе, јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе и друге ствари које су, у складу са законом, у јавној својини. Ставом 2. истог члана прописано је да се под јавном својином из става 1. овог члана не сматрају ствари организација обавезног социјалног осигурања. Чланом 12. став 1. тачка 1. Закона о порезима на имовину прописано је пореско ослобођење за непокретности у јавној својини које користе директни и индиректни корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем, осим јавних предузећа. Да би се применом члана 12. став 1. тачка 1) Закона о порезима на имовину остварило право на ослобођење од пореза на имовину, потребно је да су испуњени сви следећи услови: − да је предмет опорезивања порезом на имовину непокретност у јавној својини; − да је порески обвезник за конкретну непокретност у јавној својини директни или индиректни корисник буџетских средстава, или корисник средстава организација за обавезно социјално осигурање или други корисник јавних средстава − осим јавних предузећа − да је обвезник пореза на имовину за конкретну непокретност укључен у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем. Имајући у виду да непокретности организација обавезног социјалног осигурања (за које је уписано право својине на име тих организација) нису у јавној својини, наведени обвезници немају право на пореско ослобођење по овом основу, без обзира што су да ли су као корисници јавних средстава укључени у консолидовани рачун трезора.

Правилник о начину утврђивања и евидентирања корисника јавних средстава и о условима и начину за отварање и укидање подрачуна консолидованог рачуна трезора код Управе за трезор ("Сл. гласник РС", бр. 11/13, 84/23, 103/24) у члану 1. уређује да се овим правилником прописује се начин утврђивања и евидентирања (упис, промена података и брисање) корисника јавних средстава и других субјеката у Евиденцији корисника јавних средстава (у даљем тексту: Евиденција КЈС) код Министарства финансија – Управе за трезор (у даљем тексту: Управа). Овим правилником прописују се и услови и начин за отварање и укидање динарских и девизних подрачуна консолидованог рачуна трезора, који се воде у Евиденцији подрачуна корисника

јавних средстава (у даљем тексту: Евиденција подрачуна КЈС) код Управе. Члан 2. овог Правилника прописује да корисници јавних средстава (у даљем тексту: КЈС), у смислу овог правилника, јесу КЈС који су прописани чланом 2. тачка 5) Закона о буџетском систему („Службени гласник РС”, бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/1 – исправка, 108/13, 142/14, 68/15 – др. закон, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19, 149/20, 118/21, 118/21 – др. закон , 138/22, 92/2023 и 94/24 – у даљем тексту: Закон), и то: 1) директни корисници буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти; 2) индиректни корисници буџетских средстава у надлежности директних корисника буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти; 3) корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање, у које спадају организације за обавезно социјално осигурање и корисници средстава Републичког фонда за здравствено осигурање; 4) други КЈС чији је оснивач Република Србија и у надлежности су директних корисника буџетских средстава Републике Србије; 5) остали КЈС у надлежности директних корисника буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти. Члан 3. правилника прописује да се КЈС из члана 2. овог правилника евидентирају у списку КЈС, који посебним актом утврђује министар финансија, на предлог Управе, у складу са чланом 8. став 1. Закона, и то као: – КЈС који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора (члан 2. тач. 1–4. овог правилника); – остали КЈС који нису укључени у систем консолидованог рачуна трезора, а припадају јавном сектору (члан 2. тачка 5. овог правилника), чија средства се укључују у систем консолидованог рачуна трезора. Члан 4. овог правилника прописује да су КЈС класификовани у Евиденцији КЈС по типовима КЈС, са припадајућом нумеричком ознаком. Ознака типа КЈС: 1) тип КЈС 0 – Носиоци буџета – Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе; 2) тип КЈС 1 – Директни корисници буџетских средстава (у даљем тексту: ДБК) – органи и организације Републике Србије, односно органи и службе локалне власти; 3) тип КЈС 2 – Индиректни корисници буџетских средстава (у даљем тексту: ИБК) – правосудни органи, месне заједнице, установе основане од стране Републике Србије, односно локалне власти, над којима оснивач преко ДБК-а, врши законом утврђена права у погледу управљања и финансирања; 4) тип КЈС 6 – Други корисници јавних средстава – јавне агенције, организације на које се примењују прописи о јавним агенцијама или су контролисане од стране државе, правна лица чији је оснивач Република Србија, који обављају поверене, развојне, стручне и регулаторне послове

