Pitanja i odgovori
Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Kako resiti pravo drzavine na parceli na kojoj postoji objekat koji treba da se ozakoni, sudskom presudom je prebaceno pravo državine, kako dokazati pravo svojine
U vezi sa određivanjem mesta za privremeno skladištenje otpada od građenja i rušenja na mestu njegovog nastanka, odnosno na gradilištu, kako je propisano Uredbom o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja (član 5), obaveze proizvođača otpada detaljno su definisane u članu 6. iste Uredbe. Pored toga, član 14 Uredbe predviđa da se opasan otpad od građenja i rušenja može trajno skladištiti isključivo na lokaciji za koju je pribavljena odgovarajuća saglasnost nadležnog organa jedinice lokalne samouprave. Član 15 omogućava jedinicama lokalne samouprave da odrede lokaciju za rad mobilnog postrojenja za tretman otpada, na koju građani mogu dopremiti do jedne tone građevinskog otpada iz domaćinstava. Takve lokacije se najčešće nalaze u okviru regionalnih centara za upravljanje otpadom.
Dobila sam Zahtev za mišljenje, i shodno idejnom rešenju – glavna sveska, projekat arhitekture, projekat elektroenergetske instalacije za antenski stub, trebalo bi da dam Mišljenje da li je potrebno da se obrate Odeljenju sa zahtevom za procenu ili ne. U Uredbi za utvrđivanje liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu, član 12. stav 13, navedeni su „Telekomunikacioni objekti mobilne telefonije (bazne radio stanice) efektivne izračene energije više od 250 W“, ali s obzirom na to da do sada nisam imala sličan predmet, a još uvek učim, molila bih Vas da mi pomognete da predmet obradim u skladu sa Zakonom. Mišljenja sam da bi trebalo da podnesu zahtev za procenu uticaja, ali nisam sigurna da li je takvo tumačenje ispravno, pa Vas s tim u vezi molim za pomoć
Pre svega je važno objasniti postupanje organa javne vlasti u odnosu na odredbe člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024).
Član 6. utvrđuje da se mišljenje pribavlja od ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, odnosno, Ministarstva zaštite životne sredine, bez obzira na to da li je ministarstvo nadležno za vođenje postupka procene uticaja ili ne. Dakle, organ jedinice lokalne samouprave nije nadležan da izradi i nosiocu projekta izda mišljenje iz člana 6. zakona, već je za to nadležno isključivo ministarstvo. Obaveza organa jedinice lokalne samouprave je da se za mišljenje obrati Ministarstvu zaštite životne sredine i to u postupku izdavanja lokacijskih uslova (može i u postupku izdavanja informacije o lokaciji). Propisi iz oblasti planiranja i izgradnje dodatno upućuju na to da se mišljenje pribavlja kroz postupak objedinjene procedure. Imajući u vidu prethodno navedeno postupak pribavljanja mišljenja pokreće organa jedinice lokalne samouprave koji je nadležan za izdavanje lokacijskih uslova, a ne organ nadležan za zaštitu životne sredine. Zahtev za mišljenjem može podneti i nosilac projekta, odnosno, investitor.
O primeni člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu već je bilo reči te se obrazloženje koje smo već pripremili može u potpunosti primeniti i na ovaj slučaj.
Sada ćemo obratiti pažnju na pitanje koji to projekti mogu biti predmet procene uticaja na životnu sredinu. U skladu sa čl. 4. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu predmet procene uticaja su projekti i aktivnosti koji:
- mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja i koji su utvrđeni u skladu sa članom 5. stav 1. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu;
- projekti koji sami ili zajedno sa drugim izvedenim, odobrenim ili planiranim projektima, mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja;
- projekti koji sami ili zajedno sa drugim projektima, radovima ili aktivnostima, mogu da imaju značajan uticaj na očuvanje i celovitost područja ekološke mreže u skladu sa ovim zakonom i propisima kojima se uređuje zaštita prirode;
- su i strateški energetski projekti koji su određeni kao strateški saglasno propisima kojima se uređuje oblast energetike;
- Projekti navedeni u tačkama 1-4. mogu da budu predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba u skladu sa propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja, zaštita prirode i životne sredine i drugim propisima Republike Srbije.
Važno je obratiti pažnju da odredbe člana 4. upućuju na član 5. ali i na karakteristike projekata i aktivnosti, njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja.
Član 5. preciznije utvrđuje projekte za koje se vrši procena uticaja. Ovim članom je utvrđeno da će Vlada propisati:
- listu projekata za koje je obavezna procena uticaja;
- listu projekata za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja.
Uredbom koju bi Vlada trebalo da usvoji u skladom sa članom 5. Zakona o proceni uticaja utvrđuju se projekti i kriterijumi za odlučivanje o potrebi procene uticaja za projekte iz stava 1. tačka 2) ovog člana koji se odnose naročito na veličinu i karakteristike projekta, osetljivost životne sredine u mestu izvođenja projekta i vrstu i osobine mogućih uticaja.
Dakle, Zakon o proceni uticaja prepoznaje dve vrste projekata, one za koje je procena uticaja obavezna i one za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja. Situacija u kojoj bi nosilac projekta koji se nalazi na listi projekata iz člana 5, st. 1, tačka 2. bio oslobođen obaveze da podnese zahtev za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu sredinu predstavljala bi kršenje zakona. Nosilac projekata koji bi pristupio izgradnji, izvođenju projekta ili puštanju u rad projekta a bez prethodne odluke nadležnog organa kojom se utvrđuje da li je ili nije potrebna procena uticaja počinio bi privredni prestup.
Kako Vlada nije donela Uredbu iz člana 5. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu to se, u skladu sa članom 60. ovog zakona, do donošenja uredbe, primenjuju propisi doneti na osnovu Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", br. 135/04 i 36/09) ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.
U tom smislu, a u skladu sa gore navedenim odredbama važećeg Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, za projekte koji se nalaze na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008) postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja, odnosno, sprovodi se postupak odlučivanje o potrebi procene uticaja.
Konačnu procenu da li se u konkretnom slučaju radi o projektu koji se nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu trebalo bi da donese nadležni organ jedinice lokalne samouprave. Ono što iz priloga koji su dostavljeni uz pitanje saznajemo jeste da se radi o objektu koji prema Pravilniku o klasifikaciji objekta (,,Sl. glasnik RS“, br.22/15), nosi oznaku 221300, u koje spadaju relejni sistemi, radio i televizijske ili kablovske mreže, relejni tornjevi, telekomunikacioni stubovi. Imajući to u vidu ovaj objekat bi mogao da spada pod objekte na Listi II pod tačkom 12. Infrastrukturni sistemi 12) telekomunikacioni predajnici i radiorelejni sistemi.
