Pitanja i odgovori

Pošto se radi o poslovnoj zgradi sa posebnim delovima u svojini više lica, u tom slučaju su, u skladu sa članom 15. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju i održavanju zgrada (u daljem tektu: Zakon), za upravljanje zajedničkim delovima zgrade nadležni svi vlasnici posebnih delova. U cilju ostvarivanja nadležnosti upravljanja, što pre svega obuhvata odlučivanje o održavanju zgrade, u skladu sa istim članom stav 2, vlasnici posebnih delova osnivaju udruženje na koje se odredbe Zakona o nadležnostima, pravima i obavezama skupštine i upravnika stambene zajednice shodno primenjuju na nadležnosti skupštine i zastupnika tog udruženja.

Problem predstavlja činjenica da je članstvo u udruženju neobavezujuće, pa možda neki od vlasnika posebnih delova neće hteti da bude član udruženja. Bez obzira na to, na svakog vlasnika posebnog dela se odnose obaveze propisane članom 14. stav 1. tačka 4) Zakona, što znači da je dužan da ''učestvuje u troškovima održavanja i upotrebe zajedničkih delova zgrade i katastarske parcele na kojoj se nalazi zgrada, u meri i na način određen ovim zakonom''. To znači da u slučaju da neko ne želi da se udruži on sam sebe lišava svojih prava u odlučivanju, ali ne i obaveza, koje su njegova zakonska obaveza. Na to bi trebalo ukazati svim vlasnicima koji ne žele da pristupe udruženju.

Pomoć u pribavljanju informacija vlasnicima posebnih delova je primena Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, na osnovu kojeg se u Agenciji za privredne vodi registar vlasnika stvari kao pravnih lica, sa njihovim identifikacionim podacima, kao i podacima zastupnika tih pravnih lica.

S druge strane, kada se radi o javnim entitetima (RS, APV, JLS) koji su vlasnici posebnih delova, oni ne mogu biti članovi udruženja. U tom slučaju,mišljenja smo da se taj problem može prevaziđi zaključivanjem ugovora o zakupu između korisnika posebnog dela i vlasnika, kojim bi se dalo ovlašćenja zakupcu da učestvuje na sednicama udruženja i utvrđuje njegova prava i obaveze u vezi sa upravljanjem i održavanjem zgrade.

Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u osnovnoj školi i Pravilnik o organizaciji i ostvarivanju nastave u prirodi i ekskurzije u srednjoj školi („Službeni glasnik RS“, broj 30/2019) propisuju da se izbor agencije za realizaciju nastave u prirodi i ekskurzije sprovodi se u skladu sa zakonom koji uređuje javne nabavke. Nastavu u prirodi, odnosno ekskurziju, može da realizuje isključivo agencija koja poseduje zakonom propisanu licencu za organizovanje turističkog putovanja.

Jedinstvena turistička usluga podrazumeva onu uslugu koju pruža turistička agencija a koja u sebi sadrži nekoliko prethodnih turističkih usluga (kao što su  usluge prevoza, smeštaja, ishrane, organizovanja izleta, angažovanje turističkog vodiča i sl.).

U slučaju kada turistička organizacija pruža jedinstvenu turističku uslugu, PDV se ne može obračunavati po uobičajenom standardnom postupku, već se obračunava po posebnom postupku iz čl. 35. Zakona o PDV-u. Ukoliko turistička agencija nema prethodne turističke usluge (ako pruža uslugu isključivo iz svojih sredstava, a to znači da ima sopstveni prevoz, sopstveni smeštaj, sopstvena ishrana i dr.), onda se oporezivanje ne vrši po posebnom postupku, nego na uobičajeni način koji važi za sve ostale delatnosti.

Opšte pravilo je da se na đačke ekskurzije i obračunavanje PDV-a turističkih agencija primenjuje odredba člana 35. Zakona o PDV-u.

U tom smislu, bilo bi potrebno uputiti svim ponuđačima zahtev za dodatnim pojašnjenjem ponude u smislu člana 142. ZJN i tražiti pojašnjenje i uređenje iskazanog PDV-a, sve radi uporedivosti ponuda i adekvatne realizacije ugovora i pravila plaćanja, a imajući u vidu specifičnost usluga, kao i činjenicu da se ponude upoređuju prema vrednošću bez PDV-a.

Zakonom o javnim nabavkama, u članu 15, propisano je da se odredbe ovog zakona primenjuju na nabavku:

• radova koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca, u slučaju kada ugovor uključuje radove iz Priloga 1. ovog zakona ili radove na izgradnji bolnica, objekata namenjenih za sport, rekreaciju i odmor, školskih i univerzitetskih zgrada i zgrada koje se koriste u administrativne svrhe;
• usluga koje više od 50% subvencioniše ili sufinansira jedan ili više javnih naručilaca i koje su povezane sa ugovorom o radovima iz tačke 1) ovog stava.

