Питања и одговори

Одељење финансија је одговорно зато што по закону доноси План, одељењу је додељен посао да координира цео процес да позива буџетске кориснике. У саставу радне групе се налазе запослени из Одељења финансија, али и професионалци из сектора који указују на кључне проблеме које треба решавати, они су одговорни за садржински део.

У складу са Правилником о начину организовања наставе за ученике на дужем кућном и болничком лечењу  ("Службени гласник РС", број 66/2018), школа може да организује континуиран, односно образовно-васпитни рад по потреби, као посебан облик рада за ученике на дужем кућном и болничком лечењу и то за ученике који због здравствених сметњи не могу да присуствују образовно-васпитном раду у школи у дужем временском периоду.

Наставу за ученике на дужем кућном лечењу, на захтев родитеља, односно другог законског заступника, остварује школа у коју је ученик уписан, уз сагласност Министарства. Изузетно, наставу за ученике на дужем кућном лечењу може да остварује и школа у болници, уколико је ученик услед здравствених проблема или хроничних болести спречен да похађа наставу у школи, до краја школске године или дуже од годину дана.

Родитељ, односно други законски заступник ученика који због здравствених проблема или хроничних болести не може да похађа наставу дуже од три недеље, дужан је да о потреби организовања наставе за ученика на кућном лечењу, обавести школу у коју је ученик уписан подношењем захтева.

Захтев родитеља нарочито садржи разлоге због којих је ученику неопходно организовати наставу на кућном лечењу.

Уз захтев родитеља, школа министарству доставља документацију којом се доказује потреба организовања наставе на кућном лечењу:

1. мишљење лекара о спречености детета да похађа наставу у школи са очекиваном дужином спречености;
2. мишљење Интерресорне комисије које се односи на наведени период.

Уколико уз захтев није достављено мишљење Интерресорне комисије, школа ће родитеља, односно другог законског заступника упутити да прибави мишљење Интерресорне комисије.

Родитељ, односно други законски заступник може доставити захтев без мишљења Интерресорне комисије, уз навођење разлога због којих није било могуће његово прибављање.

Члан 62. ст. 7. Закона о пољопривредном земљишту гласи: “Скидање и продају усева надлежни орган јединице локалне самоуправе врши на терет лица које користи пољопривредно земљиште у државној својини без правног основа, а ако се ради о непознатом лицу на терет јединице локалне самоуправе. Средства остварена од продаје скинутог усева, по одбитку трошкова скидања усева, распоређују се у складу са чланом 71. овог закона.”

Језичко и циљно тумачење овог члана закона указује на то да је законодавац предвидео да у сваком случају у којем се има применити ст. 7 чл. 62 закона прво се врши одбијање трошкова скидања усева. Ова правна норма се примењује у ситуацији прописаној ставом 5. истог члана закона, односно у случају бесправног коришћења пољопривредног земљишта у државној својини. Законодавац у погледу трошкова скидања усева не прави разлику између тога да ли се скидање усева врши у ситуацији у којој је укључено познато или NN лице, у оба случаја се прво врши одбитак трошкова скидања усева. Преостали износ, након овог одбитка, распоређује се у складу са чланом 71. закона.

Ако претпоставимо ситуацију да познато лице не жели уопште да уклони бесправне усеве, а не жели ни да плати суму коју закон предвиђа (троструки износ), ЈЛС је дужна да ове усеве уклони на терет овог лица. Ова формулација “на терет” означава ко ће на крају сносити сав трошак и она вероватно изазива забуну. Сав терет сноси познато лице које бесправно користи земљиште. Дакле, финално ће ове трошкове на крају морати да плати ово познато лице, међутим може се десити да ове трошкове треба претходно да предујми ЈЛС, тако што ће ангажовати неко треће лице да ове усеве физички уклони. Ови трошкови који су претходно настали и који су претходно предујмљени ће на крају пасти на терет познатог лица које је бесправно користило земљиште у државној својини и биће рефундирани из цене добијене за скинуте усеве. Из тог разлога се у сваком случају прво врши одбитак трошкова скидања усева, а остатак се уплаћује како закон предвиђа.

Када се ради о NN лицу потпуно је иста ситуација само што се овде не зна ко је починилац па самим тим терет читавог поступка сноси ЈЛС, међутим и овде настали трошкови скидања усева морају да буду рефундирани. Да није тако, ЈЛС би била оштећена за овај износ јер је она предујмила оно што је стварни трошак овог поступка скидања и продаје усева.

