Questions and answers

Odredbama Zakona o stanovanju i održavanju zgrada („Sl. glasnik RS“, br. 104/16 i 9/20, u daljem tekstu: Zakon) nije regulisano pitanje okolnosti za prestanak ovlašćenja, odnosno otkaza prilikom imenovanja profesionalnog upravnika u postupku prinudne uprave.

Ukoliko profesionalni upravnik u prinudnoj upravi neopravdano odbija vršenje te dužnosti, može se podneti prijava zbog kršenja Kodeksa poslovnog morala organizatora profesionalnog upravljanja Privrednoj komori Srbije, koja, prema članu 54. stav 1. Zakona, uspostavlja i vodi Registar profesionalnih upravnika koji je dostupan na njenoj internet stranici. Prema stavu 2. istog člana, Privredna komora:

1. utvrđuje profesionalna prava i dužnosti i etičke norme ponašanja članova u obavljanju poslova profesionalnog upravljanja;

2. po prethodno utvrđenoj ispunjenosti uslova, izdaje i oduzima licencu za profesionalnog upravnika u skladu sa odredbama ovog zakona;

3. organizuje sudove časti za utvrđivanje povreda profesionalnih standarda i normi (profesionalne odgovornosti) i izriče mere za te povrede.

Ukoliko je profesionalni upravnik imenovan u postupku prinudne uprave dao ostavku, a nisu se stekli uslovi za prestanak prinudne uprave, registar imenuje drugog profesionalnog upravnika koji će vršiti upravljanje stambenom zajednicom. Upravnik imenovan u postupku prinudne uprave vrši poslove upravljanja propisane članovima 50. i 53. Zakona sve dok stambena zajednica ne donese odluku o izboru upravnika ili dok ne zaključi ugovor o profesionalnom upravljanju.

Ukoliko ne postoji saglasnost drugog profesionalnog upravnika da vrši upravljanje stambenom zajednicom u postupku prinudne uprave, važno je obavestiti članove skupštine stambene zajednice o kaznenim odredbama predviđenim članom 133. Zakona, za slučaj da ne regulišu pitanje upravljanja u stambenoj zajednici.

U dopisu „Akt o primeni propisa – vezano za izgradnju autoperionica“ Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Sektora za inspekcijski nadzor, Odeljenja republičke urbanističke inspekcije br. 002553700 2024 14810 009 002 011 001 od 2. septembra 2024. godine Odeljenje republičke urbanističke inspekcije se poziva na sledeće propise:

• Zakon o inspekcijskom nadzoru („Sl. glasnik RS“, br. 36/2015, 44/2018, 95/2018), čl. 31. koji uređuje postupak izdavanja akta o primeni propisa na osnovu sopstvene inicijative inspekcijskog organa;
• Zakon o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/2009, 81/2009, 64/2010, 24/2011, 121/2012, 42/2013, 50/2013, 98/2013, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019, 9/2020, 52/2021 i 62/2023);
• Zakon o zaštiti životne sredine („Sl. glasnik RS", br. 135/2004, 36/2009, 36/2009, 72/2009, 43/2011, 14/2016, 76/2018, 95/2018 - dr. zakon, 95/2018 - dr. zakon i 94/2024 - dr. zakon) – koji je u međuvremenu izmenjen u novembru 2024. godine u delu koji se odnosi na kontrolu opasnosti od velikih udesa a zbog usvajanja Zakona o kontroli opasnosti od velikih udesa koji uključuju opasne supstance ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024);
• Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 135/2004 i 36/2009) koji je važio u trenutku izdavanja predmetnog akta o primeni propisa ali je u međuvremenu usvojen novi Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024) koji se primenjuje od 6. decembra 2024. godine;   
• Uredbu o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu koji nastaje obavljanjem aktivnosti, iznosima naknada („Sl. glasnik RS", br. 86/2019 i 89/2019) koja je prestala da važi a od 6. aprila 2024. na snagu je stupila Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i iznosima naknada ("Sl. glasnik RS", br. 30/2024);
• Uredbu o utvrđivanju Liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i Liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008).

U predmetnom aktu Republička urbanistička inspekcija navodi da donosi akt koji se odnosi na „primenu propisa u postupcima potvrđivanja urbanističkih projekata i izdavanja lokacijskih uslova za izgradnju autoperionica“.

Nadležnosti urbanističkog inspektora 

Zakon o planiranju i izgradnji (čl. 172.) utvrđuje da nadzor nad izvršavanjem odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona vrši ministarstvo nadležno za poslove urbanizma i građevinarstva, preko inspektora u okviru delokruga utvrđenog zakonom. Poslovi urbanističke inspekcije nisu, u skladu sa ovim zakonom, povereni jedinicama lokalne samouprave (JLS).

U odnosnu na predmet Akta o primeni propisa od 2. septembra 2024. važno je skrenuti pažnju na, između ostalih, sledeća prava i dužnosti urbanističkog inspektora (čl. 173. Zakona o planiranju i izgradnji) a to su:

• Da proverava da li su lokacijski uslovi i urbanistički projekat izdati u skladu sa planskim dokumentom, zakonom i podzakonskim aktima donetim na osnovu ovog zakona;
• Da li se promene stanja u prostoru vrše u skladu s ovim zakonom i propisima donetim na osnovu zakona.

