Pitanja i odgovori

Postavljanje i uklanjanje objekata privremenog karaktera uređeno je članom 146. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br.  72/09...52/21), a u okviru poglavlja 11. Izgradnja objekata i izvođenje radova za koje se ne izdaje građevinska dozvola. U skladu sa istim članom stavovima 1. i 2. propisano je:

„Postavljanje i uklanjanje manjih montažnih objekata privremenog karaktera na javnim i drugim površinama, balon hala sportske namene, nadstrešnica za sklanjanje ljudi u javnom prevozu, objekata za deponovanje i separaciju rečnih agregata i plovila na vodnom zemljištu, obezbeđuje i uređuje jedinica lokalne samouprave.

Manji montažni objekti iz stava 1. ovog člana su: objekti montažno demontažnog tipa, i to isključivo kiosci do 10,5 m2, bašte ugostiteljskih objekata, tezge i drugi pokretni mobilijar koji se postavlja i uklanja na osnovu programa koji donosi jedinica lokalne samouprave na period od najduže deset godina.“

U smislu postavljenog pitanja, odredbe Zakona o planiranju i izgradnji ne ukazuju posebno na utvrđivanje iznosa vrednosti prava na lokaciju (naknade u postupku dobijanja prava na postavljanje manjih montažnih objekata u postupku javnog nadmetanja i sl.).

Naknade za korišćenje javnih površina uređene su odredbama članova 236. – 242. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara („Sl. glasnik RS“, br. 95/18... 5/21 - dop. usklađenih din. izn.).

Članom 236. ovog zakona taksativno su navedene vrste naknada za korišćenje javne površine, i to:

1. naknada za korišćenje prostora na javnoj površini u poslovne i druge svrhe, osim radi prodaje štampe, knjiga i drugih publikacija, proizvoda starih i umetničkih zanata i domaće radinosti;
2. naknada za korišćenje javne površine za oglašavanje za sopstvene potrebe i za potrebe drugih lica, kao i za korišćenje površine i objekta za oglašavanje za sopstvene potrebe i za potrebe drugih lica kojim se vrši neposredni uticaj na raspoloživost, kvalitet ili neku drugu osobinu javne površine, za koje dozvolu izdaje nadležni organ jedinice lokalne samouprave;
3. naknada za korišćenje javne površine po osnovu zauzeća građevinskim materijalom i za izvođenje građevinskih radova i izgradnju.

Nadalje, u skladu sa članom 239. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, najviši iznos naknade za korišćenje javne površine propisan je u Prilogu 12. ovog zakona.

Kriterijumi za propisivanje visine naknada su: vreme korišćenja prostora, zona u kojoj se nalazi prostor koji se koristi, ukoliko je zona utvrđena aktom jedinice lokalne samouprave, kao i tehničko-upotrebne karakteristike objekta, ukoliko se javna površina koristi za postavljanje objekata.

Aktom skupštine jedinice lokalne samouprave utvrđuje se visina naknade u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana, olakšice, način dostavljanja i sadržaj podataka o korišćenju javne površine nadležnom organu koji utvrđuje obavezu plaćanja naknade.

U skladu sa članom 240. utvrđivanje naknade za korišćenje javne površine vrši se prema površini korišćenog prostora, srazmerno vremenu korišćenja tog prostora ili prema tehničko-upotrebnim karakteristikama objekta.

Naknadu iz ovog člana, utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za utvrđivanje, kontrolu i naplatu javnih prihoda rešenjem.

Obaveznik naknade dužan je da utvrđenu obavezu po osnovu naknade plati do 15. u mesecu za prethodni mesec, a za mesece za koje je obaveza dospela u momentu uručenja rešenja u roku od 15 dana od dana dostavljanja rešenja.

Napominjemo da su se do 31.12.2018. godine za korišćenje javnih površina plaćale lokalne komunalne takse.

Shodno navedenom, jedinica lokalne samouprave u skladu sa različitim zakonima ima nadležnost da posebnim aktima uređuje uslove za postavljanje privremenih objekata (npr. pravo učešća, prijava na konkurs, rok za prijavljivanje), donosi plan postavljanja privremenih objekata, određuje lokacije koje se daju na korišćenje za određene namene, kriterijume za odabir korisnika - pri čemu ovi postupci nisu u nadležnosti lokalne poreske administracije, kao i visinu naknada za korišćenje javnih površina – koje se utvrđuju rešenjima LPA i plaćaju u mesečnim iznosima. 

Primenljivi zakoni nisu eksplicitni u pogledu razdvajanja postupaka, odnosnih plaćanja/finansijskih obaveza korisnika, ili međusobnog odnosa postupaka koji se sa jedne strane odnose na sticanje prava za korišćenje javne površine, a sa druge strane na samo korišćenje javne površine. Kada se posmatra postupanje lokalnih samouprava, situacija se razlikuje u zavisnosti od važenja lokalnih akata i ugovornih odnosa koji su po njima nastali. U ovom pogledu može se konstatovati potreba za dodatnim tumačenjem propisa od strane nadležnih institucija.

U trenutnoj postavci regulatornog okvira, smatramo da je ispravno postupati striktno u skladu sa Zakonom o finansiranju lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 62/2006,… 99/2021 - usklađeni din. izn. i 111/2021 - dr. zakon) koji u članu 6. propisuje da jedinici lokalne samouprave pripadaju izvorni prihodi ostvareni na njenoj teritoriji – koji su taksativno pobrojani, a među njima i naknade za korišćenje javnih dobara, u skladu sa zakonom i druge naknade u skladu sa zakonom.