Законска могућност за исплату једнократне новчане помоћи средствима из буџета ЈЛС постоји, с тим да би правни основ био захтев лица којем је помоћ потребна уз доставу медицинске документације која је потребна за остваривање права на помоћ. Генерално, медицинска документација подразумева претходни услов да се ради о болестима које по прописима о здравственом осигурању спадају у тешке и трајне болести  (Листа тешких и трајних болести), као и мишљење лекара специјалисте да у конкретној ситуацији препоручена терапија нема алтернативе или се ради о терапији коју не финансира РФЗО.

Генерално овакве поступке води Центар за социјални рад и средства су ограничена на ниво просечне зараде у РС.

Изузетно, поступак по оваквом захтеву може бити реализован и директно у ЈЛС, с тим да у том случају поступак подразумева и мишљење Интерресорне комисије.

Могуће је дакле да поступак води градска управа, а да одлуку донесе Градско веће, након прибављеног мишљења Интерресорне комисије.

Извор средстава би био раздео 0001 Једнократне помоћи и други облици помоћи, а правни основ би био члан 209. Закона о социјалној заштити ("Сл. гласник РС", бр. 24/2011). Уколико је планирање ове програмске активности (раздела) такво да не постоји довољан износ средстава, могуће је привремено финансирати овакву помоћ из раздела, односно активности 0009 Текућа буџетска резерва.

Напред описана ситуација је “ад хоц” решење и односи се на евентуално хитне случајеве.

У погледу нормативног основа који би трајније обезбедио исплату оваквих видова помоћи и определио јасно дефинисану буџетску позицију, мишљења смо да је члан 11. став 3. Закона о финансијској подршци породици са децом ("Сл. гласник РС", бр. 113/2017 и 50/2018) заправо простор за формулисање решења за наведену ситуацију. Наиме, наведена законска одредба гласи “АП Војводина, општина, односно град могу, ако су обезбедили средства, да утврде и друга права, већи обим права од права утврђених овим законом и повољније услове за њихово остваривање”.

Чињенично, описана ситуација и егзистенцијално и материјално угрожава породицу, па у том погледу новчано давање у циљу отклањања очигледне опасности за опстанак породичне заједнице јесте оправдано и у складу са дефинисаним циљем побољшања материјалног положаја породица са децом, наведеним у члану 1. Закона о финансијској подршци породици са децом.

С друге стране, законског ограничења у погледу годишта оболелог члана породице коме је финансијска подршка у процедуре лечења неопходна, нема, па нема сметњи да се Ваша Одлука у том погледу допуни и измени одредбом која би етаблирала и финансијску подршку родитељу у породици са децом за потребе лечења  тешких и трајних болести са Листе тешких и трајних болести у циљу одржања породичне заједнице и правилног развоја деце у породици.

Захтев за рефундацију ових трошкова може обухватити непосредно трошкове лечења које није и не покрива РФЗО, путне и трошкове смештаја оболелог и једног пратиоца и трошкове лекова, уколико исти нису покривени из средстава РФЗО. Захтев се може поднети само једном у току календарске године. Поновљени захтев у току исте календарске године се не може финансирати из средстава опредељених програмском позицијом са које се финансирају облици подршке обухваћени овим Правилником.

Решење које би подразумевало финансијску подршку за набавку лекова би могло бити дефинисано на начин да се подршка реализује тако што би се давања одобравала у вредности дефинисаној предрачуном апотекарске установе за тачно дефинисани лек или групу лекова у зависности од потреба корисника и могућности ЈЛС. У оваквој ситуацији извор средстава би био раздео 0006 подршка деци и породици са децом.

У сваком случају, које ће се решење применити, зависи од пројекције потреба и одлуке засноване на индикаторима који су доступни у оквиру установа здравственог система са територије ЈЛС, као и у евиденцијама Центра за социјални рад и стварним могућностима буџета.

Законом о порезу на додату вредност у члану 25. који прописује пореска ослобођења за промет добара и услуга без права на одбитак претходног пореза, у ставу 2.  тачки 11) стоји да се ПДВ не плаћа у промету услуга социјалног старања и заштите, дечје заштите и заштите младих, услуга установа социјалне заштите, као и са њима непосредно повезаног промета добара и услуга од стране лица регистрованих за обављање тих делатности.

