Pitanja i odgovori
Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Da li je za uredan predlog za eksproprijaciju neophodno da podnosilac predloga tj. korisnik eksproprijacije dostavi Rešenje Vlade kojim je utvrđen javni interes za eksproprijaciju predmetne nepokretnosti ili se smatra da je javni interes utvrđen pozivanjem podnosilaca predloga na odredbe člana 74. Zakona o putevima („Sl. glasnik RS“ br. 41/2018 i 95/2018 – dr. zakon)?
Kod izgradnje saobraćajnih infrastrukturnih objekata potrebno da korisnik eksproprijacije dostavi rešenje Vlade RS kojim je utvrđen javni interes ili je dovoljno da se pozove na odredbe člana 74. Zakona o putevima ("Sl. glasnik RS", br. 41/18 i 95/18) dajemo sledeći odgovor:
Postupci eksproprijacije, kao postupci od javnog interesa regulisani su Zakonom o eksproprijaciji koji je donet još 1995. godine. Poslednje značajnije izmene ovog zakona bile su tokom 2009. godine. Od tada pa do danas Zakon o eksproprijaciji nije značajnije noveliran, ali su se postupci eksproprijacije da kažemo u međuvremenu delimično izmenili novim zakonima koji su donošeni (Zakon o energetici, Zakon o putevima, i drugi posebni tzv. lex specialis zakoni).
Imajući u vidu da je članom 2. Zakona o eksproprijaciji propisano da se javni interes utvrđuje zakonom, ili odlukom Vlade (postupak po članu 20. Zakona o eksproprijaciji), ovako alternativno postavljeno utvrđivanje javnog interesa dalo je mogućnost da se javni interes utvrđuje pored odluke Vlade i zakonom.
Tako je i donet Zakon o putevima ("Sl. glasnik RS, br. 41/18), koji u članu 74. upravo utvrđuje javni interes, dakle zakonom se utvrđuje javni interes za eksproprijaciju, administrativni prenos i nepotpunu eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje, rekonstrukcije i održavanja državnih puteva.
S tim u vezi, ako je u pitanju situacija kojom je zakonom utvrđen javni interes radi izgradnje objekta saobraćajne infrastrukture, gde je korisnik RS a podnosilac predloga neko javno preduzeće ili društvo kapitala čiji je osnivač RS, u tom slučaju se ne zahteva od predlagača rešenje o utvrđenom javnom interesu, jer je javni interes utvrđen zakonom.
Postupak eksproprijacije se dalje vodi prema odredbama Zakona o eksproprijaciji.
Ministarstvo zaštite životne sredine stava je da udruženje nije obveznik plaćanja predmetne naknade osim u slučaju da obavljanjem delatnosti ostvaruje prihod (a o čemu je dužan da sačinjava i dostavlja redovne finansijske izveštaje), pri čemu utvrđeni iznos naknade za plaćanje ne može biti veći od 0,4% godišnjeg prihoda obveznika naknade u godini koja prethodi godini za koju se vrši utvrđivanje naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine (član 2. stav 6. Uredbe). Da li je obveznik eko naknade i udruženje koje ostvaruje prihod isključivo po osnovu donacija (a ne od prodaje roba i usluga)?
Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara propisano je da naknadu za zaštitu i unapređivanje životne sredine plaćaju pravna lica i preduzetnici.
Uredbom o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu su propisani kriterijumi za plaćanje naknade, pa je za plaćanje nakade neophodno da pravno lice ili preduzetnik ispunjava sledeće
uslove:
- Da ima pretežnu šifru delatnosti registrovanu u APR ili delatnost od koje ostvaruju najviše prihode;
- Da se njegova pretežna delatnost nalazi pobrojana u Prilogu Uredbe;
- Da se poslovne knjige vode po Zakonu o računovodstvu i da se razvrstava u skladu sa ovim zakonom na mikro, malo, srednje ili veliko pravno lice;
- Da ima prihod ostvaren u prethodnoj godini, jer je uslov iz zakona da naknada ne može biti veća od 0,4% tog prihoda.