Takođe, čl. 174. Zakona o planiranju i izgradnji, utvrđeno je da je urbanistički inspektor, između ostalog, u vršenju inspekcijskog nadzora, ovlašćen da preduzima sledeće mere:

• Da podnese prigovor nadležnom organu na izdate lokacijske uslove, odnosno urbanistički projekat, odnosno projekat parcelacije i preparcelacije, u roku koji ne može biti duži od 30 dana od dana izdavanja lokacijskih uslova, odnosno potvrđivanja urbanističkog projekta, odnosno projekta parcelacije i preparcelacije ako utvrdi da ti akti nisu u skladu sa zakonom, odnosno planskim dokumentom i o tome obavesti investitora;
• Da u slučaju da nadležni organ ne postupi po prigovoru u roku od 30 dana od dana podnošenja, rešenjem naloži izdavanje novih lokacijskih uslova koji će biti usaglašeni sa nalogom inspektora iz prigovora i o tome obavesti organ nadležan za izdavanje građevinske dozvole.

Zakon o inspekcijskom nadzoru, osim što uređuje postupak izdavanja akta o primeni propisa takođe, u čl. 31. st. 2, predviđa da „Nadziranom subjektu koji je postupio prema aktu o primeni propisa ne može, u pogledu predmeta akta o primeni propisa, biti izrečena mera upravljena prema nadziranom subjektu.“ Takođe, u čl. 31. st. 3, Zakon predviđa da, izuzetno, može biti izrečena mera prema nadziranom subjektu u slučajevima ako je:

• posle izdavanja akta o primeni propisa, promenjen propis tako da se drukčije uređuje predmet akta o primeni propisa, a na internet stranici je objavljeno obaveštenje o promeni propisa;
• akt o primeni propisa bio netačan, a inspekcija ili drugi nadležni organ ili organizacija koja je izdala akt o primeni propisa obavesti ovo lice o tome, pri čemu je od obaveštenja do početka postupka inspekcijskog nadzora bilo dovoljno vremena da ovo lice otkloni nezakonitost koja je nastala usled netačnog akta o primeni propisa;
• izricanje mera neophodno radi sprečavanja ili otklanjanja opasnosti po život ili zdravlje ljudi, životnu sredinu ili biljni ili životinjski svet, s tim da u tom slučaju lice ima pravo na naknadu pretrpljene štete.

Nakon izdavanja predmetnog akta (2. septembar 2024.) usvojen je novi Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu, a Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu koji nastaje obavljanjem aktivnosti, iznosima naknada („Sl. glasnik RS", br. 86/2019 i 89/2019) nije bila važeća ni u trenutku izdavanja akta o primeni propisa.

Argumentacija urbanističke inspekcije 

Zakon o zaštiti životne sredine 

Urbanistička inspekcija u predmetnom Aktu o primeni propisa ističe načelo prevencije i predostrožnosti iz čl. 9, st. 1, tačka 2. Zakona o zaštiti životne sredine navodeći da „svaka aktivnost mora biti planirana i sprovedena na način da: prouzrokuje najmanju moguću promenu u životnoj sredini; predstavlja najmanji rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi; smanji opterećenje prostora i potrošnju sirovina i energije u izgradnji, proizvodnji, distribuciji i upotrebi; uključi mogućnost reciklaže; spreči ili ograniči uticaj na životnu sredinu na samom izvoru zagađivanja.“ Urbanistička inspekcija dalje navodi da se „Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu i korišćenjem najboljih raspoloživih i dostupnih tehnologija, tehnika i opreme.“  

Takođe, urbanistička inspekcija svoju argumentaciju zasniva i na čl. 14. Zakona o zaštiti životne sredine te ističe da: „Kontrolu korišćenja i zaštitu prirodnih resursa i dobara obezbeđuju organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, u skladu sa ovim i posebnim zakonima“, naročito ukazujući da se kontrola korišćenja i zaštite prirodnih resursa i dobara ostvaruje, između ostalog, procenom uticaja na životnu sredinu na svim nivoima istraživanja i eksploatacije.

Urbanistička inspekcija ukazuje i da Zakon o zaštiti životne sredine (čl. 33-37.) kao mere i uslove za zaštitu životne sredine propisuje preventivne mere:

• Planiranje i izgradnja, čl. 33;
• Prostorno i urbanističko planiranje, čl. 34;
• Strateška procena uticaja na životnu sredinu, čl. 35;
• Procena uticaja na životnu sredinu, čl. 36;
• Integrisano sprečavanje i kontrola zagađivanja; čl. 37;
• Zaštita od hemijskog udesa.

U odnosu na argumentaciju koju ističe Urbanistička inspekcija, a koja se zasniva na odredbama Zakona o zaštiti životne sredine važno je ukazati da Zakon o zaštiti životne sredine u čl. 3. sadrži obrazloženje izraza „aktivnost koja utiče na životnu sredinu“ koje glasi: „svaki zahvat (stalni ili privremeni) kojim se menjaju i/ili mogu promeniti stanja i uslovi u životnoj sredini, a odnosi se na: korišćenje resursa i prirodnih dobara; procese proizvodnje i prometa; distribuciju i upotrebu materijala; ispuštanje (emisiju) zagađujućih materija u vodu, vazduh ili zemljište; upravljanje otpadom i otpadnim vodama, hemikalijama i štetnim materijama; buku i vibracije; jonizujuće i nejonizujuće zračenje; udese.“

U smislu značenja ovog izraza rad autoperionice nesumnjivo spada u aktivnost koja utiče na životnu sredinu. Međutim, već je u Zakonu o zaštiti životne sredine, u čl. 36, naznačeno da se procena uticaja na životnu sredinu vrši za projekte i aktivnosti „koji mogu dovesti do značajnog zagađivanja životne sredine ili predstavljaju rizik po zdravlje ljudi.“ Dakle, predmet procene uticaja su projekti i aktivnosti  koji mogu dovesti do značajnog zagađivanja životne sredine.