Iz priložene tehničke dokumentacije ne mogu se pouzdano utvrditi karakteristike ovog objekta jer dokumentacija ne sadrži podatke o efektivnoj izračenoj snazi, već samo da je potreban priključak na električnu energiju od 22kW, čime bi se teško postiglo zračenje od 250W.
U svakom slučaju, ukoliko se predmetni projekat nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu, potrebno je sprovesti postupak odlučivanja o potrebi o potrebi procene uticaja na životnu sredinu.
Da li je potrebno donositi Rešenje o prestanku važenja Rešenja o građevinskoj dozvoli ukoliko je ona istekla ? S obzirom da je investitor opet zainteresovan za izdavanje građevinske dozvole za isti objekat na istoj parceli . Da li je potrebno obavezno izdavati potvrdu pravnosnažnosti svakog Rešenja ili se smatra da je Rešenje samo po sebi pranosnažno istekom roka za žalbu ?
U vezi prvog pitanja, ukazujemo da je shodno članu 140. stav 3. Zakona o planiranju i izradnji potrebno doneti rešenje kojim se utvrđuje prestanak važnosti građevinske dozvole u slućajevima koji su utvrđeni u članu 140. stav 1. i 2. Zakona o planiranju i izgradnji. Ovo je naročito bitno u situaciji kada investitor planira pokretanje novog postupka za izdavanje građevinske dozvole zato što u pravnom prometu ne mogu egzistirati dva razlićita akta koja imaju isto dejstvo.
U vezi drugog pitanja, za svaki upravni akt kojim se usvaja zahtev a koji se donosi u toku redovnog postupka izdavanja građevinske dozvole/odobrenja za izvođenje radova, osim za lokacijske uslove, prijavu radova, prijavu temelja I prijavu konstrukcije, mora se izdati klauzula pravnosnažnosti.
Dakle, klauzula pravnosnažnsoti se izdaje na rešenje o odobrenju izvođenja radova i na rešenje o upotrebnoj dozvoli za te izvedene radove, kao i na rešenje o građevinskoj dozvoli i rešenje o upotrebnoj dozvoli. Stavljanjem klauzule potvrđuje se da je taj akt pravnosnažan i izvršan, i da taj akt proizvodi svoje odgovarajuće dejstvo.
Ukoliko investitor propusti u elektronskom sistemu CEOP da podnese npr. zahtev za klauzulu, na rešenje o građevisnkoj dozvoli/rešenje o odobrenju izvođenja radova nema nikakvih smetnji da sve do podnošenja zahteva za upotrebnu dozvolu to i učini.
Ukazujemo da se bez izdate klauzule pravnosnažnosti na rešenje o građevinskoj dozvoli ne može izvršiti predbeležba izdate građevinske dozvole i objekta u izgradnji niti se bez izdate klauzule pravnosnažnosti na rešenje o upotrebnoj dozvoli može izvršiti upis objekta na ime investitora niti bilo koja druga promena kod RGZ.
Poštovani, molimo za tumačenje člana 99. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji, koji glasi: „Građevinsko zemljište u javnoj svojini ne može se otuđiti ili dati u zakup, ako nije donet planski dokument na osnovu koga se izdaju lokacijski uslovi, odnosno građevinska dozvola.“ Da li ovo konkretno znači da se parcela za koju ne mogu da se izdaju lokacijski uslovi, odnosno za koju ne bi mogla da se izda građevinska dozvola, ne može otuđiti iz javne svojine opštine? U pitanju je parcela koja ne izlazi na javnu površinu, a u javnoj je svojini opštine. Da li i na koji način ona može da se otuđi?
Članom 99. stav 7. Zakona o planiranju i izgradnji propisano je da se građevinsko zemljište u javnoj svojini ne može otuđiti ili dati u zakup, ako nije donet planski dokument na osnovu koga se izdaju lokacijski uslovi, odnosno građevinska dozvola.
Saglasno pomenutom članu Zakona, građevinsko zemljište u javnoj svojini se ne može otuđiti iz javne svojine ukoliko nije donet planski dokument na osnovu kojeg se izdaju lokacijski uslovi, odnosno građevinska dozvola.
Samo postojanje planskog dokumenta na osnovu kojeg se mogu izdati lokacijski uslovi je dato kao uslov iz razloga jer samo takva vrsta plana (provedbenog) jasno definiše i razdvaja planirano javno od ostalog zemljišta što je pak dalje uslov da se neka parcela uopšte može otuđiti iz javne svojine.
Preporuka je da ukoliko nemate planski dokument, isti najpre usvojite, pa tek nakon izdavanja lokacijskih uslova opredelite neko zemljište za otuđenje iz javne svojine, poštujući i primenjujući ostale odredbe Zakona o planiranju i izgradnji koje ovakav vid otuđenja regulišu.
Da li se izvođenje građevinsko-zanatskih, odnosno drugih radova na postavljanju video nadzora ili postavljanje instalacija kablovskog operatora u stambenim zgradama može smatrati radovima na investicionom održavanju u smislu odredbi čl. 2 Zakona o planiranju i izgradnji i da li bi za ove radove trebalo pribaviti rešenje kojim se odobrava izvođenje ovakvih radova. I da li je inspekcijski nadzor u nadležnosti građevinske inspekcije?
Zakonom o planiranju i izgradnji u članu 2. stav 1. tačka 31) navedeno je da je „investiciono održavanje izvođenje građevinsko-zanatskih, odnosno drugih radova zavisno od vrste objekta u cilju poboljšanja uslova korišćenja objekta u toku eksploatacije.“.
Pravilnik o posebnoj vrsti objekata i posebnoj vrsti radova za koje nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa, kao i vrsti objekata koji se grade, odnosno vrsti radova koji se izvode, na osnovu rešenja o odobrenju za izvođenje radova, kao i obimu, sadržaju i kontroli tehničke dokumentacije koja se prilaže uz zahtev i postupku koji nadležni organ sprovodi ("Sl. glasnik RS", br. 87/2023 i 16/24), propisuje da za posebne vrste objekata i posebne vrste radova za koje nije potrebno pribavljati akt nadležnog organa su i „sredstva elektronskih komunikacija koja se postavljaju ili instaliraju na kablovima i mrežama elektronskih komunikacija i kablovi elektronskih komunikacija koji se postavljaju ili instaliraju u postojeću linijsku infrastrukturu elektronskih komunikacija - kablovsku kanalizaciju, osim za objekte iz člana 133. stav 2. tačka 16) Zakona.“.
Šta su sredstva elektronskih komunikacija propisuje Zakon o elektronskim komunikacijama („Sl. glasnik RS“, br. 35/23) i to član 4. stav 1.
Iz svega navedenog, mišljenja smo da navedeni radovi nisu u nadležnosti nadzora građevinske inspekcije. U svakom slučaju, za potpuno tumačenje propisa možete se obratiti resornom ministarstvu.