Чланом 17. Закона о социјалној заштити прецизирано је ко су други субјекти у социјалној заштити: “Делатност у области социјалне заштите, односно поједине услуге социјалне заштите може, у складу са овим законом, пружати и удружење, предузетник, привредно друштво и други облик организовања утврђен законом (у даљем тексту: пружалац услуга социјалне заштите).”

У складу са чланом 64. Закона о социјалној заштити, услуге социјалне заштите из члана 40. тач. 2-5. које обезбеђује Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, за којима постоји потреба, а не могу их обезбедити у потребном обиму установе социјалне заштите које је основала Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, набављају се од пружаоца услуга социјалне заштите који је за то лиценциран кроз поступак јавне набавке услуга социјалне заштите, у складу са законом који уређује јавне набавке, овим законом и прописима донетим за њихово спровођење. Члан 40. наводи групе услуга социјалне заштите и то су следеће групе :

1) услуге процене и планирања - процена стања, потреба, снага и ризика корисника и других значајних особа у његовом окружењу; процена старатеља, хранитеља и усвојитеља; израда индивидуалног или породичног плана пружања услуга и мера правне заштите и других процена и планова;

2) дневне услуге у заједници - дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу;

3) услуге подршке за самосталан живот - становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву;

4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге - интензивне услуге подршке породици која је у кризи; саветовање и подршка родитеља, хранитеља и усвојитеља; подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју; одржавање породичних односа и поновно спајање породице; саветовање и подршка у случајевима насиља; породична терапија; медијација; СОС телефони; активација и друге саветодавне и едукативне услуге и активности;

5) услуге смештаја - смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије; домски смештај; смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја.

У складу са наведеним закључује се уговор о јавној набавци, пружалац услуга има статус овлашћеног пружаоца услуге социјалне заштите, који је добио лиценцу за пружање услуге социјалне заштите.

Правилником о утврђивању појединих добара и услуга из члана 25. Закона о порезу на додату вредност (“Сл. гласник” бр. 120/12, 86/15) у члану 5. прописано је да се услугама, у смислу члана 25. став 2. тачка 11) Закона, сматрају услуге које пружају установе социјалне заштите: центри за социјални рад, установе за смештај корисника и установе за дневни боравак и помоћ у кући, у складу са прописима који уређују социјалну заштиту и социјалну сигурност грађана, регистроване за обављање тих делатности, независно од тога да ли су ове установе усмерене ка остваривању добити.

Добрима, односно услугама чији је промет непосредно повезан са услугама из става 1. овог члана сматрају се нарочито лекови, храна, пиће, услуге прања и чишћења.

Непосредна повезаност између услуга из става 1. и добара и услуга из става 2. овог члана постоји само у случају када испоруку добара, односно пружање услуга врши исто лице.

Дакле, Правилником није утврђено да се ослобођење од ПДВ-а односи на пружање лиценцираних услуга социјалне заштите од стране других пружалаца који нису установе социјалне заштите (центри за социјални рад и установе за смештај корисника и установе за дневни боравак и помоћ у кући) из чега произлази да када је пружалац услуге социјалне заштите привредно друштво, оно јесте обвезник ПДВ-а на кога се примењује општа законска стопа.

Када је реч о одређивању процењене вредности јавне набавке, указујемо на то да се вредности у поступцима јавних набавки исказују без ПДВ-а. Чланом 30. став 1. Закона о јавним набавкама прописано је да се процењена вредност предмета јавне набавке исказује у динарима, без пореза на додату вредност, а обухвата процену укупних плаћања које ће извршити наручилац, укључујући све опције уговора и могуће продужење уговора, уколико је предвиђено у конкурсној документацији. Наручиоци, односно у овом случају, јединице локалне самоуправе (ЈЛС), на одговарајућим апропријацијама у буџету морају да планирају и трошак ПДВ-а, уколико се он плаћа за промет конкретних добара, услуга или радова који су предмет јавне набавке, односно уколико је пружалац услуга обвезник ПДВ у складу са Законом о ПДВ.  Сходно томе, трошак ПДВ-а планира се у оквиру појединачних апропријација у буџету и за услуге социјалне заштите ЈЛС.

