Pitanja i odgovori
Na ovoj stranici SKGO objavljuje odgovore Stručne službe SKGO na pitanja koja iz lokalnih uprava dobija u vezi sa funkcionisanjem lokalne samouprave u različitim oblastima i sa primenom nadležnosti i poslova gradova i opština.
Obraćam Vam se ovim putem radi razjašnjenja pitanja – regulisanje troškova postupka. Naime, poreski obveznik se preko punomoćnika žalio na rešenje Opštinske uprave i pored žalbe istakao zahtev za regulisanje troškova postupka. Opštinska uprava je, u cilju ekonomičnosti postupka, bila spremna da snosi troškove postupka i poreskom obvezniku dostavila Zahtev za dostavu dokaza u kojem se naglašava da su neophodni i opravdani troškovi zastupanja stranke u upravnom postupku izdaci koji se nadoknađuju stranci koja, u skladu sa članom 86. istog zakona, troškove prethodno snosi sama i koja mora da dokumentuje i opravda postojanje tih troškova kako bi ostvarila nadoknadu. Kako stranka nije dostavila tražene dokaze o isplati, Opštinska uprava je odbila zahtev poreskog obveznika. Međutim, punomoćnik poreskog obveznika se žalio na rešenje Ministarstvu finansija. Ministarstvo finansija je poništilo rešenje Opštinske uprave, predmet vratilo prvostepenom organu na ponovni postupak i odlučivanje. Pitanje je da li organ može doneti rešenje o usvajanju troškova postupka bez prethodno dokumentovanog dokaza da su troškovi od strane poreskog obveznika isplaćeni punomoćniku. Takođe, da li se troškovi postupka mogu uplatiti na račun punomoćnika koji to zahteva, ili isključivo na račun stranke.
Na osnovu primera iz prakse u postupanju drugostepenog organa u vezi troškova postupka, ističemo da drugostepeni organ smatra da nije propisana obaveza stranke da obračun naknade troškova dostavi upravnom organu, da je organ dužan da ceni nužnost i opravdanost opredeljenih troškova zastupanja, a ne okolnost da li su isti isplaćeni punomoćniku ili ne, da o o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka organ odlučuje zavisno od uspeha stranke u postupku i sve to iz razloga što je odnos advokata i klijenta koga zastupa obligacioni odnos i momenat isplate je stvar dogovora advokata i klijenta. Iako je Zakonom o advokaturi propisano da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje, istim nije propisan rok u kojem se od stranke zahteva da plati advokatske nagrade i naknade, a odredbom člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata je propisano da se nagrada i naknada troškova mogu plaćati unapred ili nakon izvršene radnje i nastalih troškova. Na osnovu navedenog smatramo da za odobravanje troškova postupka nije potrebno da bude dokumentovano da je izvršen obračun troškova od strane advokata, kao ni da postoji dokaz o uplati troškova.
Prilikom donošenja odluke o troškovima postupka za koje je podnet zahtev (podnetim zahtevom se smatra i troškovnik naveden na kraju žalbe ili podneska), treba naročito imati u vidu član 85. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je, između ostalog, navedeno da : -Kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka(stav 3); -Ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6); -Lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom (stav 7). U vezi navedenog stava 7. člana 85. Zakona o opštem upravnom postupku, prilikom odlučivanja o troškovima postupka treba obratiti pažnju na propisane obaveze prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje (npr. skladu sa članom 33, 33b, 33v, 33g Zakona o porezima na imovinu; u skladu sa članom 137. i 138. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i dr.). To znači da ukoliko se tek u žalbi prijavljuju podaci i promene od značaja za oporezivanje iz kojih razloga se žalba u prvostepenom postupku usvaja, a postoji propisana obaveza prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje, treba smatrati da su troškovi sastavljanja žalbe prouzrokovani krivicom obveznika, iz kojih razloga obveznik snosi troškove postupka. Pored navedenog ističemo da se na poreski postupak kao specifičan upravni postupak primenjuju odredbe Tarifnih brojeva 37. – 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a u vezi sa Tarifnim brojem 13. predmetne Tarife koja propisuje da advokatima pripada nagrada prema vrednosti spora za podneske u procenjivim stvarima. Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara. Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa Tarifnim brojem 37. Tarife. Prema stavu 1 Tarifnog broja 37: „Za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka u pismenom ili elektronskom obliku, kojima se pokreće upravni postupak i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“
Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „Za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, kao i za sastavljanje odgovora na iste, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak iz Tarifnog broja 37 i 38.” 2. U vezi pitanja na čiji račun se uplaćuju troškovi ističemo da pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku, a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun). Izuzetno, isplata odobrenih troškova zastupanja se može vršiti na račun punomoćnika samo ako priloži specijalno, overeno punomoćje za tu svrhu (generalno punomoćje o zastupanju nije dovoljno). I u tom slučaju rešenje glasi na ime obveznika, samo se u delu koji se odnosi na podatke o računu na koji se vrši plaćanje troškova navode podaci advokata sa specijalnim punomoćjem.
