Питања и одговори

Постављање и уклањање објеката привременог карактера уређено је чланом 146. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр.  72/09...52/21), а у оквиру поглавља 11. Изградња објеката и извођење радова за које се не издаје грађевинска дозвола. У складу са истим чланом ставовима 1. и 2. прописано је:

„Постављање и уклањање мањих монтажних објеката привременог карактера на јавним и другим површинама, балон хала спортске намене, надстрешница за склањање људи у јавном превозу, објеката за депоновање и сепарацију речних агрегата и пловила на водном земљишту, обезбеђује и уређује јединица локалне самоуправе.

Мањи монтажни објекти из става 1. овог члана су: објекти монтажно демонтажног типа, и то искључиво киосци до 10,5 м2, баште угоститељских објеката, тезге и други покретни мобилијар који се поставља и уклања на основу програма који доноси јединица локалне самоуправе на период од најдуже десет година.“

У смислу постављеног питања, одредбе Закона о планирању и изградњи не указују посебно на утврђивање износа вредности права на локацију (накнаде у поступку добијања права на постављање мањих монтажних објеката у поступку јавног надметања и сл.).

Накнаде за коришћење јавних површина уређене су одредбама чланова 236. – 242. Закона о накнадама за коришћење јавних добара („Сл. гласник РС“, бр. 95/18... 5/21 - доп. усклађених дин. изн.).

Чланом 236. овог закона таксативно су наведене врсте накнада за коришћење јавне површине, и то:

1. накнада за коришћење простора на јавној површини у пословне и друге сврхе, осим ради продаје штампе, књига и других публикација, производа старих и уметничких заната и домаће радиности;
2. накнада за коришћење јавне површине за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица, као и за коришћење површине и објекта за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица којим се врши непосредни утицај на расположивост, квалитет или неку другу особину јавне површине, за које дозволу издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе;
3. накнада за коришћење јавне површине по основу заузећа грађевинским материјалом и за извођење грађевинских радова и изградњу.

Надаље, у складу са чланом 239. Закона о накнадама за коришћење јавних добара, највиши износ накнаде за коришћење јавне површине прописан је у Прилогу 12. овог закона.

Критеријуми за прописивање висине накнада су: време коришћења простора, зона у којој се налази простор који се користи, уколико је зона утврђена актом јединице локалне самоуправе, као и техничко-употребне карактеристике објекта, уколико се јавна површина користи за постављање објеката.

Актом скупштине јединице локалне самоуправе утврђује се висина накнаде у складу са ст. 1. и 2. овог члана, олакшице, начин достављања и садржај података о коришћењу јавне површине надлежном органу који утврђује обавезу плаћања накнаде.

У складу са чланом 240. утврђивање накнаде за коришћење јавне површине врши се према површини коришћеног простора, сразмерно времену коришћења тог простора или према техничко-употребним карактеристикама објекта.

Накнаду из овог члана, утврђује орган јединице локалне самоуправе надлежан за утврђивање, контролу и наплату јавних прихода решењем.

Обавезник накнаде дужан је да утврђену обавезу по основу накнаде плати до 15. у месецу за претходни месец, а за месеце за које је обавеза доспела у моменту уручења решења у року од 15 дана од дана достављања решења.

Напомињемо да су се до 31.12.2018. године за коришћење јавних површина плаћале локалне комуналне таксе.

Сходно наведеном, јединица локалне самоуправе у складу са различитим законима има надлежност да посебним актима уређује услове за постављање привремених објеката (нпр. право учешћа, пријава на конкурс, рок за пријављивање), доноси план постављања привремених објеката, одређује локације које се дају на коришћење за одређене намене, критеријуме за одабир корисника - при чему ови поступци нису у надлежности локалне пореске администрације, као и висину накнада за коришћење јавних површина – које се утврђују решењима ЛПА и плаћају у месечним износима. 

Применљиви закони нису експлицитни у погледу раздвајања поступака, односних плаћања/финансијских обавеза корисника, или међусобног односа поступака који се са једне стране односе на стицање права за коришћење јавне површине, а са друге стране на само коришћење јавне површине. Када се посматра поступање локалних самоуправа, ситуација се разликује у зависности од важења локалних аката и уговорних односа који су по њима настали. У овом погледу може се констатовати потреба за додатним тумачењем прописа од стране надлежних институција.

У тренутној поставци регулаторног оквира, сматрамо да је исправно поступати стриктно у складу са Законом о финансирању локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 62/2006,… 99/2021 - усклађени дин. изн. и 111/2021 - др. закон) који у члану 6. прописује да јединици локалне самоуправе припадају изворни приходи остварени на њеној територији – који су таксативно побројани, а међу њима и накнаде за коришћење јавних добара, у складу са законом и друге накнаде у складу са законом.