Javni naručilac koji subvencioniše ili sufinansira ugovore iz stava 1. ovog člana dužan je da obezbedi primenu ovog zakona, ako on sam ne dodeljuje takav ugovor ili ako ugovor dodeljuje u ime i za račun drugog subjekta.

Predmetnim odredbama se utvrđuje obaveza sprovođenja postupka javne nabavke u situaciji kada je naručilac posla lice koje nije naručilac (niti javni niti sektorski) u smislu odredaba zakona. To su tzv. subvencionisane odnosno sufinansirane nabavke od strane javnog naručioca i to u iznosu koji je pretežni (preko 50% vrednosti posla). Iznos od preko 50% je ukupan iznos subvencija. To znači da će se, ukoliko se radovi (i povezane usluge) finansiraju od strane više naručilaca (npr. Ministarstvo i lokalna samouprava finansiraju izgradnju stadiona lokalnog fudbalskog kluba koji nema status naručioca), pri čemu oba naručioca učestvuju sa manje od 50%, ali je ukupno njihovo učešće veće od 50% (recimo 66%), za izbor izvođača tih radova sprovesti postupak javne nabavke.

Međutim, ova odredba se ne odnosi na dobra, već samo na radove i usluge, što znači da način postupanja u ovakvoj situaciji ne zavisi od procenta sufinansiranja, ali to svakako restriktivno tumačeći, podrazumeva sprovođenje postupka javne nabavke, pogotovo ako je samo deo sredstava vaš, a deo obezbeđuje drugi naručilac-zbrajaju se procenti.

Svakako da donacija jeste moguća, kao i finansiranje sa vaše strane, ali za detaljniji odgovor potrebne su informacije o načinu finansiranja, odnosno izvoru sredstava, procentu, ko bi bio drugi naručilac koji sufinansira i sl.

Po prijemu zahteva za povraćaj ili preknjižavanje više ili pogrešno uplaćenih sredstava sa računa javnih prihoda za koje lokalna poreska administracija vodi evidenciju u poreskom računovodstvu, proveravaju se svi navodi i činjenice navedene u zahtevu kao i verodostojnost dokaza podnetih uz zahtev.

Nakon provere osnovanosti zahteva za preknjižavanje, u poreskom računovodstvu, proverava se ispravnost stanja na računima javnih prihoda, odnosno proverava se da li je preplata javnog prihoda postoji, da li su izvršena sva potrebna knjiženja i da li postoji potreba za dodatnim proveravam u postupku poreske kontrole.

U postupku obrade zahteva neophodno je voditi računa o zastarelosti prava na povraćaj ili preknjižavanje. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjiženje, što znači da je potrebno posmatratiti datum kada je nastala preplata, a ne kada je izvršena uplata. Ukoliko se utvrdi da je nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjiženje, vrši se prenos preplate za koju koju je nastupila zastarelost u vanbilansnu evidenciju.

Ukoliko se utvrdi da preplata postoji, da nije nastupila zastarelost prava na povraćaj ili preknjižavanje i da je zahtev osnovan, donosi se rešenje o povraćaju ili preknjižavanju bez odlaganja, a najkasnije u roku od 15 dana od dana prijema zahteva.  

Shodno navedenom, najpre je potrebno utvrditi da li ima zastarelosti, a zatim doneti rešenje kojim se odobrava preknjižavanje nezastarele preplate.

Smatramo da je u konkretnom slučaju potrebno doneti dva rešenja, i to: jedno rešenje kojim se utvrđuje zastarelost i vrši prenos u vanbilansnu evidenciju i drugo rešenje kojim se odobrava preplata.

Zastarelost prava na povraćaj i preknjižavanje poreza propisana je odredbama člana 114a. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo poreskog obveznika na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja, zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče. Zastarelost počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je poreski obveznik stekao pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza i povraćaj sporednih poreskih davanja. Lokalna poreska administracija kod postupanja po zahtevu za povraćaj ili preknjižavanje, obavezno mora da vodi računa o zastarelosti, pri čemu je važno imati u vidu da se zastarelost ne posmatra bezuslovno u odnosu na godinu kada je izvršena uplata po osnovu koje se traži povraćaj ili preknjižavanje, već u odnosu na godinu kada je obveznik stekao pravo na povraćaj ili preknjižavanje, što znači u odnosu  na godinu kada je nastala preplata.