од општег интереса и у надлежности су ДБК-а Републике Србије; 5) тип КЈС 7 – Остали корисници јавних средстава – јавна предузећа основана од стране Републике Србије, односно локалне власти, правна лица основана од стране тих јавних предузећа, правна лица над којима Република Србија има директну или индиректну контролу над више од 50% капитала или више од 50% гласова у управном одбору, друга правна лица у којима јавна средства чине више од 50% укупних прихода остварених у претходној пословној години; 6) тип КЈС 9 – Организације за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту: ООСО) – Републички фонд за здравствено осигурање, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Национална служба за запошљавање и Фонд за социјално осигурање војних осигураника; 7) тип КЈС 10 – Корисници средстава Републичког фонда за здравствено осигурање – здравствене и апотекарске установе чији је оснивач Република Србија, односно локална власт. Члан 5. Правилника прописује да се у Евиденцији КЈС евидентирају и други субјекти (у даљем тексту: ДС) који нису утврђени у списку КЈС, и то: 1) тип КЈС 4 – Организационе јединице директног корисника буџетских средстава Републике Србије (у даљем тексту: ОЈ ДБК) – унутрашње јединице којима је пренет део надлежности и овлашћења у обављању послова у име и за рачун ДБК-а Републике Србије и које се у јавном регистру код надлежног органа воде под истим матичним бројем (у даљем тексту: МБ) и пореским идентификационим бројем (у даљем тексту: ПИБ), као и ДБК у чијем су саставу; 2) тип КЈС 5 – Намене средстава директног корисника буџетских средстава (у даљем тексту: Намена средстава ДБК) – збирно исказана средства буџета, утврђена законом о буџету Републике Србије, односно одлуком о буџету органа локалне власти, одређена у оквиру апропријације ДБК-а, за финансирање ИБК-а по врстама корисника, односно намени у различитим областима јавне потрошње. Додељује се на захтев ДБК-а у случају када врши финансирање једног или више ИБК-а исте намене, односно области јавне потрошње; 3) тип КЈС 8 – Правна лица и други субјекти који не припадају јавном сектору – правна лица и други субјекти који не припадају јавном сектору, а којима се врши пренос средстава из буџета на посебан наменски динарски рачун код Управе; 4) тип КЈС 11 – Организационе јединице у саставу организација за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту: ОЈ ООСО) – унутрашње јединице којима је пренет део надлежности и овлашћења у обављању послова у име и за ООСО и воде се у јавном регистру код надлежног органа, под истим МБ-ом и ПИБ-ом. Члан 6. Правилника прописује да се Тип КЈС утврђује прописом, односно актом надлежног органа. Тип КЈС: 0, 1 и 9 утврђују се законом или актом надлежног органа Републике Србије, односно локалне власти. Тип КЈС: 2, 4, 5, 6, 7, 10 и 11 одређује ДБК односно ООСО, у чијој је надлежности КЈС,

односно ДС, на основу прописа или акта надлежног органа. Тип КЈС 8 утврђује се на основу акта, односно података надлежног органа за регистрацију субјекта. Имајући у виду одредбе члана 12. Закона о порезима на имовину, којима је уређено да пореска ослобођење могу остварити директни и индиректни корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем, осим јавних предузећа, произилази да се пореско ослобођење може остварити само за кориснике јавних средстава који нису јавно предузеће, а који се разврставају према Закону о буџетском систему, односно који имају ознаку тип КЈС1, тип КЈС 2, тип КЈС 6, тип КЈС 9 и тип КЈС 10. То потврђује и списак корисника јавних средстава који је саставни део Правилника о списку корисника јавних средстава објављеног у Сл. гласнику РС број 103/24.

Према одредбама Закона о правобранилаштву, члан 52. став 3. прописује да правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво јединице локалне самоуправе даје мишљења приликом закључивања уговора које закључује то правно лице, посебно уговора из области имовинскоправних односа, привредно правних уговора и даје правне савете свим органима аутономне покрајине и органима јединице локалне самоуправе које заступају.

Ваше питање се односи на то који се уговори сматрају Уговорима из имовинско-правне области.

Уговори из имовинско-правних области су уговори који се односе на прибављање и отуђење непокретности у јавној својини, а који поступци се спроводе према одредбама Закона о јавној својини и пратећих подзаконских аката, за које поступке је пре самог закључивања оваквих уговора неопходно мишљење правобранилаштва.

