Izveštavanje o realizaciji i postignutim učincima javnih politika jeste objektivno, potpuno, proverljivo i blagovremeno obaveštavanje zainteresovanih strana o sprovođenju usvojenih planskih dokumenata i postignutim učincima.

Sav posao vezan za prikupljanje podataka i praćenje sprovođenja javne politike, mora se organizovati u redovne izveštaje (godišnje, polugodišnje, kvartalne) i koji će se predstaviti organima AP i JLS i javnosti (interni i eksterni izveštaji). Veoma je važno da upamtite da cilj izveštaja nije opis aktivnosti nego opis dostignutih rezultata. Rokovi za izveštavanje o sprovođenju dokumenata javnih politika (strategija, programa, koncept politika i akcionih planova) definisani su članom 43. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije. 

Izveštaji o rezultatima sprovođenja javnih politika treba da sadrže:

• Naziv dokumenta javne politike i oblast planiranja koju pokriva;
• Informacije o učincima javne politike tokom sprovođenja (dokumentovane podacima o stvarno postignutim učincima u odnosu na planirane u dokumentu);
• Informacije da li su aktivnosti iz akcionog plana realizovane na predviđen način i u roku i ako nisu šta je razlog za to;
• Informacije o načinu i dinamici kojom će propusti u sprovođenju biti ispravljeni, da li se planira izmena mera i aktivnosti i kada će se izmene podneti na usvajanje (ne odnosi se na finalni izveštaj).

Kada se govori o objavljivanju, izveštaji treba da budu javni i dostupni na internet stranici organa AP i lokalne samopurave i portalu e-Uprave u otvorenom digitalnom formatu, pogodnom za preuzimanje i dalje korišćenje.

Praćenje sprovođenja javnih politika sprovodi se uzimajući u obzir podatke i informacije dobijene od svih organa i organizacija koje su odgovorne za sprovođenje mera i aktivnosti javne politike, kao i podaci i informacije pribavljene iz drugih izvora, ako se odnose na ciljeve tih politika.

Praćenje sprovođenja obezbeđuje vremenske serije podataka, koje pouzdano pokazuju šta se dešavalo tokom sprovođenja planskog dokumenta, odnosno javne politike koja je njime oblikovana.

Funkcija praćenja sprovođenja je neophodna za dobro upravljanje - moramo blagovremeno znati koji se resursi ne troše ili aktivnosti ne odvijaju prema planu (bez obzira na to kako smo dobro planirali i pripremili se za sprovođenje mere) i kakve rezultate ostvarujemo, željene ili neželjene.

Blagovremeno otkrivanje odstupanja od planiranih rezultata u procesu praćenja sprovođenja, omogućava nam da preduzmemo dodatne aktivnosti da bismo javne politike vratili na željeni put, prilagodili svoje planove novim okolnostima (revizija planskih dokumenta/korekcija pokazatelja) i postigli postavljene ciljeve.

Praćenje sprovođenja konkretnih opštih ciljeva, posebnih ciljeva i mera vrši se preko pokazatelja za merenje učinaka javnih politika. Pokazatelji učinaka mogu biti: pokazatelji rezultata kojima se prati sprovođenje planiranih mera, pokazatelji ishoda kojima se prati sprovođenje posebnih ciljeva i pokazatelji efekata kojima se prati sprovođenje opštih ciljeva.

Pokazateljima učinaka se meri uspeh u ostvarenju željene promene između početnog stanja i stanja nakon sprovođenja javne politike, kao i efikasnost i efektivnost sprovođenja javne politike. Naravno, za svaki od utvrđenih pokazatelja učinaka neophodno je navesti izvor verifikacije.

Ne postoje jedinstveni niti univerzalni principi po kojima se mogu definisati pokazatelji, ali postoji niz kriterijuma koje pokazatelji treba da ispune, da bi bili kvalitetni. Ti kriterijumi su grupisani kroz različite grupe principa koje se danas koriste, na primer SMART (Specific, Measurable, Available, Relevant, Timely), CREAM (Clear, Relevant, Economic, Adequate, Monitorable), RACER (Relevant, Acceptable, Credible, Easiness, Robustness) i dr.

Pokazatelji učinka treba da budu kvantitativno izraženi, a samo izuzetno, mogu se formulisati kvalitativni pokazatelji učinka.

Kvantitativni pokazatelji se odnose na pojave koje mogu lako da se broje. Oni se izražavaju u brojčanoj formi – apsolutni brojevi, procenti, stope ili kao odnos (racio).