Članom 114d. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kojim je uređen prekid roka  zastarelosti, propisano je da se zastarelost prekida svakom radnjom poreskog obveznika preduzetom u cilju ostvarivanja prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju ili refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja i povraćaj sporednih poreskih davanja.

Posle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u rok za zastarelost. Apsolutna zastarelost uređena je odredbama člana 114ž Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kojim je propisano da pravo na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je izvršena preplata,osim ako zakonom nije drukčije propisano.

Poreska uprava, po isteku nevedenog roka uprava, po službenoj dužnosti donosi rešenje o prestanku prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza po drugom osnovu putem preknjižavanja poreza, zbog zastarelosti.

Napominjemo da se odredbe o zastoju zastarelosti odnose samo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih davanja, a ne i na povraćaj, poreski kredit, refakciju i refundaciju, kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza i povraćaja sporednih poreskih davanja. Članom 163a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji  propisano je da se u vanbilansnom poreskom računovodstvu vode preplate poreskih obveznika za koje je nastupila zastarelost u skladu sa ovim zakonom.

Prenos zastarelih preplata u vanbilansnu evidenciju se vrši sa danom nastupanja zastarelosti, a ako je zastarelost nastupila u prethodnim godinama, prenos u vanbilansnu evidenciju se vrši pod 01.01. tekuće godine.

Član 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu, koji se primenjuje od 1.1.2021. godine, propisuje poresko oslobođenje za objekte obveznika koji ne vodi poslovne knjige, odnosno obveznika koji vodi poslovne knjige kome je poljoprivreda pretežna registrovana delatnost, koji su namenjeni i koriste se isključivo za primarnu poljoprivrednu proizvodnju. Prema ovoj odredbi kumulativni uslovi koji moraju biti ispunjeni za poresko oslobođenje za obveznika koji ne vodi poslovne knjige su sledeći:

• da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju
• da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje u skladu sa članom 12. stav 4. i stav 5. Zakona o porezima na imovinu.

Članom 12b Zakona o porezima na imovinu propisano je da su objekti namenjeni za primarnu poljoprivrednu proizvodnju, u skladu sa članom 12. stav 1. tačka 10) ovog zakona, objekti za smeštaj mehanizacije za poljoprivredu, repromaterijala, smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda, staje za gajenje stoke, objekti za potrebe gajenja i prikazivanje starih autohtonih sorti biljnih kultura i rasa domaćih životinja i objekti za gajenje pečurki, puževa i riba. Ispunjenost uslova za ostvarivanje prava na poresko oslobođenje utvrđuje se na osnovu dokaza. Prema članu 6b stav 8. Zakona o porezima na imovinu "pomoćnim objektima” smatraju se i ekonomski objekti, u skladu sa zakonom kojim se uređuje planiranje i izgradnja.

Prema Zakonu o planiranju i izgradnji, članom 2. stav 1. tačka 24a propisano je da se pod ekonomskim objektima podrazumevaju  objekti za gajenje životinja (staje za gajenje konja, štale za gajenje goveda, objekti za gajenje živine, koza, ovaca i svinja, kao i objekti za gajenje golubova, kunića, ukrasne živine i ptica); prateći objekti za gajenje domaćih životinja (ispusti za stoku, betonske piste za odlaganje čvrstog stajnjaka, objekti za skladištenje stoke); objekti za skladištenje stočne hrane (senici, magacini za skladištenje koncentrovane stočne hrane, betonirane silo jame i silo trenčevi), objekti za skladištenje poljoprivrednih proizvoda (ambari, koševi), ribnjaci, krečane, ćumurane i drugi slični objekti na poljoprivrednom gazdinstvu (objekti za mašine i vozila, pušnice, sušionice i sl.). Obaveza po osnovu poreza na imovinu nastaje najranije od sledećih dana:

• danom sticanja prava na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa članom 2. stav 1. i članom 2a ovog zakona,
• danom uspostavljanja državine kad se porez plaća na državinu, danom početka koriščenja,
• danom osposobljavanja, danom izdavanja upotrebne dozvole, odnosno danom omogućavanja korišćenja imovine na drugi način u skladu sa članom 10. stav 1. Zakona o porezima na imovinu.

Odredbom člana 10a, obaveza po osnovu poreza na imovinu prestaje najranijim od sledećih dana:

1. danom kojim poreskom obvezniku prestaje pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na nepokretnosti, na koje se porez na imovinu plaća u skladu sa čl. 2. i 2a ovog zakona;
2. danom prestanka postojanja nepokretnosti;
3. danom početka primene zakona u skladu sa kojim je pravo, državina ili korišćenje iz člana 2. stav 1. ovog zakona na koje se porez na imovinu plaćao prestalo biti predmet oporezivanja;
4. danom kojim na nepokretnosti na koju se porez plaća na pravo svojine drugo lice stekne pravo, državinu ili korišćenje iz člana 2. stav 1. tač. 2)-8) ovog zakona na koje se porez plaća u skladu sa članom 2a i članom 10. stav 7. ovog zakona.