Pored toga Uvidom u čl. 33-37. Zakona o zaštiti životne sredine možemo zaključiti da postoji sistem povezanih mera i aktivnosti koje služe prevenciji zagađenja životne sredine. Pa je tako, najpre na nivou prostornog i urbanističkog planiranja potrebno sprovesti planiranje tako da se u potpunosti uvaži načelo prevencije i predostrožnosti i tako da se predupredi (preventivno da se deluje), na nivou planskog akta, korišćenje prostora i prirodnih resursa na način koji može dovesti do zagađenja ili narušavanja životne sredine. Sastavni deo prostornih i urbanističkih planova jesu mere i uslovi zaštite životne sredine. Upravo zbog toga je predviđeno da se za planove, programe ili strategije vrši strateška procena uticaja, koja je takođe preventivni instrument, i koja doprinosi tome da se načelo prevencije i predostrožnosti ostvari već na nivou planova. U praksi to znači da se kroz stratešku procenu uticaja planova (npr. prostornog plana JLS, plana područja posebne namene, drugih planskih dokumenata u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta) identifikuju i vrednuju mogući pozitivni i negativni uticaji na životnu sredinu, te se mere i uslovi zaštite životne sredine integrišu u planske dokumente. U tom smislu pravilnom primenom preventivnih instrumenata zaštite životne sredine u fazi planiranja uređenja prostora postavljaju se uslovi koji se moraju primeniti i na nivou izrade urbanističkog projekta i izdavanja lokacijskih uslova. Odgovorno i održivo planiranje, koje se sprovodi u skladu sa zakonom, stvara okolnosti u kojima se autoperionice grade i rade tamo gde neće ugroziti životnu sredinu i prirodne resurse a njihova aktivnost neće imati značajan uticaj na životnu sredinu.                

Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu 

Zakon o zaštiti životne sredine (čl. 36, st. 3.) propisuje da se procena uticaja projekata na životnu sredinu vrši u skladu sa postupkom koji je propisan posebnim zakonom. To je Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024).

Urbanistička inspekcija se u predmetnom Aktu o primeni propisa poziva na čl. 3. Zakona o proceni uticaja koji je važio u vreme izdavanja ovog akta ali više ne važi. Predmet procene uticaja utvrđen je čl. 4. važećeg Zakona o proceni uticaja. U članu 4. se pre svega ističe da su predmet procene uticaja „projekti koji mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja i koji su utvrđeni u skladu sa članom 5. stav 1. ovog zakona.“ Dakle, imajući u vidu odredbe Zakona o proceni uticaja, nije svaka aktivnost koja utiče na životnu sredinu predmet procene uticaja već su to projekti i aktivnosti koje mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu i oni koji su utvrđeni u skladu sa članom 5. stav 1. ovog zakona. Bez obzira na to da li neki organ vlasti ili neko drugo lice (profesor univerziteta, stručnjak za zaštitu prirode i sl.) smatra da neka aktivnost ima značajan uticaj na životnu sredinu predmet procene uticaja mogu biti samo projekti i aktivnosti koje su navedene u propisu koji Vlada usvaja u skladu sa čl. 5. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu.

Uredba iz člana 5. zakona o proceni uticaja trebalo je da bude usvojena u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu novog Zakona o proceni uticaja. To se nije dogodilo te se, u skladu sa čl. 60, st. 1. Zakona o proceni uticaja, do usvajanja nove Uredbe primenjuje Uredba o utvrđivanju Liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i Liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008).

Na listi II Uredbe iz 2008. godine, koja se odnosi na projekte za koje se može zahtevati procena uticaja, nema autoperionica, osim ukoliko bi se, na primer, u okviru objekta autoperionice vršilo skladištenje zapaljivih tečnosti i gasova, ili hemikalija ili neka druga aktivnost koja je navedena na listi II. Urbanistička inspekcija, sudeći po sadržaju Akta o primeni propisa smatra da se autoperionice nalaze na listi II Uredbe, pod tačkom 15 - Projekti navedeni u Listi I i Listi II koji se realizuju u zaštićenom prirodnom dobru i zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra, kao i u drugim područjima posebne namene.  Međutim, tačka 15. liste II se odnosi na projekte koji su već navedeni na listi I ili listi II,  a ne na sve druge projekte koji se realizuju u zaštićenom prirodnom dobru, zaštićenoj okolini nepokretnog kulturnog dobra ili u drugim područjima posebne namene. Kako bi se izbegle situacije da neke aktivnosti ili projekti izvrše negativan uticaj na životnu sredinu u zaštićenom prirodnom dobru, ili da oštete nepokretno kulturno dobro pribavljaju se uslovi organa nadležnih za zaštitu te se ovi uslovi integrišu u planove i studije zaštite.

Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu

U predmetnom Aktu o primeni propisa Urbanistička inspekcija se pozvala na Uredbu o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu prema stepenu negativnog uticaja na životnu sredinu koji nastaje obavljanjem aktivnosti, iznosima naknada („Sl. glasnik RS", br. 86/2019 i 89/2019) koja je prestala da važi pa taj podzakonski akt neće biti predmet ove analize. Jer se ne može primenjivati niti je mogao biti osnov za izdavanja akta o primeni propisa jer nije važio u trenutku izdavanja akta o primeni propisa. Naime, 6. aprila 2024. na snagu je stupila Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i iznosima naknada ("Sl. glasnik RS", br. 30/2024). Pravni osnov za usvajanje ove Uredbe je čl. 134. st. 2. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara ("Službeni glasnik RS", br. 95/18, 49/19 i 92/23) [1] kojim se utvrđuje nadležnost Vlade da donese podzakonski akt i utvrdi bliže kriterijume za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu. Međutim, Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara „uređuju se naknade za korišćenje javnih dobara, i to: obveznik plaćanja, osnovica, visina, način utvrđivanja i plaćanja, pripadnost prihoda od naknade, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje naknada za korišćenje javnih dobara“, ali ne i ne postupak procene uticaja na životnu sredinu ili to koji su projekti predmet procene uticaja na životnu sredinu. Urbanistička inspekcija, po svemu sudeći zaključuje da ovde pomenuta Uredba predstavlja osnov za zaključak da autoperionice imaju srednji uticaj na životnu sredinu, svrstavajući autoperionice, u prilogu Uredbe, u poglavlje II – delatnosti koje imaju srednji uticaj na životnu sredinu; sektor F – građevinarstvo;  42.99 Izgradnja ostalih nepomenutih objekata.   

Uredba o kriterijumima za određivanje aktivnosti koje utiču na životnu sredinu i iznosima naknada jednostavno se ne može smatrati propisom na osnovu kojega bi se moglo zahtevati da nosilac projekta podnese zahtev za odlučivanje o proceni uticaja na životnu sredinu projekta izgradnje autoperionice, jer je postupak procene  uticaja uređen posebnim zakonom i to nije Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara.       

Urbanistički projekat je dokument za sprovođenje planskih dokumenata, u skladu sa čl. 13. Zakona o planiranju i izgradnji. Urbanistički projekat se sastoji iz tekstualnog i grafičkog dela i izrađuje se „u skladu sa urbanističkim planom, prostornim planom JLS ili prostornim planom područja posebne namene, kada je to određeno planskim dokumentom ili na zahtev investitora, za potrebe urbanističko-arhitektonskog oblikovanja površina javne namene i urbanističko-arhitektonske razrade lokacija.“ [2] Imajući u vidu da se radi o dokumentu a ne o objektu, postrojenju ili aktivnosti to sam urbanistički projekat ne može biti predmet procene uticaja na životnu sredinu, u smislu Zakona o proceni uticaja. Urbanistički projekat bi mogao, pod određenim uslovima, a imajući u vidu da se radi dokumentu u oblasti prostornog i urbanističkog planiranja ili korišćenja zemljišta, da bude predmet strateške procene uticaja na životnu sredinu. Predmet procene uticaja na životnu sredinu bi, ukoliko su svi zakonski uslovi zadovoljeni, mogao da bude objekat, ili objekti, koji se grade na osnovu urbanističkog projekta.          

[1] I ovaj zakon je u međuvremenu izmenjen i dopunjen ali nisu izmenjene odredbe na koje se u Aktu o primeni propisa poziva Urbanistička inspekcija.    

[2] Čl. 76. Pravilnika o sadržini, načinu i postupku izrade dokumenata prostornog i urbanističkog planiranja ("Sl. glasnik RS", br. 32/2019 i 47/2025)   

Ukoliko je nadležni organ u smislu člana 4. stav 2. Zakona o ozakonjenju objekata izvršio proveru u pogledu prava podobnog za izdavanje akta kojima se odobrava izgradnja u postupku objedinjene procedure i namene predmetnog zemljišta a potom pribavio ranije izdato rešenje o građevinskoj dozvoli i projekat i od organa nadležnog za spovođenje objedinjene procedure pribavio pisano mišljenje da su ispunjeni uslovi za izdavanje rešenja o upotrebnoj dozvoli ukoliko se prethodno izvrši izmena ranije donete građevinske dozvole, tada može obavestiti stranku da pravni status objekta može rešiti u redovnom postupku pred organom nadležnim za sprovođenje objedinjene procedure.

Zakon o komunalnim delatnostima ne razrađuje pitanje i ne određuje koliko je na nivou određene JLS potrebno osnovati ili angažovati komunalnih preduzeća ili drugih vršilca da bi se zadovoljile potrebe građana i drugih korisnika.

U tom smislu, što se tiče ovog propisa, nema formalnih smetnji da određenu komunalnu delatnost obavlja više vršilaca, odnosno da obavljanje jedne komunalne delatnosti, u konkretnom slučaju proizvodnju, distribuciju i snabdevanje toplotnom energijom, budu poverene više od jednom vršiocu komunalne delatnosti.