Polazeći od navedenih odredbi, proizilazi da uslov za uvođenje prihoda u formi (jednokratne) naknade u vezi sa pravom na lokaciju – ne postoji, odnosno isti nije predviđen posebnim zakonom. Stoga nema ni osnova da JLS predvidi takvu naknadu/plaćanje/prihod lokalnim aktima (u nekim uporedivim slučajevima konstatujemo postojanje Rešenja Upravnog suda koji je takve akte JLS oglasio neustavnim).  

Član 114 ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS", br. 80/2002, 84/2002 - ispr., 23/2003 - ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - autentično tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 i 144/2020) propisuje da pravo na naplatu uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo utvrditi ili naplatiti, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano. 

Poreski organ po isteku ovog roka, po službenoj dužnosti, donosi rešenje o prestanku poreske obaveze, zbog zastarelosti. Članom 114 z ovog zakona uređuje se zastoj zastarelosti, na način da zastarelost prava poreskog organa na naplatu poreza i sporednih poreskih davanja ne teče:

1. za vreme od pokretanja upravnog spora do pravosnažnosti sudske odluke;
2. za vreme kada je drugim zakonom propisano da se poreski postupak ne može otpočeti, odnosno da se započeti poreski postupak prekida; 
3. za vreme kada je u skladu sa odredbama čl. 73, 74, 74a i 74b ovog zakona, plaćanje dugovanog poreza odloženo.  Vreme trajanja zastoja zastarelosti ne računa se u apsolutni rok za zastarelost.

Zastarelost za obaveze koje je trebalo naplatiti do 31.12.2011. godine počela je da teče od 01.01.2012. godine i (pod uslovom da nije bilo za stoja zastarelosti) nastupila je u roku od 10 godina, odnosno 01.01.2022. godine. Prema članu 114ž ovog zakona lokalna poreska administracija po službenoj dužnosti po isteku ovog roka, donosi rešenje o prestanku poreske obaveze zbog zastarelosti, a koja je nastupila 01.01.2022. godine i prenosu duga u vanbilansno poresko računovodstvo.

Shodno tome, znači da su obaveze do 31.12.2011. godine zastarele 01.01.2022. godine i uplata koja je izvršena nakon tog datuma ne može naplatiti obavezu za koju je poreski organ po službenoj dužnosti imao obavezu da utvrdi zastarelost. Uplate izvršene u januaru 2022. godine mogu da se koriste za namirenje obaveza nastalih od 1.1.2012. godine za koje nije nastupila apsolutna zastarelost.

Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara („Sl.glasnik RS“, br. 95/2018, 49/2019, 86/2019 - usklađeni din. izn., 156/2020 - usklađeni din. izn. i 15/2021 - dop. usklađenih din. izn.) uređene su naknade za korišćenje javnih dobara, i to: obveznik plaćanja, osnovica, visina, način utvrđivanja i plaćanja, pripadnost prihoda od naknade, kao i druga pitanja od značaja za utvrđivanje i plaćanje naknada za korišćenje javnih dobara.

Naknade za korišćenje javnih puteva u smislu ovog zakona, navedene u članu 186. su:

1) naknada za vanredni prevoz, i to za:

   (1) prekoračenje dozvoljene dimenzije;

   (2) prekoračenje dozvoljene ukupne mase;

   (3) prekoračenje dozvoljenog osovinskog opterećenja;

2) naknada za postavljanje reklamnih tabli, reklamnih panoa, uređaja za obaveštavanje ili oglašavanje pored javnog puta, odnosno na drugom zemljištu koje koristi upravljač javnog puta, u skladu sa propisima;

3) posebna naknada za upotrebu javnog puta, njegovog dela ili putnog objekta (u daljem tekstu: putarina);

4) naknada za korišćenje delova putnog zemljišta javnog puta i drugog zemljišta koje koristi upravljač javnog puta;

5) naknada za upotrebu državnog puta za vozila registrovana u inostranstvu;

6) naknada za postavljanje vodovoda, kanalizacije, električnih vodova, elektronske komunikacione mreže i sl. na javnom putu.

Kako je i navedeno u članu 214. ovog zakona, prihodi ostvareni od naknada iz člana 186. stav 1. ovog zakona na državnom putu pripadaju upravljaču državnog puta i uplaćuju se upravljaču državnog puta, a prihodi od naknada ostvarenih na opštinskom putu i ulici pripadaju i uplaćuju se na račun upravljača tih puteva i ulica.

Članom 186. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl.glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018-dr.zakon, 10/2019, 27/2018-dr.zakon, 6/2020 i 129/2021), propisano je da se sredstva za finansiranje delatnosti ustanova obezbeđuju u budžetu Republike Srbije, autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Dalje, članom 189. stav 1. tačka 7. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Sl.glasnik RS“, br. 88/2017, 27/2018-dr.zakon, 10/2019, 27/2018-dr.zakon, 6/2020 i 129/2021) definisano je da se u budžetu jedinice lokalne samouprave obezbeđuju sredstva za kapitalne izdatke ustanova obrazovanja i vaspitanja  čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave.