Shodno navedenom, mogućnost korišćenja poreskog oslobođenja po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu za obveznika koji ne vodi poslovne knjige, se može koristiti samo pod uslovom koji su napred navedeni, dakle da je objekat namenjen i da se koristi za primarnu poljoprivrednu proizvodnju i da objekat nije ustupljen drugom licu uz naknadu duže od 183 dana godišnje (član12. stav 4. i stav 5. Zakona). Imajući u vidu da, se objekti ne koriste (osim silosa) mišljenja smo da se u konkretnom slučaju nisu stekli uslovi za poresko oslobođenje po članu 12. stav 1. tačka 10 Zakona o porezima na imovinu i da je poreska obaveza nastala saglasno članu 10. Zakona o porezima na imovinu. U slučaju silosa, s obzirom da se u objektu skladišti žito (smeštaj i čuvanje gotovih poljoprivrednih proizvoda čl.12b Zakona o porezima na imovinu), uslov za poresko oslobođenje je da se skladište sopstveni proizvoda (žito), odnosno da se silos ne ustupa drugom licu za skladištenje, koje u toku 12 meseci, neprekidno ili sa prekidima, traje duže od 183 dana.

Ukoliko se radi o evidenciji nepokretnosti putem aplikacije Registar nepokretnosti u javnoj svojini mišljenja smo da treba evidentirati pomoćni objekat koji se nalazi u javnoj svojini opštine. Takođe, ukoliko se taj objekat nalazi na zemljištu u javnoj svojini opštine sa zajedničkim udelom opštine i Republike Srbije stava smo da i to zemljište treba evidentirati na isti način kao zajedničku svojinu.

Naravno stambenu zgradu koja je u privatnom vlasništu ne treba evidentirati u registru Republičke direkcije za imovinu.

Članom 82. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021, 138/2022 i 118/2021 - dr. zakon) propisano je da:

“Korisnici javnih sredstava uspostavljaju internu reviziju.

Za uspostavljanje i obezbeđenje uslova za adekvatno funkcionisanje interne revizije odgovoran je rukovodilac korisnika javnih sredstava.

Interna revizija je organizaciono nezavisna od delatnosti koju revidira, nije deo ni jednog poslovnog procesa, odnosno organizacionog dela organizacije, a u svom radu je neposredno odgovorna rukovodiocu korisnika javnih sredstava.

Funkcionalna nezavisnost interne revizije se obezbeđuje samostalnim odlučivanjem o: području revizije na osnovu procene rizika, načinu obavljanja revizije i izveštavanju o obavljenoj reviziji.

Interna revizija na osnovu objektivnog pregleda dokaza obezbeđuje uveravanje o adekvatnosti i funkcionisanju postojećih procesa upravljanja rizikom, kontrole i upravljanja organizacijom da li ovi procesi funkcionišu na predviđen način i omogućuju ostvarenje ciljeva organizacije.

Interna revizija pruža savetodavne usluge koje se sastoje od saveta, smernica, obuke, pomoći ili drugih usluga u cilju povećanja vrednosti i poboljšanja procesa upravljanja datom organizacijom, upravljanja rizicima i kontrole.

Internu reviziju obavljaju interni revizori.

Interni revizori u vršenju funkcije, primenjuju međunarodne standarde interne revizije, etički kodeks interne revizije i principe objektivnosti, kompetentnosti i integriteta.

Interni revizori su obavezni da čuvaju tajnost službenih i poslovnih podataka.

Rukovodilac iz stava 1. ovog člana do 31. marta tekuće godine za prethodnu godinu na propisani način izveštava ministra o funkcionisanju sistema interne revizije.

Ministar propisuje zajedničke kriterijume za organizovanje i standarde i metodološka uputstva za postupanje i izveštavanje interne revizije i bliže uređuje poslove interne revizije u javnom sektoru.”

Članom 3. stav 1. Pravilnika o zajedničkim kriterijumima za organizovanje i standardima i metodološkim uputstvima za postupanje i izveštavanje interne revizije u javnom sektoru ("Sl. glasnik RS", br.99/2011 i 106/2013) propisano je da internu reviziju korisnici javnih sredstava uspostavljaju na jedan od sledećih načina:

1) organizovanjem posebne funkcionalno nezavisne organizacione jedinice za internu reviziju u okviru korisnika javnih sredstava, koja neposredno izveštava rukovodioca korisnika javnih sredstava;

2) organizovanjem zajedničke jedinice za internu reviziju na predlog dva ili više korisnika javnih sredstava, uz prethodnu saglasnost Centralne jedinice za harmonizaciju Ministarstva finansija;

3) obavljanjem interne revizije od strane jedinice interne revizije drugog korisnika javnih sredstava, na osnovu sporazuma, uz prethodnu saglasnost Centralne jedinice za harmonizaciju Ministarstva finansija.