Kao zaposlena na poslovima ozakonjenja u Gradskoj upravi, došla sam u situaciju razmimoilaženja u tumačenju Zakona o ozakonjenju i Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture. Naime, nailazimo na problem kada je u pitanju ozakonjenje promene namene objekta ili dela objekta koji su od ranije upisani u katastaru nepokretnosti (objekat preuzet iz zemljišne knjige ili objekat za koji je izdata upotrebna dozvola i upisan u katastar). Naše tumačenje člana 1. stav 3. Zakona o ozakonjenju („Sl. glasnik RS“, broj 18/2016 i 95/2018 – autentično tumačenje i 2/2023 – odluka US), koji propisuje da se odredba stava 1. ovog člana odnosi i na objekte, odnosno izvedene radove u skladu sa članom 145. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09, 81/09 – ispravka, 64/10 – odluka US, 24/11, 121/12, 42/13 – odluka US, 50/13 – odluka US, 98/13 – odluka US, 132/14 i 145/14), jeste da, ukoliko, na primer, u katastaru nepokretnosti postoji porodična stambena zgrada – objekat preuzet iz zemljišne knjige, a da su, recimo, 2000. godine izvedeni nelegalni radovi (nije ishodovana ni građevinska dozvola) i objektu je promenjena namena u poslovni objekat, takav objekat, u skladu sa članom 1. stav 3. Zakona o ozakonjenju, može biti predmet ozakonjenja. U tom slučaju dostavlja se Izveštaj o zatečenom stanju objekta, u kome je prikazana promena namene objekta iz stambenog u poslovni, kao i kopija plana sa upisanom visinom slemena, i ukoliko su ispunjeni ostali zakonski uslovi, takav objekat bi bio ozakonjen. Problem nastaje u tome što katastar nepokretnosti ovo ne tumači na isti način, već smatra da se promena namene objekta ili dela objekta (imali smo situacije pretvaranja tavanskog prostora u stambeni, pripajanje zajedničkih prostorija stanu u zgradi za kolektivno stanovanje i slično), koji je od ranije upisan u katastaru i smatra se legalnim, upisuje u skladu sa članom 5. Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture („Službeni glasnik RS“, br. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 i 92/2023). Shodno tome, smatraju da ova vrsta nelegalno izvedenih radova ne može biti predmet ozakonjenja, ili eventualno zahtevaju da im dostavimo uverenje u skladu sa članom 5. stav 13. navedenog zakona, nakon čega naš Sekretarijat za urbanizam izdaje uverenje u kome navodi da se objekat ili deo objekta može ozakoniti u skladu sa članom 1. stav 3. Zakona o ozakonjenju, što potom prihvataju u katastaru. Potrebno nam je mišljenje u vezi sa ovim pitanjem, jer smatramo da pravilno tumačimo Zakon o ozakonjenju. Naime, ne možemo smatrati objekat upisan u katastaru nepokretnosti legalnim ukoliko njegova sadašnja namena ne odgovara upisanom stanju, a imajući u vidu da su svi radovi izvedeni bez bilo kakve dozvole, smatramo da je ispravno takav objekat tretirati kao objekat koji može biti predmet ozakonjenja. S obzirom na to da prilikom sprovođenja postupka ozakonjenja za ovu vrstu objekata nailazimo na otpor od strane katastra nepokretnosti, želeli bismo da konačno dobijemo informaciju kojom bismo potencijalno rešili ovo pitanje.
Kada se radi o promeni namene celog objekta (bez posebnih delova) – stambeni u poslovni i obrnuto, u redovnom postupku u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji investitor izrađuje Idejni projekata, pribavlja rešenje o odobrenju za izvođenje radova u skladu sa članom 145. ZPI, plaća doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta a potom pribavlja i upotrebnu dozvola koju po pravnosnažnosti nadležni organ kroz sistem CEOP dostavlja RGZ na upis nove namene objekta, bez promene vlasništva na objektu.
Ako se radi o promeni namene objekta sa postojećim upisanim posebnim delovima kod RGZ, ukoliko se radi o promeni namene svih postojećih posebnih delova zgrade ili samo nekih upisanih posebnih delova (bez njihovog pripajanja ili podele), u redovnom postupku investitor izrađuje Idejni projekat, pribavlja rešenje o odobrenju za izvođenje radova u skladu sa članom 145. ZPI, plaća doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta a potom pribavlja i upotrebnu dozvola koju po pravnosnažnosti nadležni organ kroz sistem CEOP dostavlja RGZ na upis nove namene objekta, bez promene vlasništva na objektu.
Ukoliko se prenamena objekta/posebnih delova izvrši bez rešenja o odobrenju iz člana 145. ZPI i ukoliko su radovi na prenameni izvršeni pre 2015.god. tada taj objekat mora biti predmet ozakonjenja u smislu člana 1. Zakona o ozakonjenju objekata.
U postupku ozakonjenja zakonodavac je propisao određene takse za ozakonjenje koji su dužni svi investitori, koji za te radove nisu u redovnom postupku pribavili rešenje iz člana 145. ZPI i nisu platili naknadu (doprinos za uređivanje građevinskog zemljišta), da plate i upravo tim taksama zakonodavac je uspostavio izvesnu ravnotežu između zakonitih i nezakonitih graditelja.
Dakle, utvrđivanje koji objekti odnosno koja vrsta radova izvedena bez građevinske dozvole/rešenja o odobrenju podleže postupku ozakonjenja u nadležnosti je isključivo organa uprave koji je u skladu sa Zakonom o ozakonjenju nadležan za ozakonjenje. Objekti odnosno radovi koji mogu odnosno ne mogu biti predmet ozakonjenja regulisani su članom 1, 4. i 5. Zakona o ozakonjenju objekata.
Svi radovi odnosno objekti izvedeni bez odgovarajućeg akta kojim se odobrava izgradnja/izvođenje radova pre 2015, za koje se inače po Zakonu o planiranju i izgradnji pribavlja rešenje o građevinskoj dozvoli ili rešenje o odobrenju za izvođenje radova u skladu sa članom 145. ZPI (što je ovde slučaj), moraju biti predmet ozakonjenja i RGZ je po prijemu pravnosnažnog rešenja o ozakonjenju u obavezi da sprovede upis promene na objektu koji je već evidentiran kod RGZ.
Ukazujemo da se ukoliko se radi o promeni namene veće upisanih posebnih delova kod RGZ, bez promene njihove strukture, površine ili položaja, u postupku ozakonjenja nije neophodno izraditi elaborat geodetskih radova.