Prema Uredbi o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu, obveznici naknade su pravna lica i preduzetnici koji obavljaju aktivnosti koje utiču na životnu sredinu u okviru svoje pretežne delatnosti.
Prema Zakonu o udruženjima, član 4, udruženje stiče status pravnog lica danom upisa u registar. Registar udruženja vodi APR, shodno članu 26. Zakona.
Prema tome, udruženja građana su pravna lica i samim tim su obveznici naknade prema Zakonu o naknadama za korišćenje javnih dobara.
Registrovana udruženja imaju svoj PIB i pretežnu šifru delatnosti.
Prema Zakonu o računovodstvu, udruženja građana imaju obavezu vođenja poslovnih knjiga, kao i sačinjavanje i podnošenje finansijskih izveštaja. To dalje znači da imaju podatak o razvrstanju, podatak o ostvarenom prihodu u prethodnoj godini koji je neophodan za utvrđivanje naknade.
Naime, U Prilogu Uredbe, kao delatnosti koje imaju mali negativan uticaj na životnu sredinu, pobrojane su između ostalog i uslužne delatnosti u koje spada i delatnost udruženja, a u redovnom godišnjem finansijskom izveštaju ovih pravnih lica, u bilansu uspeha u poslovne prihode, između ostalog, spadaju i prihodi od donacija, dotacija, subvencija i sl. ( redni broj 64. bilansa uspeha ).
U tom smislu, smatramo da sva udruženja jesu obveznici naknade za zaštitu i unapređivanje životne sredine, jer nijednom zakonskom odredbom nisu izuzeti. Dakle, udruženja ispunjavaju sve propisane uslove da podnesu prijavu, pri čemu naknadu plaćaju udruženja koja obavljanjem delatnosti ostvaruju poslovni prihod (što je podatak iskazan u finansijskom izveštaju u bilansu uspeha u delu A. Poslovni prihodi), dok se onima čiji je poslovni prihod nula dinara, donosi rešenje kojim se utvrđuje naknada u iznosu nula dinara.
Da li se komunalna taksa za isticanje firme naplaćuje posebno za svaki objekat oporezivanja na teritoriji jedne lokalne samouprave? Konkretno, u pitanju je više kladionica koje se nalaze na različitim lokacijama, zonama na teritoriji jedne LS, a u vlasništvu su istog pravnog lica. Ima li primer takvih rešenja od LPA i ako mogu da se dostave?
U skladu sa Mišljenjem Ministarstva finansija pod brojem 011-00-00643/2015-03 od 11. januara 2016. godine, u stavu 2 . navedeno je da je članom 16. i 17. Zakona o finansiranju lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“ br.62/06, 47/11, 93/12, 99/13 i 125/14-usklađeni din.iznosi) propisano da je firma svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost, a da jedinica lokalne samouprave može utvrditi lokalne komunalne takse u različitoj visini zavisno od delatnosti, površine i tehničko-upotrebnih karakteristika objekta, veličine pravnog lica u smislu zakona kojim se uređuje računovodstvo i po delovima teritorije, odnosno zonama u kojima se nalaze objekti, predmeti ili vrše usluge za koje se plaćaju takse.
U skladu sa stavom 3. istog mišljenja navedeno je da je članom 18. Zakona propisano da se aktom skupštine jedinice lokalne samouprave kojim se uvodi lokalana komunalna taksa, utvrđuju obveznici, visina, olakšice, rokovi i način plaćanja lokalne komunalne takse, a Odlukama o lokalnim komunalnim taksama koje donose jedinice lokalne samouprave propisuju se iznosi firmarine za jedan istaknuti naziv koji upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost. U članu 4. Mišljenja navedeno je da u skladu sa članom 16. Zakona, pravno lice za svaku firmu istaknutu van poslovnog objekta, odnosno koje ima više od jedne poslovne jedinice/objekta plaća posebno za svaku poslovnu jedinicu/objekat lokalnu komunalnu taksu za isticanje firme na poslovnom prostoru najviše do iznosa propisanog u članu 15a Zakona. Navedena odredba nedvosmisleno upućuje na obavezu pravnog ili fizičkog lica, kao obveznika, da firmarinu plaća za svaku poslovnu jedinicu (proizvodni pogon i drugi poslovni prostor u kojem obavlja registrovanu delatnost van sedišta) najviše do iznosa propisanog ovim zakonom.
