Pitanja i odgovori

Zbog obima zadataka i poslova, kao i ovlašćenja koja Savet za zdravlje ima prema Zakonu o javnom zdravlju, iako je praksa različita u opštinama, gradovima i gradskim opštinama, mišljenja smo da, je u skladu sa Zakonom o lokalnoj samoupravi, Savet za zdravlje posebno radno  telo skupštine, te ga shodno formira odnosno obrazuje Skupština gardske opštine. 

U skladu sa članom 50. stav 3. Zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju („Sl. glasnik  RS“, br. 18/2010, 101/2017, 113/2017 – dr.zakon, 95/2018 - dr. zakon, 10/2019, 86/2019 – dr. zakon, 157/2020 – dr.zakon , 123/2021 - dr. zakon i  129/2021) propisano je da roditelj odnosno drugi zakonski zastupnik deteta ne učestvuje u obezbeđivanju sredstava za ostvarivanje delatnosti predškolske ustanove u celodnevnom ili poludnevnom boravku u slučaju kada su deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ili deca iz materijalno ugroženih porodica. Zakonski osnov za ovu odluku predstavlja član 35. Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom („Sl. glasnik  RS“, br. 113/2017, 50/2018, 46/2021 – odluka US, 51/2021 – odluka US, 53/2021 – odluka US, 66/2021 i 130/2021) koji propisuje da deca predškolskog uzrasta sa smetnjama u razvoju i invaliditetom imaju pravo na naknadu troškova boravka u predškolskoj ustanovi.

S obzirom da interresorna komisija može u svom mišljenju da preporuči ostvarivanje subvencija za pohađanje programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja za decu sa smetnjama u razvoju i invaliditetom smatramo da je dovoljno da na osnovu prvog mišljenja roditelj može da ostvari pravo na subvenciju bez podnošenja ponovnog zahteva. 

Subvencija se ne može ostvariti ukoliko je za to dete ostvareno pravo na naknadu zarade za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta, i u tom smislu potrebno je da interresorna komisija prati realizaciju i ostalih preporučenih mera.

Član 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS“, br. 25/2019) propisuje postupak prenosa osnivačkih prava, rokove i radnje koje je potrebno sprovesti u ovom postupku. U tom smislu, načela prenosa su regulisana stavovima 1 do 4, dok stavovi 5 do 12 regulišu finansijski aspekt prenosa i obaveze aktera – zdravstvenih ustanova i osnivača JLS, odnosno Republike Srbije kao preuzimaoca osnivačkih prava. Stav 5. glasi:

„Za zdravstvenu ustanovu u javnoj svojini za koju se u postupku kontrole iz stava 4. ovog člana utvrdi da je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom po propisima koji su bili na snazi do dana stupanja na snagu ovog zakona, dužna je da kao solidarni dužnik u svom budžetu obezbedi sredstva za izvršavanje obaveza zdravstvene ustanove prema poveriocima koje su preuzete i koje nisu plaćene do dana stupanja na snagu ovog zakona, odnosno do dana preuzimanja osnivačkih prava nad zdravstvenom ustanovom od strane Republike Srbije, odnosno autonomne pokrajine, i da započne sa plaćanjem obaveza prema poveriocima u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, a ukoliko se plaćanje vrši u više mesečnih rata, da plaćanje prema poveriocima u celini izvrši najkasnije do 31. decembra 2021. godine.“

Dakle zakonodavac je predvideo obavezu izmirenja dugovanja za zdravstvene ustanove koje su u skladu sa zakonskim propisima prezadužene i u tom smislu uredio dinamiku i način izmirenja neizmirenih obaveza za ovu kategoriju zdravstvenih ustanova, a na teret JLS kao osnivača. Stavom 6. je predviđena mogućnost da se u slučaju nedostatka sredstava odlukom Vlade odobri obezbeđenje nedostajućeg iznosa. Ovaj izuzetak se odnosi isključivo na ustanove koje su prezadužene.

Zakonodavac je regulisao i pitanje odgovornosti za obaveze u periodu prenosa osnivačkih prava i to tako što u stavu 7. propisuje da za ove obaveze solidarno odgovara jedinica lokalne samouprave koja vrši osnivačka prava na dan stupanja na snagu zakona. Stavom 8. zakonodavac ograničava ustanovama kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, odnosno preteća nesposobnost plaćanja, odnosno prezaduženost pod uslovima propisanim zakonom kojim se uređuje stečaj, pravo da preuzimaju nove obaveze od dobavljača, do momenta dok se ne obezbedi izvršavanje ranije preuzetih i dospelih obaveza, na način kako je to uređeno članom 262. Zakona.