Investitor je podneo zahtev za lokacijske uslove za izgradnju servisne stanice za motorna vozila (kat. B, kl. br. 123001) na parceli koja ima izlaz na gradsku saobraćajnicu koja je ujedno i državni put IIA reda. Idejnim rešenjem je predviđen samo kolski prilaz širine 2,5 m, a ne priključak na državni put. Nakon konsultacija sa JP Putevima Srbije, u ime nadležnog organa obratila sam im se kroz CEOP sistem za izdavanje uslova upravljača puta, u cilju da nam dostave odgovor (koji su nam u usmenom razgovoru više puta isticali) da je za sve objekte, osim stambenih objekata, idejnim rešenjem potrebno predvideti priključak na državni put. U odgovoru JP Putevi Srbije konstatuju da ne mogu izdati tražene uslove, da je idejnim rešenjem predviđeno da se predmetna parcela priključi na državni put i da je investitor u obavezi da pre započinjanja izgradnje servisne stanice za motorna vozila prethodno pribavi uslove za projektovanje i izgradnju saobraćajnog priključka na državni put. U odgovoru nije decidno navedeno da je (na osnovu zakonskog, podzakonskog akta ili separata iz njihove nadležnosti) za predmetnu vrstu objekata potreban priključak na javnu saobraćajnu površinu. Molimo da nam pomognete da damo ispravne smernice investitoru za dalje korake. U nedoumici smo: – kojim dokumentom je definisano za koju vrstu objekata je obavezna izgradnja priključka na javni put, – da li je radi izdavanja lokacijskih uslova za izgradnju predmetnog objekta dovoljno da se idejnim rešenjem predvidi izgradnja priključka na državni put, a da lokacijski uslovi, kao prethodni uslov za izdavanje građevinske dozvole, sadrže obavezu pribavljanja lokacijskih uslova za izgradnju priključka na državni put, – da li se odrednice člana 134a stav 6. ZOPI odnose na nadležnost za izdavanje građevinske dozvole samo za izgradnju gradske saobraćajnice koja je ujedno i deo državnog puta koji prolazi kroz naselje, ili je jedinica lokalne samouprave nadležna i za izdavanje građevinske dozvole za izgradnju priključka na državni put u naseljenom mestu, uz obavezu da u postupku izdavanja lokacijskih uslova obavezno pribavi i uslove JP Puteva Srbije, ili se primenjuje član 133 stav 2 tačka 14) ZOPI i član 21. Uredbe o lokacijskim uslovima, kojima je definisano da Ministarstvo izdaje građevinsku dozvolu za izgradnju saobraćajnih priključaka na državne puteve prvog i drugog reda, a da uslove za izgradnju priključka na javni put u naselju izdaje nadležni organ JLS, osim ako se radi o izgradnji priključka na državni put prvog reda.
U članu 2. Zakona o putevima data je definicija saobraćajnog priključka: saobraćajni priključak je uređena površina, deo javnog puta, na kojoj se međusobno povezuju javni, nekategorisani i prilazni putevi na način propisan ovim zakonom.
Saobraćajni priključak se, u skladu sa članom 41. Zakona o putevima, gradi u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja i na osnovu izdatih uslova upravljača puta. U konkretnom slučaju upravljač puta je uputio podnosioca zahteva – investitora koji namerava da gradi objekat servisne stanice za motorna vozila, na pribavljanje uslova za projektovanje saobraćajnog priključka, odnosno na pribavljanje gradjevinske dozvole za izgradnju saobraćajnog priključka. Ovaj postupak vodi se nezavisno od postupka izdavanja lokacijskih uslova za izgradnju objekta, kod nadležnog organa (Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture).
Praksa drugih jedinica lokalne samouprave govori u prilog tome da za određene vrste objekata (poslovni, komercijalni i sl.) upravljač državnog puta upućuje investitore na postupak pribavljanja dozvole za izgradnju priključka, baš kao i u primeru koji ste naveli.
Za konkretno tumačenje oba propisa predlažemo vam da se obratite resornom ministarstvu, koje je predlagač oba predmetna Zakona.
1.Povodom tumačenja i postupanja drugostepenog organa po žalbi izjavljenoj na rešenje Registratora, a kojim je izvršena promena podataka, odnosno upravnika u stambenoj zajednici, potrebno nam je vaše tumačenje odredaba člana 31. stav 2. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada. Naime, ovim članom je tačno definisano da žalbu, preko Registratora, može izjaviti samo podnosilac prijave. Drugostepeni organ ima drugačije tumačenje, tj. smatra da se primenjuju odredbe člana 151. tačka 1. Zakona o opštem upravnom postupku, tj. da svaka stranka u postupku ima pravo na žalbu, a ne samo podnosilac prijave kako je navedeno u Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada (u ovom slučaju i lica koja nisu podnosioci prijave-npr. smenjeni upravnik), jer ističe da je Zakon o opštem upravnom postupku zakon koji se u procesnom smislu prevashodno primenjuje u odnosu na druge zakone, a narocito u slučajevima kada drugi zakon (koji je materijalno pravni propis, u ovom slučaju Zakon o stanovanju i održavanju stambenih zgrada) propisuje drugačije u odnosu na ZUP. 2.Povodom tumačenja odredaba člana 19. stav 2. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada koje glase : u postupku registracije Registrator isključivo vrši proveru ispunjenosti formalnih uslova za upis podataka u Registar koji su predmet registracije i objavljivanja na osnovu činjenica iz prijave i priloženih dokumenata, bez ispitivanja tačnosti činjenica iz prijave, verodostojnosti priloženih dokumenata i pravilnosti i zakonitosti postupaka u kojima su dokumenti doneti, potrebno nam je tumačenje da li Registrator iz priloženog zapisnika o održanoj sednici skupštine stanara i odluka vrši proveru da li je u odnosu na broj stanova obezbedjen kvorum za rad i odlučivanje, da li je upravnik stambene zajednice na pravilan i zakonit način obavešten o potrebi sazivanja ili pozvan na zakazanu sednicu skupštine stambene zajednice, da li je odluka doneta propisanom vecinom glasova...... Ovo mišljenje nam je potrebno takođe u vezi postupanja i tumačenja drugostepenog organa, iz razloga što je mišljenje Registratora da ne ulazi u proveru pravilnosti i zakonitosti postupka, a drugostepeni organ u postupcima po žalbi (jer prihvata žalbe i stranaka koje nisu podnosioci prijava), poništava prvostepena rešenja iz razloga sto Registrator nije ispitao zakonitost i pravilnost postupka, npr. odluka nije doneta odgovarajucom vecinom, ne postoji dokaz da je upravnik obavesten o zakazivanju sednice skupštine stambene zajednice
U skladu sa članom 31. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada protiv rešenja o registraciji, podnosilac prijave preko Registratora može izjaviti žalbu opštinskom, odnosno gradskom veću u roku od deset dana od dana dostavljanja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana objavljivanja na internet stranici Registra. Žalba ne odlaže izvršenje rešenja.
Članom 39. Zakona propisuje da se na pitanja koja se odnose na postupak registracije i evidentiranja, a koja ovim zakonom nisu posebno uređena, primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak.