U skladu sa članom 11. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/02...144/20) - mišljenja Ministarstva finansija o primeni konkretnih propisa, u cilju obezbeđenja jedinstvenog sprovođenja propisa, obavezujuća su za postupanje lokalne poreske administracije kao organa jedinice lokalne samouprave koji utvrđuje lokalnu komunalnu taksu.
Shodno navedenom, ako poreski obveznik obavlja delatnost na više lokacija, u obavezi je da plaća taksu za isticanje firme za svaku lokaciju posebno.
Da li odluku o isknjižavanju/uknjižavanju imovine (prenos knjigovodstvene evidencije o nepokretnostima koje se vode o poslovnim knjigama korisnika u poslovne knjige osnivača) donosi Predsednik opštine ili Skupština opštine?
Kod postupka uknjižavanja/isknjižavanja imovine primenjuje se isti način postupanja kao kod raspolaganja ili sticanja imovine opštine.
Naime, ko je organ koji je nadležan za pribavljanje/otuđenje imovine iz javne svojine opštine propisano je u Statutu opštine. Isti organ je nadležan da donese i odluku da se neka imovina uknjiži/isknjiži iz poslovnih knjiga.
Da bi se imovina koja se vodi u poslovnim knjigama korisnika unela u poslovne knjige osnivača, potrebno je da najpre rukovodilac korisnika donese odluku o isknjižavanju iz svoje poslovne evidencije, kako bi nakon toga Statutom određen nadležni organ osnivača doneo odluku o uknjižavanju u evidenciju osnivača.
Dakle, pre bilo kakve radnje potrebno je da se proveri ko je nadležan organ po Statutu vaše opštine za pitanja raspolaganja/pribavljanja u javnu svojinu.
Opštini su odobrena sredstva po konkursu ministarstva za nabavku opreme/osnovno sredstvo i projektne dokumentacije za potrebe drugog subjekta (ustanove, verske organizacije i sl. čiji osnovač nije Opština). Postupak nabavke pomenute opreme će se sprovesti u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama. Kako i na koji način, knjigovodstveno (akt, rešenje i sl), Opština može pomenuta sredstva (opremu, osnovno sredstvo) preneti u vlasništvo subjekta za čije potrebe se oprema nabavlja? Plaćanje će se vršiti sa ekonomske klasifikacije 511 i 512.
U slučaju da opština sama sprovodi postupak nabavke pomenute opreme takva nabavka se vodi na osnovna sredstva u pripremi. Opština nakon sprovedenog postupka nabavke može takva sredstva da da na korišćenje ili u trajno vlasništvo ukoliko je tako predviđeno samim projektom na osnovu kojeg je opština i dobila sredstva za nabavku opreme, tj. ako je krajnji korisnik već opredeljen projektom.
Takođe, potrebno je da se vidi u Statutu opštine koji organ je nadležan za donošenje takve odluke, uglavnom je to Skupština opštine.
Nakon donošenja odluke od strane nadležnog organa, opština može da zaključi ugovor o prenosu opreme krajnjem korisniku.
Da li postoji osnov da jedinica lokalne samouprave operatoru (delatnost: kablovske telekomunikacije) naplaćuje lokalnu komunalnu taksu za isticanje firme na poslovnom prostoru, kada je firma istaknuta na baznoj stanici odnosno na poslovnom prostoru po baznoj stanici? Naime u Mišljenju Ministarstva finansija br. 434-06-00046/2011-06,od 16.11.2011. godine je data interpretacija shodno tada važećim odredbama Zakona o finansiranju lokalne samouprave (ZoFLS). Imajući u vidu da je ovo mišljenje iz 2011. godine, a posebno imajući u vidu odredbe važećeg ZoFLS čl. 16. i druge, postoji nedoumica u pogledu toga da li JLS može da utvrđuje predmetnu lokalnu komunalnu taksu.
