Questions and answers

Što se tiče pouke o pravnom leku u aktima kojima se odlučuje o pravima i obavezama funkcionera, primenjuju se opšti propisi o radu. Članom 195. Zakona o radu je propisano da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora jeste 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava.

Dakle, pouka o pravnom leku treba da glasi da lice ima pravo da u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene radni spor pred nadležnim sudom.

Pošto se radi o poslovnoj zgradi sa posebnim delovima u svojini više lica, u tom slučaju su, u skladu sa članom 15. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (u daljem tektu: Zakon), za upravljanje zajedničkim delovima zgrade nadležni svi vlasnici posebnih delova. U cilju ostvarivanja nadležnosti upravljanja, što pre svega obuhvata odlučivanje o održavanju zgrade, u skladu sa istim članom stav 2, vlasnici posebnih delova osnivaju udruženje na koje se odredbe Zakona o nadležnostima, pravima i obavezama skupštine i upravnika stambene zajednice shodno primenjuju na nadležnosti skupštine i zastupnika tog udruženja.

Problem predstavlja činjenica da je članstvo u udruženju neobavezujuće, pa možda neki od vlasnika posebnih delova neće hteti da bude član udruženja. Bez obzira na to, na svakog vlasnika posebnog dela se odnose obaveze propisane članom 14. stav 1. tačka 4) Zakona, što znači da je dužan da ''učestvuje u troškovima održavanja i upotrebe zajedničkih delova zgrade i katastarske parcele na kojoj se nalazi zgrada, u meri i na način određen ovim zakonom''. To znači da u slučaju da neko ne želi da se udruži on sam sebe lišava svojih prava u odlučivanju, ali ne i obaveza, koje su njegova zakonska obaveza. Na to bi trebalo ukazati svim vlasnicima koji ne žele da pristupe udruženju.

Pomoć u pribavljanju informacija vlasnicima posebnih delova je primena Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, na osnovu kojeg se u Agenciji za privredne vodi registar vlasnika stvari kao pravnih lica, sa njihovim identifikacionim podacima, kao i podacima zastupnika tih pravnih lica.

S druge strane, kada se radi o javnim entitetima (RS, APV, JLS) koji su vlasnici posebnih delova, oni ne mogu biti članovi udruženja. U tom slučaju,mišljenja smo da se taj problem može prevaziđi zaključivanjem ugovora o zakupu između korisnika posebnog dela i vlasnika, kojim bi se dalo ovlašćenja zakupcu da učestvuje na sednicama udruženja i utvrđuje njegova prava i obaveze u vezi sa upravljanjem i održavanjem zgrade.

Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u osnovnoj školi i Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u srednjoj školi („Službeni glasnik RS“, broj 30/2019) propisuju da se izbor agencije za realizaciju nastave u prirodi i ekskurzije sprovodi se u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke. Nastavu u prirodi, odnosno ekskurziju, može da realizuje isključivo agencija koja poseduje zakonom propisanu licencu za organizovanje turističkog putovanja.

Jedinstvena turistička usluga podrazumeva onu uslugu koju pruža turistička agencija a koja u sebi sadrži nekoliko prethodnih turističkih usluga (kao što su  usluge prevoza, smeštaja, ishrane, organizovanja izleta, angažovanje turističkog vodiča i sl.).

U slučaju kada turistička organizacija pruža jedinstvenu turističku uslugu, PDV se ne može obračunavati po uobičajenom standardnom postupku, već se obračunava po posebnom postupku iz čl. 35. Zakona o PDV-u. Ukoliko turistička agencija nema prethodne turističke usluge (ako pruža uslugu isključivo iz svojih sredstava, a to znači da ima sopstveni prevoz, sopstveni smeštaj, sopstvena ishrana i dr.), onda se oporezivanje ne vrši po posebnom postupku, nego na uobičajeni način koji važi za sve ostale delatnosti.