С тим у вези посебно указујемо на Мишљење Министарства финансија, бр. 011-00-448/2020-04 од 9.2.2021. године које се тиче пореског третмана промета услуга – помоћ у кући и лични пратилац детета које пружа обвезник ПДВ-а – привредни субјект регистрован као друштво са ограниченом одговорношћу:

„Законом о порезу на додату вредност (,,Службени гласник РС“, бр. 84/04, 86/04 − исправка, 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 68/14 −др. закон, 142/14, 83/15, 108/16, 113/17, 30/18, 72/19 и 153/20, у даљем тексту: Закон) прописано је пореско ослобођење без права на одбитак претходног пореза за промет услуга социјалног старања и заштите, дечје заштите и заштите младих, услуга установа социјалне заштите, као и са њима непосредно повезаног промета добара и услуга одстране лица регистрованих за обављање тих делатности. Наведеним услугама, у смислу Закона, сматрају се услуге које пружају установе социјалне заштите: центри за социјални рад, установе за смештај корисника и установе за дневни боравак и помоћ у кући, у складу са прописима који уређују социјалну заштиту и социјалну сигурност грађана, регистроване за обављање тих делатности, независно од тога да ли су ове установе усмерене ка остваривању добити. У складу са наведеним, на промет услуга социјалне заштите – помоћу кући и лични пратилац детета, које пружају установе социјалне заштите у складу са законом, ПДВ се не обрачунава и не плаћа, а по основу промета тих услуга обвезник ПДВ нема право на одбитак претходног пореза. Међутим, када предметне услуге − помоћ у кући и лични пратилац детета пружа обвезник ПДВ − привредни субјект регистрован као друштво са ограниченом одговорношћу, ПДВ се обрачунава и плаћа у складу са Законом, при чему обвезник ПДВ− пружалац услуга има право на одбитак претходног пореза по том основу, ако су испуњени сви Законом прописани услови.

***

Одредбама члана 3. Закона прописано је да су предмет опорезивања ПДВ испорука добара и пружање услуга (у даљем тексту: промет добара и услуга) које порески обвезник изврши у Републици уз накнаду, у оквиру обављања делатности, као и увоз добара у Републику.

У складу са одредбом члана 5. став 1. Закона, промет услуга, у смислу овог закона, су сви послови и радње у оквиру обављања делатности који нису промет добара из члана 4. овог закона.

Одредбом члана 25. став 2. тачка 11) Закона прописано је пореско ослобођење без права на одбитак претходног пореза, тј. дасе ПДВ не плаћа на промет услуга социјалног старања и заштите, дечје заштите и заштите младих, услуга установа социјалне заштите, као и са њима непосредно повезаног промета добара и услуга одстране лица регистрованих за обављање тих делатности.

Према одредби члана 5. став 1. Правилника о утврђивању појединих добара и услуга из члана 25. Закона о порезу на додату вредност (,,Службени гласник РС“, бр. 120/12 и 86/15), услугама, у смислу члана 25. став 2. тачка 11) Закона, сматрају се услуге које пружају установе социјалне заштите: центри за социјални рад, установе за смештај корисника и установе за дневни боравак и помоћ у кући, у складу са прописима који уређују социјалну заштиту и социјалну сигурност грађана, регистроване за обављање тих делатности, независно од тога да ли су ове установе усмерене ка остваривању добити.

У складу са одредбом члана 10. став 2. Закона о социјалној заштити (,,Службени гласник РС“, бр. 24/11), установу социјалне заштите може основати Република Србија, аутономна покрајина, јединица локалне самоуправе и друго правно и физичко лице.

Одредбом члана 40. Закона о социјалној заштити прописано је да су услуге социјалне заштите подељене у следеће групе:

1) услуге процене и планирања − процена стања, потреба, снага и ризика корисника и других значајних особа у његовом окружењу; процена старатеља, хранитеља и усвојитеља; израда индивидуалног или породичног плана пружања услуга и мера правне заштите и других процена и планова;

2) дневне услуге у заједници − дневни боравак; помоћ у кући; свратиште и друге услуге које подржавају боравак корисника у породици и непосредном окружењу;

3) услуге подршке за самосталан живот − становање уз подршку; персонална асистенција; обука за самостални живот и друге врсте подршке неопходне за активно учешће корисника у друштву;

4) саветодавно-терапијске и социјално-едукативне услуге −интензивне услуге подршке породици која је у кризи; саветовање и подршка родитеља, хранитеља и усвојитеља; подршка породици која се стара о свом детету или одраслом члану породице са сметњама у развоју; одржавање породичних односа и поновно спајање породице; саветовање и подршка у случајевима насиља; породична терапија; медијација; СОС телефони; активација и друге саветодавне и едукативне услуге и активности;

5) услуге смештаја − смештај у сродничку, хранитељску или другу породицу за одрасле и старије; домски смештај; смештај у прихватилиште и друге врсте смештаја.