U skladu sa članom 11. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik RS“, br. 80/02...144/20) mišljenja Ministarstva finansija o primeni konkretnih propisa, u cilju obezbeđenja jedinstvenog sprovođenja propisa, obavezujuća su za postupanje lokalne poreske administracije kao organa jedinice lokalne samouprave koji utvrđuje lokalnu komunalnu taksu primenom tog zakona.
Mišljenje Ministarstva finansija broj 434-06-00046/2011-06 od 16.11.2011. godine, poziva se na odredbe člana 15. i 16. Zakona o finansiranju lokalne samouprave ("sl. glasnik RS", BR. 62/06 i 47/11), kao i odredbe člana 4. Zakona o elektronskim komunikacijama ("Sl. glasnik RS", br. 44/10).
Članom 15. Zakona o finansiranju lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 62/06...126/20 - uskl. din. iznosi), koji se sada primenjuje propisano je da se lokalna komunalna taksa može uvoditi, između ostalog, za isticanje firme na poslovnom prostoru, dok je odredba ovog člana koja se odnosi na isticanje i ispisivanje firme van poslovnog prostora brisana.
Članom 16. istog zakona propisano je da je firma, u smislu ovog zakona, svaki istaknuti naziv ili ime koje upućuje na to da pravno ili fizičko lice obavlja određenu delatnost. Navedene odredbe su iste kao i u zakonu koji se primenjivao 2011. godine, kada je izdato Mišljenje Ministarstva finansija.
Odredbe člana 4. Zakona o elektronskim komunikacijama ("Sl. glasnik RS", br. 44/10, ..., 95/18-dr. zakon), koji se sada primenjuje ne razlikuju se od odredbi člana 4. tog zakona koje su navedene u Mišljenju Ministarstva finansija iz 2011. godine.
Uzimajući u obzir da je predmetno mišljenje Ministarstva finansija dato pozivajući se na odredbe zakona koje se do danas nisu promenile, po našem mišljenju ne možemo reći da se predmetno mišljenje ne može i dalje koristiti. Pri tom napominjemo da nemamo saznanja da li je nakon toga izdato drugačije mišljenje na ovu temu, što nije isključeno, uzimajući u obzir da pojam "poslovni prostor" koji se koristi u Zakonu o finansiranju lokalne samouprave nigde nije precizno definisan niti se može iz bilo kog propisa tačno znati šta jeste a šta nije poslovni prostor.
Takođe, sud prilikom odlučivanja ne uzima u obzir mišljenja Ministarstva finansija kao obavezujuća.
Za konačan stav i potvrđivanje predmetnog mišljenja preporučujemo obraćanje Ministarstvu finansija, koje je jedino nadležno za to.
Elektroprivreda Srbije obratila se Opštinskoj upravi za zahtevom za ustanovljenje službenosti a radi izgradnje trafostanice jačine 10kw na parceli u javnoj svojini opštine. Da li je službenost podobno pravo za izgradnju? Ukoliko nije, u kom postupku bi trebalo da se rešava po zahtevu? Da li je EPS u obavezi da plaća službenost kada se radi o zemljištu u javnoj svojini?
Najpre je neophodno sagledati nekoliko propisa koji regulišu ovu oblast. Tu su pre svih Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o eksproprijaciji, Zakon o javnoj svojini, kao i Zakon o energetici.