Stavom 2. ovog člana propisano je da izuzetno, kad ne postoje uslovi za organizovanje jedinice za internu reviziju iz stava 1. ovog člana, poslove jedinice za internu reviziju može da obavlja i interni revizor zaposlen kod korisnika javnih sredstava.

U skladu sa članom 6. stav 3. ovog pravilnika, interna revizija uspostavlja se u opštinama na jedan od načina propisanih članom 3. ovog pravilnika i direktno izveštava predsednika opštine.

Pojedinim odredbama člana 84-91. Zakona o budžetskom sistemu, koje su se odnosile na budžetsku inspekciju, bilo je propisano da budžetsku inspekciju u jedinicama lokalne samouprave osniva nadležni izvršni organ, da je rad budžetske inspekcije nezavisan I samostalan, kao i da budžetska inspekcija jedinice lokalne samouprave dostavlja nadležnom organu lokalne vlasti izveštaj o izvršenoj inspekciji sa nalazima i merama. Navedene odredbe prestale su da važe donošenjem Zakona o budžetskoj inspekciji ("Sl. glasnik RS", br. 118/2021). Novim Zakonom o budžetskoj inspekciji, a koji se primenjuje od 1. januara 2023. godine, definisano je u članu 7. da poslove inspekcijskog nadzora u skladu sa ovim zakonom obavlja ministarstvo nadležno za poslove finansija preko budžetskih inspektora, odnosno propisano je da poslove budžetske inspekcije obavlja Ministarstvo finansija.

Dakle, Zakon o budžetskom sistemu (kao ni prateći podzakonski akti, tj. u slučaju IR poseban Pravilnik) ne propisuje detaljnije položaj interne revizije (a nije propisivao ni položaj budžetske inspekcije) kao i odnose interne revizije sa organom uprave i predsednikom opštine. Ova pitanja bi trebalo da budu regulisana posebnom odlukom/aktom o organizovanju ovih poslova u jedinici lokalne samouprave u skladu sa ovim zakonom.  Smatramo da je logično primenjeno rešenje da se sredstva namenjena za plate internog revizora i budžetskog inspektora, u Odluci o budžetu - u tabeli rashoda i izdataka, planiraju u okviru razdela Direktni korisnik - Predsednik opštine, ukoliko je to predviđeno Odlukom/aktom koji se odnosi na organizovanje poslova IR u konkretnoj lokalnoj samoupravi.

Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima („Sl. glasnik RS“, br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon, 86/2019 - dr. zakon, 157/2020 - dr. zakon i 123/2021 - dr. zakon) utvrđeni su osnovni koeficijenti za obračun i isplatu plata, kao i dodatni koeficijenti na osnovu složenosti i odgovornosti poslova. Član 5. stav 2. Uredbe predviđa da se ovako utvrđeni koeficijenti mogu uvećati:

• imenovanom i postavljenom licu - najviše do 30%; zaposlenom koji koordinira najsloženije aktivnosti - najviše do 10%, s tim da ovaj broj zaposlenih ne može preći 2% od ukupnog broja zaposlenih;
• zaposlenom koji rukovodi unutrašnjom organizacionom jedinicom - 10%;
• zaposlenom koji radi na pripremi i izvršenju budžeta ili finansijskog plana, vođenju poslovnih knjiga i sastavljanju računovodstvenih izveštaja - najviše do 10%;
• zaposlenom na poslovima komunalnog policajca - 10%;
• zaposlenom na poslovima budžetske inspekcije - najviše do 10%;
• zaposlenom koji radi na poslovima inspekcijskog terenskog nadzora u neposrednom kontaktu sa subjektima nadzora - najviše do 20%.

Iz navedenih odredbi, vidi se da interni revizori nisu izdvojeni kao posebna grupa kojoj se može dodatno uvećati koeficijent za obračun i isplatu plata, dok budžetski inspektori jesu i njima se utvrđeni koeficijent može uvećati.

Međutim, u konkretnom slučaju, ukoliko je opisom posla internog revizora predviđena koordinacija najsloženijih aktivnosti, može se smatrati opravdanim uvećanje koeficijenta do 10%, vodeći pritom računa o ograničenju da ukupan broj zaposlenih sa uvećanjem koeficijenta po ovom osnovu ne može preći 2% od ukupnog broja zaposlenih.