Sredstva za kapitalne izdatke škola koje su u svojini Republike Srbije, u budžetima lokalne samouprave planiraju se u okviru finansijskog plana direktnog korisnika budžetskih sredstava-Organa uprave, u programu 9-Osnovno obrazovanje ili 10-Srednje obrazovanje, u okviru grupe konta 463000-Transferi ostalim nivoima vlasti (463200-Kapitalni transferi ostalim nivoima vlasti).  Obzirom da jedinica lokalne samouprave prenosi školama transferna sredstva za kapitalne izdatke, one moraju voditi svoju pomoćnu knjigu objekata koje koriste i povećati vrednost ovih objekata u vanbilansnoj evidenciji za vrednost ulaganja u tekućoj godini.

U praksi lokalnih samouprava se javlja i slučaj kada su sredstva planirana u finansijskom planu direktnog korisnika budžetskih sredstava-Organa uprave u okviru klase 500000-Izdaci za nefinansijsku imovinu. U tom slučaju direktni korisnik budžetskih sredstava vrši direktno plaćanje izvođaču radova - plaćanje se evidentira kao izdatak na teret odgovarajućeg konta u okviru klase 500000-Izdaci za nefinansijsku imovinu, a istovremeno se vrši evidentiranje-zaduženje odgovarajućih konta na klasi 000000 – Nefinansijska imovina i odobravanje odgovarajućim kontima klase 300000-Kapital, utvrđivanje rezultata poslovanja i vanbilansna evidencija.

Po završetku ulaganja, JLS dostavlja školi finansijsku karticu sa celim iznosom investicije na kontima 000000 i 300000 uz zahtev da škola izvrši evidentiranje u svojim poslovnim knjigama i da o tome obavesti JLS. Kad JLS dobije povratnu informaciju od škole da je izvršila evidentiranje, JLS stornira evidenciju na kontima 000000 i 300000 u svojim poslovnim knjigama.

Zakon o obligacionim odnosima u članu 279. stav 1. reguliše da na dospelu, a neisplaćenu ugovornu ili zateznu kamatu, ne teče zatezna kamata, izuzev ako je to propisano zakonom.

U stavu 2. istog člana Zakona na neisplaćenu kamatu može se zahtevati zatezna kamata samo od dana kada je sudu podnesen zahtev za njenu isplatu.

Isto se odnosi i na povremena novčana davanja gde se takođe pravo na naplatu zatezne kamate stiče od momenta podnošenja tužbe sudu (stav 3.)

Dakle, imajući u vidu da se zakupnina smatra povremenim novčanim davanjima, mišljenja smo da se zakonska zatezna kamata prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima može zahtevati i naplatiti samo nakon podnošenja tužbe sudu.

Činjenica je, a to se vidi i iz prakse nekoliko lokalnih samouprava koje smo anketirali na ovu temu, da se zatezna kamata traži u postupcima naplate dugovanog iznosa potraživanja opštine prema zakupcima u slučaju da se ne plaća renta uopšte, i to u postupcima koje opština pokreće pred sudovima.

Praksa suda je do sada bila da se zahtev opština za naplatu zakonske zatezne kamate od dana podnošenja tužbe sudu prihvata, dok se zahtev za plaćanje zatezne kamate od momenta nastanka obaveze plaćanja ne prihvata, što i jeste u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima.

Ukoliko postoje pozicije u delu predmera koji se odnosi na elektro radove koji odgovaraju pozicijama iz projektne dokumentacije za ove radove, moguće je kroz ugovaranje eventualnih viškova i manjkova radova putem izmene ugovora o javnoj nabavci korigovati količine iz predmera radova, kako bi se uskladile sa projektnom dokumentacijom (u zavisnosti i od sadržine zaključenog ugovora o javnoj nabavci).

Ipak, pozicije za koje je trebalo ugovoriti jedinične cene u skladu sa projektnom dokumentacijom, a koje se ne nalaze se u predmeru radova, mišljenje je da nije moguće izmeniti ugovor o javnoj nabavci primenom čl. 157. i 158. Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon), s obzirom da se ne radi o radovima koji su postali neophodni (što je uslov za primenu člana 157. Zakona), odnosno o okolnostima koje savesni naručilac nije mogao da predvidi (što je uslov za primenu člana 158. Zakona), već se radi o posledici grešaka u sprovođenju postupka javne nabavke, odnosno u realizaciji ugovora, koje su načinjene od strane kako naručioca, tako i izvođača radova.

Dodatni problem bi mogao postojati ukoliko je izvođač radova već izveo sporne elektro radove, jer bi u takvoj situaciji postojao problem i u delu eventualne izmene ugovora, imajući u vidu da su radovi već izvedeni.

Dakle, nije moguće potvrditi da kontrolni organi u slučaju izmene ugovora o javnoj nabavci u navedenoj situaciji, ne bi našli kao nepravilnost eventualne izmene u skladu sa čl. 157. i 158. Zakona, na način da se predmet u delu elektro radova izmenom ugovora o javnoj nabavci uskladi sa projektnom dokumentacijom u ovom delu, kako bi se stvorio osnov za plaćanje spornih radova.

S druge strane, ukoliko se izvođaču radova ne izvrši isplata izvedenih radova u spornom delu sa pozivanjem da je propustio da ospori konkursnu dokumentaciju, a zatim i da naručiocu u ugovorenom roku ukaže na utvrđene nesaglasnosti, postoji rizik pokretanja postupka pred sudom od strane izvođača radova, u cilju utvrđivanja svih okolnosti i odgovornosti za nastalu situaciju.