Registrator u skladu sa članom 19. stav 2. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, u postupku registracije isključivo vrši proveru ispunjenosti formalnih uslova za upis podatka u Registar, koji su predmet registracije i objavljivanja, na osnovu činjenica iz prijave, verodostojnosti priloženih dokumenata i pravilnosti i zakonitosti postupka u kojima su dokumenti doneti. U Uputstvu za registraciju je navedeno šta se podrazumeva pod formalnim uslovima i to da Registrator proverava ispunjenost sledećih formalnih uslova: nadležnost za postupanje po prijavi, da li je podnosilac prijave lice koje, u skladu sa ovim zakonom, može biti podnosilac takve prijave, da li prijava sadrži sve propisane podatke i dokumente, da li su podaci navedeni u prijavi u skladu sa registrovanim podacima i dokumentima, da li je uz prijavu dostavljen dokaz o uplati propisane administrativne takse.
Odredbama ovog zakona nije precizirano ko je podnosilac prijave, a pošto se na sva pitanja koja nisu regulisana ovim propisom primenjuju odredbe koje regulišu opštni upravni postupak, može se primeniti član 151. tačka 6) Zakona o opštem upravnom postupku, a to je da žalbu može podneti svako lice na čija prava, obaveze ili pravne interese može da utiče ishod upravnog postupka. U smislu Zakona o stanovanju i održavanju zgrada podnosilac prijave može biti upravnik i stambena zajednica koji su obavezni organi stambene zajednice i kao takvi imaju pravni interes.
Odgovornost za tačnost podataka ima isključivo podnosilac zahteva i odgovornost lica za izvršenje krivičnog dela u smislu davanja netačnih informacija ili falsifikovanja podataka o licu se može utvrditi u sudskom postupku.
Član 12. stav 1. tač. 5) Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, propisuje da vlasnik posebnog dela zgrade, ima pravo i da pokrene postupak pred nadležnim osnovnim sudom za utvrđivanje ništavosti odluke skupštine stambene zajednice koja je doneta suprotno ovom zakonu i podzakonskim aktima, u roku od 45 dana od saznanja za odluku, a najkasnije u roku od šest meseci od dana donošenja odluke. Postupak za utvrđivanje ništavosti odluke iz stava 1. tačka 5) ovog člana vodi se prema odredbama zakona kojim se uređuje parnični postupak.
Postupanje drugostepenog organa po žalbi propisuje Zakon o opštem upravnom postupku, na osnovu člana 167. stav 2. ZUP-a, te ako drugostepeni organ ne odbaci žalbu, on može žalbu odbiti, poništiti rešenje u celini i delimično i sam odlučiti o upravnoj stvari, poništiti rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, ili ga izmeniti.
Prema Zakonu o stanovanju i održavanju zgrada je propisano na koji način se može odluka stambene zajednice na osnovu koje je registrator doneo rešenje proglasiti ništavom. Drugostepeni organ bi trebalo da ispituje osnovanost žalbe samo u okviru formalnih ovlašćenja registratora i da ako utvrdi da je došlo do nekog propusta vrati prvostepenom organu da ponovo sprovede postupak, odnosno, registrator može doneti zaključak kojim upućuje stambenu zajednicu da ponovo podnese dokumentaciju u skladu sa zakonom.
Poštovani, U listu nepokretnosti lice je upisano na parceli- vrsta prava:držalac a oblik svojine: privatna . Da li je moguće uraditi ozakonjenje?
Oblici ostvarivanja stvarnih prava, a među njima i pojam svojine i državine, definisani su Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Sl. list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Sl. list SRJ", br. 29/96 i "Sl. glasnik RS", br. 115/2005 - dr. Zakon).
Svojina je najpotpunije stvarno pravo koje jedno lice može imati nad nekom stvari. To pravo titularu prava svojine omogućava da stvar koristi, da je menja ili otuđuje, da uzima njene plodove i koristi njene koristi.
Sa druge strane, državina je faktička vlast nad stvari, koja može biti zakonita i nezakonita, ali nije pravo svojine. Ona je činjenično, ali ne i pravno stanje i titular ovog prava faktički vrši vlast na stvari, ali nema pravo svojine.
Svojina je pravni, a državina faktički oblik vlasti nad nekom stvari.
Razliku između prava svojine i državine prave i Zakon o državnom premeru i katastru ("Sl. glasnik RS", br. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - odluka US, 96/2015, 47/2017 - autentično tumačenje, 113/2017 - dr. zakon, 27/2018 - dr. zakon, 41/2018 - dr. zakon, 9/2020 - dr. zakon i 92/2023) i Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture ("Sl. glasnik RS", br. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 i 92/2023), tako što posebno regulišu upis prava svojine i državine na parceli.
Zakonom o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture ("Sl. glasnik RS", br. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 i 92/2023) je kao jedno od osnovnih načela propisano načelo upisa, koje podrazumeva da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima i infrastrukturnim i podzemnim objektima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar, a da prestaju brisanjem tog upisa, te da se samo u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima i infrastrukturnim i podzemnim objektima mogu steći i pre upisa u katastar, ali da i tada tek upisom proizvode pravno dejstvo prema savesnim trećim licima. Članom 7. istog zakona propisano je da se kao pravo svojine na nepokretnosti upisuje svojina, susvojina i zajednička svojina.
Kada je u pitanju državina, članom 58. Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i katastar infrastrukture propisano je da će, ako se najkasnije do 1. maja 2028. godine ne steknu zakonski uslovi za upis prava svojine na nepokretnostima na kojima je određeno lice upisano kao držalac u skladu sa Zakonom o državnom premeru i katastru ("Službeni glasnik RS", br. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - US, 96/15, 47/17 - autentično tumačenje i 113/17 - dr. zakon), Služba po službenoj dužnosti izvršiti brisanje svojstva držaoca tog lica i državine na nepokretnosti, tako da se odredba stava 1. ovog člana odnosi se i na lica koja državinu iz tog stava steknu pravnim poslom, nasleđivanjem, odlukom suda ili drugog nadležnog organa ili po drugom zakonom propisanom osnovu.
U postupcima ozakonjenja, članom 10. Zakona o ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - odluka US, 1/2023 - odluka US i 62/2023) propisano je da predmet ozakonjenja može biti objekat za koji vlasnik dostavi dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu, zavisno od toga koja vrsta radova, odnosno vrsta objekta je predmet ozakonjenja, a da se kao odgovarajuće pravo smatra se pravo svojine na objektu, odnosno pravo svojine, pravo korišćenja ili pravo zakupa na građevinskom zemljištu u javnoj svojini, kao i druga prava propisana Zakonom o planiranju i izgradnji, kao odgovarajuća prava na građevinskom zemljištu.
Važno je napomenuti da pravo državine i pravo korišćenja nisu isti oblik prava. Državina je faktičko stanje, odnosno fizička vlast nad stvari koja može biti zakonita i nezakonita, dok je pravo korišćenja uvek povezano sa nekim pravnim poslom, tj. uvek ima svoj pravni osnov.