Da li se mogu smatrati nabavka detektor vrata (u ulazu objekta radi bezbednosti) i police za arhivu i odlaganje dokumentacije istovrsnim nabavkama (finansiraju se sa ekonomske klasifikacije 512000)?
Članom 29. stav 3. Zakona o javnim nabavkama propisano je da naručilac određuje predmet javne nabavke na način da predstavlja tehničku, tehnološku, funkcionalnu i drugu objektivno odredivu celinu.
U važećem Zakonu je izostalo uređenje pojmova istovrsnosti dobara, usluga i radova, koji su od značaja za utvrđivanje vrednosti javne nabavke na godišnjem nivou i sprečavanje izbegavanja primene Zakona tzv. usitnjavanje nabavki.
Ovo ne znači da naručioci mogu deliti javnu nabavku na više njih u cilju izbegavanja primene (određenih) odredaba Zakona, i tu pre svega treba imati u vidu odredbu člana 29. stav 2. Zakona kojom je propisano da određivanje procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ne može da se vrši na način koji ima za cilj izbegavanje primene ovog zakona, niti u tom cilju može da se vrši podela predmeta javne nabavke na više nabavki.
U konkretnom slučaju moramo posmatrati da li police za odlaganje dokumentacije i detektor vrata u ulazu objekta radi bezbednosti imaju tehničku, tehnološku, funkcionalnu povezanost, bez obzira na to što će se plaćati sa iste ekonomske klasifikacije (pozicija plaćanja nije relevantna za određivanje „istovrsnosti“). Dakle, predmet javne nabavke mora da bude srodan, da služi istoj svrsi, da ima istu ili sličnu funkciju, da je tehnički povezan odnosno sličan i tehnološki srodan. Dakle, moramo posmatrati kroz prizmu stare, nepostojeće definicije istovrsnosti i postojećeg opisa u Zakonu ove predmete nabavki.
U tom smislu, detektor za vrata ima svrhu bezbedonosne zaštite i tehnički, elektronski je uređaj, dok su police za arhivu i odlaganje dokumentacije deo nameštaja naručioca gde se odlažu registratori, odnosno čuva dokumentacija, nije tehnički odnosno elektronski uređaj. Primera radi, srodni predmeti detektorima za vrata bi bili određeni alarmi, sistem za nadzor i slični predmeti koji imaju svrhu čuvanja bezbednosti objekta naručioca, dok su police za dokumentaciju srodne sa ormanima, kasetama, stolovima i sl. jer je u pitanju nameštaj koji služi za odlaganje i čuvanje dokumentacije.
Smatramo da se ova dva predmeta ne mogu smatrati istovrsnim, jer nisu objektivno odrediva celina, niti predstavljaju tehničku, tehnološku ili funkcionalnu celinu.
Da li u okviru budzeta tj odluke o budzetu moze može da se uveća izvor finansiranja 13- Nerasporedjeni višak prihoda i primanja iz ranijih godina putem rešenja odnosno bez rebalansa budzeta
U skladu sa članom 8. stav 2. Pravilnika o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem („Službeni glasnik RS“, br. 16/16, 49/16, ... 83/23, 118/23, 105/24 i 12/25), izvori finansiranja su propisno klasifikovani. Izvor 13 – Neraspoređeni višak prihoda i primanja iz ranijih godina odnosi se na opšte prihode i primanja budžeta ostvarenih u prethodnim godinama, a koji nisu bili utrošeni i mogu biti raspoređeni u narednom budžetskom periodu. Ova sredstva predstavljaju deo utvrđenog finansijskog rezultata iz prethodne godine, odnosno fiskalnog suficita utvrđenog završnim računom budžeta. Međutim, u skladu sa članom 30. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu, ukupni iznos fiskalnog suficita i način njegovog raspoređivanja mora biti utvrđen odlukom o budžetu.
Dakle, uvećanje izvora finansiranja 13 zahteva izmene i dopune odluke o budžetu, odnosno rebalans, jer predstavlja promenu u planiranim prihodima i rashodima budžeta. Zato nije moguće samo rešenjem izvršne vlasti (npr. predsednika opštine ili gradonačelnika) uvećati ovaj izvor u toku budžetske godine – takva izmena zahteva odluku skupštine, odnosno sprovođenje postupka rebalansa budžeta, kako bi bila u skladu sa zakonom i principima budžetskog sistema.
Poreska obaveza po osnovu poreza na imovinu se vodila na ime pokojnog lica i LPA nije imala informaciju o nasledniku. Opomena glasi na pokojno lice a dostavnicu je potpisao sin pokojnog lica koji je ujedno i proglašen za naslednika. Da li takva opomena prekida zastarelost prava na naplatu i a sve u cilju prihvatanja dugovanja iza pokojinika od strane naslednika? Takođe me zanima šta se dešava ako je oglašeno više naslednika a dostavnicu o uručenju opomenu je potpisao jedan naslednik. Da li je u tom slučaju prekinuta zastarelost prava na naplatu i svi naslednici mogu prihvatiti dugovanje iza pokojnog lica?
U mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-00700/2018-04 od 28.02.2019. godine navedeno je: "S tim u vezi, ako je u konkretnoj situaciji opomenu za plaćanje dospelih obaveza po osnovu poreza na imovinu preminulog lica primio sin preminulog lica i ako je u momentu prijema opomene rešenjem nadležnog organa bio oglašen za naslednika preminulog lica, tada se prijem opomene može smatrati i prekidom roka zastarelosti prava na naplatu dospelih poreskih obaveza po osnovu poreza na imovinu od strane nadležnog poreskog organa, imajući u vidu da zastarelost prekida svakom radnjom tog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreske obaveze. Napominjemo da nadležni poreski organ u svakom konkretnom slučaju proverava i utvrđuje činjenično stanje, utvrđuje postojanje rešenja nadležnog organa o oglašavanju naslednika, da li je bilo prekida zastarelosti i da li je, u vezi sa tim, došlo do zastarelosti poreske obaveze."
Član 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da se poreski akt iz člana 34. ovog zakona, kao i akta iz člana 2a ovog zakona dostavljaju poreskom obvezniku slanjem preporučene pošiljke, obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa, odnosno na adresu elektronske pošte poreskog obveznika, preko portala Poreske uprave, na način propisan ovim zakonom, odnosno preko jedinstvenog elektronskog sandučića. Poreski akt smatra se dostavljenim poreskom obvezniku kada se uruči poreskom obvezniku, njegovom zakonskom zastupniku, njegovom punomoćniku, njegovom poreskom punomoćniku ili njegovom zastupniku po službenoj dužnosti.
Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku - fizičkom licu vrši se na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući u vidu da se opomena, kao poreski akt, u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji dostavlja na adresu prebivališta, odnosno boravišta poreskog obveznika, u slučaju kada je opomena izdata na ime preminulog lica i dostavljanje je izvršeno na ime tog lica koje više ne postoji i nema adresu prebivališta ili boravišna, mišljenja smo da se ta opomena koju je primio naslednik, čije ime se ne pominje kod dostavljanja, ne može smatrati opomenem koja je dostavljena u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i koja je prekinula zastarelost prava poreskog organa na naplatu.
Da je opomena prilikom dostavljanja naslovljena na ime naslednika i njegovu adresu prebivališta, a da pritom ista sadrži dospele obaveze po osnovu poreza na imovinu preminulog lica, tada bi se ista mogla smatrati dostavljenom u skladu sa ZPPPA i radnjom poreskog organa koja je prekinula zastarelost prava na naplatu tih obaveza. Navedeno znači da i u slučaju kada postoji više naslednika, ne može se pravilnim dostavljanjem smatrati izdavanje opomene upućene preminulom licu sa ukupnim dugom, a koju je primio jedan od naslednika.
Mišljenje Stručne službe SKGO je da je za pravilnu naplatu obaveza preminulog lica nastalih do dana smrti, potrebno u skladu sa članom 22. ZPPPA izvršiti prenos duga na naslednike, pri čemu je bitno da je dug u okviru vrednosti nasleđene imovine, a svakom nasledniku se prenosi srazmerni deo duga u skladu sa udelom u nasleđivanju. Nakon toga se opomena izdaje na ime naslednika i dostavlja na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta i time prekida zastarelost prava na naplatu.
Da li LPA treba da naplaćuje taksu za izdavanje uverenja da neko lice nije poreski obveznik radi povraćaja PDV-a za kupovinu prvog stana? Da li se član 19. tačka 2. Zakona o republičkim administrativnim taksama ovde može primeniti kao refundacija javnih prihoda? Kako se tretira naplata takse kada je svrha izdavanja uverenja oslobađanje od apsolutnih prava?
Član 19. stav 1. tačka 5) Zakona o republičkim administrativnim taksama propisuje da se taksa ne plaća za prijave i priloge uz njih za utvrđivanje javnih prihoda, spise i radnje u postupku za utvrđivanje smanjenja katastarskog prihoda zbog elementarnih nepogoda, biljnih bolesti, štetočina i drugih vanrednih događaja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na podsticaje koji se isplaćuju u funkciji ostvarivanja ciljeva poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na IPARD podsticaje, spise i radnje u postupcima za sprovođenje pravila i mera uređenja tržišta poljoprivrednih proizvoda, spise i radnje u postupcima vođenja registra poljoprivrednih gazdinstava, spise i radnje u postupcima ostvarivanja prava na refakciju plaćene akcize na derivate nafte koje se kao motorno gorivo koristi u poljoprivredne svrhe, kao i spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda.
Članom 9. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano je da skupština jedinice lokalne samouprave može uvoditi lokalne administrativne takse za spise i radnje u upravnim stvarima, kao i za druge spise i radnje koje organi jedinice lokalne samouprave izdaju, odnosno obavljaju u okviru poslova iz svoje izvorne nadležnosti. Jedinica lokalne samouprave ne može uvesti lokalnu administrativnu taksu za spise i radnje iz nadležnosti organa za koje je zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse propisano plaćanje republičkih administrativnih taksi.