Napominjemo da Zakon o javnim preduzećima u članu 3. stav 2. tač. 3), navodi da pored javnog preduzeća, delatnost od opšteg interesa (što komunalne delatnosti jesu) može da obavlja i drugo društvo kapitala i preduzetnik, kome je nadležni organ poverio obavljanje te delatnosti.

Isti zakon (o javnim preduzećima) u članau 9. određuje da se poveravanje obavljanja delatnosti od opšteg interesa društvu kapitala i preduzetniku iz člana 3. stav 2. tačka 3) ovog zakona vrši u skladu sa zakonom kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije, osim ako posebnim zakonom nije drugačije propisano.

Posebnim zakonom u ovom smislu se može smatrati Zakon o komunalnim delatnostima koji u članu 9. stav 6. takođe kaže “Na postupak poveravanja obavljanja komunalne delatnosti čije se finansiranje obezbeđuje iz budžeta jedinice lokalne samouprave, odnosno čije se finansiranje obezbeđuje u celosti ili delimično naplatom naknade od korisnika komunalnih usluga, primenjuju se odredbe zakona kojima se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije.”

Inače, u član 9. stav 1. Zakon o komunalnim delatnostima definiše pojam poveravanja komunalnih delatnosti na sledeći način: “Pod poveravanjem obavljanja komunalne delatnosti podrazumeva se vremenski oročeno ugovorno uređivanje odnosa u vezi sa obavljanjem komunalne delatnosti ili pojedinih poslova iz okvira komunalne delatnosti između jedne ili više jedinica lokalne samouprave i vršioca komunalne delatnosti, koje za cilj ima pružanje komunalnih usluga na teritoriji jedne ili više jedinica lokalne samouprave ili na delu teritorije jedinice lokalne samouprave.”

Zakon o komunalnim delatnostim pravi i neka izuzeća u pogledu pomenutog člana, ali se ona ne odnose na delatnost proizvodnje, distribucije i snabdevanja toplotnom energijom

Članom 3. stav 1. Zakona o javnoj svojini propisano je da su u javnoj svojini prirodna bogatstva, dobra od opšteg interesa i dobra u opštoj upotrebi, za koja je zakonom utvrđeno da su u javnoj svojini, stvari koje koriste organi i organizacije Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave, ustanove, javne agencije i druge organizacije čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave i druge stvari koje su, u skladu sa zakonom, u javnoj svojini. Stavom 2. istog člana propisano je da se pod javnom svojinom iz stava 1. ovog člana ne smatraju stvari organizacija obaveznog socijalnog osiguranja. Članom 12. stav 1. tačka 1. Zakona o porezima na imovinu propisano je poresko oslobođenje za nepokretnosti u javnoj svojini koje koriste direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava, korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje i drugi korisnici javnih sredstava koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora, prema propisima kojima se uređuje budžetski sistem, osim javnih preduzeća. Da bi se primenom člana 12. stav 1. tačka 1) Zakona o porezima na imovinu ostvarilo pravo na oslobođenje od poreza na imovinu, potrebno je da su ispunjeni svi sledeći uslovi: − da je predmet oporezivanja porezom na imovinu nepokretnost u javnoj svojini; − da je poreski obveznik za konkretnu nepokretnost u javnoj svojini direktni ili indirektni korisnik budžetskih sredstava, ili korisnik sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje ili drugi korisnik javnih sredstava − osim javnih preduzeća − da je obveznik poreza na imovinu za konkretnu nepokretnost uključen u sistem konsolidovanog računa trezora, prema propisima kojima se uređuje budžetski sistem. Imajući u vidu da nepokretnosti organizacija obaveznog socijalnog osiguranja (za koje je upisano pravo svojine na ime tih organizacija) nisu u javnoj svojini, navedeni obveznici nemaju pravo na poresko oslobođenje po ovom osnovu, bez obzira što su da li su kao korisnici javnih sredstava uključeni u konsolidovani račun trezora.

Pravilnik o načinu utvrđivanja i evidentiranja korisnika javnih sredstava i o uslovima i načinu za otvaranje i ukidanje podračuna konsolidovanog računa trezora kod Uprave za trezor ("Sl. glasnik RS", br. 11/13, 84/23, 103/24) u članu 1. uređuje da se ovim pravilnikom propisuje se način utvrđivanja i evidentiranja (upis, promena podataka i brisanje) korisnika javnih sredstava i drugih subjekata u Evidenciji korisnika javnih sredstava (u daljem tekstu: Evidencija KJS) kod Ministarstva finansija – Uprave za trezor (u daljem tekstu: Uprava). Ovim pravilnikom propisuju se i uslovi i način za otvaranje i ukidanje dinarskih i deviznih podračuna konsolidovanog računa trezora, koji se vode u Evidenciji podračuna korisnika