Prilikom planiranja rashoda i izdataka korisnika budžeta, potrebno je poštovati programsku strukturu. 

Aneksom 5 Uputstva za izradu programskog budžeta definisani su Uniformni  programi i programske aktivnosti jedinica lokalne samouprave.

Sredstva za energetsku efikasnost treba planirati u okviru programa 17 (šifra: 0501) – Energetska efikasnost i obnovljivi izvori energije.

Dalje, ukoliko se planiraju sredstva za delatnost koja je tekuća i kontinuirana, sprovodi se od strane samo jednog korisnika budžeta i nije vremenski ograničena, u tom slučaju sredstva se planiraju u okviru programske aktivnosti 0001 – Energetski menadžment. Programska aktivnost se može odnositi na sprovođenje podsticajnih mera (subvencije, dotacije), pružanje javne usluge i dr.

Međutim, ukoliko se radi o vremenski ograničenom poslovnom poduhvatu korisnika budžeta, sa jasno definisanim ishodom, potrebnim resursima i upravljačkom strukturom, koji doprinosi kvalitetnijem pružanju javnih usluga, sredstva ćete planirati u okviru posebnog Projekta, sa odgovarajućom šifrom i nazivom.

U zavisnosti od toga kako JLS konkretno postavi/definiše javni poziv, opredeljivanje funkcionalne i ekonomske klasifikacije se može razlikovati, ali za slučaj na koji se odnosi postavljeno pitanje, smatramo da je odgovor kako sledi:

Funkcionalna klasifikacija: u skladu sa funkcionalnom namenom u konkretnom slučaju, za energetsku sanaciju stambenih zgrada, porodičnih kuća i stanova, sredstva treba planirati u okviru grupe 61 - Stambeni razvoj  gde klasa 610 -Stambeni razvoj obuhvata administraciju poslova i usluga u vezi sa stambenim razvojem (član 7. Pravilnika o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem).

Ekonomska klasifikacija rashoda i izdataka iskazuje pojedinačna dobra i usluge i izvršena transferna plaćanja (član 29. Zakon o budžetskom sistemu) i određuje se na osnovu krajnjeg korisnika sredstava. Kako su u konkretnom slučaju u pitanju sredstva namenjena fizičkim licima/domaćinstvima, ona se u budžetu planiraju na kontu 472800 – Naknade iz budžeta za stanovanje i život (iako je konto 472 – naknade za socijalnu zaštitu iz budžeta, što subvencija za energetsku efikasnost stambenih zgrada i kuća, svakako jeste, ali je jasno da se ne radi o socijalnim davanjima u smislu za socijalno osetljive/ugrožene osobe/grupe (da tako kažem) jer bi u tom slučaju ova sredstva bila planirana u okviru programa 11-Socijalna i dečija zaštita).

U skladu sa članom 22. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji („Sl. glasnik“ br. 80/2002, 84/2002 - ispr., 23/2003 - ispr., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - dr. zakon, 62/2006 - dr. zakon, 63/2006 - ispr. dr. zakona, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - dr. zakon, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - ispr., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - autentično tumačenje, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 i 144/2020) propisano je da poresku obavezu preminulog lica ispunjavaju naslednici, u okviru vrednosti nasleđene imovine i u srazmeri sa udelom pojedinog naslednika, u momentu prihvatanja nasledstva. Stavom 2. istog člana ZPPPA propisano je da ako ostavilac nema naslednika ili se nijedan od naslednika ne prihvati nasledstva, ostaviočeva poreska obaveza se otpisuje.

Imajući u vidu da je, u konkretnom slučaju, ostavinskim rešenjem utvrđeno da nema imovine koja je predmet nasleđivanja, to znači da nema ni naslednika koji bi imali obavezu da u skladu sa članom 22. ZPPPA ispune obavezu preminulog lica. Ukoliko se naknadno utvrdi da ipak postoji imovina preminulog lica koja nije bila predmet sprovedenog ostavinskog postupka, o tome bi se odlučivalo u novom postupku i donelo dopunsko ostavinsko rešenje, po kojem bi naslednik ili naslednici, u slučaju da se prihvate nasleđene imovine imali obavezu da u skladu sa članom 22. ZPPPA ispune obavezu preminulog lica.

Shodno tome, u slučaju da ne dođe do naknadne izmene činjeničkog stanja, poreska obaveza ostaje na preminulom licu do nastupanja apsolutne zastarelosti i prenosa u vanbilansnu evidenciju.

U skladu sa članom 45. stav 2. tačka 10) Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019, u daljem tekstu: Zakon), komunikacijom i razmenom podataka elektronskim putem preko Portala javnih nabavki smatra se (u delu postupka zaštite prava) podnošenje zahteva za zaštitu prava i objavljivanje odluka Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki.

Ipak, čak ni sam zahtev za zaštitu prava ne mora da se podnosi putem Portala javnih nabavki, već na načine dozvoljene članom 213. Zakona.