Opšte pravilo je da se na đačke ekskurzije i obračunavanje PDV-a turističkih agencija primenjuje odredba člana 35. Zakona o PDV-u.

U tom smislu, bilo bi potrebno uputiti svim ponuđačima zahtev za dodatnim pojašnjenjem ponude u smislu člana 142. ZJN i tražiti pojašnjenje i uređenje iskazanog PDV-a, sve radi uporedivosti ponuda i adekvatne realizacije ugovora i pravila plaćanja, a imajući u vidu specifičnost usluga, kao i činjenicu da se ponude upoređuju prema vrednošću bez PDV-a.

Zakon o radu u članu 79. kaže da zaposlenom miruju prava i obaveze koje se stiču na radu i po osnovu rada, osim prava i obaveza za koje je zakonom, opštim aktom, odnosno ugovorom o radu drukčije određeno, ako odsustvuje sa rada zbog:

• odlaska na odsluženje, odnosno dosluženje vojnog roka;
• upućivanja na rad u inostranstvo od strane poslodavca ili u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva;
• privremenog upućivanja na rad kod drugog poslodavca u smislu člana 174. ovog zakona;
• izbora, odnosno imenovanja na funkciju u državnom organu, sindikatu, političkoj organizaciji ili drugu javnu funkciju čije vršenje zahteva da privremeno prestane da radi kod poslodavca;
• izdržavanja kazne zatvora, odnosno izrečene mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere, u trajanju do šest meseci.

Zaposleni kome miruju prava i obaveze iz stava 1. ovog člana ima pravo da se u roku od 15 dana od dana odsluženja, odnosno dosluženja vojnog roka, prestanka rada u inostranstvu, odnosno kod drugog poslodavca, prestanka funkcije, povratka sa izdržavanja kazne zatvora, odnosno mere bezbednosti, vaspitne ili zaštitne mere - vrati na rad kod poslodavca. Prava iz st. 1. i 2. ovog člana ima i bračni drug zaposlenog koji je upućen na rad u inostranstvo u okviru međunarodno-tehničke ili prosvetno-kulturne saradnje, u diplomatska, konzularna i druga predstavništva.

Članom 61. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, predviđeno je da se u zvanju obavljaju složeni stručni poslovi koji zahtevaju posebno specijalističko znanje i iskustvo, analitičke sposobnosti, samostalan rad bez nadzora neposrednog rukovodioca i donošenje oduka u složenim slučajevima samo uz opšta usmerenja i uputstva neposrednog rukovodioca. Za rad na poslovima u zvanju samostalnog savetnika, službenik mora da ima stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu i najmanje pet godina radnog iskustva u struci.

Članom 68a istog zakona predviđeno je da se pod radnim iskustvom u struci u smislu odredaba ovog zakona podrazumeva radno iskustvo na poslovima u okviru zahtevane vrste i stepena stručne spreme, odnosno obrazovanja koje se zahteva za radno mesto čije poslove službenik obavlja.

Što se tiče radnog iskustva na funkciji pomoćnika predsednika opštine/gradonačelnika, to radno iskustvo se može računati kao radno iskustvo u struci ukoliko se za obavljanje poslova tog radnog mesta zahteva stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu. Ukoliko pravilnikom o sistematizaciji radnih mesta nisu utvrđeni uslovi za rad na funkciji pomoćnika predsednika opštine/gradonačelnika, procenjivaće se poslovi koje je lice obavljalo na tom radnom mestu u smislu da li su to poslovi za koje se zahteva visoko obrazovanje.

Pravilnik o pedagoškom asistentu i andragoškom asistentu („Sl. glasnik RS“, br. 87/2019), članom 3. definiše institut pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom čija je uloga da pruža pomoć i dodatnu podršku grupi dece i učenika u ustanovi, u skladu sa njihovim razvojnim, obrazovnim i socijalnim potrebama i pomoć nastavnicima, vaspitačima i stručnim saradnicima u nastavnim i vannastavnim aktivnostima u cilju unapređivanja njihovog rada sa decom i učenicima kojima je potrebna dodatna obrazovna podrška i sarađuje sa roditeljima.