Naime, pitanje koje se odnosi na “podobno pravo za izgradnju” pretpostavka je da se misli na odgovarajuće pravo na zemljištu za izdavanje građevinske dozvole za izgradnju objekta trafostanice. Članom 135. Zakona o planiranju i izgradnji pod odgovarajućim pravom na zemljištu smatra se pravo svojine ili pravo zakupa na zemljištu u javnoj svojini, odnosno drugo pravo propisano zakonom. U ta druga prava propisana zakonom ulazi i pravo službenosti ustanovljeno u skladu sa zakonom, a na osnovu zaključnog ugovora za izgradnju objekata linijske infrastrukture (stav 4. istog člana Zakona). S tim u vezi ako je pitanje da li se pravo službenosti može smatrati odgovarajućim pravom u smislu Zakona o planiranju i izgradnji da bi se izdala građevinska dozvola, odgovor je da može ukoliko se grade objekti linijske infrastrukture i ukoliko je zaključen odgovarajući ugovor o pravu službenosti.
Kod drugog pitanja neophodno je da posmatramo dva propisa.
Sa jedne strane tu je Zakon o energetici koji propisuje u članu 218. stav 6. da operateri sistema električne energije nemaju obavezu plaćanja naknade za službenost na zemljištu koje je u javnoj svojini. Međutim, ovde se postavlja pitanje da li dovoljno utvrditi službenost ako se radi o izgradnji objekta trafostanice koji objekat je trajnog karaktera, kao i kakva je sudbina ostalog zemljišta u javnoj svojini po pitanju daljeg održavanja predmetnog dalekovoda.
Zaključak je da, imajući u vidu vrstu objekta koji se gradi, smatramo da ustanovljenje službenosti nije dovoljno, već treba sprovesti postupak eksproprijacije/administrativnog prenosa sa jednog na drugog titulara javne svojine, gde jedinici lokalne samouprave pripada pravo na naknadu ukoliko u postupku dokaže da je zemljište stečeno teretnim pravnim poslom.
Za sva zvanična tumačenja propisa preporučujemo obraćanje resornim ministarstvima.
Da li naručilac može da, putem postupka javne nabavke poštujući važeći Zakon o javnim nabavkama, nabaviti uslugu besplatnog prevoza učenika i povlašćenih kategorija stanovništva (penzioneri, učenici srednjih škola i sl.)?
Najpre ukazujemo da se dobra, usluge i radovi po pravilu nabavljaju od strane naručilaca (pa i jedinica lokalne samouprave) u postupku javne nabavke u skladu sa odredbama Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon).
Ipak, u vezi sa ovim pitanjem koje se odnosi na usluge prevoza treba imati u vidu da je članom 2. stav 3. tačka 5) Zakona o komunalnim delatnostima („Službeni glasnik RS“, br. 88/2011, 104/2016 i 95/2018) propisano da gradski i prigradski prevoz putnika spada u komunalne delatnosti, te da je članom 9. stav 7. ovog zakona propisano da se na postupak poveravanja obavljanja komunalne delatnosti čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta jedinice lokalne samouprave, odnosno čije se finansiranje obezbeđuje u celosti ili delimično naplatom naknade od korisnika komunalnih usluga, primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije.
Zakonom o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama („Službeni glasnik RS“, br. 88/2011, 15/2016 i 104/2016) propisane su obaveze koje javno telo mora da izvrši pre samog postupka dodele javnog ugovora (izrada predloga projekta javnog privatnog partnerstva i dr.), pri čemu se postupak za dodelu ugovora sprovodi najčešće u skladu sa odredbama Zakona, a u propisanim slučajevima i u skladu sa odredbama Zakona o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama.
U tom smislu, potrebno je utvrditi da li se usluge iz pitanja smatraju uslugama gradskog i prigradskog prevoza putnika.
Naime, ukoliko se ove usluge ne smatraju uslugama gradskog i prigradskog prevoza putnika, odnosno nisu komunalna delatnost, naručilac bi bio u obavezi da postupi u skladu sa odredbama Zakona, bez obaveze postupanja u skladu sa odredbama Zakona o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama. Navedeno bi se moglo po pravilu utvrditi za usluge prevoza učenika osnovnih i srednjih škola, koje spadaju u usluge posebnog linijskog prevoza putnika u smislu Zakona o prevozu putnika u drumskom saobraćaju („Službeni glasnik RS“, br. 68/2015, 41/2018, 44/2018 - dr. zakon, 83/2018, 31/2019 i 9/2020).