javnih sredstava (u daljem tekstu: Evidencija podračuna KJS) kod Uprave. Član 2. ovog Pravilnika propisuje da korisnici javnih sredstava (u daljem tekstu: KJS), u smislu ovog pravilnika, jesu KJS koji su propisani članom 2. tačka 5) Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS”, br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/1 – ispravka, 108/13, 142/14, 68/15 – dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19, 149/20, 118/21, 118/21 – dr. zakon , 138/22, 92/2023 i 94/24 – u daljem tekstu: Zakon), i to: 1) direktni korisnici budžetskih sredstava Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti; 2) indirektni korisnici budžetskih sredstava u nadležnosti direktnih korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti; 3) korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje, u koje spadaju organizacije za obavezno socijalno osiguranje i korisnici sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje; 4) drugi KJS čiji je osnivač Republika Srbija i u nadležnosti su direktnih korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije; 5) ostali KJS u nadležnosti direktnih korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti. Član 3. pravilnika propisuje da se KJS iz člana 2. ovog pravilnika evidentiraju u spisku KJS, koji posebnim aktom utvrđuje ministar finansija, na predlog Uprave, u skladu sa članom 8. stav 1. Zakona, i to kao: – KJS koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora (član 2. tač. 1–4. ovog pravilnika); – ostali KJS koji nisu uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora, a pripadaju javnom sektoru (član 2. tačka 5. ovog pravilnika), čija sredstva se uključuju u sistem konsolidovanog računa trezora. Član 4. ovog pravilnika propisuje da su KJS klasifikovani u Evidenciji KJS po tipovima KJS, sa pripadajućom numeričkom oznakom. Oznaka tipa KJS: 1) tip KJS 0 – Nosioci budžeta – Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave; 2) tip KJS 1 – Direktni korisnici budžetskih sredstava (u daljem tekstu: DBK) – organi i organizacije Republike Srbije, odnosno organi i službe lokalne vlasti; 3) tip KJS 2 – Indirektni korisnici budžetskih sredstava (u daljem tekstu: IBK) – pravosudni organi, mesne zajednice, ustanove osnovane od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, nad kojima osnivač preko DBK-a, vrši zakonom utvrđena prava u pogledu upravljanja i finansiranja; 4) tip KJS 6 – Drugi korisnici javnih sredstava – javne agencije, organizacije na koje se primenjuju propisi o javnim agencijama ili su kontrolisane od strane države, pravna lica čiji je osnivač Republika Srbija, koji obavljaju poverene, razvojne, stručne i regulatorne poslove

od opšteg interesa i u nadležnosti su DBK-a Republike Srbije; 5) tip KJS 7 – Ostali korisnici javnih sredstava – javna preduzeća osnovana od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, pravna lica osnovana od strane tih javnih preduzeća, pravna lica nad kojima Republika Srbija ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad više od 50% kapitala ili više od 50% glasova u upravnom odboru, druga pravna lica u kojima javna sredstva čine više od 50% ukupnih prihoda ostvarenih u prethodnoj poslovnoj godini; 6) tip KJS 9 – Organizacije za obavezno socijalno osiguranje (u daljem tekstu: OOSO) – Republički fond za zdravstveno osiguranje, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Nacionalna služba za zapošljavanje i Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika; 7) tip KJS 10 – Korisnici sredstava Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje – zdravstvene i apotekarske ustanove čiji je osnivač Republika Srbija, odnosno lokalna vlast. Član 5. Pravilnika propisuje da se u Evidenciji KJS evidentiraju i drugi subjekti (u daljem tekstu: DS) koji nisu utvrđeni u spisku KJS, i to: 1) tip KJS 4 – Organizacione jedinice direktnog korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije (u daljem tekstu: OJ DBK) – unutrašnje jedinice kojima je prenet deo nadležnosti i ovlašćenja u obavljanju poslova u ime i za račun DBK-a Republike Srbije i koje se u javnom registru kod nadležnog organa vode pod istim matičnim brojem (u daljem tekstu: MB) i poreskim identifikacionim brojem (u daljem tekstu: PIB), kao i DBK u čijem su sastavu; 2) tip KJS 5 – Namene sredstava direktnog korisnika budžetskih sredstava (u daljem tekstu: Namena sredstava DBK) – zbirno iskazana sredstva budžeta, utvrđena zakonom o budžetu Republike Srbije, odnosno odlukom o budžetu organa lokalne vlasti, određena u okviru aproprijacije DBK-a, za finansiranje IBK-a po vrstama korisnika, odnosno nameni u različitim oblastima javne potrošnje. Dodeljuje se na zahtev DBK-a u slučaju kada vrši finansiranje jednog ili više IBK-a iste namene, odnosno oblasti javne potrošnje; 3) tip KJS 8 – Pravna lica i drugi subjekti koji ne pripadaju javnom sektoru – pravna lica i drugi subjekti koji ne pripadaju javnom sektoru, a kojima se vrši prenos sredstava iz budžeta na poseban namenski dinarski račun kod Uprave; 4) tip KJS 11 – Organizacione jedinice u sastavu organizacija za obavezno socijalno osiguranje (u daljem tekstu: OJ OOSO) – unutrašnje jedinice kojima je prenet deo nadležnosti i ovlašćenja u obavljanju poslova u ime i za OOSO i vode se u javnom registru kod nadležnog organa, pod istim MB-om i PIB-om. Član 6. Pravilnika propisuje da se Tip KJS utvrđuje propisom, odnosno aktom nadležnog organa. Tip KJS: 0, 1 i 9 utvrđuju se zakonom ili aktom nadležnog organa Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti. Tip KJS: 2, 4, 5, 6, 7, 10 i 11 određuje DBK odnosno OOSO, u čijoj je nadležnosti KJS,