Odredbe koje se odnose na pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom počeće da se primenjuju nakon izmene Uredbe o Katalogu radnih mesta u javnim službama i drugim organizacijama u javnom sektoru i Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama. Ovi akti se trenutno nalaze u proceduri usvajanja. Po njihovom usvajanju stvoriće se uslovi za angažovanjem pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Angažovanje pedagoških asistenata nije u nadležnosti IRK. Kao članovi interresorne komisije, prilikom davanja mišljenja, mogu se koristiti preporuke iz treće grupe mera – ostale mere dodatne podrške iz sistema obrazovanja, zdravstvene i socijalne zaštite o kojima Komisija informiše roditelja, odnosno drugog zakonskog zastupnika i odraslog i upućuje ih na nadležne institucije.

U ovom konkretnom slučaju može se informisati predškolska ustanova o proceduri koja je u toku i koja se odnosi na usvajanje akata Vlade kojima se uređuju katalog radnih mesta i koeficijenti za obračun i isplatu plata za pedagoškog asistenta.

Takođe, potrebno je da se ustanova informiše da pedagoški asistent nije personalizovana podrška, već se dodeljuje obrazovno-vaspitnoj ustanovi za grupu dece, što znači da će ustanova moći da podnese zahtev za angažovanjem pedagoškog asistenta za decu i učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom u slučaju da je u ustanovi veći broj dece kojima je potrebna ova vrsta podrške.

Član 46. Zakona o inspekcijskom nadzoru („Sl. glasnik RS”, br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018) predviđa da poslove inspekcijskog nadzora nadležna inspekcija vrši preko inspektora. Inspekcijski nadzor može obavljati lice koje ima stečeno propisano obrazovanje, radno iskustvo u struci, položen državni stručni ispit i ispit za inspektora i koje ispunjava druge uslove propisane za rad u organima državne uprave:

• u zvanju višeg savetnika, samostalnog savetnika ili savetnika ili odgovarajućem zvanju inspektora utvrđenom posebnim propisom - za vođenje postupka i izricanje upravnih mera u inspekcijskom nadzoru;
• u zvanju mlađeg savetnika, saradnika ili mlađeg saradnika ili odgovarajućem zvanju inspektora utvrđenom posebnim propisom - za vođenje postupka ili preduzimanje radnji u inspekcijskom nadzoru.

Inspektor je dužan da u svom radu koristi funkcionalni jedinstveni informacioni sistem.