U primeru koji ste naveli, na osnovu svega navedenog, Stručna služba SKGO smatra da u situaciji kada je u listu nepokretnosti, na parceli, kao vrsta prava upisan držalac, a oblik svojine privatna, nije moguće sprovesti postupak ozakonjenja, jer držalac nije ni vlasnik, ni korisnik i ne može se smatrati da su ispunjeni uslovi u smislu odredaba člana 10. Zakona o ozakonjenju objekata, jer državina koju neko ima može biti zakonita i nezakonita. Činjenica da je neko lice u katastru upisano kao držalac znači da on ima faktičku vlast, ali ne i da je vlasnik stvari, a činjenica da je kao oblik svojine upisana privatna svojina, znači da je predmetna parcela u svojini nekog privatnog lica (fizičkog ili pravnog).
U proteklom periodu se drastično povećao broj prijava raznih udruženja podnetih Odeljenju za inspekcijske poslove koji se odnose na kontrolu merenja emisija zagađujućih materijala u vazduh iz emitera. U prijavi se pozivaju na član 58. stav 1. tačka 5) Zakona o zaštiti vazduha kojim je propisano da je pored ostalo operater dužan da obezbedi propisana povremena merenja emisije, preko ovlašćenog pravnog lica, dva puta godišnje, ukoliko ne vrši kontinualno merenje emisije; U članu 3. stav 1. tačka 24 istog Zakona data je definicija operatera, i to: „24) operater jeste svako privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik koje u skladu sa propisima upravlja postrojenjem, kontroliše ga ili je ovlašćen za donošenje ekonomskih odluka u oblasti tehničkog funkcionisanja postrojenja;“ U navedenoj odredbi nije naveden kapacitet postrojenja, te se može zaključiti da svi operateri - emiteri bez obzira na kapacitet postrojenja imaju obavezu iz člana 58. navedenog Zakona tj. da naruče merenja od ovlašćene institucije, godišnje dva puta. Međutim, u članu 4. Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za sagorevanje postrojenja za sagorevanje su razvrstana u velika, srednja i mala. U stavu 3. tačka 3. navedenog člana se daje definicija malih postrojenja kao postrojenja koja koriste prirodni gas kao energent, te se prema količini proizvedene toplotne snage smatra da mala postrojenja za sagorevanje (u daljem tekstu: mala postrojenja), su ona koja proizvode toplotnu energiju za zagrevanje domaćinstava i grejanje sanitarne vode za domaćinstva i čija je toplotna snaga manja od: 1) 1 MWth pri korišćenju čvrstog goriva iz stava 5. tačka 1) ovog člana; 2) 5 MWth pri korišćenju tečnog goriva iz stava 5. tačka 2) ovog člana; 3) 10 MWth pri korišćenju gasovitog goriva iz stava 5. tačka 3) ovog člana. Imajući u vidu navedeno pitanje je sledeće: Da li to znači da postrojenja sa manjom toplotnom snagom od gore navedenog nisu predmet ove uredbe, odnosno da nemaju obavezu merenja i izveštavanja? Npr. Dom Zdravlja u Kanjiži za potrebe grejanja prostorija zdravstvene ustanove koristi dva gasna kotla na prirodni gas čiji kapacitet iznosi 55kWth, odnosno ukupno imaju toplotnu snagu od 0,11 MWth – što je nešto više od jedne desetine gore navedene granične vrednosti, a prema prijavi TIM 42 iz Leskovca, počinili su privredni prestup zbog toga što nisu vršili merenje emisije i podatke o merenju nisu dostavili agenciji.
Član 3. tačka 23) i 24) Zakona o zaštiti vazduha („Sl. glasnik RS“, br. 36/2009, 10/2013, 26/2021 – dr. zakon) propisuje da je:
- „ovlašćeno pravno lice jeste stručna organizacija akreditovana kao laboratorija za ispitivanje, koja ispunjava propisane uslove i poseduje dozvolu ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine da vrši monitoring vazduha i/ili merenje emisije”.
- „operater jeste svako privredno društvo, drugo pravno lice ili preduzetnik koje u skladu sa propisima upravlja postrojenjem, kontroliše ga ili je ovlašćen za donošenje ekonomskih odluka u oblasti tehničkog funkcionisanja postrojenja”.
Član 17. stav 1. istog zakona propisano je da su nadležni organ jedinice lokalne samouprave i ovlašćena pravna lica dužni da podatke o kvalitetu vazduha dobijene kontrolom kvaliteta vazduha iz državne i lokalne mreže, kao i rezultate merenja posebne namene, dostavljaju Agenciji, do 15. u mesecu za prethodni mesec, a godišnji izveštaj, najkasnije 60 dana od dana isteka kalendarske godine za prethodnu godinu.
Članom 58. stav 1. istog zakona propisane su obaveze operatera, tako da je operater između ostalog dužan da: 1) podatke o stacionarnom izvoru zagađivanja i svakoj njegovoj promeni (rekonstrukciji) dostavi nadležnom organu autonomne pokrajine i nadležnom organu jedinice lokalne samouprave; 2) obezbedi redovni monitoring emisije i da o tome vodi evidenciju; 3) obezbedi kontinualna merenja emisije kada je to propisano za određene zagađujuće materije i/ili izvore zagađivanja samostalno, putem automatskih uređaja za kontinualno merenje, uz saglasnost Ministarstva; 4) obezbedi kontrolna merenja emisije preko ovlašćenog pravnog lica, ako merenja emisije obavlja samostalno; 5) obezbedi propisana povremena merenja emisije, preko ovlašćenog pravnog lica, dva puta godišnje, ukoliko ne vrši kontinualno merenje emisije; 6) obezbedi praćenje kvaliteta vazduha po nalogu nadležnog inspekcijskog organa, samostalno ili preko ovlašćenog pravnog lica; 7) vodi evidenciju o obavljenim merenjima sa podacima o mernim mestima, rezultatima i učestalosti merenja i dostavi podatke u formi propisanog izveštaja nadležnom organu jedinice lokalne samouprave i to za merenja iz stava 1. tač. 2) i 3) ovog člana jednom u tri meseca u roku od 15 dana od isteka tromesečja, za merenja iz stava 1. tačka 5) ovog člana u roku od 30 dana od dana izvršenog merenja, za merenja na godišnjem nivou u vidu godišnjeg izveštaja najkasnije do 31. januara tekuće godine za prethodnu kalendarsku godinu.
Operater koji samostalno vrši merenje kvaliteta vazduha i/ili emisije, merenja mora vršiti u skladu sa aktima iz člana 9. stav 3. i člana 18. stav 1. ovog zakona, odnosno čl. 41. i 42. ovog zakona.