Полазећи од наведених одредби, произилази да услов за увођење прихода у форми (једнократне) накнаде у вези са правом на локацију – не постоји, односно исти није предвиђен посебним законом. Стога нема ни основа да ЈЛС предвиди такву накнаду/плаћање/приход локалним актима (у неким упоредивим случајевима констатујемо постојање Решења Управног суда који је такве акте ЈЛС огласио неуставним).  

Члан 114 ж Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Сл. гласник РС", бр. 80/2002, 84/2002 - испр., 23/2003 - испр., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - др. закон, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - др. закон, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - испр., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - аутентично тумачење, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 и 144/2020) прописује да право на наплату увек застарева у року од десет година од истека године у којој је порез требало утврдити или наплатити, осим ако овим законом није друкчије прописано. 

Порески орган по истеку овог рока, по службеној дужности, доноси решење о престанку пореске обавезе, због застарелости. Чланом 114 з овог закона уређује се застој застарелости, на начин да застарелост права пореског органа на наплату пореза и споредних пореских давања не тече:

1. за време од покретања управног спора до правоснажности судске одлуке;
2. за време када је другим законом прописано да се порески поступак не може отпочети, односно да се започети порески поступак прекида; 
3. за време када је у складу са одредбама чл. 73, 74, 74а и 74б овог закона, плаћање дугованог пореза одложено.  Време трајања застоја застарелости не рачуна се у апсолутни рок за застарелост.

Застарелост за обавезе које је требало наплатити до 31.12.2011. године почела је да тече од 01.01.2012. године и (под условом да није било за стоја застарелости) наступила је у року од 10 година, односно 01.01.2022. године. Према члану 114ж овог закона локална пореска администрација по службеној дужности по истеку овог рока, доноси решење о престанку пореске обавезе због застарелости, а која је наступила 01.01.2022. године и преносу дуга у ванбилансно пореско рачуноводство.

Сходно томе, значи да су обавезе до 31.12.2011. године застареле 01.01.2022. године и уплата која је извршена након тог датума не може наплатити обавезу за коју је порески орган по службеној дужности имао обавезу да утврди застарелост. Уплате извршене у јануару 2022. године могу да се користе за намирење обавеза насталих од 1.1.2012. године за које није наступила апсолутна застарелост.

Законом о накнадама за коришћење јавних добара („Сл.гласник РС“, бр. 95/2018, 49/2019, 86/2019 - усклађени дин. изн., 156/2020 - усклађени дин. изн. и 15/2021 - доп. усклађених дин. изн.) уређене су накнаде за коришћење јавних добара, и то: обвезник плаћања, основица, висина, начин утврђивања и плаћања, припадност прихода од накнаде, као и друга питања од значаја за утврђивање и плаћање накнада за коришћење јавних добара.

Накнаде за коришћење јавних путева у смислу овог закона, наведене у члану 186. су:

1) накнада за ванредни превоз, и то за:

   (1) прекорачење дозвољене димензије;

   (2) прекорачење дозвољене укупне масе;

   (3) прекорачење дозвољеног осовинског оптерећења;

2) накнада за постављање рекламних табли, рекламних паноа, уређаја за обавештавање или оглашавање поред јавног пута, односно на другом земљишту које користи управљач јавног пута, у складу са прописима;

3) посебна накнада за употребу јавног пута, његовог дела или путног објекта (у даљем тексту: путарина);

4) накнада за коришћење делова путног земљишта јавног пута и другог земљишта које користи управљач јавног пута;

5) накнада за употребу државног пута за возила регистрована у иностранству;

6) накнада за постављање водовода, канализације, електричних водова, електронске комуникационе мреже и сл. на јавном путу.

Како је и наведено у члану 214. овог закона, приходи остварени од накнада из члана 186. став 1. овог закона на државном путу припадају управљачу државног пута и уплаћују се управљачу државног пута, а приходи од накнада остварених на општинском путу и улици припадају и уплаћују се на рачун управљача тих путева и улица.

Чланом 186. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Сл.гласник РС“, бр. 88/2017, 27/2018-др.закон, 10/2019, 27/2018-др.закон, 6/2020 и 129/2021), прописано је да се средства за финансирање делатности установа обезбеђују у буџету Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

Даље, чланом 189. став 1. тачка 7. Закона о основама система образовања и васпитања („Сл.гласник РС“, бр. 88/2017, 27/2018-др.закон, 10/2019, 27/2018-др.закон, 6/2020 и 129/2021) дефинисано је да се у буџету јединице локалне самоуправе обезбеђују средства за капиталне издатке установа образовања и васпитања  чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе.