Dalje se u članu 47. istog zakona kaže da Ispit za inspektora sprovodi komisija, koju obrazuje ministar nadležan za poslove državne uprave. Program i način polaganja ispita za inspektora, sastav i način rada komisije za sprovođenje ispita za inspektora "naknade za rad članova komisije,". Izgled i sadržinu obrasca uverenja o položenom ispitu za inspektora, način izdavanja uverenja o položenom ispitu za inspektora i oblik, način upisa i vođenja evidencije o položenom ispitu za inspektora bliže uređuje ministar nadležan za poslove državne uprave. Lice na probnom radu koje je radni odnos zasnovalo na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme i lice koje je zasnovalo radni odnos na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme, a nema položen ispit za inspektora, polaže ispit za inspektora u roku od šest meseci od dana zasnivanja radnog odnosa. Lice koje je prvi put zasnovalo radni odnos u struci i osposobljava se za samostalan rad na poslovima radnog mesta inspektora polaže ispit za inspektora do okončanja pripravničkog staža. Ako lice iz st. 3. i 4. ovog člana ne položi ispit za inspektora u utvrđenim rokovima, prestaje mu radni odnos, odnosno ne može biti raspoređeno na radno mesto inspektora. Izuzetno, ispit za inspektora nije dužan da polaže inspektor koji je na dan stupanja na snagu ovog zakona imao najmanje sedam godina radnog iskustva na poslovima inspekcijskog nadzora i ispunjava uslove za obavljanje poslova inspekcijskog nadzora. Ispit za inspektora mogu polagati i druga lica koja su se osposobila za samostalan rad u struci, odnosno samostalno obavljanje poslova i imaju stečeno radno iskustvo u struci u trajanju koje je uslov za obavljanje poslova inspektora, a zainteresovana su za rad na poslovima inspektora. Organ u kome je kandidat zaposlen, odnosno podnosilac zahteva, dužan je da uplati troškove polaganja ispita za inspektora pre polaganja ispita. Troškovi polaganja ispita za inspektora utvrđuju se posebnim zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse. Ministarstvo nadležno za sistem državne uprave vodi evidenciju o položenom ispitu za inspektora, u koju se upisuje: ime i prezime kandidata; jedinstveni matični broj građana; naziv visokoškolske ustanove, nivo i vrsta stečenog obrazovanja i stručni naziv, odnosno naziv završene srednje škole i obrazovni profil; naziv državnog organa, imaoca javnih ovlašćenja, odnosno drugog poslodavca kod koga je kandidat zaposlen; broj i datum rešenja kojim je odobreno polaganje ispita za inspektora; datum polaganja ispita; podaci o opštem uspehu na ispitu i broj i datum izdatog uverenja o položenom ispitu za inspektora.

Takođe, i Pravilnik o ispitu za inspektore („Sl. glasnik RS“, br. 15/20) uređuje ko polaže ispit za inspektore i u članu 2. kaže da ispit za inspektora polaže lice na probnom radu koje je radni odnos zasnovalo na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme i lice koje je zasnovalo radni odnos na radnom mestu inspektora na neodređeno vreme, a nema položen ispit za inspektora, u roku od šest meseci od dana zasnivanja radnog odnosa.

Dakle, licu koje je raspoređeno na radno mesto za koje je u uslovima predviđeno da ga mogu obavljati lica sa položenim ispitom za inspektora, će se obaveza polaganja ispita utvrditi na osnovu navedenih članova Zakona o inspekcijskom nadzoru i Pravilnika o ispitu za inspektore.

Zakonom o javnim nabavkama, u članu 15, propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju na nabavku:

• radova koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca, u slučaju kada ugovor uključuje radove iz Priloga 1. ovog zakona ili radove na izgradnji bolnica, objekata namenjenih za sport, rekreaciju i odmor, školskih i univerzitetskih zgrada i zgrada koje se koriste u administrativne svrhe;
• usluga koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca i koje su povezane sa ugovorom o radovima iz tačke 1) ovog stava.

Javni naručilac koji subvencioniše ili sufinansira ugovore iz stava 1. ovog člana dužan je da obezbedi primenu ovog zakona, ako on sam ne dodeljuje takav ugovor ili ako ugovor dodeljuje u ime i za račun drugog subjekta.

Predmetnim odredbama se utvrđuje obaveza sprovođenja postupka javne nabavke u situaciji kada je naručilac posla lice koje nije naručilac (niti javni niti sektorski) u smislu odredaba zakona. To su tzv. subvencionisane odnosno sufinansirane nabavke od strane javnog naručioca i to u iznosu koji je pretežni (preko 50% vrednosti posla). Iznos od preko 50% je ukupan iznos subvencija. To znači da će se, ukoliko se radovi (i povezane usluge) finansiraju od strane više naručilaca (npr. Ministarstvo i lokalna samouprava finansiraju izgradnju stadiona lokalnog fudbalskog kluba koji nema status naručioca), pri čemu oba naručioca učestvuju sa manje od 50%, ali je ukupno njihovo učešće veće od 50% (recimo 66%), za izbor izvođača tih radova sprovesti postupak javne nabavke.