Према члану 42. Закона о социјалној заштити, услуге социјалне заштите организују се као услуге за децу, младе и породицу и услуге за одрасле и старије кориснике, уз уважавање интегритета, стабилности веза и окружења корисника и породице. Услуге социјалне заштите пружају се привремено, повремено и континуирано, у складу с потребама и најбољим интересом корисника.“

Право на образовање без дискриминације по било ком основу остварује се кроз стварање једнаких могућности за укључивање, учешће и напредовање у образовању за свако   дете и ученика. У Правилнику о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом (Службени гласник РС", број 80/2018) у ставу 2. члана2. наводи се: „Додатна подршка обезбеђује се, без дискриминације по било ком основу, сваком детету, ученику и одраслом у циљу укључивања, учешћа и напредовања по правилу у несегрегисаном образовном окружењу до завршетка средњег образовања, као и несметаног обављања свакодневних животних активности и квалитетног живота у заједници.“

На овај начин се скреће пажња на значај укључивања детета у редовно образовање заједно са вршњацима и уз потребну додатну подршку. Школе за ученике са сметњама у развоју и одељења за ученике са сметњама у развоју су образовна окружења у која се укључују ученици којима је потребна специфична и интензивна додатна подршка, а пут укључивања у ове школе и одељења ја замишљен тако да се дешава након што се исцрпу све могућности додатне подршке коју дете може да добије у редовном систему образовања.

У појединачним случајевима, у зависности од нивоа функционалности детета и када процени да је то у најбољем интересу детета,  Interresorna комисија у оквиру свог мишљења може да предложи упис у школу или одељење за ученике са сметњама у развоју (члан 4. мера (4) из прве групе мера: „упућивање детета у развојну групу у предшколској установи, односно у школу за образовање ученика са сметњама у развоју“). У ситуацији коју описујете, када је за дете у предшколској установи васпитно-образовни рад организован по ИОП1,  сматрамо да ИРК нема довољно доказа да у мишљењу за дете које полази у први разред предложи ИОП2.

Са друге стране, основна школа у коју се дете уписује, дужна је да поступи у складу са Правилником о ближим упутствима за утврђивање права на индивидуални образовни план, његову примену и вредновање, и да најпре за ученика уради педагошки профил и план индивидуализације, а након евалуације плана индивидуализације, тим за додатну подршку може директору школе да поднесе предлог за утврђивање права на ИОП.

Члан 7. Правилника о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом уређује да се покретање поступка процене потреба детета, ученика и одраслог за додатном подршком врши:

1. по захтеву родитеља, односно другог законског заступника и одраслог,
2. на иницијативу образовне, здравствене или установе социјалне заштите уз сагласност родитеља, односно другог законског заступника и одраслог,
3. по службеној дужности - када родитељ, односно други законски заступник и одрасли не дају сагласност на иницијативу образовне или здравствене установе или пружаоца услуга социјалне заштите.

У случају да је дете смештено у хранитељску породицу сагласност даје законски заступник детета. Центар за социјални рад надлежан за организовање заштите детета, односно хранитељске породице је у обавези да вас информише ко врши функцију законског заступника за конкретно дете.

Захтев, односно иницијатива за покретање поступка процене (Образац 1) садржи: име, презиме и јединствени матични број и пол детета, ученика и одраслог, датум, место и општину рођења; пребивалиште детета, ученика и одраслог, а ако је дете или ученик смештен у хранитељској породици или установи социјалне заштите и податке о хранитељу, односно установи; име и презиме родитеља, односно другог законског заступника.

За одлагање уписа у припремни предшколски програм не постоји законски основ.