Средства за капиталне издатке школа које су у својини Републике Србије, у буџетима локалне самоуправе планирају се у оквиру финансијског плана директног корисника буџетских средстава-Органа управе, у програму 9-Основно образовање или 10-Средње образовање, у оквиру групе конта 463000-Трансфери осталим нивоима власти (463200-Капитални трансфери осталим нивоима власти).  Обзиром да јединица локалне самоуправе преноси школама трансферна средства за капиталне издатке, оне морају водити своју помоћну књигу објеката које користе и повећати вредност ових објеката у ванбилансној евиденцији за вредност улагања у текућој години.

У пракси локалних самоуправа се јавља и случај када су средства планирана у финансијском плану директног корисника буџетских средстава-Органа управе у оквиру класе 500000-Издаци за нефинансијску имовину. У том случају директни корисник буџетских средстава врши директно плаћање извођачу радова - плаћање се евидентира као издатак на терет одговарајућег конта у оквиру класе 500000-Издаци за нефинансијску имовину, а истовремено се врши евидентирање-задужење одговарајућих конта на класи 000000 – Нефинансијска имовина и одобравање одговарајућим контима класе 300000-Капитал, утврђивање резултата пословања и ванбилансна евиденција.

По завршетку улагања, ЈЛС доставља школи финансијску картицу са целим износом инвестиције на контима 000000 и 300000 уз захтев да школа изврши евидентирање у својим пословним књигама и да о томе обавести ЈЛС. Кад ЈЛС добије повратну информацију од школе да је извршила евидентирање, ЈЛС сторнира евиденцију на контима 000000 и 300000 у својим пословним књигама.

Закон о облигационим односима у члану 279. став 1. регулише да на доспелу, а неисплаћену уговорну или затезну камату, не тече затезна камата, изузев ако је то прописано законом.

У ставу 2. истог члана Закона на неисплаћену камату може се захтевати затезна камата само од дана када је суду поднесен захтев за њену исплату.

Исто се односи и на повремена новчана давања где се такође право на наплату затезне камате стиче од момента подношења тужбе суду (став 3.)

Дакле, имајући у виду да се закупнина сматра повременим новчаним давањима, мишљења смо да се законска затезна камата према одредбама Закона о облигационим односима може захтевати и наплатити само након подношења тужбе суду.

Чињеница је, а то се види и из праксе неколико локалних самоуправа које смо анкетирали на ову тему, да се затезна камата тражи у поступцима наплате дугованог износа потраживања општине према закупцима у случају да се не плаћа рента уопште, и то у поступцима које општина покреће пред судовима.

Пракса суда је до сада била да се захтев општина за наплату законске затезне камате од дана подношења тужбе суду прихвата, док се захтев за плаћање затезне камате од момента настанка обавезе плаћања не прихвата, што и јесте у складу са одредбама Закона о облигационим односима.

Уколико постоје позиције у делу предмера који се односи на електро радове који одговарају позицијама из пројектне документације за ове радове, могуће је кроз уговарање евентуалних вишкова и мањкова радова путем измене уговора о јавној набавци кориговати количине из предмера радова, како би се ускладиле са пројектном документацијом (у зависности и од садржине закљученог уговора о јавној набавци).

Ипак, позиције за које је требало уговорити јединичне цене у складу са пројектном документацијом, а које се не налазе се у предмеру радова, мишљење је да није могуће изменити уговор о јавној набавци применом чл. 157. и 158. Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон), с обзиром да се не ради о радовима који су постали неопходни (што је услов за примену члана 157. Закона), односно о околностима које савесни наручилац није могао да предвиди (што је услов за примену члана 158. Закона), већ се ради о последици грешака у спровођењу поступка јавне набавке, односно у реализацији уговора, које су начињене од стране како наручиоца, тако и извођача радова.

Додатни проблем би могао постојати уколико је извођач радова већ извео спорне електро радове, јер би у таквој ситуацији постојао проблем и у делу евентуалне измене уговора, имајући у виду да су радови већ изведени.

Дакле, није могуће потврдити да контролни органи у случају измене уговора о јавној набавци у наведеној ситуацији, не би нашли као неправилност евентуалне измене у складу са чл. 157. и 158. Закона, на начин да се предмет у делу електро радова изменом уговора о јавној набавци усклади са пројектном документацијом у овом делу, како би се створио основ за плаћање спорних радова.