Međutim, ova odredba se ne odnosi na dobra, već samo na radove i usluge, što znači da način postupanja u ovakvoj situaciji ne zavisi od procenta sufinansiranja, ali to svakako restriktivno tumačeći, podrazumeva sprovođenje postupka javne nabavke, pogotovo ako je samo deo sredstava vaš, a deo obezbeđuje drugi naručilac-zbrajaju se procenti.

Svakako da donacija jeste moguća, kao i finansiranje sa vaše strane, ali za detaljniji odgovor potrebne su informacije o načinu finansiranja, odnosno izvoru sredstava, procentu, ko bi bio drugi naručilac koji sufinansira i sl.

Zaključkom vlade 05 broj 131-2240/2022 preporučeno je poslodavcima na teritoriji Republike Srbije da zaposlenima koji, zbog prirode posla u vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog privremene sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti KOVID-19 ili zbog određivanja izolacije/kućne izolacije u skladu sa zakonom, nisu iskoristili pripadajući godišnji odmor za 2021. godinu omoguće da taj odmor započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine.

Iz navedenog Zaključka proizilazi da su poslodavci trebali pojedinačno da odrede koji su to zaposleni ili grupe zaposlenih kojima će se omogućiti da godišnji odmor iz 2021. godine započnu i iskoriste u 2022. godini ili da prvi deo, u trajanju od najmanje dve radne nedelje neprekidno, iskoriste zaključno sa 31. decembrom 2022. godine, a preostali deo zaključno sa 30. junom 2023. godine. U svakom slučaju ovakvo korišćenje godišnjeg odmora uslovljeno je vanrednim okolnostima usled epidemije zarazne bolesti KOVID-19, prirodom posla zaposlenih, odnosno sprečenosti za rad usled oboljenja od zarazne bolesti ili određivanjem izolacije.

Kako do današnjeg dana Vlada Republike Srbije nije izašla sa novim preporukama u pogledu korišćenja godišnjeg odmora u okolnostima usled zarazne bolesti KOVID-19, smatramo da preostali odmor iz 2022. godine, kao i preostali odmor iz 2021. godine za zaposlene kojima je omogućeno korišćenje do kraja juna 2023. godine, zaposleni mogu da iskoriste do 30. juna 2023. godine.

Podsećamo da, u skladu sa članom 75. stav 1. Zakona o radu, u zavisnosti od potrebe posla, poslodavac odlučuje o vremenu korišćenja godišnjeg odmora, uz prethodnu konsultaciju zaposlenog.

Stav Stručne službe SKGO po ovom pitanju je da zaposleni ne treba da primaju nakande za rad u komisijama čiji su poslovi ili zadaci u vezi sa poslovima koje obavlja taj zaposleni u organima, službama ili organizacijama JLS, dok je opravdano i moguće predvideti naknadu za rad službenika u radnom telu u slučaju kada rad nije obuhvaćen opisom posla njegovog radnog mesta, te njegova znanja i ekspertiza nevezano za poslove radnog mesta, predstavlja razlog za imenovanje za člana radne grupe. Kao što je navedeno, potrebno je navesti razloge za osnivanje i konkretne poslove/zadatke (merljive) koje treba da ispuni radno telo. Kada je dalje reč o angažovanju službenika u radnim telima, možemo konstatovati da je to donekle regulisano članom 52. Zakono o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/2007, 83/2014 – dr. zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon) kojim je posao uprave da „obavlja stručne i administrativno-tehničke poslove za potrebe rada skupštine opštine, predsednika opštine i opštinskog veća“, te da su službenici, u skladu sa svojim opisom posla definisanim pravilnikom o sistematizaciji zaduženi za rad tih tela i u obavezi da im pruže podršku u okviru svog redovnog posla. 