U skladu sa tim, odgovor naručioca u kojem će se izjasniti na sve navode zahteva za zaštitu prava, a koji se dostavlja Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (u daljem tekstu: Republička komisija) i podnosiocu zahteva, dostavlja se (u roku od pet radnih dana od dana prijema procesno urednog zahteva za zaštitu prava) putem Portala javnih nabavki, neposredno na pisarnicu Republičke komisije i podnosioca zahteva ili preporučeno putem pošte.

Ovoj radnji naručioca prethodi objavljivanje obaveštenja o podnetom zahtevu za zaštitu prava i dostavljanje zahteva za zaštitu prava na mišljenje izabranom ponuđaču.

Ukoliko naručilac odgovor na podneti zahtev za zaštitu prava dostavlja putem Portala javnih nabavki, u konkretnom postupku javne nabavke, u delu „Zaštita prava“, koristi se opcija „Procesi“, a zatim Odgovor/rešenje naručioca.

Ipak, ukazujemo i da se kompletna dokumentacija nastala u postupku javne nabavke, a radi odlučivanja Republičke komisije o podnetom zahtevu za zaštitu prava, i to bez obzira da li je ona Republičkoj komisiji već dostupna na Portalu javnih nabavki, dostavlja u štampanoj formi neposredno na pisarnicu Republičke komisije ili preporučeno putem pošte.

Naime, Republička komisija je objavila Uputstvo.pdf naručiocima za postupanje u smislu člana 220. stav 1. tačka 2) i stav 5. Zakona – obaveze u vezi sa dostavom dokumentacije iz postupka javne nabavke radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava, u kojem je navedeno da je naručilac dužan da Republičkoj komisiji, radi utvrđivanja relevantnog činjeničnog stanja u postupanju po podnetom zahtevu zaštitu prava, dostavi kompletnu dokumentaciju iz postupka javne nabavke, uključujući i dokumentaciju koja se odnosi na pokrenuti postupak zaštite prava (po pravilu u fotokopiji ili u odštampanoj formi).

Dakle, odgovor na podneti zahtev za zaštitu prava naručilac može u propisanom roku od pet radnih dana od dana prijema procesno urednog zahteva za zaštitu prava, dostaviti Republičkoj komisiji i podnosiocu zahteva na više ranije navedenih načina, dok kompletnu dokumentaciju nastalu u postupku javne nabavke i postupku zaštite prava naručilac mora dostaviti naručiocu u štampanoj formi (neposredno na pisarnicu ili preporučeno putem pošte), i to bez obzira da li je ova dokumentacija već dostupna nadležnom organu na Portalu javnih nabavki.

Članom 9. Zakona o akcizama („Službeni glasnik RS“, br. 22/2001, 73/2001, 80/2002, 43/2003, 72/2003, 43/2004, 55/2004, 135/2004, 46/2005, 101/2005 - dr. zakon, 61/2007, 5/2009, 31/2009, 101/2010, 43/2011, 101/2011, 6/2012 - usklađeni din. izn., 43/2012 - odluka, 76/2012 - odluka, 93/2012, 119/2012, 8/2013 - usklađeni din. izn., 47/2013, 4/2014 - usklađeni din. izn., 68/2014 - dr. zakon, 142/2014, 4/2015 - usklađeni din. izn., 5/2015 - usklađeni din. izn., 55/2015, 103/2015, 5/2016 - usklađeni din. izn., 108/2016, 7/2017 - usklađeni din. izn., 18/2018 - usklađeni din. izn., 30/2018, 4/2019 - usklađeni din. izn., 5/2020 - usklađeni din. izn., 7/2020 - izm. usklađenih din. izn., 78/2020 - izm. usklađenih din. izn., 153/2020, 11/2021 - usklađeni din. izn. i 53/2021) definisani su derivati nafte, biogoriva i biotečnosti kao i iznosi akciza koji se plaćaju na njih. Članom 39a ovog zakona propisano je da  kupac - krajnji korisnik koji derivate nafte, biogoriva i biotečnosti iz člana 9. stav 1. tač. 3), 5) i 7) ovog zakona, koristi za transportne svrhe, odnosno za grejanje, može ostvariti refakciju plaćene akcize na te derivate nafte, biogoriva i biotečnosti, pod uslovom da te derivate nafte, biogoriva i biotečnosti nabavlja od uvoznika, odnosno proizvođača, da je na te derivate nafte, biogoriva i biotečnosti uvoznik, odnosno proizvođač platio propisani iznos akcize, da je kupac - krajnji korisnik platio račun u kome je iskazan obračunati iznos akcize, a kada se ovi derivati nafte, biogoriva i biotečnosti prodaju kupcu - krajnjem korisniku preko ovlašćenog distributera tih derivata nafte, biogoriva i biotečnosti, kupac - krajnji korisnik ostvaruje pravo na refakciju plaćene akcize pod uslovom da poseduje fiskalni isečak, odnosno račun da je platio te derivate nafte, biogoriva i biotečnosti.

Pravo na refakciju plaćene akcize ostvaruje se u zavisnosti od namene za koje se derivati nafte, biogoriva i biotečnosti koriste, a bliži uslovi, način i postupak za ostvarivanje prava na refakciju plaćene akcize iz ovog člana propisani su Pravilnikom o bližim uslovima, načinu i postupku za ostvarivanje prava na refakciju plaćene akcize na derivate nafte, biogoriva i biotečnosti iz člana 9. stav 1. tač. 3), 5) I 7) Zakona o akcizama, koji se koriste za transportne svrhe i grejanje (“Službeni glasnik RS”, br. 112/12, 38/13, 93/13, 111/15, 81/18, 93/19, 130/21).