С друге стране, уколико се извођачу радова не изврши исплата изведених радова у спорном делу са позивањем да је пропустио да оспори конкурсну документацију, а затим и да наручиоцу у уговореном року укаже на утврђене несагласности, постоји ризик покретања поступка пред судом од стране извођача радова, у циљу утврђивања свих околности и одговорности за насталу ситуацију.

Приликом планирања расхода и издатака корисника буџета, потребно је поштовати програмску структуру. 

Анексом 5 Упутства за израду програмског буџета дефинисани су Униформни  програми и програмске активности јединица локалне самоуправе.

Средства за енергетску ефикасност треба планирати у оквиру програма 17 (шифра: 0501) – Енергетска ефикасност и обновљиви извори енергије.

Даље, уколико се планирају средства за делатност која је текућа и континуирана, спроводи се од стране само једног корисника буџета и није временски ограничена, у том случају средства се планирају у оквиру програмске активности 0001 – Енергетски менаџмент. Програмска активност се може односити на спровођење подстицајних мера (субвенције, дотације), пружање јавне услуге и др.

Међутим, уколико се ради о временски ограниченом пословном подухвату корисника буџета, са јасно дефинисаним исходом, потребним ресурсима и управљачком структуром, који доприноси квалитетнијем пружању јавних услуга, средства ћете планирати у оквиру посебног Пројекта, са одговарајућом шифром и називом.

У зависности од тога како ЈЛС конкретно постави/дефинише јавни позив, опредељивање функционалне и економске класификације се може разликовати, али за случај на који се односи постављено питање, сматрамо да је одговор како следи:

Функционална класификација: у складу са функционалном наменом у конкретном случају, за енергетску санацију стамбених зграда, породичних кућа и станова, средства треба планирати у оквиру групе 61 - Стамбени развој  где класа 610 -Стамбени развој обухвата администрацију послова и услуга у вези са стамбеним развојем (члан 7. Правилника о стандардном класификационом оквиру и контном плану за буџетски систем).

Економска класификација расхода и издатака исказује појединачна добра и услуге и извршена трансферна плаћања (члан 29. Закон о буџетском систему) и одређује се на основу крајњег корисника средстава. Како су у конкретном случају у питању средства намењена физичким лицима/домаћинствима, она се у буџету планирају на конту 472800 – Накнаде из буџета за становање и живот (иако је конто 472 – накнаде за социјалну заштиту из буџета, што субвенција за енергетску ефикасност стамбених зграда и кућа, свакако јесте, али је јасно да се не ради о социјалним давањима у смислу за социјално осетљиве/угрожене особе/групе (да тако кажем) јер би у том случају ова средства била планирана у оквиру програма 11-Социјална и дечија заштита).

У складу са чланом 22. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник“ бр. 80/2002, 84/2002 - испр., 23/2003 - испр., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - др. закон, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - др. закон, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - испр., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - аутентично тумачење, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 и 144/2020) прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Ставом 2. истог члана ZPPPA прописано је да ако оставилац нема наследника или се ниједан од наследника не прихвати наследства, оставиочева пореска обавеза се отписује.

Имајући у виду да је, у конкретном случају, оставинским решењем утврђено да нема имовине која је предмет наслеђивања, то значи да нема ни наследника који би имали обавезу да у складу са чланом 22. ZPPPA испуне обавезу преминулог лица. Уколико се накнадно утврди да ипак постоји имовина преминулог лица која није била предмет спроведеног оставинског поступка, о томе би се одлучивало у новом поступку и донело допунско оставинско решење, по којем би наследник или наследници, у случају да се прихвате наслеђене имовине имали обавезу да у складу са чланом 22. ZPPPA испуне обавезу преминулог лица.

Сходно томе, у случају да не дође до накнадне измене чињеничког стања, пореска обавеза остаје на преминулом лицу до наступања апсолутне застарелости и преноса у ванбилансну евиденцију.

У складу са чланом 45. став 2. тачка 10) Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон), комуникацијом и разменом података електронским путем преко Портала јавних набавки сматра се (у делу поступка заштите права) подношење захтева за заштиту права и објављивање одлука Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки.

Ипак, чак ни сам захтев за заштиту права не мора да се подноси путем Портала јавних набавки, већ на начине дозвољене чланом 213. Закона.

У складу са тим, одговор наручиоца у којем ће се изјаснити на све наводе захтева за заштиту права, а који се доставља Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија) и подносиоцу захтева, доставља се (у року од пет радних дана од дана пријема процесно уредног захтева за заштиту права) путем Портала јавних набавки, непосредно на писарницу Републичке комисије и подносиоца захтева или препоручено путем поште.