Други део питања односи се на мишљење да ли правобранилаштво даје сагласност на уговоре који се закључују по спроведеном поступку јавне набавке.

Одговор је да правобранилаштво није у обавези да даје сагласност на Уговоре који се закључују након спроведеног поступка јавних набавки.

Уколико лице испуњава услове конурса за доделу субвенција и уколико актом управе не постоје ограничења у погледу остваривања овог права за функционере те јединице локалне самоуправе, функцинер као грађанин са територије те јединице локалне самоуправе може под једнаким условима учествовати у конкурсу.

У овом случају треба имати у виду члан 9. став 2. Закона о запосленима у АП и ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018, 111/2021 - др. Закон и 92/2023) којим је предвиђено да функционер не сме да користи рад код послодавца у циљу утицања на остваривање својих права или права с њиме повезаних лица.

Такође, чланом 46. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) предвиђено је између осталог да општинско веће врши надзор над радом општинске управе, поништава или укида акте општинске управе који нису у сагласности са законом, статутом и другим општим актом или одлуком које доноси скупштина општине, те је у смислу ових одредби потебно да се овај конкретно члан већа изузме из одлучивања по свим питањима по којима општинско веће одлучује у вези са овим конкурсном.

Чланом 6а Закона о порезима на имовину прописано је да се за сврху утврђивања основице пореза на имовину, непокретности се разврставају у следеће групе одговарајућих непокретности: 1) грађевинско земљиште; 2) пољопривредно земљиште; 3) шумско земљиште; 4) друго земљиште; 5) стан; 6) кућа за становање; 7) пословне зграде и други (надземни и подземни) грађевински објекти који служе за обављање делатности; 8) гараже и помоћни објекти. Ако објекат чини више посебних целина које се у смислу става 1. овог члана могу сврстати у различите групе, свака посебна целина у оквиру објекта се, за потребе утврђивања пореза на имовину, сврстава у одговарајућу групу непокретности. Објекат који је јединствена целина мешовитог карактера, за потребе утврђивања пореза на имовину, разврстава се у складу са ставом 1. овог члана према претежној намени.

Према члану 6б Закона о порезима на имовину под појмом "помоћни објекти" подразумевају се, између осталог, самостални објекти који не служе за становање или обављање делатности и не разврставају се у објекте из члана 6а став 1. тач. 5) до 7) овог закона, и то: - помоћни објекти који нису зграде (бунари, базени, резервоари, цистерне и сл.); - помоћне зграде (приземне зграде и зграде чија је подна површина испод површине земље) које су у функцији стамбеног, односно пословног објекта, који је изграђен на истом земљишту (котларнице, подруми, шупе за смештај огрева и сл.). Према одредби члана 2. тачка 22) Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС", бр. 72/09,... 62/23), објекат јесте грађевина спојена са тлом, која представља физичку, функционалну, техничко-технолошку или биотехничку целину (зграде свих врста, саобраћајни, водопривредни и енергетски објекти, објекти инфраструктуре електронских комуникација − кабловска канализација, објекти комуналне инфраструктуре, прикључак на електроенергетску мрежу, индустријски, пољопривредни и други привредни објекти, објекти спорта и рекреације, гробља, склоништа и сл.) који може бити подземни или надземни.

Према томе, предмет опорезивања порезом на имовину су непокретности на територији Републике Србије на којима су конституисана права, коришћење или државина који су чланом 2. ст. 1. до 3. Закона о порезима на имовину уређени као предмет опорезивања, независно од тога да ли је објекат (или његов део), који је предмет опорезивања, надземни или подземни.

За сврху утврђивања основице пореза на имовину, код разврставања у групе одговарајућих непокретности из члана 6а став 1. Закона о порезима на имовину, у оквиру објекта који чини више посебних целина свака посебна целина се разврстава у одговарајућу групу непокретности. На пример, ако су у саставу стамбене зграде за колективно становање искључиво станови, сваки стан се разврстава у групу − Станови.