Član 10. istog zakona propisuje da akt iz člana 9. stav 1. ovog zakona sadrži sledeće elemente: 1) spise i radnje za koje se uvodi lokalna administrativna taksa; 2) nastanak taksene obaveze; 3) obveznike takse; 4) način plaćanja takse; 5) oslobađanja od plaćanja takse; 6) visina takse. Visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju.
Imajući u vidu navedene odredbe, odnosno da je članom 19. Zakona o republičkim administrativnim taksama propisano da se taksa ne plaća za spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda, kao i da je članom 10. stav 2. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano da visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju, proizilazi da nema osnova da se aktom skupštine jedinice lokalne samouprave propiše plaćanje lokalne administrativne takse za izdavanje uverenja za oslobođenje od plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava za kupovinu prvog stana, kao ni za izdavanje uverenja za ostvarivanje prava na povraćaj PDV.
Radno mesto službenika za javne nabavke je upražnjeno. Da li u komisiji za sprovodjenje javne nabavke preko 5mil, mora da bude službenik za javne nabavke sa položenim ispitom ili može i neko od zaposlenih koji je dipl.pravnik? Da li može da u komisiji bude lice sa licencom koje je zaposleno kod drugog poslodavca i na koji način se angažuje?
Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje.
U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Dakle, preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.
Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.
Naručilac može angažovati službenika za javnu nabavku koji je zaposlen kod drugog poslodavca. Dakle, taj službenik, odnosno članovi komisije za javnu nabavku, ne moraju da budu zaposleni kod naručioca i to angažovanje se obavlja primenom Zakona o radu u smislu zaključivanja ugovora o dopunskom radu . Što se ugovora o dopunskom radu tiče, prema članu 202. Zakona o radu ovaj ugovor se može zaključiti sa zaposlenim koji radi sa punim radnim vremenom kod drugog poslodavca najviše do jedne trećine punog radnog vremena. Specifičnost za službenike u organima jedinica lokalne samouprave je ta što službenik može, uz pismenu saglasnost poslodavca, van radnog vremena da radi za drugog poslodavca ako dodatni rad nije zabranjen posebnim zakonom ili drugim propisom, ako ne stvara mogućnost sukoba interesa ili ne utiče na nepristrasnost rada službenika. Dakle, da bi radio dodatno kod drugog poslodavca službenik mora imati saglasnost poslodavca. Što se tiče organa jedinice lokalne samouprave koji ima potrebu da dodatno angažuje službenika za taj organ je važno da ima prostora za dodatno radno angažovanje u okviru ograničenja koje je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu, tj. da ima prostora u okviru 10% ukupnog broja
zaposlenih na neodređeno vreme ili da ima saglasnost tela Vlade za dodatno radno angažovanje ukoliko je popunjen broj od 10%.
Ugovor o delu ovde nije primenjiv način angažovanja (za zaključivanje ugovora o delu se sprovodi postupak javne nabavke), jer bi svaki naručilac morao da ima službenika za javne nabavke, budući da mu je u opisu delatnosti da sprovodi javne nabavke.
Što se ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova tiče, taj modalitet angažovanja bi bio moguć ukoliko je službenik za javne nabavke nezaposleno lice, jer se ugovor može zaključiti isključivo sa nezaposlenim licem.
Poreski obveznik koji ne vodi poslovne knjige zadužen je po osnovu poreza na imovinu za poslovni objekat, koji je montažnog tipa- nadstrešnica ispod koje su se nalazile tezge na kojima se prodavala roba.Isti obveznik je podneo zahtev za poresku kontrolu i uviđaj na terenu, a kao razlog naveo je da se navedeni objekat više ne koristi za prodavanje robe (šarena pijaca) i da je prostor ispod nadstrešnice prazan.Prilikom kontrole utvrđeno je da se u jednom delu ispod nadstrešnice nalazi nekoliko praznih tezgi dok je drugi deo istog objekta, prazan. Da li navedeni objekat sada može da se razvrsta samo kao garaža?