Dalje, članom 40. Zakona o akcizama, propisano je da refakciju akcize lice iz člana 39. ovog zakona ostvaruje na osnovu pismenog zahteva, uz dokaz da je platio račun proizvođača akciznog proizvoda sa iskazanom akcizom, račun uvoznika akciznog proizvoda sa iskazanom akcizom koja je plaćena pri uvozu, odnosno jedinstvenu carinsku ispravu kojom se dokazuje da je akciza plaćena pri uvozu, kao i dokaz da su proizvodi izvezeni. Zahtev za refakciju akcize podnosi se nadležnom poreskom organu.

Dakle, zahtev za refakciju akcize podnosi kupac-krajnji korisnik koji je zaključio ugovor, na čije ime glasi faktura i koji je istu platio, odnosno u konkretnom slučaju, zahtev za refakciju podnosi indirektni korisnik budžeta ili škola. Povraćaj akcize koju je indirektni budžetski korisnik ili škola platio dobavljaču kroz cenu nabavljenog goriva za potrebe grejanja, vrši se na njegov račun.

U izveštajima Državne revizorske institucije o reviziji sastavnih delova finansijskih izveštaja i pravilnosti poslovanja lokalnih samouprava data je preporuka da je za iznos sredstava od povraćaja akcize potrebno  izvršiti evidentiranje umanjenjem rashoda, odnosno korekcijom odgovarajućeg subanalitičkog konta u okviru grupe konta 426000-Materijal i izvršiti povraćaj ovih sredstava u budžet lokalne samouprave.

Budžetski korisnik sredstva od povraćaja akcize ne može koristiti kao sopstvena sredstva za drugu namenu, obzirom da stornira rashode za nabavku goriva za grejanje i ukoliko ih koristi za drugu namenu imaće situaciju da su mu više preneta u odnosu na utrošena sredstva po tom osnovu.

Lokalna samouprava može, doneti interni akt kojim će obavezati budžetske korisnike kako treba da postupaju u ovom slučaju, odnosno da definiše da li će korisnik sredstva od refakcije akcize vratiti u budžet lokalne samouprave ili će im lokalna samouprava umanjivati naredni zahtev za prenos sredstava za nabavku goriva, kako bi se izbegao rizik da se sredstva od povraćaja akcize utroše nenamenski, obzirom da se radi o povraćaju sredstava kojima je odobrenim finansijskim planom utvrđena konkretna namena.

Ugovor o javnoj nabavci zaključen na određeni period, na primer na period od 12 meseci, po pravilu je alternativno oročen i utroškom sredstava u iznosu ugovorene vrednosti. Samim tim, ugovor važi do određenog datuma (u konkretnom slučaju, do 05.05.2022. godine) ili do utroška sredstava u iznosu ugovorene vrednosti, u zavisnosti od toga koja okolnost pre nastupi.

Naručilac ima pravo da i pre isteka roka važenja ugovora o javnoj nabavci istog predmeta javne nabavke, sprovede novi postupak javne nabavke, te to pravo ima i nakon što je ranije zaključen ugovor o javnoj nabavci prestao da važi usled utroška sredstava opredeljenih za taj ugovor. 

Imajući u vidu navedeno, ističemo da se može sprovesti novi postupak javne nabavke kancelarijskog materijala, uz pretpostavku da je ova javna nabavka planirana u Planu javnih nabavki za 2022. godinu, u skladu sa odredbama Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 91/2019).

Godišnji porez na imovinu utvrđuje se u skladu sa odredbama Zakona o porezima na imovinu (Sl. glasnik RS, br. 26/2001, „Sl. list SRJ“, br. 42/2002 - odluka SUS i „Sl. glasnik RS“, br. 80/2002, 80/2002 - dr. zakon, 135/2004, 61/2007, 5/2009, 101/2010, 24/2011, 78/2011, 57/2012 - odluka US, 47/2013, 68/2014 - dr. zakon, 95/2018, 99/2018 - odluka US, 86/2019 i 144/2020). Član 2. Zakona definiše da se porez na imovinu plaća na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na: pravo svojine, odnosno na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari; pravo zakupa, odnosno korišćenja, stana ili kuće za stanovanje, konstituisano u korist fizičkog lica; pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari, u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta. Kada se porez plaća na pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari, kao i na pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari -  predmet oporezivanja je ukupna površina tog zemljišta [stav 3) člana 2. Zakona].

Obveznik poreza na imovinu je u skladu sa članom 4. ovog Zakona pravno i fizičko lice (koje vodi, odnosno koje ne vodi poslovne knjige), otvoreni investicioni fond, odnosno alternativni investicioni fond, koji nema svojstvo pravnog lica a koji je upisan u odgovarajući registar u skladu sa zakonom, koje je na nepokretnosti na teritoriji Republike Srbije imalac prava, korisnik ili držalac, iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona.

Kada su na istoj nepokretnosti više lica obveznici, obveznik je svako od tih lica srazmerno svom udelu u odnosu na celu nepokretnost. Kada udeli obveznika iz stava 3. ovog člana na istoj nepokretnosti nisu određeni, za svrhu oporezivanja porezom na imovinu smatraće se da su jednaki. Kada su na zemljištu više lica obveznici poreza na imovinu kao imaoci prava iz člana 2. stav 1. tač. 1) i 3) ovog zakona, obveznik je svako od tih lica srazmerno svom udelu u odnosu na ukupnu površinu zemljišta, pa i kad je srazmerna površina udela pojedinog obveznika manja od deset ari.