Када се пореска обавеза утврђује за станове у саставу стамбене зграде за колективно становање чији су власници различита лица, применом елемената корисне површине и просечне цене квадратног метра станова у зони (у којој се налази стамбена зграда у оквиру које су станови), простор који је у заједничкој недељивој својини што значи и подрумски простор који је заједничка недељива својина, не укључује се у корисну површину станова као посебних целина у оквиру предметне зграде (из разлога што корисну површину објекта чини збир подних површина између унутрашњих страна спољних зидова објекта, искључујући површине балкона, тераса, лођа, неадаптираних таванских простора и простора у заједничкој недељивој својини свих власника економски дељивих целина у оквиру истог објекта).

Међутим, ако је у складу са одговарајућом инвестиционотехничком документацијом изграђена посебна целина у оквиру објекта која има засебан улаз (која није припадак конкретном стану у оквиру објекта, нити је тај простор заједничка недељива својина која по положају и намени служи објекту као целини), чија је подна површина испод нивоа земље и која може бити самостални предмет промета, та посебна целина представља непокретност која је предмет опорезивања порезом на имовину и која се, за сврху утврђивања пореске основице, разврстава у групу "гараже и помоћни објекти". Према томе, уколико је подрум у оквиру куће самостални објекат (може бити самостални предмет промета) исти се разврстава у групу "гараже и помоћни објекти", а ако није онда улази у корисну површину куће за становање. У случају када кућу чини више станова, ако је подрум у заједничкој недељивој својини свих власника станова, тада се подрум не опорезује, али у случају када је одређено да сваком стану припада одређена површина подрума, тада се та површина припадајућег подрума додаје у корисну површину стана и не може се опорезовати као помоћни објекат, јер није самостални објекат, већ припада конкретном стану.

Трошкове наведене у вашем питању планирате о оквиру пројекта манифестације којој наведена лица присуствују и то на функцији 820. За одређивање економске класификације неопходно је да добијете документацију од стране носиоца пројекта која ће вам бити и правни основ за регистровање и одобравање ових трошкова.

Чланом 22. Закона о пореском поступку и пореској администрацији(у даљем тексту : ZPPPA) прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Мере наплате, као и решење о одлагању плаћања не могу се донети на име преминулог лица, јер то лице више не може да буде порески обвезник. У том смислу за пореску обавезу - дуговани порез преминулог лица настало до дана смрти, са припадајућом каматом до дана преноса (за који није наступила апсолутна застарелост), треба сваком наследнику посебно, донети решење о преносу сразмерног дела тог дуга у складу са наследним решењем, са преминулог лица на наследника. Форму решења о преносу дуга са преминулог лица достављемо у прилогу. Књижење решења о преносу салда дуга и камате са преминулог пореског обвезника на пореског обвезника - наследника у ИС ЛПА се спроводи путем Р-налога, са следећим шифрама промета.

ШП Назив Сторно ШП Назив сторно шифре промета 11 Пренети салдо дуг 21 Сторно пренети салдо дуг 13 Пренети салдо камата 23 Сторно пренети салдо камата Треба водити рачуна о следећем: датум доспећа и износ књижења са шифром промета 11 (пренети салдо дуг) мора бити једнак датуму доспећа и износу књижења са шифром промета 21 (сторно пренети салдо дуг), датум доспећа и износ књижења са шифром промета 13 (пренети салдо камата) мора бити једнак датуму доспећа и износу књижења са шифром промета 23 (сторно пренети салдо камата), пренос салда дуга и камате може да се врши само у оквиру истог рачуна, код књижења Р налозима не користити шифре промета за почетно стање по завршном рачуну: 10 (салдо дуг) и 30 (сторно салдо дуг).

Чланом 73. ZPPPA прописано је да порески орган, на образложени захтев пореског обвезника, у целости или делимично, одлаже плаћање дугованог пореза, осим годишњег пореза на доходак грађана, под условом да плаћање дугованог пореза: 1) за пореског обвезника представља непримерено велико оптерећење; 2) наноси битну економску штету пореском обвезнику.

Чланом 18. ZPPPA прописано је да обавеза плаћања пореза из члана 10. став 1. тачка 1) овог закона (у даљем тексту: пореска обавеза) представља дужност пореског обвезника да плати утврђени порез, под условима прописаним овим законом или другим пореским законом. Порески обвезник одговара за испуњење пореске обавезе од момента када су настале чињенице за које је пореским законом прописано да стварају пореску обавезу. Одредбе о пореској обавези примењују се и на обавезу плаћања споредних пореских давања, осим ако је овим законом друкчије прописано. Износ утврђеног пореза из става 1. овог члана сматра се дугованим порезом.

