Organ uprave jedinice lokalne samouprave ne može da vrši funkciju upravljača puta. U članu 10. stav 4 Zakona o putevima propisano je da „Delatnost upravljanja opštinskim putevima, ulicama i nekategorisanim putevima, koji nisu deo državnog puta I i II reda, može da obavlja javno preduzeće, odnosno društvo kapitala čiji je jedini vlasnik jedinica lokalne samouprave, kao i drugo društvo kapitala i preduzetnik, kome je nadležni organ jedinice lokalne samouprave poverio obavljanje delatnosti upravljanja opštinskim putevima, ulicama i nekategorisanim putevima, u skladu sa zakonom kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije.“

Potraživanja koja se imaju po osnovu nenaplaćenih računa za izvršene komunalne usluge, su deo imovine preduzeća. Preduzeće je prvo srazmerno izvršenoj usluzi imalo direktne troškove vezane za vršenje same delatnosti (isporučenu toplotnu energiju), da bi zatim zbog neodgovornog odnosa potrošača koji nije ispunio svoju obavezu, bilo dodatno finansijski opterećeno dospećem obaveze za PDV koje dospevaju na ukupan fakturisani iznos, kao i sa troškovima opominjanja i utuženja.

Odluke o sudbini sumnjivih i spornih potraživanja treba dakle posmatrati pre svega u kontekstu raspolaganja sa obrtnom imovinom preduzeća.

U smislu propisa o računovodstvu, nema smetnji da se na propisan način, na kraju izvrši trajni otpis jednog dela potraživanja koja nije bilo moguće naplatiti. Kako ovaj otpis u godini u kojoj se vrši u celini tereti rashode preduzeća, a čime se umanjuje osnovica za oporezivanje dobiti, celu proceduru treba sprovoditi sa posebnom pažnjom i na bazi verodostojne dokumentacije iz koje se nesporno može utvrditi da su pre donošenja odluke nadležnog organa preduzeća iscrpljena druga sredstva. U konkretnom slučaju, posledice oduzimanja imovine izvršnog dužnika i pretpostavka da bi on time bio doveden u težak položaj, po računovodstvenim standardima ne bi bili dovoljni za argumentovanje odluke o otpisu duga.

Generalno gledano, za bilo koji spor uvek je poželjno da stranke u sporu ne koriste krajnja sredstva, već da se sporne situacije prevazilaze nekom vrstom sporazuma ili poravnanja. Drugim rečima sporazumno rešavanje sporova je uvek moguće i uvek dobrodošlo, a to se može odnositi i kada je reč o prinudnoj naplati.

Po Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, moguće je sporazumno odložiti izvršenje (članovi 120-127. Zakona), a moguće ga je i potpuno obustaviti. Tako se na primer u članu 65. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kaže da „izvršni poverilac može u toku celog izvršnog postupka, pa i posle pravnosnažnosti rešenja o izvršenju, da povuče predlog za izvršenje bez pristanka izvršnog dužnika.“ U narednom drugom stavu istog člana kaže se da se „u tom slučaju izvršni postupak obustavlja.“

Dakle, nije sporno da preduzeće u interesu mirnog rešavanja sporova po zakonom predviđenoj proceduri može i potpuno odustati od nekog potraživanja. Otvorena su jedino pitanja (1) razloga zbog kojih se donosi odluka o potpunom otpisu potraživanja ili o obustavi izvršnog postupka i (2) nadležnosti za donošenje takve odluke.

Pretpostavljamo da je po ovom pitanju nadležan Nadzorni odbor vašeg preduzeća, a moguće je (ima takvih primera) da kada se radi o imovini veće vrednosti, odluku o otpisu treba da donese nadležni organ jedinice lokalne samouprave u svojstvu osnivača preduzeća ili da je potrebna saglasnost na odluku Nadzornog odbora.

Međutim, bez obzira na to ko je nadležan za donošenje odluke, što se utvrđuje uvidom u osnivački akt ili statut preduzeća, razlozi zašto se odluka tog tipa predlaže treba da budu jasni i jasno obrazloženi.

Ukoliko postoji prostor za odlaganje ili obustavu izvršenja, a ne i za potpuni otpis potraživanja, u tom slučaju za eventualni pristanak za odlaganje izvršenja mišljenja smo da bi bilo dovoljno samo da se izvršni dužnik po tom pitanju zvanično obrati (dopis, e-mail) iz čega bi se mogla sagledati težina posledica oduzimanja njegove imovine. U zavisnosti od sadržaja tog obraćanja, moguće je da to bude dovoljan razlog da Nadzorni odbor preduzeća donese odluku o potpunoj obustavi postupka izvršenja.