Овој радњи наручиоца претходи објављивање обавештења о поднетом захтеву за заштиту права и достављање захтева за заштиту права на мишљење изабраном понуђачу.

Уколико наручилац одговор на поднети захтев за заштиту права доставља путем Портала јавних набавки, у конкретном поступку јавне набавке, у делу „Заштита права“, користи се опција „Процеси“, а затим Одговор/решење наручиоца.

Ипак, указујемо и да се комплетна документација настала у поступку јавне набавке, а ради одлучивања Републичке комисије о поднетом захтеву за заштиту права, и то без обзира да ли је она Републичкој комисији већ доступна на Порталу јавних набавки, доставља у штампаној форми непосредно на писарницу Републичке комисије или препоручено путем поште.

Наиме, Републичка комисија је објавила Упутство.пдф наручиоцима за поступање у смислу члана 220. став 1. тачка 2) и став 5. Закона – обавезе у вези са доставом документације из поступка јавне набавке ради одлучивања о захтеву за заштиту права, у којем је наведено да је наручилац дужан да Републичкој комисији, ради утврђивања релевантног чињеничног стања у поступању по поднетом захтеву заштиту права, достави комплетну документацију из поступка јавне набавке, укључујући и документацију која се односи на покренути поступак заштите права (по правилу у фотокопији или у одштампаној форми).

Дакле, одговор на поднети захтев за заштиту права наручилац може у прописаном року од пет радних дана од дана пријема процесно уредног захтева за заштиту права, доставити Републичкој комисији и подносиоцу захтева на више раније наведених начина, док комплетну документацију насталу у поступку јавне набавке и поступку заштите права наручилац мора доставити наручиоцу у штампаној форми (непосредно на писарницу или препоручено путем поште), и то без обзира да ли је ова документација већ доступна надлежном органу на Порталу јавних набавки.

Чланом 9. Закона о акцизама („Службени гласник РС“, бр. 22/2001, 73/2001, 80/2002, 43/2003, 72/2003, 43/2004, 55/2004, 135/2004, 46/2005, 101/2005 - др. закон, 61/2007, 5/2009, 31/2009, 101/2010, 43/2011, 101/2011, 6/2012 - усклађени дин. изн., 43/2012 - одлука, 76/2012 - одлука, 93/2012, 119/2012, 8/2013 - усклађени дин. изн., 47/2013, 4/2014 - усклађени дин. изн., 68/2014 - др. закон, 142/2014, 4/2015 - усклађени дин. изн., 5/2015 - усклађени дин. изн., 55/2015, 103/2015, 5/2016 - усклађени дин. изн., 108/2016, 7/2017 - усклађени дин. изн., 18/2018 - усклађени дин. изн., 30/2018, 4/2019 - усклађени дин. изн., 5/2020 - усклађени дин. изн., 7/2020 - изм. усклађених дин. изн., 78/2020 - изм. усклађених дин. изн., 153/2020, 11/2021 - усклађени дин. изн. и 53/2021) дефинисани су деривати нафте, биогорива и биотечности као и износи акциза који се плаћају на њих. Чланом 39а овог закона прописано је да  купац - крајњи корисник који деривате нафте, биогорива и биотечности из члана 9. став 1. тач. 3), 5) и 7) овог закона, користи за транспортне сврхе, односно за грејање, може остварити рефакцију плаћене акцизе на те деривате нафте, биогорива и биотечности, под условом да те деривате нафте, биогорива и биотечности набавља од увозника, односно произвођача, да је на те деривате нафте, биогорива и биотечности увозник, односно произвођач платио прописани износ акцизе, да је купац - крајњи корисник платио рачун у коме је исказан обрачунати износ акцизе, а када се ови деривати нафте, биогорива и биотечности продају купцу - крајњем кориснику преко овлашћеног дистрибутера тих деривата нафте, биогорива и биотечности, купац - крајњи корисник остварује право на рефакцију плаћене акцизе под условом да поседује фискални исечак, односно рачун да је платио те деривате нафте, биогорива и биотечности.

Право на рефакцију плаћене акцизе остварује се у зависности од намене за које се деривати нафте, биогорива и биотечности користе, а ближи услови, начин и поступак за остваривање права на рефакцију плаћене акцизе из овог члана прописани су Правилником о ближим условима, начину и поступку за остваривање права на рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте, биогорива и биотечности из члана 9. став 1. тач. 3), 5) И 7) Закона о акцизама, који се користе за транспортне сврхе и грејање (“Службени гласник РС”, бр. 112/12, 38/13, 93/13, 111/15, 81/18, 93/19, 130/21).