Према томе, наследник као порески обвезник има право да за дуг који је пренет на његово име по основу правоснажног наследног решења, као и сваки други дуг који може имати на свом имену, поднесе захтев за одлагање плаћања у складу са одредбама члана 73. и 74. ZPPPA.

Чланом 7а став 1. и 2. Закона о порезима на имовину прописано је да је јединица локалне самоуправе дужна да објави акт којим се утврђују просечне цене одговарајућих непокретности у зонама у складу са чланом 6. ст. 5, 7. и 11. овог закона до 30. новембра сваке текуће године, на начин на који се објављују њени општи акти. Кад јединица локалне самоуправе није у прописаном року објавила просечне цене одговарајућих непокретности у одговарајућој зони, јединица локалне самоуправе дужна је да, до истека рока из става 1. овог члана, објави просечне цене одговарајућих непокретности на основу којих је за текућу годину утврђена основица пореза на имовину за непокретности обвезника који не воде пословне књиге и то у зони која је, према одлуци надлежног органа те јединице локалне самоуправе, утврђена као најопремљенија у смислу члана 6. став 3. овог закона (у даљем тексту: најопремљенија зона). Ставом 6. тачка 1) истог члана прописано је да основица пореза на имовину за непокретности обвезника који води пословне књиге је књиговодствена вредност непокретности исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години, кад јединица локалне самоуправе до 30. новембра текуће године не објави акт којим утврђује просечне цене одговарајућих непокретности у зонама, односно просечне цене одговарајућих непокретности у најопремљенијој зони у случају из става 2. овог члана. У складу са наведеним за врсту непокретности у одређеној зони за који у одлуци о просечним ценама није утврђена просечна цена, при чему до прописаног рока није објављена ни просечна цена те врсте непокретности у најопремљенијој зони за претходну годину, пореска основица је књиговодствена вредност те непокретности на последњи дан претходне године (члан 7а став 6. Закона о порезима на имовину). Напомињемо да је одредбама члана 7а став 7. и 8. Закона о порезима на имовину прописано како се у овом случају утврђује пореска основица кад обвезник у пословним књигама није посебно исказао вредност објекта од вредности припадајућег земљишта (став 7.) и кад се вредност непокретности не исказује у пословним књигама обвезника (став 8.):

(7) У случају из става 6. овог члана, кад обвезник у пословним књигама није посебно исказао вредност објекта од вредности припадајућег земљишта, при чему: 1) за објекат или за земљиште, односно његов део, не постоји пореска обавеза, вредност непокретности за коју пореска обавеза постоји чини књиговодствена вредност у којој је садржана вредност те непокретности исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години; 2) се вредност објекта или објеката на том земљишту утврђује у складу са чланом 7. став 6. овог закона, вредност земљишта и осталих објеката за које пореска обавеза постоји чини књиговодствена вредност у којој је садржана њихова вредност исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години. (8) Кад се порез плаћа на непокретност чија се вредност не исказује у пословним књигама обвезника, у случају из ст. 6. и 7. овог члана утврђује се у складу са чланом 6. ст. 13. и 14. овог закона.

Чланом 92. став 2. и 4. Закона о јавним набавкама прописано је да ако процењена вредност јавне набавке не прелази износ од 3.000.000 динара, наручилац није дужан да именује комисију за јавну набавку, у ком случају поступак јавне набавке спроводи лице које наручилац именује. Ово лице не мора бити службеник за јавне набавке.

Преко вредности поступка од 3.000.000 динара наручилац мора да именује комисију за јавну набавку, где један члан обавезно мора да буде службеник за јавне набавке, под условима описаним у члану 92. став 4. Закона.

У комисији за јавну набавку један члан мора да буде службеник за јавне набавке са стеченим високим образовањем на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова или мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету или лице које је стекло сертификат за службеника за јавне набавке до дана ступања на снагу овог закона.

Дипломирани правник може да буде део комисије, али не може да замени службеника за јавне набавке.

Имајући у виду наведено, сматрамо да уколико се наручилац определи да ипак именује Комисију и за поступак у коме процењена вредност не прелази износ од 3.000.000 динара, дужан је да поштује услове прописане чланом 92. став 4. Закона и именује члана који је службеник за јавне набавке.