S druge strane, pretpostavka je da se u slučaju usluga prevoza povlašćenih kategorija stanovništva (penzioneri i dr.) radi o sastavnom delu linijskog prevoza putnika u tzv. redovnom saobraćaju, odnosno o uslugama gradskog i prigradskog prevoza putnika koje su jedna od komunalnih delatnosti u smislu Zakona o komunalnim delatnostima.
Ukoliko je ova pretpostavka tačna, prilikom organizovanja gradskog i prigradskog prevoza putnika, naručilac bi bio u obavezi da postupa u skladu sa odredbama Zakona, ali i Zakona o javnom privatnom partnerstvu i koncesijama.
Da li pokretanje postupka i zaključenje ugovora može (u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama) da se sprovede bez prenosa sredstava od strane Ministarstva, samo na osnovu rešenja o dodeli sredstava, a da se sredstva prenesu po zaključenom ugovoru sa dostavljanjem dokumentacije iz postupka javne nabavke?
Član 88. Zakona o javnim nabavkama reguliše donošenje plana javnih nabavki, pa je tako propisano da je naručilac dužan da donese godišnji plan javnih nabavki koji sadrži sledeće podatke:
1) predmet javne nabavke i CPV oznaku;
2) procenjenu vrednost javne nabavke;
3) vrstu postupka javne nabavke;
4) okvirno vreme pokretanja postupka.
Naručilac može da pokrene postupak javne nabavke ako je nabavka predviđena u godišnjem planu javnih nabavki.
Članom 91. ZJN regulisano je pokretanje postupka javne nabavke, pa je propisano da naručilac donosi odluku o sprovođenju postupka javne nabavke koja naročito sadrži podatke o predmetu javne nabavke, vrsti postupka i procenjenoj vrednosti javne nabavke ukupno i za svaku partiju posebno, kao i podatke o sastavu komisije za javnu nabavku, odnosno licu koje sprovodi postupak javne nabavke.
Tom odredbom je predviđeno da se postupak javne nabavke smatra pokrenutim slanjem na objavljivanje javnog poziva i drugih oglasa koji se koriste kao javni poziv, osim u slučaju pregovaračkog postupka bez objavljivanja javnog poziva kada se postupak smatra pokrenutim danom slanja poziva za podnošenje ponuda.
Postupak javne nabavke može biti pokrenut samo na osnovu Plana javnih nabavki, dakle bez raspoloživih sredstava u tom momentu. Treba voditi računa o Zakonu o budžetskom sistemu i odredbi čl. 54. kojom se reguliše preuzimanje obaveza.
Preporučujemo da se sa resornim ministarstvom proveri da li je moguće da se transfer sredstava izvrši pre zaključenog ugovora, npr. sa konačnošću odluke o dodeli ugovora, kako bi postojao osnov da se preuzme obaveza ugovorom o javnoj nabavci po osnovu Zakona o budžetskom sistemu.
Da li objekti upisani u katastru nepokretnosti kao zgrada komunalnih delatnosti ili zgrada vodoprivrede (-magacin, -garaža, -baždarnica, -portirnica, -radionica i sl.) predstavljaju deo komunalne mreže ili nepokretnosti iz člana 20. stav 2. Zakona o javnoj svojini? Da li postoji prepreka da navedeni objekti budu upisani u javnu svojinu JLS, a pritom imajući u vidu da je u katastru nepokretnosti kao imalac prava na navedenim objektima upisano Javno preduzeće čiji je osnivač JLS, kao vrsta prava upisana je svojina, a kao oblik svojine društvena? Da li je dovoljno, u ovom slučaju, u zahtevu za upis javne svojine u korist JLS, koji bi bio upućen katastru nepokretnosti pozvati se na član 72. Zakona o javnoj svojini ili je potrebno pribaviti i potvrdu Agencije za restituciju, ili je potrebno i neko uverenje Javnog preduzeća da navedeni objekti predstavljaju deo komunalne mreže?