Zaključak je da se stavovi 5, 6. i 7. odnose na kategoriju zdravstvenih ustanova kod kojih je nastupila trajnija nesposobnost plaćanja, preteća nesposobnost plaćanja ili prezaduženost.

Što se tiče obaveza JLS prema zdravstvenim ustanovama koje ne spadaju u napred navedene kategorije one su regulisane na sledeći način:

Stav 10. člana 262. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisuje da je: 

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva za vršenje osnivačkih prava nad zdravstvenim ustanovama čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, radi izvršavanja obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.“

Stav 11. propisuje:

„Jedinica lokalne samouprave dužna je da obezbedi sredstva i za izvršavanje obaveza prema poveriocima zdravstvenih ustanova čiji je bila osnivač do preuzimanja osnivačkih prava iz stava 1. ovog člana, koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave, a koje zdravstvena ustanova ne može u celini ispuniti iz svojih sredstava, u skladu sa ovim zakonom.“

Formalno pravno postoji obaveza JLS da obezbedi sredstbva za izmirenje obaveza zdravstvenih ustanova po izvršnim sudskim odlukama, za obaveze koje se ne finansiraju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili na drugi način u skladu sa zakonom, a koje su nastale u periodu vršenja osnivačkih prava od strane jedinice lokalne samouprave.

Takođe, formalno pravno stoji i činjenica da je zdravstvena ustanova po osnovu odredbe čl. 144. i 145. Zakona o zdravstvenoj zaštiti bila obavezna da obračuna, fkaturiše i naplati troškove koji se navode kao osnov izvršnog potraživanja na teret RFZO. Ovo pitanje je regulisano odredbama članova 194.-196. Zakona o zdrvstvenom osiguranju i ugovorom Zdravstvene ustanove i RFZO.

Dakle, obaveza JLS da obezbedi sredstva za pokriće troškova zdrvstvene ustanove po osnovu izvršnih sudskih odluka postoji ukoliko su uspunjeni određeni uslovi. Ovakva obaveza je bezuslovna samo i jedino ako je u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona o zdravstvenom osiguranju utvrđeno da je u određenoj zdravstvenoj ustanovi nastupla prezaduženost, trajnija nesposobnost plaćanja ili preteća nesposobnost plaćanja. U svakom drugom slučaju obaveza JLS postoji samo ukoliko su ispunjeni propisani uslovi:

• prvi je da je obaveza u postupku propisanom stavom 4. člana 262. Zakona takva obaveza evidentirana u zakonskom roku od 45 dana;
• drugi je da se obaveza koja je predmet izvršne sudske odluke ne finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja ili drugih zakonom propisanih izvora;
• treći je da je obaveza nastala u peirodu kada je osnivačka prava nad zdravstvenom ustanovom vršila JLS;
• četvrti uslov je da je obaveza evidentirana u izveštajima zdravstvene ustanove, da je JLS kao osnivač bio upoznat sa određenom obavezom i da je bio u mogućnosti da planira sredstva za namirenje iste, odnosno da obavezu reguliše u skladu sa svojim mogućnostima i u rokovima propisanim Zakonom, putem poravnanja ili na drugi zakonom dopušten način.

Važno je razumeti da su u krajnjoj liniji u pitanju oblligacioni odnosi dva pravna entiteta koji su u jednom vremenskom periodu imali status povezanih lica u smislu Zakona. U tom pogledu naravno, kako procesno pravno, tako i materijalno pravno, nije bez značaja i sam sadržaj obaveze, odnosno sudske odluke i činjeničnog stanja koje je u postupku utvrđeno, naročito stoga što je vrsta troškova u vezi sa kojima je izvršna sudska odluka doneta takva da otvara mnoga pitanja u vezi sa postupanjem aktera radno pravnog odnosa koji je do spora doveo. 