Članom 6b Zakona o porezima na imovinu propisano je da kod razvrstavanja nepokretnosti u skladu sa članom 6a stav 1. ovog zakona, pojedini pojmovi imaju sledeće značenje:
6) "poslovna zgrada i drugi (nadzemni i podzemni) građevinski objekat koji služi za obavljanje delatnosti" (u daljem tekstu: poslovni objekat) je zgrada ili drugi (nadzemni i podzemni) građevinski objekat, odnosno posebni deo objekta (lokal, kancelarija i sl.), koji je namenjen za obavljanje delatnosti, uključujući i: (1) stan, odnosno kuću za stanovanje, koji je (u celini ili u pretežnom delu) kategorisan za obavljanje delatnosti ili se u njemu (u celini ili pretežnom delu) obavlja registrovana delatnost; (2) garažu koja se sastoji od više garažnih mesta, odnosno garažnih boksova, sa zajedničkim delovima koji služe pristupu svakom garažnom mestu, odnosno garažnom boksu, namenjenom za obavljanje uslužne delatnosti parkirališta vozila, odnosno smeštaja vazduhoplova, odnosno plovila; (3) garažu u kojoj se (u celini ili pretežnom delu) obavlja registrovana delatnost;
8) "pomoćni objekti" su: (1) samostalni objekti koji ne služe za stanovanje ili obavljanje delatnosti i ne razvrstavaju se u objekte iz člana 6a stav 1. tač. 5) do 7) ovog zakona, i to: - pomoćni objekti koji nisu zgrade (bunari, bazeni, rezervoari, cisterne i sl.); - pomoćne zgrade (prizemne zgrade i zgrade čija je podna površina ispod površine zemlje) koje su u funkciji stambenog, odnosno poslovnog objekta, koji je izgrađen na istom zemljištu (kotlarnice, podrumi, šupe za smeštaj ogreva i sl.); (2) ekonomski objekti, u skladu sa zakonom kojim se uređuju planiranje i izgradnja; (3) nadstrešnice osnove preko 10 m2 koje su samostalni objekti.
Prema navedenim odredbama, člana 6b stav 1. tačka 8) podtačka (3) Zakona o porezima na imovinu u pomoćne objekte spadaju nadstrešnice osnove preko 10m2 koje su samostalni objekti. Na razvrstavanje u grupu nepokretnosti "garaže i pomoćni objekti" nije od uticaja da li se predmetna nadstrešnica koristi i u koju svrhu, već je dovoljno da je nadstrešnica samostalni objekta i da ima osnovu veću od 10m2. Tako na primer, nadstrešnica na benzinskoj pumpi koja je samostalni objekat površine preko 10m2 se razvrstava u grupu "garaže i pomoćni objekti" iako se u tom objektu obavlja poslovna delatnost. Za objekte navedene u članu 6b stav 1 tačka 8) podtačka (1) Zakona o porezima na imovinu (koji nisu ekonomski objekti ili nadstrešnice osnove preko 10m2 koje su samostalni objekti) razvrstavanje u odgovarajuću grupu nepokretnosti zavisi od toga da li objekti služe za stanovanje ili obavljanje delatnosti.
Rešenje kojim je pripisan dug na naslednika, drugostepeni organ je poništio. Rešenje je doneto o pripisu duga obveznika koji je preminuo 2014.godine, a nasleno rešenje doneto je 2023.godine (pravnosnažno 11.01.2023.godine). Rešenje o pripisu doneto 25.01.2023.godine i pripisan je dug nakon otpisa apsolutno zastarelog duga prethodnika na dan 31.12.2012.godine sa kamatom do 01.01.2023.godine. Žalba je podneta 10.02.2023.godine, a 09.10.2023.goine poreski obveznik podnosi zahtev za odlaganje plaćanja duga na rate i uplaćuje samo dve rate reprograma. Reprogram je ukinut zbog neplaćanja. Kakvo rešenje treba doneti, da li i koja dugovanja od prethodnika pripisati nasledniku, za koji vremenski period? Da li treba doneti posebno o storniranju dugovanja koja su pripisana rešenjem koje je poništeno?
Poreskom obvezniku koji je preminuo 2014. godine treba utvrditi tačan iznos duga koji se odnosi na period do dana smrti. Smrću poreskog obveznika to lice više nije poreski obveznik i sve obaveze koje se odnose na period posle dana smrti moraju biti poništene.
Ukoliko su u dugu preminulog poreskog obveznika koji se odnosi na period do dana smrti sadržane obaveze za koje je nastupila apsolutna zastarelost, te obaveze po službenoj dužnosti treba preneti u vanbilansno poresko računovodstvo. Dana 01.01.2025. godine nastupila je apsolutna zastarelost obaveza dospelih do kraja 2014. godine, što znači da je konkretnom poreskom obvezniku koji je preminuo apsolutno zastarelo sve što se odnosi na period do dana smrti.
Nasledniku treba utvrditi obavezu pet godina unazad, u skladu sa odredbama o zastarelosti prava na utvrđivanje (u 2025. godini nije zastarelo pravo na utvrđivanje obaveza počev od 2020. godine).
Napominjemo da je članom 10. stav 7. tačka 3) Zakona o porezima na imovinu propisano da kad je osnov sticanja pravosnažni akt kojim su oglašeni naslednici zaostavštine - dan nastanka poreske obaveze je dan smrti ostavioca.