Članom 5. Uredbe o merenjima emisija zagađujućih materija u vazduh iz stacionarnih izvora zagađivanja (“Sl. glasnik RS”, br. 5/2016 I 10/2024) propisano je da se merenje emisije zagađujućih materija vrši kao: 1) periodično merenje i 2) kontinualno merenje. Članom 18. iste Uredbe propisano je da se periodično merenje obavlja, između ostalog, kao povremeno merenje, a članom 20. propisano je da se povremeno merenje na stacionarnom izvoru zagađivanja se vrši radi poređenja izmerenih vrednosti emisija zagađujućih materija sa graničnim vrednostima emisija. Povremeno merenje se vrši dva puta u toku kalendarske godine, od kojih jedno povremeno merenje u prvih šest kalendarskih meseci, a drugo povremeno merenje u drugih šest kalendarskih meseci. Povremeno merenje se vrši u uslovima rada pri najvećem opterećenju stacionarnog izvora zagađivanja.
Operater koji nije pribavio saglasnost za samostalno kontinualno merenje dužan je da obezbedi povremeno merenje, preko ovlašćenog pravnog lica, u skladu sa stavom 2. ovog člana.
Član 38. navedene Uredbe propsiuje koju vrstu merenja (kontinualno ili periodično) vrši operater velikog, srednjeg i malog postrojenja za sagorevanje toplotne energije. Shodno ovoj odredbi, propisano je da operater velikog postrojenja za sagorevanje toplotne snage jednake ili veće od 100 MWth vrši kontinualno merenje emisije u skladu sa Prilogom 3 – Uslovi za merenje emisija zagađujućih materija, koji je odštampan uz ovu uredbu i čini njen sastavni deo. Operater velikog postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 100 MWth, kao i operater srednjeg postrojenja i malog postrojenja za sagorevanje vrši kontinualno merenje emisije zagađujućih materija, ako su ispunjeni uslovi u skladu sa kriterijumima koji su utvrđeni ovom uredbom. Ukoliko operater velikog postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 100 MWth, kao i operater srednjeg postrojenja i malog postrojenja za sagorevanje nema obavezu vršenja kontinualnog merenja emisije, tada je operater dužan da obezbedi povremena merenja emisije u toku kalendarske godine, od kojih jedno povremeno merenje u prvih šest kalendarskih meseci a drugo povremeno merenje u drugih šest kalendarskih meseci.
Član 4. stav 2. Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za sagorevanje (“Sl. glasnik RS”, br. 6/2016 I 67/2021) propisuje da se postrojenja za sagorevanje toplotne snage manje od 50 MWth, prema vrsti goriva koja koriste i ulaznoj instalisanoj toplotnoj snazi, dele na mala postrojenja za sagorevanje i srednja postrojenja za sagorevanje. Stavom 4. navedene Uredbe predviđeno je da se pod malim postrojenjima za sagorevanje podrazumevaju i postrojenja koja koriste gasovito gorivo za kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije, pri čemu se tako dobijena toplota koristi za grejanje domaćinstava i poslovnog prostora, grejanje sanitarne vode za domaćinstva i poslovni prostor, pod uslovom da njihova toplotna snaga ne prelazi 10 MWth pri korišćenju gasovitog goriva.
Članom 25. stav 3. navedene uredbe propisano je da se na mala postrojenja za sagorevanje koja rade manje od 100 radnih časova godišnje ne primenjuju se odredbe ove uredbe.
Dakle, na osnovu zakonskih i podzakonskih odredbi, mišljenje Stručne službe SKGO je da je operater malog postrojenja sa malom toplotnom snagom dužan, dakle ima obavezu da obezbedi povremena merenja emisije u toku kalendarske godine, od kojih jedno povremeno merenje u prvih šest kalendarskih meseci, a drugo u drugih šest kalendarskih. Od primene odredaba Uredbe o graničnim vrednostima emisija zagađujućih materija u vazduh iz postrojenja za sagorevanje izuzeta su samo mala postrojenja za sagorevanje koja rade manje od 100 radnih časova godišnje.
Posebno napominjemo da navedeni odgovor Stručne službe SKGO ne predstavlja zvanično tumačenje, nego stručno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno, a za zvanično tumačenje preporučujemo da se obratite ministarstvu nadležnom za poslove zaštite vazduha.
Poštovani imam pitanje u vezi rešenja o ozakonjenju koje sam napisala za jedan stambeni objekat koji je dupleks i kako nije bilo u izveštaju o zatečenom stanju podeljen na posebne delove po etažama na etažu prizemlje poseban deo i etaža sprat, a u elaboratu o geodetskim radovima jeste ja sam to zbog neiskustva jer mi je to bilo jedno od prvih rešenja o ozakonjenju koje sam uradila previdela da je potrebno napisati u rešenju i te posebne delove i sada ga u rgz nisu upisali sprat kao da je ozakonjen nego su napisali da je i dalje bez vlasnika. Molim vas recite mi kako sada da dopunim to tj.da upišem i te posebne delove da bi ga upisali. Da li da radim rešenje o ispravci tehničke greške u rešenju ili koju drugu formu da iskoristim da bi se zadovoljio zakon?
U slučaju da ste, postupajući po zahtevu stranke, doneli rešenje kojim ste odlučili samo o delu zahteva stranke, možete doneti dopunsko rešenje na osnovu odredaba člana 139. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 18/2016, 95/2018 – autentično tumačenje i 2/2023 – odluka US), kojim je propisano da kad rešenjem nije odlučeno o svim pitanjima organ može, na zahtev stranke ili po službenoj dužnosti, doneti rešenje o pitanjima o kojima nije odlučeno (dopunsko rešenje). Ovo rešenje smatra se samostalnim rešenjem, prema odredbama člana 139. stav 6.
Ako je predmet već dovoljno raspravljen, dopunsko rešenje se može doneti bez sprovođenja posebnog ispitnog postupka.
U primeru koji ste naveli nema osnova za donošenje rešenja kojim se ispravlja tehnička greška u rešenju, jer je odredbama člana 144. Zakona o opštem upravnom postupku propisano da organ uvek može da ispravi svoje rešenje ili njegove overene prepise i ukloni greške u imenima ili brojevima, pisanju ili računanju i druge očigledne netačnosti, što u vašem rešenju nije slučaj.