Članom 3. stav. 1. tačka 2) Zakona o inspekcijskom nadzoru određeno je da je inspektor je službeno lice sa posebnim ovlašćenjima, obavezama i odgovornostima propisanim zakonom, koje ispunjava uslove za obavljanje inspekcijskog nadzora, vrši inspekcijski nadzor i uživa krivičnopravnu zaštitu propisanu zakonom. 

Članom 7. istog zakona propisano je da prema obliku, inspekcijski nadzor može biti terenski ili kancelarijski. Terenski inspekcijski nadzor vrši se izvan službenih prostorija inspekcije, na licu mesta i sastoji se od neposrednog uvida u zemljište, objekte, postrojenja, uređaje, prostorije, vozila i druga namenska prevozna sredstva, predmete, robu i druge predmete, akte i dokumentaciju nadziranog subjekta. Kancelarijski inspekcijski nadzor vrši se u službenim prostorijama inspekcije, uvidom u akte, podatke i dokumentaciju nadziranog subjekta.

Poslovi prosvetne inspekcije, propisani čl. 7-9. i čl. 13. i 14. Zakona o prosvetnoj inspekciji, kao poverene, obavlja opštinska odnosno gradska uprava. S tim u vezi, a u skladu sa odredbama Zakona o prosvetnoj inspekciji, prosvetni inspektor vrši inspekcijski nadzor nad radom ustanova predškolskog vaspitanja i obrazovanja i osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja; vrši inspekcijski nadzor nad radom ustanova za obrazovanje odraslih i javno priznatih organizatora aktivnosti; vrši inspekcijski nadzor nad radom centara za stručno usavršavanje; vrši inspekcijski nadzor nad neregistrovanim subjektima. 

Imajući u vidu, da se na vršenje inspekcijskog nadzora od strane prosvetnog inspektora primenjuju odredbe zakona kojima se uređuje inspekcijski nadzor, a posebno imajuću u vidu ovlašćenja i poslove koje ima i obavlja prosvetni inspektor na lokalnom nivou, mišljenja smo da je rad prosvetnih inspektora terenski.

Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, član 76. stav 1. propisuje: „Detetu i učeniku i odraslom kome je suled socijalne uskraćenosti, smetnji u razvoju, invaliditeta, teškoća u učenju, rizika od ranog napuštanja školovanja i drugih razloga potrebna dodatna podrška u obrazovanju i vaspitanju, ustanova obezbeđuje otklanjanje fizičkih i kumunikacijskih prepreka, prilagođavanje načna ostavrivanja školskog programa i izradu, donošenje i ostvarivanje individulanog obrazovnog plana.“ 

Procedura donošenja IOP-a je bliže uređena Pravilnikom o bližim uputstvima za utvrđivanje prava na individualni obrazovni plan, njegovu primenu i vrednovanje. U toj proceduri značajnu ulogu ima roditelj/zakoniti zastupnik  deteta. Procedura podrazumeva da je uspostavljena saradnja i izgrađeno poverenje između roditelja i škole, kao i da je roditelj član tima za dodatnu podršku učeniku i ima bitnu ulogu u planiranju i praćenju realizacije IOP-a. 

Za precizniji odgovor na pitanje nedostaju informacije koje su vezane za proceduru donošenja IOP-a koja je uređena čl. 5. Pravilnika, a nisu navedeni ni razlozi zbog kojih roditelj odbija da potpiše saglasnost za IOP2. Takođe, iz pitanja nije jasno da li je škola uputila zahtev IRK-u po službenoj dužnosti, da li se IRK u okviru svog Mišljenja saglasila da je IOP2 za ovog učenika adekvatna podrška, kao ni da li je roditelj potpisao Mišljenje IRK. 

U pitanju je navedeno da je škola postupila u skladu sa članom 8. stav 7. Pravilnika, koji treba aktivirati kao krajnju meru u sitaucijama kada su iscrpljeni svi raspoloživi mehanizmi i kada se nesaglašavanje roditelja sa predloženim IOP2 može tumačiti kao zanemarivanje deteta. 

Napominjemo da škola ne može da sprovodi IOP2 bez pribavljenog mišljenja IRK, kao ni bez saglasnosti roditelja. Istovremeno, prema čl. 76. ZOSOV-a, škola je u obavezi da učeniku pruža adekvatnu dodatnu podršku u nastavi i učenju, kao i da kontinuirano radi sa roditeljima na izgradnji zajedničkog razumevanja obrazovne situacije učenika, razvijnju poverenja i saradnje. 