Naveden stav proističe i iz stavova Ministarstva finansija i Državne revizorske institucije koje ide u pravcu smanjenja broja radnih tela, kao i naknada za njihov rad, a koje možemo naći u članu 18. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2023. godinu, koji kaže da se naknade za rad predsednika i članova komisija u drugih stalnih i privremenih radnih tela u javnom sektoru ne mogu povećati i u 2023. godini i da se zadužuju nadležni organi i korisnici javnih sredstava da preispitaju potrebu postojanja i visinu naknada iz stava 1. ovog člana, radi smanjenja izdataka po ovom osnovu i u tom cilju iniciraju izmene zakona, drugih propisa, opštih i drugih akata kojima je uređeno plaćanje ovih naknada.

Međutim, potrebno je razlikovati pojedina radna tela čije je osnivanje predviđeno zakonom, i u tom slučaju je nesporno da članovi tela primaju za svoj rad određenu naknadu (ili je samim zakonom definisana naknada članovima tih tela, npr. upravo Komisija za planove). U ovom konkretnom slučaju, Pravilnikom o načinu i postupku izbora članova komisije za stručnu kontrolu planskih dokumenata, komisije za kontrolu usklađenosti planskih dokumenata, komisije za planove jedinice lokalne samouprave i komisije za stručnu kontrolu urbanističkog projekta („Sl. glasnik RS“, br. 32/19) predviđa u članu 4. da predsatvniku i članovima komisija iz člana 1. ovog pravilnika za rad u komisiji pripada pravo na naknadu. Visina naknade predsedniku i članovima komisije iz člana 1. ovog pravilnika utvrđuje se aktom o obrazovanju komisije iz člana 1. ovog pravilnika. Dakle, s obzirom na to da, poseban propis predviđa naknadu predsedniku i članovima komisije, ovde je opravdano utvrditi pravo na naknadu predsedniku Komisije za planove. S obzirom na to, da kao glavni urbanista to lice već prima platu za posao koji radi na tom radnom mestu, preporuka je da se kao naknada za sednice Komisije za planove utvrdi naknada po održanoj sednici, što je i praksa u određenom broju odluka u JLS.

Po prijemu zahteva za povraćaj ili preknjižavanje više ili pogrešno uplaćenih sredstava sa računa javnih prihoda za koje lokalna poreska administracija vodi evidenciju u poreskom računovodstvu, proveravaju se svi navodi i činjenice navedene u zahtevu kao i verodostojnost dokaza podnetih uz zahtev.

Nakon provere osnovanosti zahteva za preknjižavanje, u poreskom računovodstvu, proverava se ispravnost stanja na računima javnih prihoda, odnosno proverava se da li je preplata javnog prihoda postoji, da li su izvršena sva potrebna knjiženja i da li postoji potreba za dodatnim proveravam u postupku poreske kontrole.

U postupku obrade zahteva neophodno je voditi računa o zastarelosti prava na povraćaj ili preknjižavanje. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjiženje, što znači da je potrebno posmatratiti datum kada je nastala preplata, a ne kada je izvršena uplata. Ukoliko se utvrdi da je nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjiženje, vrši se prenos preplate za koju koju je nastupila zastarelost u vanbilansnu evidenciju.

Ukoliko se utvrdi da preplata postoji, da nije nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjižavanje i da je zahtev osnovan, donosi se rešenje o povraćaju ili preknjižavanju bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva.  

Shodno navedenom, najpre je potrebno utvrditi da li ima zastarelosti, a zatim doneti rešenje kojim se odobrava preknjižavanje nezastarele preplate.

Smatramo da je u konkretnom slučaju potrebno doneti dva rešenja, i to: jedno rešenje kojim se utvrđuje zastarelost i vrši prenos u vanbilansnu evidenciju i drugo rešenje kojim se odobrava preplata.

Zastarelost prava na povraćaj i preknjižavanje poreza propisana je odredbama člana 114a. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo poreskog obveznika na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja, zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja. Lokalna poreska administracija kod postupanja po zahtevu za povraćaj ili preknjižavanje, obavezno mora da vodi računa o zastarelosti, pri čemu je važno imati u vidu da se zastarelost ne posmatra bezuslovno u odnosu na godinu kada je izvršena uplata po osnovu koje se traži povraćaj ili preknjižavanje, već u odnosu na godinu kada je obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjižavanje, što znači u odnosu  na godinu kada je nastala preplata.