Члан 17. Закона о основама система образовања и васпитања, прописује да у предшколску установу може да се упише дете на захтев родитеља, односно другог законског заступника. У предшколску установу уписује се свако дете у години пред полазак у школу.Родитељ, односно други законски заступник чије дете није обухваћено васпитно-образовним радом у предшколској установи, дужан је да упише дете старости од пет и по до шест и по година у предшколску установу,, ради похађања припремног програма.

Према Закону о предшколском васпитању и образовању (чл. 23. и чл. 24.), јединица локалне самоуправе (општина) је дужна да води евиденцију деце која су узраста између 5,5 – 6,5 година и која су стасала за упис у предшколску установу, односно за припремни предшколски програм. Они о томе обавештавају предшколску установу (вртић) или школу који реализују предшколски програм. Сви родитељи укључујући и родитеље деце са сметњама у развоју дужни су и обавезни да своју децу упишу у предшколску установу, односно школу која реализује припремни предшколски програм.

Чланови ИРК приликом разматрања захтева могу  искористити могућност да информишу родитеље о могућности да за децу која због болести нису у могућности да похађају програм у установи, остваривање програма може да се организује у породици у краћем трајању , најмање 240 сати у току радне године. Остваривање припремног предшколског програма ближе је уређено Правилником о ближим условима за остваривање припремног предшколског програма.

Чланом 55. Закона о основном образовању и васпитању прописано је упис у први разред детету може одложити школа, а на основу мишљења интерресорне комисије:

„Изузетно, када је то у најбољем интересу детета, детету се може одложити упис за годину дана од стране школе, а на основу мишљења интерресорне комисије, које садржи доказе о потреби одлагања и предлог мера додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету у периоду до поласка у школу.“

Члан 8. Правилника о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом уређује да сваки члан Комисије врши опсервацију непосредно, у природном животном окружењу (породици, предшколској установи или школи) и утврђује потребе детета за додатном подршком у оквиру свог домена рада. Сваки члан Комисије у току поступка процене користи податке добијене: од родитеља и других лица која познају дете; из разговора са дететом; на основу примене инструмената за процену из домена његове стручности; налаза и извештаја релевантних стручњака приложених, односно добијених уз захтев.

За одлагање уписа у први разред основне школе за годину дана, изузетно и уз додатно образложење, када је то у најбољем интересу детета, важи процедура наведена у члану 8. Правилника, а интерресорној комисији је остављено да процени који налази и мишљења су потребна за свако дете појединачно.

Уколико ЈЛС распише два одвојена јавна позива, за сваку меру посебно, исто газдинство може да конкурише на оба јавна позива и на тај начин оствари право на новчана средства по оба јавна позива. Значи, не постоји сметња да једно исто газдинство може да конкурише на два одвојена јавна позива, један за меру директних плаћања (шифра 100.1.1), а други за меру руралног развоја (шифра 101). Закон о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју (”Сл. гласник 10/13, 142/14, 103/15 и 101/16) не забрањује ни на који начин пријаву на више расписаних јавних конкурса, а Правилник о обрасцу и садржини подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја и обрасцу извештаја о спровођењу мера пољопривредне политике и политике руралног развоја (”Сл. гласник” бр. 24/15, 111/15 итд.) у свом шифрарнику предвиђа различите шифре за ове мере, што ће рећи да се ради о различитим мерама и да не постоји формална сметња да се изврши пријава на више различитих конкурса уколико они буду расписани.

Исто газдинство не може да добије средства за исту инвестицију из града /општине, републике или неких других донатора.

Сам програм подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја везује се за Закон о подстицајима у пољопривреди, у Програму подршке се наводи опис сваке мере (образложење, циљеви, корисници, одрживост, општи И специфични критеријуми…), а јавним позивом/конкурсом ЈЛС прописује услове конкурисања где треба да наведе да корисник средстава за исте намене не може да добије подстицаје по неком другом основу или из неких других донација (рецимо за сејалицу да добије 50% поврата од општине и 65% поврата од републике, чиме би корисник и зарадио на самој машини).

У склопу пријаве, подносилац захтева треба, између осталог, да потпише изјаву да под пуном кривичном и материјалном одговорношћу изјављује да није за исте намене/исту инвестицију добио подстицаје по неком другом основу.

Једино за шта може користити средства јесу субвенционисани кредити министарства пољопривреде који се односе на куповину машине/опреме која је предмет захтева. Ту се ради о узимању пољопривредних кредита са каматом коју субвенционише држава.