Prosvetni inspektor bi, u okviru svog postupanja, mogao da utvrdi da li je škola poštovala proceduru donošenja IOP-a propisanu Pravilnikom i da u skladu sa tim naloži mere, a škola može da se obrati nadležnoj školskoj upravi i zatraži stručnu pomoć prosvetnih savetnika i/ili savetnika spoljnih saradnika za IO.

Usvajanje posebnih mera u okviru godišnjih planova ili programa rada obaveza je organa javne vlasti koji imaju više od 50 zaposlenih, što je izričito propisano u članu 16. stav 1. Zakona o rodnoj ravnopravnosti („Sl. glasnik RS“, br. 52/21). Imajući u vidu broj zaposlenih u upravi gradske opštine Kostolac, zaključujemo da ona nema obavezu da usvaja ove posebne mere. 

Mišljenje Stručne službe SKGO je da u duhu zakona o rodnoj ravnopravnosti, obavezu usvajanja plana upravljanja rizicima od povrede principa rodne ravnopravnosti, utvrđenu članom 19. Zakona, imaju i gradske opštine, nezavisno od broja zaposlenih. Plan upravljanja rizicima donosi načelnik/ca uprave gradske opštine. 

Obavezu obrazovanja tela za rodnu ravnopravnost, Komisije za rodnu ravnopravnost i Saveta za rodnu ravnopravnost, propisanu članom 63. Zakona, imaju i gradske opštine. Ne postoji pravilo da obrazovanje ovih tela u gradskim opštinama treba vremenski da sledi nakon što se tela za rodnu ravnopravnost obrazuju u gradu na čijoj su teritoriji formirane gradske opštine. Saglasno članu 73. stav 1. Zakona, obveznici obrazovanja tela za rodnu ravnopravnost koji u vreme stupanja na snagu Zakona o rodnoj ravnopravnosti nisu imali tela za rodnu ravnopravnost bili su dužni da ih obrazuju do novembra 2021. godine, odnosno šest meseci nakon donošenja zakona. 

Obaveza određivanja lica zaduženog za rodnu ravnopravnost uslovljena je brojem zaposlenih i radno angažovanih lica. Naime, ovoj obavezi podležu samo oni organi javne vlasti koji imaju više od 50 zaposlenih i radno angažovanih lica, što je propisano u članu 64. stav 1. Zakona. Imajući u vidu broj zaposlenih u upravi  gradske opštine Kostolac, ne postoji obaveza za gradsku opštinu da odredi lice zaduženo za rodnu ravnopravnost. 

Mišljenja smo da ne postoje prepreke da odbornice koje su do sada bile članice komisije za rodnu ravnopravnost, budu razrešene ove dužnosti i imenovane za članice saveta za rodnu ravnopravnost, kao predstavnice ustanova. 

S obzirom na to da je komisija za rodnu ravnopravnost stalno telo skupštine, kao opšteg predstavnika građana i građanki, a da je savet za rodnu ravnopravnost telo pri izvršnoj vlasti, da su njihov status i nadležnosti različiti, te da međusobno treba da sarađuju, jedno lice ne može istovremeno biti član/članica oba tela.

Zakon o rodnoj ravnopravnosti ne propisuje sastav i proceduru izbora konkretnih lica za članove/članice saveta za rodnu ravnopravnost, već instruktivnom normom samo upućuje da članovi/članice budu imenovana ili postavljena lica iz onih ustanova, organa i organizacija koje deluju u oblastima koja su od značaja za rodnu ravnopravnost i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja. Zato je potrebno da se u JLS u kojima nije obrazovan savet za rodnu ravnopravnost propisom koji donosi JLS regulisati način izbora članova/članica saveta, kao i nadležnosti i način rada saveta i formirati ovo telo. Prilikom regulisanja načina izbora članova/članica saveta, trebalo bi imati u vidu da savet nije „predstavničko telo“, već telo koje čine lica čiji je radni angažman vezan za oblasti koje su od značaja za rodnu ravnopravnost i suzbijanje rodno zasnovanog nasilja. To, međutim, ne znači , da je potrebno propisivati pravila kojima bi se regulisao način „prethodne provere stručnosti“ tih lica u oblasti rodne ravnopravnosti, niti je njihovu stručnost potrebno proveravati.