odnosno DS, na osnovu propisa ili akta nadležnog organa. Tip KJS 8 utvrđuje se na osnovu akta, odnosno podataka nadležnog organa za registraciju subjekta. Imajući u vidu odredbe člana 12. Zakona o porezima na imovinu, kojima je uređeno da poreska oslobođenje mogu ostvariti direktni i indirektni korisnici budžetskih sredstava, korisnici sredstava organizacija za obavezno socijalno osiguranje i drugi korisnici javnih sredstava koji su uključeni u sistem konsolidovanog računa trezora, prema propisima kojima se uređuje budžetski sistem, osim javnih preduzeća, proizilazi da se poresko oslobođenje može ostvariti samo za korisnike javnih sredstava koji nisu javno preduzeće, a koji se razvrstavaju prema Zakonu o budžetskom sistemu, odnosno koji imaju oznaku tip KJS1, tip KJS 2, tip KJS 6, tip KJS 9 i tip KJS 10. To potvrđuje i spisak korisnika javnih sredstava koji je sastavni deo Pravilnika o spisku korisnika javnih sredstava objavljenog u Sl. glasniku RS broj 103/24.

Članom 174. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) predviđeno je da zaposleni može da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca na odgovarajući posao ako je privremeno prestala potreba za njegovim radom, dat u zakup poslovni prostor ili zaključen ugovor o poslovnoj saradnji, dok traju razlozi za njegovo upućivanje, a najduže godinu dana. Zaposleni može, uz svoju saglasnost, u slučajevima iz stava 1. ovog člana i u drugim slučajevima utvrđenim opštim aktom ili ugovorom o radu, da bude privremeno upućen na rad kod drugog poslodavca i duže od godinu dana, dok traju razlozi za njegovo upućivanje. Zaposleni može da bude privremeno upućen u smislu stava 1. ovog člana u drugo mesto rada ako su ispunjeni uslovi iz člana 173. stav 1. tačka 2) ovog zakona. Zaposleni sa poslodavcem kod koga je upućen na rad zaključuje ugovor o radu na određeno vreme. Po isteku roka na koji je upućen na rad kod drugog poslodavca zaposleni ima pravo da se vrati na rad kod poslodavca koji ga je uputio.

Članom 70. Zakona o zaposlenima u AP i JLS ("Službeni glasnik RS", br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 i 92/2023) između ostalog je predviđeno da se radni odnos može zasnovati i za vreme čije trajanje je unapred određeno (radni odnos na određeno vreme) na radnim mestima u kabinetu gradonačelnika, predsednika opštine ili predsednika gradske opštine, najduže dok traje dužnost tih izabranih lica (pomoćnici gradonačelnika, odnosno predsednika opštine kao i druga lica koja zasnivaju radni odnos na radnim mestima u kabinetu).

Dakle, u ovom konkretnom slučaju smatramo da bi osnov za upućivanje bio zaključen sporazum o poslovnoj saradnji između ustanove i gradske uprave o upućivanju zaposlenog ustanove na rad u kabinetu izabranog lica dok traje dužnost tog izabranog lica. S obzirom na pretpostavku da će dužnost izabranog lica trajati duže od godinu dana, sa sporazumom treba da se saglasi i zaposleni koji se upućuje.

Pitanje podobnog prava na zemljištu na kojem se nalazi objekat koji je predmet ozakonjenja, regulisano je u članu 10. Zakona o ozakonjenju.

Saglasnost za ozakonjenje je potrebna ukoliko se radi o objektu koji je izgrađen na zemljištu na kojem je upisan vlasnik objekta zajedno sa drugim licima (član 10. stav 6. Zakona).

U ovom konkretnom slučaju, imajući u vidu da vlasnik objekta koji je predmet ozakonjenja nema upisano pravo ni na jednoj parceli na kojoj se objekat nalazi, ne može se sprovesti postupak ozakonjenja na osnovu saglasnosti sopstvenika parcela, jer je to suprotno članu 10. stav 3. taćka 1) Zakona.

Potrebno je da vlasnik objekta pribavi pravnosnažnu sudsku presudu kojim se utvrđuje njegovo pravo na delovima dve parcele na kojima je izgrađen objekat koji je predmet ozakonjenja.

Druga mogućnost koju je razvila praksa, je da nakon što se geodetskim snimanjem utvrdi površina svake parcele koja se nalazi ispod objekta, vlasnik nezakonitog objekta i sopstvenik parcele zaključe ugovor o kupoprodaji dela parcela (sa tačnom površinom i označenim merama i granicama zemljišta pod objektom) na osnovu kojeg se potom vlasnik nezakonitog objekta upisuje kod RGZ i nakon izvršenog upisa pribavlja saglasnost suvlasnika za ozakonjenje.

Članom 202. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) predviđeno je da zaposleni koji radi sa punim radnim vremenom kod poslodavca može da zaključi ugovor o dopunskom radu sa drugim poslodavcem, a najviše do jedne trećine punog radnog vremena. Ugovorom o dopunskom radu utvrđuje se pravo na novčanu naknadu i druga prava i obaveze po osnovu rada. Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku.

Ugovor o dopunskom radu u slučaju organa jedinice lokalne samouprave se računa u broj zaposlenih na određeno vreme (izuzev u svojstvu pripravnika), lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge, kao i posredstvom agencije za privremeno zapošljavanje i lica angažovanih po drugim osnovama kojih može biti 10% od ukupnog broja zaposlenih na neodređeno vreme, odnosno 7 dodatno angažovanih u slučaju da organ JLS ima manje od 50 zaposlenih.