Код општих услова у конкурсу/јавном позиву треба да стоји: "за инвестицију за коју подноси захтев не користи подстицаје по неком другом основу (субвенције, подстицаји, донације), односно ако иста инвестиција није предмет другог поступка за коришћење подстицаја (из других буџетских корисника), осим подстицаја у складу са посебним прописом којим се уређује кредитна подршка регистрованим пољопривредним газдинствима".

Положај саветника за заштиту права пацијената, услови за обављање послова саветника пацијената и послови које обавља саветник су регулисани чланом 39. и 40. Закона, па је тако прописано да послове саветника за заштиту права пацијената (у даљем тексту: саветник пацијената) обавља дипломирани правник са положеним стручним испитом за рад у органима државне управе, са најмање три године радног искуства у струци и познавањем прописа из области здравства. Саветник пацијената обавља послове заштите права пацијената по поднетим приговорима и пружа потребне информације и савете у вези са правима пацијената. Саветник пацијената може обављати послове за више јединица локалне самоуправе. Одлуку о организовању, финансирању и условима рада саветника пацијената, у складу са потребама пацијената и капацитетима здравствене службе на територији јединице локалне самоуправе, доноси надлежни орган јединице локалне самоуправе. Даље је регулисано да саветник пацијената има службену легитимацију, којом се идентификује приликом доласка у здравствену установу, приватну праксу, организациону јединицу високошколске установе здравствене струке која обавља здравствену делатност и друго правно лице које обавља одређене послове из здравствене делатности. Обавезе здравствених установа, приватне праксе и других правних лица која обављају здравствену делатност у односу на саветника за заштиту права пацијената су регулисане чланом 40. Закона. 

Члан 42. Закона утврђује, положај, надлежност, послове и састав Савет за здравље ЈЛС и то тако што, између осталог у ставу 1. прописује да Савет за здравље образован у јединици локалне самоуправе, у складу са законом којим се уређују јединице локалне самоуправе, поред задатака утврђених статутом, односно одлуком јединице локалне самоуправе, обавља и одређене задатке из области заштите права пацијената, и то:

разматра приговоре о повреди појединачних права пацијената на основу достављених и прикупљених доказа и утврђених чињеница;

о утврђеним чињеницама обавештава подносиоца приговора и директора здравствене установе, односно оснивача приватне праксе на коју се приговор односи и даје одговарајуће препоруке;

разматра извештаје саветника пацијената, прати остваривање права пацијената на територији јединице локалне самоуправе и предлаже мере за заштиту и промоцију права пацијената;

подноси годишњи извештај о свом раду и предузетим мерама за заштиту права пацијената надлежном органу јединице локалне самоуправе, као и министарству надлежном за послове здравља, а на територији Аутономне покрајине и органу управе надлежном за послове здравља.

Даље, Закон утврђује састав Савета за здравље тако што прописује да поред представника локалне самоуправе, Савет чине и представници удружења грађана из реда пацијената, здравствених установа са територије јединице локалне самоуправе, као и надлежне филијале Републичког фонда за здравствено осигурање. Ово питање додатно регулише и Закон о јавном здрављу („Сл. гласник РС“, бр. 15/2016) и то тако што у члану 15. утврђује да Савет за здравље, основан у складу са Законом о правима пацијената у свом саставу, поред чланова утврђених законом којим се уређује област права пацијената, мора имати најмање једног представника надлежног института или завода за јавно здравље. Савет за здравље може имати и друге представнике учесника у систему јавног здравља.

Сходно горе наведеном, може се закључити да је законодавац функционално и организационо раздвојио институте саветника за заштиту права пацијената и савета за здравље. Дакле, ни Закон о правима пацијената, као ни Закон о јавном здрављу формално ни на који начин не препознају Саветника за заштиту права пацијената као члана Савета за здравље, већ искључиво као једног од актера јавног здравља на територији ЈЛС.