Članom 124. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl. glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018 - dr. zakon, 10/2019, 27/2018 - dr. zakon, 6/2020 i 129/2021), kojim se uređuje status direktora ustanova obuhvaćenih ovim zakonom, predviđeno je da organ upravljanja zaključuje sa direktorom ugovor o radu na određeno vreme. Ukoliko je za direktora imenovano lice iz reda zaposlenih u toj ustanovi, donosi se rešenje o njegovom premeštaju na radno mesto direktora koje po sili zakona zamenjuje odgovarajuće odredbe ugovora o radu. Ukoliko je direktor imenovan iz reda zaposlenih kod drugog poslodavca, ostvaruje pravo na mirovanje radnog odnosa na osnovu rešenja o imenovanju. Lice iz st. 2. i 3. ovog člana ima pravo da se nakon prestanka dužnosti direktora nakon prvog, odnosno drugog mandata vrati na poslove koje je obavljalo pre imenovanja za direktora ustanove. Ukoliko direktoru ustanove kome miruje radni odnos prestane dužnost zbog isteka mandata ili na lični zahtev tokom trećeg i svakog narednog mandata, raspoređuje se na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegovog obrazovanja. Ako nema odgovarajućih poslova, lice iz stava 5. ovog člana ostvaruje prava kao zaposleni za čijim radom je prestala potreba, u skladu sa zakonom.

Dakle, po isteku ili po prekidu narednog (trećeg) mandata na lični zahtev, lice neće imati pravo da bude vraćeno na poslove koje je obavljalo pre imenovanja za direktora ustanove, već će biti raspoređeno na poslove koji odgovaraju stepenu i vrsti njegovog obrazovanja, što ne isključuje poslove na kojima je radio pre imenovanja na mesto direktora ustanove, jedino mu to nije garantovano kao u slučaju isteka ili prekida prvog i drugog mandata. Naposletku, ako takvih poslova nema, to lice postaje neraspoređeno i ostvarivaće prava u skladu sa odredbama člana 153. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.

Vid podrške koji se odnosi na angažovanje nastavnika u nastavi kao dodatna podrška detetu tokom početka školovanja nije predviđen Pravilnikom o dodatnoj obrazovnoj, zdravstvenoj i socijalnoj podršci detetu, učeniku i odraslom. Propisi u obrazovanju, pa tako ni praksa u obrazovnim ustanovama ne prepoznaje ovakav način angažovanja nastavnika. O ovome je potrebno informisati roditelje.

Postoje različite vrste dodatne podrške koje Interresorna komisija u skladu sa svojim nadležnostima može da predloži, ali je najvažnije da predložene mere odgovaraju aktuelnim potrebama za podrškom samog deteta. O ovim potrebama najbolje će izvestiti škola, nakon perioda primene mera individualizacije.

Uz pretpostavku da je dete uključeno u obavezni pripremni predškolski program, može se predložiti predškolskoj ustanovi izrada i sprovođenje plana tranzicije iz predškolske ustanove u osnovnu školu, u skladu sa Pravilnikom o bližim uputstvima za ostvarivanje prava na IOP, njegovu primenu i vrednovanje.

Iz prve grupe mera dodatne podrške koje se u skladu sa propisima realizuju na osnovu mišljenja Komisije može se predložiti angažovanje vaspitača, nastavnika ili stručnog saradnika, koji je zaposlen u školi za obrazovanje učenika sa smetnjama u razvoju i invaliditetom kao podršku školi u sistemu redovnog obrazovanja i vaspitanja, ukoliko ste sigurni da je takva podrška neophodna, ili ukoliko je dete ovakvu podršku imalo u predškolskoj ustanovi.

 Iz druge grupe mera - preporučene mere dodatne podrške na osnovu procene Komisije može se predložiti npr. obezbeđivanje podrške stručnjaka iz određene oblasti, u skladu sa potrebama deteta. (logoped, psiholog, defektolog…). Ukoliko zaposleni u školi nemaju iskustva u organizovanju dodatne podrške, može se predložiti obezbeđivanje obuke za zaposlene, zatim, ako se proceni da je potrebno, nabavka prilagođenih udžbenika, obezbeđivanje odgovarajuće asistivne tehnologije i/ili prilagođvanje okruženja i sl.