Osnovica poreza na imovinu po članu 5. ovog zakona za nepokretnosti poreskog obveznika koji ne vodi poslovne knjige je vrednost nepokretnosti utvrđena u skladu sa ovim zakonom. Vrednost nepokretnosti utvrđuje organ jedinice lokalne samouprave nadležan za utvrđivanje, naplatu i kontrolu izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave. Vrednost nepokretnosti iz stava 1. ovog člana, osim zemljišta, može se umanjiti za amortizaciju po stopi jednakoj za sve nepokretnosti na teritoriji jedinice lokalne samouprave, koja iznosi do 1% godišnje primenom proporcionalne metode, a najviše do 40%, počev od isteka svake kalendarske godine u odnosu na godinu u kojoj je izvršena izgradnja, odnosno poslednja rekonstrukcija objekta, a na osnovu odluke skupštine jedinice lokalne samouprave o visini stope amortizacije koja važi na dan 1. januara godine za koju se utvrđuje porez na imovinu i koja je objavljena u skladu sa ovim zakonom. Članom 6. definiše se da se vrednost nepokretnosti utvrđuje primenom sledećih elemenata: korisna površina; prosečna cena kvadratnog metra (u daljem tekstu: prosečna cena) odgovarajućih nepokretnosti u zoni u kojoj se nalazi nepokretnost. Ovim članom precizira se takođe da je korisna površina za zemljište - njegova ukupna površina, uključujući površinu pod objektom. Zone na koje se referiše u ovom članu - predstavljaju delove teritorije jedinice lokalne samouprave koje nadležni organ jedinice lokalne samouprave odlukom može odrediti odvojeno za naselja prema vrsti naselja (selo, grad) i izvan naselja ili jedinstveno za naselja i izvan naselja, prema komunalnoj opremljenosti i opremljenosti javnim objektima, saobraćajnoj povezanosti sa centralnim delovima jedinice lokalne samouprave, odnosno sa radnim zonama i drugim sadržajima u naselju. Jedinica lokalne samouprave dužna je da na svojoj teritoriji odredi najmanje dve zone u skladu sa zakonom.

U prethodnom tekstu ovog odgovora, predočene su relevantne odredbe važećeg Zakona o porezima na imovinu.

Nadalje, ukazujemo da je do kraja 2013. godine, članom 2. stav 4. Zakona o porezima na imovinu bilo  propisano da se porez na imovinu na prava na zemljištu iz stava 1 tačka 1), 5a) i 6) ovog člana - plaća na razliku njegove površine i površine od 10 ari, a od 1.1.2014. godine izvršene su značajne izmene Zakona o porezima na imovinu („Sl. glasnik RS“, broj 47/13), i shodno usvojenim izmenama između ostalog član 2. Zakona je promenjen i navedena odredba je brisana.

Zbog značajnih izmena u načinu oporezivanja, a koje se tiče upravo izmena u članu 2. Zakona, postojala su mnogobrojna pitanja i dileme šta se smatra površinom zemljišta preko 10 ari. Iz navedenih razloga, tokom  2014. godine, a i kasnije, Ministarstvo finansija izdalo je više stručnih mišljenja na temu: Koja površina zemljišta je oporeziva?

Podsećamo da su – u cilju obezbeđenja jedinstvenog sprovođenja propisa iz nadležnosti ministarstva nadležnog za poslove finansija, akti (objašnjenja, mišljenja, instrukcije, uputstva i sl.) o primeni tih propisa koje daje ministar nadležan za poslove finansija, odnosno lice koje on ovlasti - obavezujući za postupanje Poreske uprave u skladu sa članom 11. stav 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Sl. glasnik RS" br. 80/02, 84/02 - ispravka, 23/03 - ispravka, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 - dr. zakon, 62/06 - dr. zakon, 61/07, 20/09, 72/09 - dr. zakon, 53/10, 101/11, 2/12 - ispravka, 93/12, 47/13, 108/13, 68/14, 105/14, 112/15, 15/16, 108/16, 30/18, 95/18, 86/19, 144/20, 96/21).

U nastavku je pregled Mišljenja Ministarstva finansija u kojima je obrađivana ova tema, a to su:

Mišljenje Ministarstva finansija 011-00-00230/2014-04 od 28.2.2014. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 430-00-00067/2014-04 od 3.3.2014. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 430-00-00114/2014-04 od 28.3.2014. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 413-00-00096/2014-04 od 5.5.2014. godine,

Mišljenje Ministarstva finansija 430-00-00208/2015-04 od 5.6.2015. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 07-00-00081/2016-04 od 22.3.2016.  godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 07-00-161/2016 od 04.05.2016. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 413-00-00126/2017-04 od 06.07.2017. godine;

Mišljenje Ministarstva finansija 413-00-00260/2017-04 od 12.12.2017. godine.