Краћа верзија: 1. Инвеститор (физичко лице) је, сходно члану 92. Закона о планирању и изградњи (ЗПИ) поднео ЈЛС иницијативу ради комплетног финансирања пројектовања и изградње недостајуће комуналне инфраструктуре неуређеног грађевинског земљишта - сервисне саобраћајнице у радној зони, у односу на које Општина нема интереса за уређивање. Да ли се Инвеститор, у наведеном случају, сходно члану 97. став 4. Закона о планирању и изградњи може ослободити обавезе плаћања доприноса за уређивање грађевинског земљишта, имајући у виду да општинском одлуком о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта није предвиђена могућност ослобађања инвеститора обавезе плаћања доприноса за уређивање грађевинског земљишта, односно да ли се у овом случају ЗПИ може директно применити? 2. Да ли је у горе наведеном случају, сходно члану 92. став 3. тачка 10. ЗПИ, потребно средство обезбеђења испуњења обавеза уговорних страна, имајући у виду да се ради о комплетном финансирању те да је износ доприноса 12 пута мањи од трошкова пројектовања и изградње? 3. Да ли и који орган ЈЛС треба да сагласност у вези прихватања иницијативе горе наведеног инвеститора? Иста питања само детаљније описано : Члан 92. Закона о планирању и изградњи предвића да грађевинско земљиште које није уређено у смислу овог закона, а налази се у обухвату планског документа на основу кога се могу издати локацијски услови, односно грађевинска дозвола, може се припремити, односно опремити и средствима физичких или правних лица. Лице из става 1. предметног члана ЗПИ подноси надлежном органу јединице локалне самоуправе, односно лицу из члана 94. овог закона, предлог о финансирању припремања, односно опремања грађевинског земљишта, по коме је надлежни орган дужан да поступи у року од 15 дана од дана пријема предлога. Лице А - инвеститор унутар радне зоне је поднео иницијативу у вези комплетног финаснирања пројектовања и изградње недостајуће комуналне инфраструктуре неуређеног грађевинског земљишта- сервисне саобраћајнице у радној зони. Надлежни орган, односно лице из члана 94. ЗПИ може са лицем закључити уговор о заједничком припремању, односно опремању грађевинског земљишта. Чланом 97. став 4. Закона о планирању и изградњи је предвиђена могућност да се износ доприноса за уређивање грађевинског земљишта умањи за трошкове инфраструктурног опремања грађевинског земљишта средствима инвеститора, на основу уговора закљученог у складу са чланом 92. овог закона. Допринос за уређивање грађевинског земљишта за објекат који би лице A изградило на сопственој парцели би се умањио за износ инфраструтктурног припремања, односно опремања грађевинског земљишта тј. изградње сервисне саобраћајнице на јавној површини. Kалкулације показују да би допринос за уређивање грађевинског земљишта износио 459,635.00 динара док је износ за израду техничке документације и изградњу сервисног пута вишеструко већи у односу на накнаду за уређивање грађевинског земљишта и износи цца. 5,420,000.00 дин. Скупштина општине је године 2015-те донела Одлуку о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта, у којој горе неведена могућност није предвиђена тј. Одлука не предвиђа могућност ослобађања инвеститора за предметни допринос. Имајући у виду чињеницу да Закон има вишу правну снагу у односу на Одлуку ЈЛС (Одлука није подлегла изменама и допунама те у овом делу није у сагласности са новијим изменама и допунама Закона о планирању и изградњи), да ли се у односу на конкретан случај може директно позвати на Законске одредбе и према горе наведеном ослободити лице А од плаћања предметног доприноса? ЈЛС није заинтересована да из сопствених средстава у овом тренутку изгради или суфинансира предметну сервисну саобраћајницу, те је горе поменуто лице спремно да у потпуности сноси трошкове пројектовања и изградње недостајуће инфраструктуре. У овом контексту члан 92. став 3. тачка 10.- „средство обезбеђења испуњења обевеза уговорних страна“ губи смисао. На основу горе наведеног, наше питење је следеће: Да ли је у овом случају потребно средство обезбеђења(?), имајући у виду чињеницу да у овом правном послу једини интерес има лице А (исходовање употребне дозволе за објекат на својој парцели, коју неће моћи добити без изградње недостајуће инфраструктуре.) Да ли треба и који орган ЈЛС треба да да сагласост у вези прихватања иницијативе лица А? ( Сходно члану 4. Одлуке о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта Општина је послове уређивања грађевинског земљишта и обрачун доприноса за уређивање грађевинског земљишта поверила Јавном предузећу, док се наплата доприноса за уређивање грађевинског земљишта врши од стране Општинске управе. Председник Општине својим посебним актом утврђује задатке, вршиоце задатака и рокове за извршење задатака у поступку обрачуна и наплате доприноса за уређивање грађевинског земљишта).
Имајући у виду да је општинска Одлука о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта донета 2015. и да не предвиђа могућност да инвеститор који сопственим средствима у смислу члана 92. Закона о планирању и изградњи планира да изгради недостајућу инфраструктуру на неуређеном грађевинском земљишту, то нема сметњи за директну примену члана 97. став 4. Закона о планирању и изградњи, уколико инвеститор има издате Локацијске услове за изградњу планираног објекта.
У постављеном питању није наведено да ли је инвеститор прибавио Локацијске услове за изградњу планираног објекта нити је наведено о којој врсти објекта се ради. Напомињемо да је у члану 97. став 7. Закона наведено да умањење доприноса по основу комуналног опремања није могуће уколико се ради о објектима станоградње.
У конкретној ситуацији, одлуку да се приступи комуналном опремању овог неуређеног грађевинског земљишта средствима инвеститора, којом ће се овластити председник општине да са инвеститором закључи уговор о комуналном опремању тог грађевиснког земљишта, треба да донесе скупштина општине, јер се ради о једној врсти располагања средствима у јавној својини.
У преамбули одлуке треба се позвати, између осталог, и на члан 92. и 97. став 4. Закона о планирању и изградњи а у образложењу скупштинске одлуке навести да је предметно земљиште неуређено, да није предвиђено за опремање годишњим Планом уређивања грађевинског земљишта, те да општина не располаже средствима за комунално опремање, али како се ради о радној зони у којој ће изградњом комуналне инфраструктуре и остали корисници радне зоне имати интереса, па и сама општина, да се дозвољава у целости умањење доприноса за уређивање грађевинског земљишта за објекат за који су подносиоцу захтева издати Локацијски услови. Такође, у образложење треба навести и да се ради о великим новчаним средствима која се улажу од стране тог лица у комунално опремање, те да је допринос за изградњу планираног објекта вишеструко мањи у односу на средства која се улажу у опремање.
Како Закон предвиђа обавезно полагање средства обезбеђења, а у овом случају се мора ићи на директну примену Закона, те како се ради о објекту јавне намене општина има непосредан интерес да се тај објекат изгради квалитетно и у складу са свим прихваћеним стандардима (гаранција за добро извршење посла и у уговореном року), те се инвеститор не може ослободити обавезе полагања средства обезбеђења за добро извршење посла и у уговореном року. Осим тога, општина треба да обавеже инвеститора и да преда и друго средство обзебеђења након завршетка изградње - средство обезбеђења за отклањање неправилности у гарантном року (2 године).
Након доношења скупштинске одлуке, са инвеститором се закључује уговор у којем се утврђују све напред наведене обавезе и уговара рок у којем ће се завршити изградња сервисне саобраћајнице, лице које је испред општине овлашћено за вршење надзора у току изградње и обавеза полагања средстава обезбеђења.
Сви акти којима се одобрава изградња у овом случају гласе на општину и након завршетка изградње врши се примопредаја са општином.