Trećoj grupi mera - ostale mere dodatne podrške iz sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite o kojima Komisija informiše roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika i upućuje ih na nadležne institucije  pripada i obezbeđivanje ličnog pratioca detetu i učeniku, u skladu sa propisanim standardima usluga socijalne zaštite (Pravilnik o bližim uslovima i standardima za pružanje usluga socijalne zaštite ("Službeni glasnik RS", br. 42 od 14. maja 2013, 89 od 16. novembra 2018, 73 od 11. oktobra 2019.), pod uslovom da su uključeni u vaspitno obrazovnu ustanovu, do kraja redovnog školovanja, uključujući završetak srednje škole. Lični pratilac je mera podrške predviđena kao individualna podrška detetu/učeniku, radi lakšeg funkcionisanja i komunikacije sa drugima tokom ostvarivanja vaspitno-obrazovnog rada u predškolskoj ustanovi ili obrazovno-vaspitnog rada u školi, tokom celodnevne nastave ili produženog boravka, vannastavnih aktivnosti, izvođenja nastave u prirodi, izleta, ekskurzija, odmora i slično. Usluga spada u dnevne usluge iz domena socijalne zaštite kojima se zadovoljavaju prava korisnika na život u prirodnom okruženju, optimalni razvoj potencijala i uključivanje u socijalno okruženje. Komisija informiše roditelje o ovoj usluzi i ukazuje im na potrebu za obraćanjem nadležnom Centru za socijalni rad. Centar za socijalni rad u tom smislu sagledava mišljenje Komisije i, uvažavajući i druge izvore podataka, sačinjava mišljenje i donosi Rešenje o upućivanju na korišćenje usluge lični pratilac deteta ili Rešenje da se ne priznaje pravo na pomenutu uslugu.

Lokalnim ekonomskim razvojem danas treba upravljati na moderan način, pomoću adekvatnih informacija i podataka, koji će činiti osnovu za kreiranje odgovarajućih instrumenata  i mera, te  vođenje javnih politika  zasnovanih na objektivnim činjenicama. Da bi se donele ispravne odluke, recimo u pogledu odabira prioritetnog sektora čiji će se razvoj posebno podržavati, tokom planiranja LER-a treba koristiti određene analitičke tehnike i metode. U relevantnoj literaturi su prisutne različite metode koje se koriste prilikom analiziranja stanja i promena u privredama gradova i opština. Pri tome, pojedinačni pokazatelji, indikatori i instrumenti pružaju samo parcijalne informacije, tako da je poželjno da se istovremeno koristi više analitičkih tehnika. „Standardne“ metode koje se koriste sa ciljem da kreatorima lokalnog ekonomskog razvoja pomognu prilikom planiranja razvoja, definisanja lokalnih razvojnih strategija, kao i odabira prioritetnih sektora su: (a) lokacijski indeks/koeficijent (LQ) i (b) „analiza promena u udelima“, odnosno SHIFT SHARE analiza. Pomoću njih se mogu kreirati određeni pokazatelji korisni prilikom identifikovanja onih delatnosti u kojima lokalna ekonomija ima razvojnih potencijala, odnosno konkurentskih prednosti.

Samo dobra i kvalitetno sprovedena analiza omogućava lokalnim planerima LER-a da pouzdano utvrde koje delatnosti/sektori imaju povoljnu poziciju i mogu se smatrati prioritetnim.

Državna pomoć može se dodeliti kroz sledeće instrumente:

1. subvencija (bespovratna sredstva) ili subvencionisana kamatna stopa na kredite,
2. fiskalna olakšica (umanjenje ili oslobođenje od plaćanja poreza, doprinosa, carina i drugih fiskalnih dažbina),
3. garancija države, svakog pravnog lica koje raspolaže i/ili upravlja javnim sredstvima ili drugog davaoca državne pomoći, data po uslovima povoljnijim od tržišnih,
4. odricanje od dobiti i/ili dividende države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
5. otpis duga prema državi, lokalnoj samoupravi ili pravnom licu koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
6. prodaja ili korišćenje imovine u javnoj svojini po ceni nižoj o tržišne,
7. kupovina ili korišćenje imovine po ceni višoj od tržišne od strane države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
8. druge instrumente u skladu sa ovim zakonom.