Даље, чланом 40. Закона о акцизама, прописано је да рефакцију акцизе лице из члана 39. овог закона остварује на основу писменог захтева, уз доказ да је платио рачун произвођача акцизног производа са исказаном акцизом, рачун увозника акцизног производа са исказаном акцизом која је плаћена при увозу, односно јединствену царинску исправу којом се доказује да је акциза плаћена при увозу, као и доказ да су производи извезени. Захтев за рефакцију акцизе подноси се надлежном пореском органу.

Дакле, захтев за рефакцију акцизе подноси купац-крајњи корисник који је закључио уговор, на чије име гласи фактура и који је исту платио, односно у конкретном случају, захтев за рефакцију подноси индиректни корисник буџета или школа. Повраћај акцизе коју је индиректни буџетски корисник или школа платио добављачу кроз цену набављеног горива за потребе грејања, врши се на његов рачун.

У извештајима Државне ревизорске институције о ревизији саставних делова финансијских извештаја и правилности пословања локалних самоуправа дата је препорука да је за износ средстава од повраћаја акцизе потребно  извршити евидентирање умањењем расхода, односно корекцијом одговарајућег субаналитичког конта у оквиру групе конта 426000-Материјал и извршити повраћај ових средстава у буџет локалне самоуправе.

Буџетски корисник средства од повраћаја акцизе не може користити као сопствена средства за другу намену, обзиром да сторнира расходе за набавку горива за грејање и уколико их користи за другу намену имаће ситуацију да су му више пренета у односу на утрошена средства по том основу.

Локална самоуправа може, донети интерни акт којим ће обавезати буџетске кориснике како треба да поступају у овом случају, односно да дефинише да ли ће корисник средства од рефакције акцизе вратити у буџет локалне самоуправе или ће им локална самоуправа умањивати наредни захтев за пренос средстава за набавку горива, како би се избегао ризик да се средства од повраћаја акцизе утроше ненаменски, обзиром да се ради о повраћају средстава којима је одобреним финансијским планом утврђена конкретна намена.

Уговор о јавној набавци закључен на одређени период, на пример на период од 12 месеци, по правилу је алтернативно орочен и утрошком средстава у износу уговорене вредности. Самим тим, уговор важи до одређеног датума (у конкретном случају, до 05.05.2022. године) или до утрошка средстава у износу уговорене вредности, у зависности од тога која околност пре наступи.

Наручилац има право да и пре истека рока важења уговора о јавној набавци истог предмета јавне набавке, спроведе нови поступак јавне набавке, те то право има и након што је раније закључен уговор о јавној набавци престао да важи услед утрошка средстава опредељених за тај уговор. 

Имајући у виду наведено, истичемо да се може спровести нови поступак јавне набавке канцеларијског материјала, уз претпоставку да је ова јавна набавка планирана у Плану јавних набавки за 2022. годину, у складу са одредбама Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019).

Годишњи порез на имовину утврђује се у складу са одредбама Закона о порезима на имовину (Сл. гласник РС, бр. 26/2001, „Сл. лист СРЈ“, бр. 42/2002 - одлука СУС и „Сл. гласник РС“, бр. 80/2002, 80/2002 - др. закон, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012 - одлука УС, 47/2013, 68/2014 - др. закон, 95/2018, 99/2018 - одлука УС, 86/2019 и 144/2020). Члан 2. Закона дефинише да се порез на имовину плаћа на непокретности које се налазе на територији Републике Србије, и то на: право својине, односно на право својине на земљишту површине преко 10 ари; право закупа, односно коришћења, стана или куће за становање, конституисано у корист физичког лица; право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари, у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта. Када се порез плаћа на право својине на земљишту површине преко 10 ари, као и на право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари -  предмет опорезивања је укупна површина тог земљишта [став 3) члана 2. Закона].

Обвезник пореза на имовину је у складу са чланом 4. овог Закона правно и физичко лице (које води, односно које не води пословне књиге), отворени инвестициони фонд, односно алтернативни инвестициони фонд, који нема својство правног лица а који је уписан у одговарајући регистар у складу са законом, које је на непокретности на територији Републике Србије ималац права, корисник или држалац, из члана 2. став 1. овог закона на које се порез на имовину плаћа у складу са чл. 2. и 2а овог закона.

Када су на истој непокретности више лица обвезници, обвезник је свако од тих лица сразмерно свом уделу у односу на целу непокретност. Када удели обвезника из става 3. овог члана на истој непокретности нису одређени, за сврху опорезивања порезом на имовину сматраће се да су једнаки. Када су на земљишту више лица обвезници пореза на имовину као имаоци права из члана 2. став 1. тач. 1) и 3) овог закона, обвезник је свако од тих лица сразмерно свом уделу у односу на укупну површину земљишта, па и кад је сразмерна површина удела појединог обвезника мања од десет ари.