Članom 114d. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kojim je uređen prekid roka  zastarelosti, propisano je da se zastarelost prekida svakom radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju ili refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja.

Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost. Apsolutna zastarelost uređena je odredbama člana 114ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je izvršena preplata,osim ako zakonom nije drukčije propisano.

Poreska uprava, po isteku nevedenog roka uprava, po službenoj dužnosti donosi rešenje o prestanku prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza, zbog zastarelosti.

Napominjemo da se odredbe o zastoju zastarelosti odnose samo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih davanja, a ne i na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaja sporednih poreskih davanja. Članom 163a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji  propisano je da se u vanbilansnom poreskom računovodstvu vode preplate poreskih obveznika za koje je nastupila zastarelost u skladu sa ovim zakonom.

Prenos zastarelih preplata u vanbilansnu evidenciju se vrši sa danom nastupanja zastarelosti, a ako je zastarelost nastupila u prethodnim godinama, prenos u vanbilansnu evidenciju se vrši pod 01.01. tekuće godine.

Član 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu, koji se primenjuje od 1.1.2021. godine, propisuje poresko oslobođenje za objekte obveznika koji ne vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji vodi poslovne knjige kome je poljoprivreda pretežna registrovana delatnost, koji su namenjeni i koriste se isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Prema ovoj odredbi kumulativni uslovi koji moraju biti ispunjeni za poresko oslobođenje za obveznika koji ne vodi poslovne knjige su sledeći:

• da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju
• da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje u skladu sa članom 12. stav 4. i stav 5. Zakona o porezima na imovinu.

Članom 12b Zakona o porezima na imovinu propisano je da su objekti namenjeni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 10) ovog zakona, objekti za smeštaj mehanizacije za poljoprivredu, repromaterijala, smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda, staje za gajenje stoke, objekti za potrebe gajenja i prikazivanje starih autohtonih sorti biljnih kultura i rasa domaćih životinja i objekti za gajenje pečurki, puževa i riba. Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na poresko oslobođenje utvrđuje se na osnovu dokaza. Prema članu 6b stav 8. Zakona o porezima na imovinu "pomoćnim objektima” smatraju se i ekonomski objekti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, članom 2. stav 1. tačka 24a propisano je da se pod ekonomskim objektima podrazumevaju  objekti za gajenje životinja (staje za gajenje konja, štale za gajenje goveda, objekti za gajenje živine, koza, ovaca i svinja, kao i objekti za gajenje golubova, kunića, ukrasne živine i ptica); prateći objekti za gajenje domaćih životinja (ispusti za stoku, betonske piste za odlaganje čvrstog stajnjaka, objekti za skladištenje stoke); objekti za skladištenje stočne hrane (senici, magacini za skladištenje koncentrovane stočne hrane, betonirane silo jame i silo trenčevi), objekti za skladištenje poljoprivrednih proizvoda (ambari, koševi), ribnjaci, krečane, ćumurane i drugi slični objekti na poljoprivrednom gazdinstvu (objekti za mašine i vozila, pušnice, sušionice i sl.). Obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranije od sledećih dana:

• danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona,
• danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka koriščenja,
• danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način u skladu sa članom 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu.

Odredbom člana 10a, obaveza po osnovu poreza na imovinu prestaje najranijim od sledećih dana:

1. danom kojim poreskom obvezniku prestaje pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na nepokretnosti, na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona;
2. danom prestanka postojanja nepokretnosti;
3. danom početka primene zakona u skladu sa kojim je pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaćao prestalo biti predmet oporezivanja;
4. danom kojim na nepokretnosti na koju se porez plaća na pravo svojine drugo lice stekne pravo, državinu ili korišćenje iz člana 2. stav 1. tač. 2)-8) ovog zakona na koje se porez plaća u skladu sa članom 2a i članom 10. stav 7. ovog zakona.