U skladu sa članom 262. stav 1. Zakona o zdravstvenoj zaštiti („Službeni glasnik RS”, broj 25/19), Vlada Republike Srbije je donela Odluku o preuzimanju osnivačkih prava nad domovima zdravlja („Službeni glasnik RS“, broj 21/2020) kojom je Republika Srbija preuzela osnivačka prava nad domovima zdravlja, a koja je prethodno vršila jedinica lokalne samouprave, na osnovu odluke nadležnog organa jedinice lokalne samouprave.

U ovom slučaju, kao prethodno pitanje potrebno je rešiti pitanje vlasništva zemljišta na kojem je planirana izgradnja objekta hitne pomoći, što je od važnosti i prilikom izdavanja građevinske dozvole. Obzirom da je planirana izgradnja na zemljištu u javnoj svojini RS, kako bi bila nosilac projekta, neophodno je da se lokalna samouprava obrati Republičkoj direkciji za imovinu Republike Srbije, i u tom slučaju mišljenja smo da postoje dve opcije:

- Podnošenje zahteva za davanje saglasnosti za prenos investitorskih prava 

- Podnošenje zahteva za prenos prava svojine u korist jedinice lokalne samouprave bez naknade, po osnovu člana 26. stav 1. tačka 3. Zakona o javnoj svojini 

Po dobijanju saglasnosti, po nekom od navedenih osnova, a obzirom da dom zdravlja, u okviru kojeg se organizuje hitna medicinska pomoć, predstavlja ustanovu primarne zaštite  koja je korisnik organizacije za obavezno socijalno osiguranje (tj. Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje), predlažemo da u Odluci o budžetu lokalne samouprave, u tabeli rashoda i izdataka, sredstva dobijena od višeg nivoa vlasti za izgradnju službe hitne pomoci, u skladu sa Pravilnikom o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem („Sl. glasnik RS“, br. 16/16, 49/16, 107/16, 46/17, 114/17, 20/18, 36/18, 93/18, 104/18, 14/19, 33/19, 68/19, 84/19, 151/20, 19/21, 66/21, 130/2021 i 144/2022) i Uputstvom za izradu programskog budžeta (ažurirano u julu 2021. godine), planirate novi kapitalni projekat u okviru razdela Direktnog korisnika – Opštinska uprava, Program 12 – Zdravstvena zaštita, programska klasifikacija 1801, funkcionalna klasifikacija 721 – Opšte medicinske usluge, na ekonomskoj klasifikaciji 511- Zgrade i građevinski objekti, a  sredstva planirati iz izvora 07 – Transferi od drugih nivoa vlasti.

Napominjemo, u skladu sa članom 5. stav 6. Zakona o budžetskom sistemu („Sl. glasnik RS“, br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021,  118/2021 - dr. zakon i 138/2022), propisano je u slučaju da jedan nivo vlasti svojim aktom opredeli drugom nivou vlasti namenska transferna sredstva, kao i u slučaju ugovaranja donacije, čiji iznosi nisu mogli biti poznati u postupku donošenja budžeta, odnosno finansijskog plana organizacija za obavezno socijalno osiguranje, organ uprave nadležan za finansije na osnovu tog akta otvara odgovarajuće aproprijacije za izvršavanje rashoda i izdataka po tom osnovu. U skladu sa navedenim članom, po dobijanju transfernih namenskih sredstava, a na osnovu akta kojim su ta sredstva opredeljena jedinici lokalne samouprave, mogu se uvesti nove aproprijacije u odluci o budžetu za realizaciju projekta izgradnje službe hitne pomoći.

Ukoliko izostane saglasnost Republičke Direkcije za imovinu RS, a obzirom na svu navedenu pravnu regulativu, jedinica lokalne samouprave može realizovati projekat tako što će zaključiti sporazum sa domom zdravlja kojim bi se regulisala međusobna prava i obaveze za realizaciju projekta izgradnje službe hitne pomoći (u pogledu obezbeđenja sredstava, sprovođenja postupka javne nabavke, rokova realizacije, vršenja stručnog nadzora, dinamike prenosa sredstava, izveštavanja o realizaciji i dr.) i u tom slučaju, lokalna samouprava u svojoj Odluci o budžetu planira sredstva na ekonomskoj klasifikaciji  464 – Dotacije organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja.