Основица пореза на имовину по члану 5. овог закона за непокретности пореског обвезника који не води пословне књиге је вредност непокретности утврђена у складу са овим законом. Вредност непокретности утврђује орган јединице локалне самоуправе надлежан за утврђивање, наплату и контролу изворних прихода јединице локалне самоуправе. Вредност непокретности из става 1. овог члана, осим земљишта, може се умањити за амортизацију по стопи једнакој за све непокретности на територији јединице локалне самоуправе, која износи до 1% годишње применом пропорционалне методе, а највише до 40%, почев од истека сваке календарске године у односу на годину у којој је извршена изградња, односно последња реконструкција објекта, а на основу одлуке скупштине јединице локалне самоуправе о висини стопе амортизације која важи на дан 1. јануара године за коју се утврђује порез на имовину и која је објављена у складу са овим законом. Чланом 6. дефинише се да се вредност непокретности утврђује применом следећих елемената: корисна површина; просечна цена квадратног метра (у даљем тексту: просечна цена) одговарајућих непокретности у зони у којој се налази непокретност. Овим чланом прецизира се такође да је корисна површина за земљиште - његова укупна површина, укључујући површину под објектом. Зоне на које се реферише у овом члану - представљају делове територије јединице локалне самоуправе које надлежни орган јединице локалне самоуправе одлуком може одредити одвојено за насеља према врсти насеља (село, град) и изван насеља или јединствено за насеља и изван насеља, према комуналној опремљености и опремљености јавним објектима, саобраћајној повезаности са централним деловима јединице локалне самоуправе, односно са радним зонама и другим садржајима у насељу. Јединица локалне самоуправе дужна је да на својој територији одреди најмање две зоне у складу са законом.

У претходном тексту овог одговора, предочене су релевантне одредбе важећег Закона о порезима на имовину.

Надаље, указујемо да је до краја 2013. године, чланом 2. став 4. Закона о порезима на имовину било  прописано да се порез на имовину на права на земљишту из става 1 тачка 1), 5а) и 6) овог члана - плаћа на разлику његове површине и површине од 10 ари, а од 1.1.2014. године извршене су значајне измене Закона о порезима на имовину („Сл. гласник РС“, број 47/13), и сходно усвојеним изменама између осталог члан 2. Закона је промењен и наведена одредба је брисана.

Због значајних измена у начину опорезивања, а које се тиче управо измена у члану 2. Закона, постојала су многобројна питања и дилеме шта се сматра површином земљишта преко 10 ари. Из наведених разлога, током  2014. године, а и касније, Министарство финансија издало је више стручних мишљења на тему: Која површина земљишта је опорезива?

Подсећамо да су – у циљу обезбеђења јединственог спровођења прописа из надлежности министарства надлежног за послове финансија, акти (објашњења, мишљења, инструкције, упутства и сл.) о примени тих прописа које даје министар надлежан за послове финансија, односно лице које он овласти - обавезујући за поступање Пореске управе у складу са чланом 11. став 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Сл. гласник РС" бр. 80/02, 84/02 - исправка, 23/03 - исправка, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 - др. закон, 62/06 - др. закон, 61/07, 20/09, 72/09 - др. закон, 53/10, 101/11, 2/12 - исправка, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18, 86/19, 144/20, 96/21).

У наставку је преглед Мишљења Министарства финансија у којима је обрађивана ова тема, а то су:

Мишљење Министарства финансија 011-00-00230/2014-04 од 28.2.2014. године;

Мишљење Министарства финансија 430-00-00067/2014-04 од 3.3.2014. године;

Мишљење Министарства финансија 430-00-00114/2014-04 од 28.3.2014. године;

Мишљење Министарства финансија 413-00-00096/2014-04 од 5.5.2014. године,

Мишљење Министарства финансија 430-00-00208/2015-04 од 5.6.2015. године;

Мишљење Министарства финансија 07-00-00081/2016-04 од 22.3.2016.  године;

Мишљење Министарства финансија 07-00-161/2016 од 04.05.2016. године;

Мишљење Министарства финансија 413-00-00126/2017-04 од 06.07.2017. године;

Мишљење Министарства финансија 413-00-00260/2017-04 од 12.12.2017. године.

Наводимо изводе из неких од њих:

1. Мишљење Министарства финансија, бр. 430-00-00067/2014-04 од 3.3.2014. год.