Shodno navedenom, mogućnost korišćenja poreskog oslobođenja po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu za obveznika koji ne vodi poslovne knjige, se može koristiti samo pod uslovom koji su napred navedeni, dakle da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje (član12. stav 4. i stav 5. Zakona). Imajući u vidu da, se objekti ne koriste (osim silosa) mišljenja smo da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za poresko oslobođenje po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu i da je poreska obaveza nastala saglasno članu 10. Zakona o porezima na imovinu. U slučaju silosa, s obzirom da se u objektu skladišti žito (smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda čl.12b Zakona o porezima na imovinu), uslov za poresko oslobođenje je da se skladište sopstveni proizvoda (žito), odnosno da se silos ne ustupa drugom licu za skladištenje, koje u toku 12 meseci, neprekidno ili sa prekidima, traje duže od 183 dana.

Član 146. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajanima i jedinicama lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 21/16, 113/17 – dr. zakon, 95/18 i 114/21) izričito navodi da službeniku kome je izrečena disciplinska kazna prestanka radnog odnosa prestaje radni odnos danom konačnosti rešenja kojim je disciplinska kazna izrečena. Članom 25. istog zakona predviđeno je da službenik ima pravo žalbe na rešenje kojim se odlučuje o njegovim pravima i dužnostima, ako žalba ovim zakonom nije izričito isključena. Dostavljanje rešenja službeniku vrši se u prostorijama organa, a ako je službenik odsutan s rada, dostavljanje se vrši poštom na adresu koju je službenik prijavio i koja se nalazi u kadrovskoj evidenciji. Ukoliko ovakvo dostavljanje nije uspelo, službeno lice sastavlja pismenu belešku. U tom slučaju rešenje se objavljuje na oglasnoj tabli organa i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim. U skladu sa članom 171. Istog zakona propisano je da se žalba na rešenje izjavljuje u roku od 8 dana od dana dostavljanja rešenja. 

Što se tiče situacije u kojoj se zaposleni neopravdano ne pojavljuje na poslu, ukazujemo da je članom 163. stav 1. tačka 6) Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave predviđeno da službeniku prestaje radni odnos po sili zakona trećeg dana izostanka sa rada ako neopravdano izostane sa rada najmanje tri uzastopna dana. Kod primene člana 163. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave treba imati u vidu član 103. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) koji kaže da je zaposleni dužan da, najkasnije u roku od tri dana od dana nastupanja privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, o tome dostavi poslodavcu potvrdu lekara koja sadrži i vreme očekivane sprečenosti za rad. U slučaju teže bolesti, umesto zaposlenog, potvrdu poslodavcu dostavljaju članovi uže porodice ili druga lica sa kojima živi u porodičnom domaćinstvu. Ako zaposleni živi sam, potvrdu je dužan da dostavi u roku od tri dana od dana prestanka razloga zbog kojih nije mogao da dostavi potvrdu. Lekar je dužan da izda potvrdu iz stava 1. ovog člana. Ako poslodavac posumnja u opravdanost razloga za odsustvovanje sa rada u smislu stava 1. ovog člana, može da podnese zahtev nadležnom zdravstvenom organu radi utvrđivanja zdravstvene sposobnosti zaposlenog, u skladu sa zakonom. Način izdavanja i sadržaj potvrde o nastupanju privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju sporazumno propisuju ministar i ministar nadležan za zdravlje.

Dakle, u konkretnoj situaciji licu će prestati radni odnos danom konačnosti rešenja o izricanju disciplinske mere prestanak radnog odnosa, ali ukoliko se pre konačnosti tog rešenja steknu uslovi za prestanak radnog odnosa po sili zakona usled neopravdanog izostanka sa rada najmanje tri uzastopna dana, radni odnos tom licu prestaće trećeg dana izostanka sa rada.