Prema odredbama Zakona o javnoj svojini pod komunalnom mrežom se smatra komunalni vod sa pripacima, koji mogu biti podzemni (šahtovi, crpne stanice) i nadzemni.
Kod podnošenja zahteva katastru ne bi bilo suvišno nabaviti izjašnjenje JKP da vaši objekti predstavljaju celinu i deo jedinstvene komunalne mreže.
Iz razloga kompletiranja zahteva moguće da će tražiti potvrdu Agencije za restituciju tako da se i ona pribavlja u određenom roku, jer može da se desi da u izjašnjenju JKP ne stoji jasno da se takvi objekti smatraju delom komunalne mreže, posebno ako su izdvojeni i imaju neku drugu namenu.
Ukoliko se ispostavi da su objekti deo komunalne mreže, putem nadležnog pravobranioca podnosi se zahtev nadležnoj SKN za upis prava svojine lokalne samouprave saglasno članu 77a Zakona o javnoj svojini.
Doneta je Odluka o uvođenju samodoprinosa i skupljana novčana sredstva za određene namene i samodoprinos je istekao, a deo namene nije sproveden, utrošena su sredstva samo za jednu namenu koja je bila predviđena Odlukom a sa drugom se nije ni počelo. Posto je samodoprinos istekao, a sredstva su namenska, da li se i na koji način može promeniti namena samodoprinosa i preusmeriti sredstva za neku drugu namenu?
Zakonom o budžetskom sistemu ("Sl. glasnik RS", br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019 i 149/2020) u članu 2. tačka 15) definisano je da su namenski prihodi i primanja, javni prihodi, odnosno primanja čije je korišćenje i namena utvrđena ugovorom o donaciji, kreditu, odnosno zajmu, kao i sredstva samodoprinosa čija se namena utvrđuje odlukom jedinice lokalne samouprave.
Članom 20. stav 1. Zakona o finansiranju lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 62/2006, 47/2011, 93/2012, 99/2013 - usklađeni din. izn., 125/2014 - usklađeni din. izn., 95/2015 - usklađeni din. izn., 83/2016, 91/2016 - usklađeni din. izn., 104/2016 - dr. zakon, 96/2017 - usklađeni din. izn., 89/2018 - usklađeni din. izn., 95/2018 - dr. zakon, 86/2019 - usklađeni din. izn. i 126/2020 - usklađeni din. izn.) propisano je da odluku o uvođenju samodoprinosa građani donose referendumom, u skladu sa propisima kojima je uređen postupak neposrednog izjašnjavanja građana, ako ovim zakonom nije drugačije određeno.
Dalje, članom 21. ovog zakona, propisana je sadržina odluke o uvođenju samodoprinosa, odnosno propisano je da ova odluka treba da sadrži podatke koji se odnose na:
- potrebe, odnosno namene za koje se sredstva prikupljaju;
- područje na kome se sredstva prikupljaju;
- vreme za koje se sredstva prikupljaju;
- ukupan iznos sredstava koja se prikupljaju;
- obveznike, način i rokove izvršavanja samodoprinosa, kao i lica koja se oslobađaju te obaveze;
- visinu samodoprinosa (osnovica, proporcionalna stopa i dr.);
- način vođenja evidencije o sredstvima;
- iznos i jedinicu mere preračunavanja kada se samodoprinos izražava u radu, prevozničkim i drugim uslugama;
- način ostvarivanja nadzora građana u namenskom korišćenju sredstava;
- način vraćanja sredstava koja se ostvare iznad iznosa koji je odlukom određen.
Članom 31. ovog zakona propisano je da su novčana sredstva koja se prikupljaju na osnovu odluke o samodoprinosu, prihod budžeta jedinice lokalne samouprave i strogo su namenskog karaktera.