“Када је предмет опорезивања порезом на имовину право својине на земљишту површине преко 10 ари, реч је о површини земљишта које представља физичку целину, независно од:

−  врсте земљишта (грађевинско, пољопривредно, шумско и друго),

−  да ли земљиште као физичку целину чини једна или више катастарских парцела, односно њихових делова,

 − броја пореских обвезника на земљишту које је предмет опорезивања (предмет опорезивања опредељује површина земљишта преко 10 ари, а не број пореских обвезника за то земљиште)."

2. Мишљење Министарства финансија, бр. 430-00-00114/2014-04 од 28.3.2014. год.

    б) Опорезовање порезом на имовину права својине на земљишту ако је порески обвезник власник земљишта које чине две катастарске парцеле од којих је једна површине 15 ари, а друга површине 8 ари, при чему се те катастарске парцеле међусобно граниче, односно не граниче?

     в) Да ли се код опорезивања земљишта површине преко 10 ари из предмета опорезивања изузима површина земљишта од 10 ари?

"Кад је предмет опорезивања порезом на имовину право својине на земљишту површине преко 10 ари, односно право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари (у складу са законом којим се уређује правни режим грађевинског земљишта), реч је о површини земљишта које представља физичку целину. На пример, ако је порески обвезник власник земљишта које чине две катастарске парцеле од којих је једна површине 15 ари, а друга површине 8 ари, при чему се те катастарске парцеле међусобно граниче, у том случају предметне парцеле представљају физичку целину површине 23 ара која је предмет опорезивања порезом на имовину. Међутим, ако је порески обвезник власник земљишта које чине две катастарске парцеле од којих је једна површине 15 ари, а друга површине 8 ари, при чему се те катастарске парцеле међусобно не граниче, у том случају предметне парцеле представљају посебне физичке целине (тј. не сабира се њихова површина иако су у истој зони), при чему је предмет опорезивања порезом на имовину само земљиште површине 15 ари. Законом није прописано да се код опорезивања права својине на земљишту и права коришћења грађевинског земљишта, из предмета опорезивања изузима површина земљишта од 10 ари. То значи да је код опорезивања земљишта површине преко 10 ари предмет опорезивања укупна површина тог земљишта."

Овом приликом истичемо да нам је из комуникације са ЈЛС и ЛПА познато да је у ранијем периоду указивано на неуједначену судску праксу по питању опорезивања земљишта преко 10 ари, као и да су се из тог разлога неке ЈЛС и ЛПА обраћале Министарству финансија и указивале на проблеме у примени Закона, односно упућивале иницијативе за прецизирање законских одредби у циљу обезбеђења јединствене примене Закона. У међувремену међутим, без обзира на судску праксу/пресуде у појединачним порескоправним ситуацијама – опште поступање ЛПА требало је да се заснива на Закону о порезима на имовину и мишљењима Министарства финансија, која су за ЛПА обавезујућа сходно члану 11. ZPPPA.

Изменама Закона о порезима на имовину “Сл. гласник РС број 95/18”, са применом од 1.1.2019. године, извршено је, поред осталог, даље прецизирање одредаба чланова 2. и 6. Закона. Додат је нови став 4. члана 2. Закона, којим се прописује да када се порез плаћа на право из става 1. тачка 1) и 3) овог члана (право својине на земљишту површине преко 10 ари и право коришћења грађевинског земљишта површине преко 10 ари) - предмет опорезивања је укупна површина тог земљишта. Такође, промењен је став 2. члана 6. Закона који уређује корисну површину и прецизирано је да је корисна површина за земљиште његова укупна површина, укључујући површину под објектом. Како је већ наведено, ово су и даље важеће одредбе Закона о порезима на имовину.  

Узимајући у обзир све наведено, а пре свега да се годишњи порез утврђује према одредбама Закона о порезима на имовину, као и мишљења Министарства финансија и чињеницу да су ова мишљења обавезујућа за поступање Пореске управе у складу са Законом о пореском поступку и пореској администрацији – произилази да је у конкретној ситуацији по постављеном питању – ЛПА правилно утврдила обавезу по основу годишњег пореза на имовину, на укупну површину земљишта, а не на разлику од укупне површине и површине од 10 ари.

Када је реч о ставовима суда, они су обавезујући у случајевима по појединачним пресудама за конкретну порескоправну ситуацију, те нема основа да ЛПА усвоји став суда као обавезујући у свим поступцима опорезивања имовине независно од појединачне пресуде/порескоправне ситуације, већ се руководи Законом и мишљењима Министарства финансија. 

Указујемо да одговори Стручне службе СКГО не представљају званично тумачење примене прописа који уређују рад локалних власти, него њено мишљење у вези са конкретним питањем које је постављено.