Članom 50. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 38/2019, 55/2020, 51/2022 i 44/2023) je propisano: “Zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike, za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 30% i to:

1) za 10 godina rada u radnom odnosu - u visini mesečne prosečne zarade,

2) za 20 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 1) ovog stava uvećane za 30%,

3) za 30 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 2) ovog stava uvećane za 30%,

4) za 35 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 3) ovog stava uvećane za 30%,

5) za 40 godina rada u radnom odnosu - u visini novčane nagrade iz tačke 4) ovog stava uvećane za 30%.

Zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35 i 40 godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa.

U slučaju da je poslodavac preuzeo poslove i zaposlene od drugog poslodavca kao uslov za ostvarivanje prava na jubilarnu nagradu računaju se i godine rada u radnom odnosu kod prethodnog poslodavca.

Jubilarna nagrada se isplaćuje u roku od 30 dana od dana ostvarivanja ovog prava.

Zaposleni ima pravo na jubilarnu nagradu kod poslodavca, ako to pravo u kalendarskoj godini nije ostvario u drugom državnom organu, organu autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave u kojem je radio pre rada kod poslednjeg poslodavca.“

Dakle, u ovom konkretnom slučaju, zaposlenom se za jubilarnu nagradu neće računati godine rada u Narodnoj banci Jugoslavije (Narodna banka Jugoslavije je nastavila rad kao Narodna banka Srbije), jer se ne radi o državnom organu, već o centralnoj banci Republike Srbije.

Prema odredbama Zakona o pravobranilaštvu, član 52. stav 3. propisuje da pravobranilaštvo autonomne pokrajine i pravobranilaštvo jedinice lokalne samouprave daje mišljenja prilikom zaključivanja ugovora koje zaključuje to pravno lice, posebno ugovora iz oblasti imovinskopravnih odnosa, privredno pravnih ugovora i daje pravne savete svim organima autonomne pokrajine i organima jedinice lokalne samouprave koje zastupaju.

Vaše pitanje se odnosi na to koji se ugovori smatraju Ugovorima iz imovinsko-pravne oblasti.

Ugovori iz imovinsko-pravnih oblasti su ugovori koji se odnose na pribavljanje i otuđenje nepokretnosti u javnoj svojini, a koji postupci se sprovode prema odredbama Zakona o javnoj svojini i pratećih podzakonskih akata, za koje postupke je pre samog zaključivanja ovakvih ugovora neophodno mišljenje pravobranilaštva.

Drugi deo pitanja odnosi se na mišljenje da li pravobranilaštvo daje saglasnost na ugovore koji se zaključuju po sprovedenom postupku javne nabavke.

Odgovor je da pravobranilaštvo nije u obavezi da daje saglasnost na Ugovore koji se zaključuju nakon sprovedenog postupka javnih nabavki.

Kao što ste ispravno naveli u nastavku pitanja, ukoliko se planira izgradnja u blizini postrojenja za gas, neophodno je ispoštovati sve uslove koje izdaje imalac javnog ovlašćenja u postupku pribavljanja lokacijskih uslova. Ukoliko nisu ispoštovana propisana udaljenja, planirana izgradnja neće biti moguća, ili će biti neophodno izmeštanje gasovoda pre planirane izgradnje.

Članom 123. Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 92/2023) predviđeno je da se službeniku može omogućiti dodatno obrazovanje značajno za rad kod poslodavca. Službenik koji će se dodatno obrazovati bira se na internom konkursu, a prednost ima službenik sa višim prosekom ocene u prethodne tri godine. Troškove dodatnog obrazovanja snosi poslodavac.

Dalje se u članu 124. istog zakona kaže da se prava i obaveze službenika koji se dodatno obrazuje uređuju ugovorom. Službenik ima pravo na mirovanje radnog odnosa ako dodatno obrazovanje zahteva privremeno odsustvo s rada. Po završenom dodatnom obrazovanju, službenik se premešta na nepopunjeno radno mesto razvrstano u najniže zvanje za stepen obrazovanja koji je stekao dodatnim obrazovanjem. Službenik iz stava 3. ovog člana dužan je da u roku od šest meseci položi državni stručni ispit prema planu i programu za stepen obrazovanja koji je stekao dodatnim obrazovanjem. Posle dodatnog obrazovanja službenik je obavezan da ostane na radu kod poslodavca najmanje dvostruko duže od trajanja dodatnog obrazovanja, inače je dužan da jednokratno nadoknadi poslodavcu sve troškove dodatnog obrazovanja.

Uredbom koja uređuje kriterijume za razvrstavanje radnih mesta i merila za opis radnih mesta službenika u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave predviđeno je da radna mesta mogu biti razvrstana u zvanjima sa visokom školskom spremom (mlađi savetnik, savetnik, samostalni savetnik i viši savetnik) ako, između ostalog, ispunjavaju merilo po pitanju kvalifikacije – stečeno visoko obrazovanje na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova, master akademskim studijama, master strukovnim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu.

Dakle, ukoliko je procena poslodavca da je za određeno radno mesto potrebno da zaposleni ima diplomu sa master studija određenog profila i ukoliko postoje sredstva u budžetu, službenicima se na internom konkursu može ponuditi dodatno obrazovanje u skladu sa zakonom.