Савет за здравље по приговору пацијента који није задовољан Извештајем саветника, одлучује на основу достављених и прикупљених доказа и утврђених чињеница. Законодавац овим не ограничава Савет на доказе и чињенице које је прикупио и утврдио Саветник за заштиту права пацијената, па из наведеног произилази да Савет може да води посебан поступак независно од поступка који је водио Саветник за заштиту права пацијената. Савет поступак окончава тако што доноси препоруку здравственој установи ради отклањања утврђених повреда права пацијената. Овим је јасно наглашено да су поступци пред саветником и саветом независни један од другог и да се не морају водити на основу истих доказа и чињеница, односно да и саветник и савет самостално поступају по приговорима пацијената, што је у складу са одредбом члана 38. Закона о правима пацијената.

Поступци који реферирају на права пацијената се, дакле, воде пред саветником и саветом и не подразумевају истоветност чињеничног стања и доказа, а ни исход ова два поступка није истоветан. Саветник штити појединачно право пацијента, а савет даје препоруке којима унапређује рад здравствене установе. Можемо закључити да саветник за заштиту права пацијената није и не би требало да буде члан савета за здравље.

Функционално, Савет за здравље има потребу за извршиоцем који ће обављати техничко-административне послове, припрему седница, материјала за седнице, креирање записника, одлука и мишљења Савета и слично. Како се ради о колективном телу Скупштине ЈЛС, пракса је показала да ову врсту послова најрационалније и најефикасније обављају запослени у јединици локалне самоуправе. Најчешће су то извршиоци из организационе јединице која се бави скупштинским пословима, пре свега стога што је структура послова слична или готово идентична, али и из разлога што ова лица готово по правилу јесу и чланови Савета за здравље.

Формално правна ситуација доводи извршиоца који би истовремено вршио послове саветника за заштиту права пацијената и секретара Савета за јавно здравље у позицију да, с једне стране, врши поверене послове заштите права пацијената, а с друге стране да обавља техничко административне послове за актере јавног здравља чије, понекад сукобљене интересе, заступа, односно чији рад контролише. Такође, секретар Савета формулише и предлоге одлука Савета, а неке од њих директно реферирају или на појединачна акта Саветника или на његове Извештаје.

Из свих напред наведених разлога послови саветника за заштиту права пацијената су и функционално и организационо неспојиви са пословима секретара савета за здравље ЈЛС, јер би се оваквим спајањем послова значајно утицало на доступност механизама за заштиту права пацијената и независност поступака пред саветником и саветом, што би свакако ишло на штету права пацијената.  

На захтев Поверенице за равноправност, новим Правилником надлежност ИРК је проширена и на одрасле, што се види из самог назива: Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом (“Сл. гласник РС“, бр. 80/18). У члану 1. став 3. овог Правилника стоји: Одраслим у смислу овог правилника, сматра се лице које стиче образовање у складу са законом којим се уређује образовање одраслих.

Према члану 8. Закона о образовању одраслих („Сл гласник РС“, бр. 55/13, 88/17 – др. закон, 27/18 – др. закон, 6/20 – др. закон) одрасли су:

• Одрасли који стичу образовање у складу са законом којим се уређује основно образовање, а према програму за образовање одраслих јесу лица старија од 15 година.
• Одрасли који стичу средње образовање у складу са законом којим се уређује средње образовање, јесу лица старија од 17 година.
• Одрасли, у смислу овог закона, јесу лица обухваћена активностима образовања одраслих, из члана 7. тач 2)-5), а старији су од 18 година. (А то су само лица која се укључују у одобрене програме Јавно признатих организатора активности – ЈПОА).

У складу са наведеним, појмом „одрасли“ нису обухваћени редовни студенти.

Питање доношење Акта којим би били утврђени школски рејони на нивоу локалне самоуправе није у надлежности Министарства просвете, науке и технолошког развоја, већ Министарства државне управе и локалне самоуправе.

У смислу доступности образовања члан 55. Закона о основном образовању и васпитању прописује да је школа дужна да упише свако дете са подручја школе.

Школа може да упише и дете са подручја друге школе, на захтев родитеља, у складу са просторним и кадровским могућностима школе.

Родитељ, односно други законски заступник може да изабере школу у коју ће да упише дете подношењем захтева изабраној школи најкасније до 1. фебруара текуће календарске године у којој се врши упис.

Школа је дужна да обавести родитеља, односно другог законског заступника о одлуци по његовом захтеву за упис детета ван подручја школе до 30. априла текуће календарске године у којој се врши упис, након сагледавања расположивих капацитета, а у складу са просторним, кадровским и финансијским могућностима школе.