Članom 54. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave (“Sl. glasnik RS”, br. 38/19, 55/20 i 51/22) propisano je da zaposleni ima pravo na godišnju nagradu. Godišnja nagrada isplaćuje se zaposlenom po pravilu jednom godišnje, a učesnici se mogu sporazumeti i o tome da se godišnja nagrada zaposlenom isplati izuzetno u više delova. O visini i načinu isplate godišnje nagrade učesnici pregovaraju u postupku izrade Zakona o budžetu za narednu godinu.

Proceduralno posmatrano, da bi se isplatila godišnja nagrada zaposlenom, pored toga što je predviđena navedenim članom kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave, potrebno je da ista bude planirana finansijskim planom budžetskog korisnika, odnosno potrebno je odlukom o budžetu lokalne vlasti bude odobrena aproprijacija za tu namenu u toj budžetskoj godini. Predlog finansijskog plana odnosno odluke o budžetu, izrađuje se na osnovu uputstva za izradu odluke o budžetu lokalne vlasti koje donosi Ministarstvo finansija. Nakon donošenja Odluke o budžetu direktni i indirektni korisnici budžeta su dužni da usklade svoje finansijske planove sa odobrenim aproprijacijama u budžetu. U tom smislu, u redovnim okolnostima, nakon dobijanja obaveštenja o odobrenim aproprijacijama na ime rashoda za isplatu godišnjih nagrada zaposlenima za budžetsku godinu i donošenja finansijskog plana, rukovodilac budžetskog korisnika može doneti odluku, rešenje o dodeli godišnje nagrade.

Napominjemo međutim da je članom 44. Zakona o budžetu Republike Srbije za 2023. godinu ("Sl. glasnik RS", br. 138/2022) u stavu 6. i stavu 7. propisano da se u skladu sa članom 2. tačka 31), članom 54. i članom 56. stav 4. Zakona o budžetskom sistemu ("Službeni glasnik RS", br. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 - ispravka, 108/13, 142/14, 68/15 - dr. zakon, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19, 149/20, 118/21 i 118/21 - dr. zakon) u budžetskoj 2023. godini - neće vršiti obračun i isplata poklona u novcu, božićnih, godišnjih i drugih vrsta nagrada i bonusa i primanja zaposlenih radi poboljšanja materijalnog položaja i uslova rada, kao i drugih primanja iz člana 120. stav 1. tačka 4) Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - US, 113/17 i 95/18 - autentično tumačenje), predviđenih posebnim i pojedinačnim kolektivnim ugovorima i drugim aktima, za direktne i indirektne korisnike budžetskih sredstava lokalne vlasti, osim jubilarnih nagrada za zaposlene i novčanih čestitki za decu zaposlenih. U stavu 8. istog člana Zakona o budžetu za 2023. godinu, naglašeno je dodatno da se u 2023. godini ne mogu isplaćivati zaposlenima kod korisnika budžetskih sredstava lokalne vlasti nagrade i bonusi koji prema međunarodnim kriterijumima predstavljaju nestandardne, odnosno netransparentne oblike nagrada i bonusa.

Ovakve smernice sadržane su (ponovljene) i u Uputstvu za pripremu odluke o budžetu lokalne vlasti za 2023. godinu i projekcija za 2024. i 2025. godinu (iz jula 2022. godine i ažurirano Uputstvo iz decembra 2022. godine), a što je bio slučaj i u prethodnim godinama.

Dakle, budžetski korisnici nisu mogli planirati u svojim finansijskim planovima za 2023. godinu, a samim tim ne može se ni isplaćivati - godišnja nagrada zaposlenima predviđena Posebnim kolektivnim ugovorom za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave tokom 2023. godine. Ukazujemo i da je shodno Zakonu o budžetskom sistemu, čl. 36a stav 3, postupanje suprotno smernicama iz Uputstva u izradi odluke o budžetu lokalne vlasti (u delu kojim se lokalnoj vlasti daju smernice za planiranje ukupnog obima prihoda, mase sredstava za plate, broja zaposlenih i subvencija u odluci o budžetu), postavljeno kao osnov za moguću obustavu prenosa transfernih sredstava iz budžeta Republike Srbije, odnosno pripadajućeg dela poreza na zarade i poreza na dobit pravnih lica, do momenta dok se odluka o budžetu ne uskladi sa uputstvom.

Ciljevi i indikatori u programskom budžetu JLS nisu predmet odobravanja od strane Ministarstva finansija niti ih treba posmatrati kao uniformne.

Propisana procedura proširenja programske strukture po Aneksu 5 prema Uputstvu za izradu programskog budžeta odnosi se na mogućnost da usled novih nadležnosti ili specifičnih okolnosti JLS mogu podneti zahtev za proširenje uniformne programske strukture – uvođenjem novih programskih aktivnosti. Do sada, neke programske aktivnosti su u skladu sa ovom procedurom postale uniformne (sastavni seo Aneksa 5) i koriste ih JLS koje imaju takve potrebe. Dakle, uniformna programska struktura budžeta JLS sadržana je u listi (Aneks 5 Uputstva MFIN) i odnosi se samo na programe i programske aktivnosti (uključujući i njihove: šifre, nazive, sektor kome pripadaju i svrhu).