Javno preduzeće koje se finansira iz budžeta lokalne samouprave i koje u ime i za račun te samouprave upravlja i održava poslovni prostor, zaključilo je ugovor o izvođenju zanatsko- građevinskih radova sa izvođačem koji nije u sistemu PDV-a, dok je javno preduzeće obveznik PDV-a. Ugovoreni radovi obuhvataju: zamenu podova, spuštene plafone, sanaciju zidnih obloga (malterisanje, gletovanje, krečenje), a vrednost ugovora je 2.999.000,00 RSD bez PDV-a. Radovi su planirani kao redovno održavanje objekata (ne uvećava se vrednost objekta, ne poseduje se građevinska dozvola), i u budžetu su evidentirani na kontu 425 (tekuće održavanje), a ne na kontu 511 (investiciono održavanje). Molimo vas za mišljenje: 1. Da li se ovakvi radovi smatraju građevinskim uslugama u smislu Pravilnika o utvrđivanju dobara i usluga iz oblasti građevinarstva? 2. Da li se u ovom slučaju primenjuje obrnuti obračun PDV-a u skladu sa članom 10. stav 2. tačka 3 Zakona o PDV-u, imajući u vidu da je izvođač van sistema PDV-a? 3. Ko ima obavezu da obračuna i plati PDV, i na koji način se pravilno postupa prilikom izdavanja fakture?
Prema Pravilniku o utvrđivanju dobara i usluga iz oblasti građevinarstva za svrhu određivanja poreskog dužnika za porez na dodatnu vrednost („Sl.glasnik RS“, br. 86/2015 i 159/2020), radovi poput zamene podova, spuštenih plafona, sanacije zidova, gletovanja i krečenja spadaju u usluge iz oblasti građevinarstva, bez obzira da li su klasifikovani kao tekuće ili investiciono održavanje u budžetskom smislu.
Prema Zakonu o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RS“, br. 84/2004,… i 94/2024): „Poreski dužnik je:
… 3) Primalac dobara i usluga iz oblasti građevinarstva, obveznik PDV, odnosno lice iz člana 9. stav 1. ovog zakona, za promet izvršen od strane obveznika PDV, ako je vrednost tog prometa veća od 500.000 dinara, bez PDV-a”.
Shodno tome, u ovom konkretnom slučaju, nisu ispunjeni uslovi za primenu tzv. obrnutog obračuna, jer član 10. stav 2. Zakona o PDV-u važi isključivo između dva obveznika PDV-a.
Klasifikacija budžetske pozicije (425 za tekuće održavanje) je relevantna za budžetsko praćenje, ali nema uticaj na primenu PDV propisa. Iz svega navedenog sledi da izvođač radova, budući da nije u sistemu PDV-a, izdaje fakturu bez iskazanog PDV-a i JP (naručilac radova), iako je obveznik PDV-a, nema obavezu da obračunava i plaća PDV umesto izvođača, jer izvođač nije obveznik. Međutim, ukoliko JP dalje, refakturiše uslugu lokalnoj samoupravi koja finansira radove (za koju pretpostavljamo da je van PDV sistema), tada faktura sadrži PDV koji JP obračunava.
Navedeni odgovor ni na koji način nije zvanično mišljenje i ne obavezuje u smislu primene. Molimo vas da se za svako tumačenje propisa iz oblasti poreza i poreske politike obratite nadležnom Ministarstvu finansija/Poreskoj upravi.
Molim odgovor na pitanje: da li su opštine u obavezi da na trogodišnjem nivou (ili u nekom drugom vremenskom okviru) sačinjavaju analizu zdravstvenog stanja, preko instituta za javno zdravlje?
Članom 14. Zakona o javnom zdravlju ("Sl. glasnik RS", br. 15/2016) propisano je da „društvena briga za javno zdravlje na nivou autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave obuhvata mere za obezbeđivanje i sprovođenje aktivnosti u oblastima delovanja javnog zdravlja, u okviru posebnih programa iz oblasti javnog zdravlja, od interesa za stanovništvo na teritoriji autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, i to:
1) međusektorsku saradnju, koordinaciju, podsticanje, organizaciju i usmeravanje sprovođenja aktivnosti u oblastima javnog zdravlja koja se ostvaruje zajedničkom aktivnošću organa autonomne pokrajine, jedinica lokalne samouprave, nosilaca i učesnika u oblasti javnog zdravlja;
2) praćenje zdravstvenog stanja stanovništva i rada zdravstvene službe, kao i predlaganje i preduzimanje mera za njihovo unapređenje;
3) promociju zdravlja i sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja i životne sredine i radne okoline, epidemiološki nadzor, sprečavanje i suzbijanje zaraznih i nezaraznih bolesti, povreda i faktora rizika;
4) obezbeđivanje uslova za obavljanje delatnosti zdravstvenih ustanova, planiranje i ostvarivanje programa u oblasti javnog zdravlja;
5) obezbeđivanje uslova za brzo reagovanje u kriznim i vanrednim situacijama u skladu sa merama Vlade;
6) obezbeđivanje uslova za praćenje stanja životne sredine (vode, vazduha, zemljišta, buke, vibracija, jonizujućeg i nejonizujućeg zračenja) i uticaja faktora životne sredine i radne okoline na zdravlje;
7) obezbeđivanje uslova za snabdevanje stanovništva zdravstveno ispravnom vodom za piće i bezbednom hranom, dispoziciju otpadnih materija i odgovarajuće uslove životne sredine i radne okoline;
8) obezbeđivanje uslova za obavljanje aktivnosti iz oblasti epidemiološkog nadzora;
9) jačanje kapaciteta nosilaca aktivnosti i učesnika u oblastima delovanja javnog zdravlja;
10) obaveštavanje nadležnih državnih organa i javnosti o svim rizicima i drugim javnozdravstvenim problemima koji mogu imati negativne posledice po zdravlje stanovništva;
11) podršku radu i razvoju nosilaca aktivnosti i učesnika u sistemu javnog zdravlja na svojoj teritoriji, u skladu sa zakonom.
Autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave donosi i finansira posebne programe iz oblasti javnog zdravlja za svoju teritoriju, koje sačinjavaju u saradnji sa institutima i zavodima za javno zdravlje, u skladu sa zakonom.
Članom 15. istog zakona predviđeno je da Savet za zdravlje koji je obrazovan u jedinici lokalne samouprave, obavlja i određene poslove iz oblasti delovanja javnog zdravlja, i to:
2) prati izveštaje instituta i zavoda za javno zdravlje o analizi zdravstvenog stanja stanovništva na teritoriji jedinice lokalne samouprave koja za to namenski opredeli sredstva u okviru posebnih programa iz oblasti javnog zdravlja iz člana 14. ovog zakona, kao i predlaže mere za njihovo unapređenje, uključujući mere za razvoj integrisanih usluga u lokalnoj samoupravi.
Članom 22. istog zakona utvrđeno je da Institut odnosno zavod za javno zdravlje za teritoriju za koju je osnovan samostalno ili u saradnji sa drugim učesnicima u sistemu javnog zdravlja predlažu jedinicama lokalne samouprave programe iz oblasti javnog zdravlja.
Jedinice lokalne samouprave finansiraju programe iz člana 14. stav 2. ovog zakona, koje sprovode instituti i zavodi samostalno ili u saradnji sa drugim učesnicima, a koordiniraju instituti i zavodi za javno zdravlje za teritoriju za koju su osnovani.
Programi iz st. 1. i 2. ovog člana odnose se na:
1) izradu gradskog odnosno opštinskog plana javnog zdravlja;
2) kontrolu kvaliteta životne sredine;
3) kontrolu zdravstvene ispravnosti vode za piće;
4) kontrolu zdravstvene bezbednosti hrane;
5) kontrolu organizovane ishrane specifičnih kategorija stanovništva (predškolske i školske dece, studenata, socijalno-materijalno ugroženih, bolničke ishrane, ishrane u domovima za stare i dr.);
6) izradu akcionih planova za postupanje u kriznim i vanrednim situacijama;
7) mišljenja o dokumentima prostornog i urbanističkog planiranja, uključujući i tehničku dokumentaciju, u delu koji se odnosi na zdravlje stanovništva;
8) unapređenje kvaliteta zdravstvene zaštite;
9) sprovođenje epidemiološkog nadzora, uključujući i nadzor nad nacionalnim programom imunizacije;
10) prikupljanje i analizu podataka u oblastima delovanja javnog zdravlja, interpretaciju javno-zdravstvenih informacija i njihovo korišćenje u procesu donošenja odluka i kreiranju javno-zdravstvenih aktivnosti;
Osim ovih zakonskih odredaba, važno je ukazati i na Pravilnik o bližim uslovima i obavezama za delovanje u oblasti javnog zdravlja („Sl. glasnik RS“, br. 94 od 27. decembra 2019. godine) a posebno na član 16. koji propisuje da jedinica lokalne samouprave u saradnji sa institutima i zavodima za javno zdravlje i drugim učesnicima, kroz izradu plana javnog zdravlja i akcionog plana u oblasti javnog zdravlja definišu prioritete u oblasti javnog zdravlja za svoju teritoriju.
Programi iz oblasti javnog zdravlja koji se finansiraju iz budžeta jedinice lokalne samouprave usmereni su ka realizaciji prioriteta definisanih planom javnog zdravlja, kao i na druge aktivnosti prema proceni i mogućnostima nosilaca i učesnika u oblasti javnog zdravlja.
Analiza zdravstvenog stanja stanovništva i praćenje i analiza stanja životne sredine i njenog uticaja na zdravlje stanovništva na određenoj teritoriji predviđena je programom koji se finansira iz budžeta jedinica lokalne samouprave, a koji sprovode instituti odnosno zavodi za javno zdravlje u skladu sa zakonom.
Realizacija nevedenih programa se sprovodi direktnim ugovaranjem izmeću jedinica lokalne samouprave i instituta odnosno zavoda za javno zdravlje u skladu sa nadležnostima propisanim zakonom.
Analiza zdravstvenog stanja je obavezni program iz oblasti društvene brige o javnom zdravlju, koji se na godišnjem nivou finansira i radi na zahtev grada/opštine, a isključivo pravo izrade Analize imaju teritorijalno nadležni instituti/zavodi za javno zdravlje. Deo analize su zaključci i preporuke za unapređenje u oblastima javnog zdravlja, koji se kasnije, u skladu sa planom javnog zdravlja, realizuju kroz druge posebne programe JZ.