Zakon o komunalnim delatnostima ne razrađuje pitanje i ne određuje koliko je na nivou određene JLS potrebno osnovati ili angažovati komunalnih preduzeća ili drugih vršilca da bi se zadovoljile potrebe građana i drugih korisnika. U tom smislu, što se tiče ovog propisa, nema formalnih smetnji da određenu komunalnu delatnost obavlja više komunalnih preduzeća.

Međutim, počevši od 2016. godine kada je donet novi Zakon o javnim preduzećima, nije dozvoljeno da se na teritoriji jedne JLS u slučaju da već postoji preduzeće kome je povereno obavljanje neke od delatnosti od opšteg interesa, za obavljanje te iste delatnosti osniva novo preduzeće.

Prema članu 14. stav 2. Zakona o javnim preduzećima osnivač ne može osnovati drugo javno preduzeće ili društvo kapitala iz člana 3. stav 2. tač. 1) i 2) ovog zakona za obavljanje iste delatnosti od opšteg interesa, osim u slučajevima realizacije projekata javno-privatnog partnerstva, u smislu zakona kojim se uređuje javno-privatno partnerstvo i koncesije. 

Dakle, po trenutno važećim propisima, nije dozvoljeno osnivanje novih JKP koja bi obavljala delatnost samo na delu teritorije. Među ukupno 350 javnih komunalnih preduzeća u Srbiji, trenutno je samo nešto manje od 40 JKP koja jednu ili više komunalnih delatnosti obavljaju na teritoriji jednog naselja (mesne zajednice) . Osnivač ovih preduzeća, kao i u slučaju preduzeća koja rade na celoj teritoriji JLS, može da bude samo i jedino JLS, a većina lokalnih samouprava kod kojih su „seoska“ komunalna preduzeća zatečena, razmišlja i planira, ne osnivanje novih, već da ta preduzeća na neki način ukrupni. Kod nekih je to ukrupnjavanje i urađeno, tako što su  seoska preduzeća pripojena komunalnom preduzeću iz centralnog naselja.

Poveravanje se trenutno vrši po proceduri i po postupku definisanom u članu 9. Zakona o komunalnim delatnostima po kome kada se radi o poveravanju komunalne delatnosti javnom komunalnom preduzeću, nije nužno da se donosi posebna odluka ili da se sačinjava ugovor o poveravanju. Međutim, kako su pomenute delatnosti u vašem slučaju poveravane komunalnom preduzeću ranije (pre poslednjih izmena i dopuna Zakona iz 2016. godine), pretpostavljamo da je osnov za donošenje odluka bio član 11. tada važećeg Zakona o komunalnim delatnostima koji je u drugom stavu propisao da se poveravanje vrši bilo odlukom, bilo ugovorom o poveravanju.

U slučaju da te delatnosti obavlja javno komunalno preduzeće, način na koji se one finansiraju, bez uticaja je na sam oblik poveravanja. Kako ispravno navodite, od 6 komunalnih delatnosti koje ste uz vodosnabdevanje poverili vašem komunalnom preduzeću, tri delatnosti (održavanja čistoće na površinama javne namene, održavanje javnih zelenih površina, održavanje ulica i puteva) obzirom da kod njih nije moguće utvrditi krajnjeg korisnika, finansiraju se iz lokalnog budžeta, dok se preostale tri delatnosti (upravljanje pijacama, upravljanje grobljima i sahranjivanje, prečišćavanje i odvođenje atmosferskih i otpadnih voda) finansiraju iz cena usluga. Način na koji se koja delatnost finansira, jedino bi bio bitan u slučaju da kod neke od ovih delatnosti planirate da uspostavite neki oblik javno-privarnog partnerstva gde jedino aranžmani kod delatnosti koje imaju identifikovanog krajnjeg korisnika mogu imati elemente koncesije, a što je od uticaja na ukupne ugovorne odnose sa privatnim partnerom i elemente javnog ugovora koji se po završenoj proceduri sa njim sklapa.

Odredbe Zakona o budžetskom sistemu primenjuju se na sve korisnike javnih sredstava, osim ukoliko je u specifičnom članu navedeno izuzeće.

U skladu sa članom 2. Zakona, korisnici javnih sredstava su i javna preduzeća osnovana od strane Republike Srbije, odnosno lokalne vlasti, pravna lica osnovana od strane tih javnih preduzeća, pravna lica nad kojima Republika Srbija, odnosno lokalna vlast ima direktnu ili indirektnu kontrolu nad više od 50% kapitala ili više od 50% glasova u upravnom odboru, druga pravna lica u kojima javna sredstva čine više od 50% ukupnih prihoda ostvarenih u prethodnoj poslovnoj godini.

Shodno tome odredbe člana 27k. se primenjuju i na sva javna komunalna preduzeća.