Za uniformne programe i programske aktivnosti koje sprovode, JLS utvrđuju ciljeve na osnovu svojih planova razvoja i drugih dokumenata javne politike. Svaka JLS utvrđuje i pokazatelje kojima meri postizanje specifičnih ciljeva programa, programske aktivnosti ili projekta koji sprovodi. Shodno napred navedenom, predlog liste uniformnih ciljeva i indikatora za programsku strukturu budžeta JLS se ne menja, niti se oni podnošenjem zahteva postaju uniformni.

U slučaju programskih informacija, a posebno pri formulisanju ciljeva i indikatora za merenje učinka javne uprave za sve nivoe programske strukture, neophodno je da lokalne samouprave prilagode programske informacije sopstvenom kontekstu umesto da koriste listu ciljeva za programe i programske aktivnosti i listu uniformnih indikatora koja nije obavezujuća. To znači da pri formulisanju ciljeva JLS treba da nastoje da primene ciljeve iz postojećih opštih i sektorskih planskih dokumenata u skladu sa metodologijom programskog budžetiranja i neophodnom vezom koju srednjoročno planiranje stvara između planskih dokumenata i budžeta, a kod formulisanja pripadajućih indikatora da vode računa o njihovoj merljivosti u skladu sa raspoloživim podacima u odgovarajućim oblastima.

Budžetski korisnici koji su obuhvaćeni Planom postupnog uvođenja rodno odgovornog budžetiranja kroz program/programske aktivnosti – mogu i treba da sami osmisle ciljeve i indikatore i predlože ih u nacrtu finansijskog plana koji dostavljaju službi budžeta.

Pri formulisanju programskih informacija, a posebno ciljeva i indikatora za merenje učinka javne uprave za sve nivoe programske strukture, neophodno je da lokalne samouprave prilagode programske informacije sopstvenom kontekstu umesto da koriste listu ciljeva za programe i programske aktivnosti i listu uniformnih indikatora koja nije obavezujuća. To znači da pri formulisanju ciljeva JLS treba da nastoje da primene ciljeve iz postojećih opštih i sektorskih planskih dokumenata u skladu sa metodologijom programskog budžetiranja i neophodnom vezom koju srednjoročno planiranje stvara između planskih dokumenata i budžeta, a kod formulisanja pripadajućih indikatora da vode računa o njihovoj merljivosti u skladu sa raspoloživim podacima u odgovarajućim oblastima. Isto važi i za urodnjene programske informacije.

Postupno uvođenje rodno odgovornog budžetiranja sprovodi se u skladu sa Zakonom o budžetskom sistemu i Zakonom o rodnoj ravnopravnosti kod budžetskih korisnika na svim nivoima vlasti.

 Obaveza postupnog uvođenja rodno odgovornog budžetiranja i način njegove realizacije, utvrđene su Uputstvom za pripremu odluke o budžetu lokalne vlasti, koje se ogledaju u donošenju Plana postupnog uvođenja RoB od strane nadležnog organa za poslove finansija, sa jedne strane, odnosno uvođenja urodnjenih ciljeva i indikatora kod planom opredeljenih programa. Rodni indikator je pokazatelj za praćenje postizanja cilja programa ili programske aktivnosti koji u sebi ima definisanu rodnu komponentu. Za svaki utvrđeni rodni indikator potrebno je navesti baznu i ciljane vrednosti i te vrednosti u potpunosti moraju da odgovaraju samoj definiciji indikatora (indikator koji se razvrstava po polu, logički zahteva ciljane vrednosti koje su razložene prema polu). Izrada („osmišljavanje“) rodno odgovornih ciljeva i indikatora je obaveza budžetskih korisnika koji su planom postupnog uvođenja obuhvaćeni.

Radna mesta načelnika i zamenika načelnika Opštinske uprave se sistematizuju kao službenici na položaju u okviru pravilnika o sistematizaciji radnih mesta u Opštinskoj upravi (ili objedinjenom pravilniku). Bez obzira na nadležnost donošenja akta o postavljenju službenika na položaju (u konkretnom slučaju zamenika načelnika Opštinske uprave), svi rashodi koji se vezuju za radni odnos načelnika i zamenika načelnika Opštinske uprave se planiraju, evidentiraju i izvršavaju na teret razdela direktnog korisnika Opštinske uprave na grupi konta 41.