Kako je regulisano finansiranje pripremnog predškolskog razreda, koji rashodi mogu biti finansirani iz namenskog transfera Ministarstva obrazovanja? Da li postoje jasno definisani rashodi ili može predškolska ustanova samostalno odlučivati koje rashode će isplaćivati iz namenskog transfera?
Zakon o finansiranju lokalne samouprave („Službeni glasnik RS", br. 62/2006,... 85/2024) u članu 2. definiše namenski transfer kao transfer koji se koristi za tačno određenu svrhu, odnosno vrstu izdatka za koju je transfer dodeljen. Članom 46. istog zakona navedeno je da u slučaju nenamenskog trošenja transfera, ministar nadležan za poslove finansija može predložiti Vladi da se jedinici lokalne samouprave uskrati deo ukupnog nenamenskog transfera u iznosu nenamenski utrošenih sredstava.
S obzirom na to da je konkretan transfer Ministarstva prosvete namenjen za realizaciju pripremnog predškolskog programa, sredstva se mogu koristiti isključivo za ovu namenu. Shodno navedenom, smatramo da predškolske ustanove imaju određenu fleksibilnost u pogledu raspodele sredstava, ali ta sredstva moraju biti korišćena isključivo u okviru pripremnog predškolskog programa (npr. mogu se koristiti za plate zaposlenih, obezbeđivanje materijala, organizovanje aktivnosti, itd.).
Informacije o tome šta podrazumeva pripremni predškolski program možete pronaći na zvaničnom sajtu Ministarstva prosvete https://prosveta.gov.rs/__trashed/, ili se možete direktno obratiti Ministarstvu prosvete kako biste dobili precizne smernice u vezi sa opravdanošću rashoda koji se mogu finansirati iz transfernih sredstava.
Чланом 146 Закона о планирању и изградњи прописано је да су мањи монтажни објекти: објекти монтажно демонтажног типа, и то искључиво киосци до 10,5 м2, баште угоститељских објеката, тезге и други покретни мобилијар који се поставља и уклања на основу програма који доноси јединица локалне самоуправе на период од најдуже десет година. НПР магистрални пут, право својине РС, право коришћења ЈП Путеви Србије (3990 КО Мрчајевци, Чачак), а у обухвату те кат. парцеле и тротоар и други додатни елементи пута. Чланом 72 Закона о путевима ("Сл. гласник РС", бр. 41/2018, 95/2018 - др. закон и 92/2023 - др. закон) прописано је да додатне елементе, објекте и опрему државног пута (тротоар, раскрснице за потребе насеља, простори за паркирање, јавна расвета, светлосна и друга сигнализација за потребе насеља, бициклистичке стазе, пешачке стазе и сл.), који су изграђени за потребе насеља, одржава јединица локалне самоуправе. Чланом 84 овог закона прописано је да је изградња тротоара, пешачких и бициклистичких стаза, уз државни пут кроз насеље је обавезујућа за јединице локалне самоуправе. Трошкове изградње елемената државног пута из ст. 3. и 4. овог члана, сноси јединица локалне самоуправе која је захтевала изградњу тих елемената. Да ли ЈЛС може у Програм привремених објеката уврстити и јавне површине које се налазе у обухвату државног пута и наплаћивати накнаду за коришћење те јавне површине и да ли је, према важећим прописима, за такво располагање потребна сагласност ЈП Путеви Србије?
Што се тиче дела вашег питања које се односи на проблем да ли ЈЛС у Програм привремених објеката може да уврсти и јавне површине које се налазе у обухвату државног пута без сагласности управљача пута, мишљење Стручне службе СКГО је да је ипак неопходно прибавити сагласност управљача државног пута – ЈП Путеви Србије. Приликом захтева за добијање сагласности важно је да напоменете и проверите са ЈП Путеви Србији каква је судбина прихода од коришћења јавне површине из разлога јер се може десити да вам дају сагласност, а да касније потражују приход, односно да захтевају да се накнада за коришћење јавне површине уплаћује на њихов рачун.
Такође, указујемо и на одредбе Закона о накнадама за коришћење јавних добара, пре свега на члан 240. овог закона који предвиђа да се утврђивање накнаде за коришћење јавне површине врши према површини простора, односно средства за оглашавање или према техничко-употребним карактеристикама објекта, односно врсти средства за оглашавање, сразмерно одобреном времену коришћења, утврђеног дозволом надлежног органа јединице локалне самоуправе, а у случају коришћења јавне површине на начин прописан чланом 236. овог закона, без дозволе надлежног органа, накнада се утврђује према подацима из акта надлежне инспекције о површини простора, односно средства за оглашавање или према техничко-употребним карактеристикама објекта, односно врсти средства за оглашавање и времену коришћења. Према наведеном, надлежни орган ЈЛС који издаје одобрење за коришћење јавне површине, односно надлежна инспекција, достављају локалној пореској администрацији податке за утврђивање накнаде.