Dakle, na osnovu svega napred navedenog može se zaključiti da se sredstva koja su ostvarena po osnovu odluke o uvođenju samodoprinosa, mogu trošiti samo u skladu sa ovom odlukom, odnosno mogu se trošiti isključivo za namene za koje su i prikupljena. Činjenica da je isteklo vreme za koje se sredstva prikupljaju, ne daje mogućnost pre-namene neutrošenih sredstava i preusmeravanja istih za neku drugu namenu, obzirom da je zakonodavac propisao da su ova sredstva strogo namenskog karaktera.
Da li opština može istu uslugu da ustupi Centru za socijalni rad kao partneru na projektu bez raspisivanja postupka javne nabavke, ili je ipak neophodno da se za nabavku te usluge primeni postupak nabavke u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama?
Zakonom o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon), u članu 27. stav 1. tačka 2), propisano je da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na nabavku društvenih i drugih posebnih usluga iz člana 75. ovog zakona čija je procenjena vrednost manja od 15.000.000 dinara kada nabavku sprovodi javni naručilac.
Članom 75. stav 1. Zakona propisano je da su društvene i druge posebne usluge navedene u Prilogu 7. ovog Zakona. Prilogom 7 su obuhvaćene usluge socijalne zaštite, pa i usluga pomoći u kući.
Dakle, ukoliko procenjena vrednost usluga pomoći u kući i drugih srodnih usluga na godišnjem nivou nije veća od navedenog iznosa, naručilac nije dužan da primeni odredbe Zakona, već može nabavku sprovesti primenom internog (posebnog) akta o javnim nabavkama, koji je donet primenom odredbe člana 49. stav 2. Zakona. (Napominjemo, da je SKGO izradila modele internog akta za naručioce u JLS koje možete preuzeti sa naše veb stranice i prilagoditi potrebama Vaše JLS).
S druge strane, ukoliko je procenjena vrednost jednaka ili veća od propisanog iznosa, po pravilu se primenjuju odredbe Zakona.
Izuzetak od obaveze primene odredaba Zakona propisuje Zakon o socijalnoj zaštiti (član 64.), kojim je propisano da usluge mogu obezbediti i ustanove socijalne zaštite koje je osnovala Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave. Ipak, treba imati u vidu da ovakva ustanova može pružati navedene usluge samo (u okviru svoje posebne organizacione jedinice za pružanje usluga) ukoliko podnese zahtev ministarstvu nadležnom za socijalna pitanja i dobije licencu za pružanje usluge socijalne zaštite za koju je i podnelo zahtev.
Dakle, kako sto u dopuni pitanja i naveli, u skladu sa članom 122. Zakona o socijalnoj zaštiti „Centar za socijalni rad pruža usluge procene i planiranja, a druge usluge socijalne zaštite može pružati samo u okviru svoje posebne organizacione jedinice, ako dobije licencu za pružanje određene usluge i ako u lokalnoj zajednici nema drugog ovlašćenog pružaoca usluge socijalne zaštite“. Istim članom propisano je da „Stručni radnik centra za socijalni rad koji je raspoređen na radno mesto na kom se obavljaju poslovi javnih ovlašćenja ne može u radno vreme da radi na pružanju usluga koje po ovom zakonu obezbeđuje jedinica lokalne samouprave.”
Po pravilu potrebno je da ponuđač ima dozvolu odnosno licencu u momentu podnošenja ponude. Međutim, novim Zakonom o javnim nabavkama, ostavljena je mogućnost da se dozvola pribavi do dana donošenja odluke u postupku ili zaključenja ugovora.
Na kraju, ukazujemo da u situaciji u kojoj Centar za socijalni rad ne bi imao potrebnu licencu nadležnog ministarstva, a procenjena vrednost usluga na godišnjem nivou jeste jednaka ili veća od propisanog iznosa, naručilac putem postupka javne nabavke može obezbediti ponude licenciranih pružalaca usluga koji bi uslugu pružali i u jedinici lokalne samouprave.