Navodimo izvode iz nekih od njih:

1. Mišljenje Ministarstva finansija, br. 430-00-00067/2014-04 od 3.3.2014. god.

“Kada je predmet oporezivanja porezom na imovinu pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari, reč je o površini zemljišta koje predstavlja fizičku celinu, nezavisno od:

−  vrste zemljišta (građevinsko, poljoprivredno, šumsko i drugo),

−  da li zemljište kao fizičku celinu čini jedna ili više katastarskih parcela, odnosno njihovih delova,

 − broja poreskih obveznika na zemljištu koje je predmet oporezivanja (predmet oporezivanja opredeljuje površina zemljišta preko 10 ari, a ne broj poreskih obveznika za to zemljište)."

2. Mišljenje Ministarstva finansija, br. 430-00-00114/2014-04 od 28.3.2014. god.

    b) Oporezovanje porezom na imovinu prava svojine na zemljištu ako je poreski obveznik vlasnik zemljišta koje čine dve katastarske parcele od kojih je jedna površine 15 ari, a druga površine 8 ari, pri čemu se te katastarske parcele međusobno graniče, odnosno ne graniče?

     v) Da li se kod oporezivanja zemljišta površine preko 10 ari iz predmeta oporezivanja izuzima površina zemljišta od 10 ari?

"Kad je predmet oporezivanja porezom na imovinu pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari, odnosno pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari (u skladu sa zakonom kojim se uređuje pravni režim građevinskog zemljišta), reč je o površini zemljišta koje predstavlja fizičku celinu. Na primer, ako je poreski obveznik vlasnik zemljišta koje čine dve katastarske parcele od kojih je jedna površine 15 ari, a druga površine 8 ari, pri čemu se te katastarske parcele međusobno graniče, u tom slučaju predmetne parcele predstavljaju fizičku celinu površine 23 ara koja je predmet oporezivanja porezom na imovinu. Međutim, ako je poreski obveznik vlasnik zemljišta koje čine dve katastarske parcele od kojih je jedna površine 15 ari, a druga površine 8 ari, pri čemu se te katastarske parcele međusobno ne graniče, u tom slučaju predmetne parcele predstavljaju posebne fizičke celine (tj. ne sabira se njihova površina iako su u istoj zoni), pri čemu je predmet oporezivanja porezom na imovinu samo zemljište površine 15 ari. Zakonom nije propisano da se kod oporezivanja prava svojine na zemljištu i prava korišćenja građevinskog zemljišta, iz predmeta oporezivanja izuzima površina zemljišta od 10 ari. To znači da je kod oporezivanja zemljišta površine preko 10 ari predmet oporezivanja ukupna površina tog zemljišta."

Ovom prilikom ističemo da nam je iz komunikacije sa JLS i LPA poznato da je u ranijem periodu ukazivano na neujednačenu sudsku praksu po pitanju oporezivanja zemljišta preko 10 ari, kao i da su se iz tog razloga neke JLS i LPA obraćale Ministarstvu finansija i ukazivale na probleme u primeni Zakona, odnosno upućivale inicijative za preciziranje zakonskih odredbi u cilju obezbeđenja jedinstvene primene Zakona. U međuvremenu međutim, bez obzira na sudsku praksu/presude u pojedinačnim poreskopravnim situacijama – opšte postupanje LPA trebalo je da se zasniva na Zakonu o porezima na imovinu i mišljenjima Ministarstva finansija, koja su za LPA obavezujuća shodno članu 11. ZPPPA.

Izmenama Zakona o porezima na imovinu “Sl. glasnik RS broj 95/18”, sa primenom od 1.1.2019. godine, izvršeno je, pored ostalog, dalje preciziranje odredaba članova 2. i 6. Zakona. Dodat je novi stav 4. člana 2. Zakona, kojim se propisuje da kada se porez plaća na pravo iz stava 1. tačka 1) i 3) ovog člana (pravo svojine na zemljištu površine preko 10 ari i pravo korišćenja građevinskog zemljišta površine preko 10 ari) - predmet oporezivanja je ukupna površina tog zemljišta. Takođe, promenjen je stav 2. člana 6. Zakona koji uređuje korisnu površinu i precizirano je da je korisna površina za zemljište njegova ukupna površina, uključujući površinu pod objektom. Kako je već navedeno, ovo su i dalje važeće odredbe Zakona o porezima na imovinu.  

Uzimajući u obzir sve navedeno, a pre svega da se godišnji porez utvrđuje prema odredbama Zakona o porezima na imovinu, kao i mišljenja Ministarstva finansija i činjenicu da su ova mišljenja obavezujuća za postupanje Poreske uprave u skladu sa Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji – proizilazi da je u konkretnoj situaciji po postavljenom pitanju – LPA pravilno utvrdila obavezu po osnovu godišnjeg poreza na imovinu, na ukupnu površinu zemljišta, a ne na razliku od ukupne površine i površine od 10 ari.

Kada je reč o stavovima suda, oni su obavezujući u slučajevima po pojedinačnim presudama za konkretnu poreskopravnu situaciju, te nema osnova da LPA usvoji stav suda kao obavezujući u svim postupcima oporezivanja imovine nezavisno od pojedinačne presude/poreskopravne situacije, već se rukovodi Zakonom i mišljenjima Ministarstva finansija. 

Ukazujemo da odgovori Stručne službe SKGO ne predstavljaju zvanično tumačenje primene propisa koji uređuju rad lokalnih vlasti, nego njeno mišljenje u vezi sa konkretnim pitanjem koje je postavljeno.