Kvalitativni pokazatelji mere kvalitet, mišljenje, percepcije, korake u procesu ili statusu. Oni mogu biti izraženi u različitim formama: da/ne, izvršeno/neizvršeno, usaglašeno sa, kvalitet, nivo, itd. Ova vrsta pokazatelja takođe može da se izrazi i u numeričkoj formi, bodovima ili rangu na utvrđenoj skali. Kvalitativni pokazatelji su oni koji se dobiju nakon istraživanja stavova zainteresovanih strana ili javnog mnjenja o nekoj pojavi kao i oni koji se dobiju u formi ekspertskog mišljenja a tiču se na primer, napretka reformskih procesa.

Kad god je to moguće, poželjno je voditi računa o rodnoj ravnopravnosti, upotrebom rodno osetljivih pokazatelja. Upitajte se da li je bilo koju pojavu moguće meriti i prema učešću žena i muškaraca (na primer, broj samohranih roditelja među ženama i među muškarcima ili broj devojčica i dečaka koji prevremeno napuštaju obrazovanje), ili prema uticaju (na primer, koliko muškaraca i koliko žena će imati procenjenu korist od uvođenja nove elektronske usluge i na koju od ove dve grupe će više uticati), kako bi po potrebi mogli da kreirate ciljane mere za jednake šanse i jednak rodni tretman.

Sugestija je da se definiše ograničen broj pokazatelja. Razlog tome su ne samo troškovi praćenja sprovođenja javnih politika, nego i ograničeni kapaciteti institucija nadležnih za sprovođenje, koje bi morale da prikupe, obrade, analiziraju i izveste o velikom broju pokazatelja.

Početna vrednost pokazatelja se utvrđuje tako što se koriste statistički i administrativni podaci, kako iz nacionalnih, tako i iz međunarodnih izvora. Međutim, postoje situacije kada početnu vrednost nije moguće odrediti (prikupljanje novih podataka i izračunavanje novih vrednosti; postavljanje početne vrednosti na „0“ kada se uvodi novi sistem ili proces; podaci su nedostupni ili ih je veoma skupo pribaviti).

Nakon utvrđivanja početne vrednosti pokazatelja, potrebno je utvrditi i vrednost koju želimo dostići u narednom periodu sprovođenjem planiranih mera i aktivnosti, odnosno postaviti i ciljnu vrednost. Tom prilikom potrebno je uzeti u obzir prioritete Vlade, prosečan učinak uporedivih institucija/država, raspoložive ljudske i finansijske resurse, nacionalne, međunarodne standarde kao i trendove iz prošlosti.

 Jedan od najčešće korišćenih alata za definisanje pokazatelja predstavlja Pasoš pokazatelja.pdf.

Akcioni plan se, po pravilu, donosi za ceo period važenja strategije односно програма koji razrađuje, osim ako u momentu njihovog donošenja ne može biti sagledana kompletna dinamika aktivnosti. Tada se akcioni plan donosi na kraći rok, od najmanje jedne godine, a po njegovom isteku, donosi se novi, prilagođen preostalim zadacima koje treba sprovesti. Kada akcioni plan nije deo strategije odnosno programa, tada ova dokumenta javnih politika obavezno sadrže rok za donošenje akcionog plana, koji ne može biti duži od 90 dana od dana donošenja strategije.

Akcioni plan obavezno sadrži sledeće elemente:

• opšte i posebne ciljeve preuzete iz strategije, odnosno programa koji razrađuje;
• mere i aktivnosti za postizanje opštih i posebnih ciljeva strategije, odnosno programa (navode se i projekti ako se mere i aktivnosti sprovode kroz projekat);
• institucije nosioca i partnera odgovorne za sprovođenje mera i aktivnosti, kao i instituciju odgovornu za praćenje sprovođenja akcionog plana;
• rok za završetak planiranih mera i aktivnosti;
• potrebna sredstva za sprovođenje projekata i mera, sa izvorima finansiranja;
• pokazatelje učinka na nivou mera;
• informacije o propisima koje bi trebalo doneti/izmeniti da bi se realizovale mere javne politike.

Matrica akcionog plana (obrazac) može se preuzeti sa sajta Republičkog sekretarijata za javne politike: https://rsjp.gov.rs/cir/predlog-strukture-djp/

Mera javne politike jeste skup ključnih i povezanih aktivnosti koje se preduzimaju radi postizanja opšteg ili posebnog cilja, odnosno željenog učinka javne politike. Po svojoj prirodi mere javne politike mogu biti:

1) Regulatorne, u koje spadaju propisi i drugi opšti akti, koje su primenjive kada je potrebno da se uspostave ili izmene obavezujući standardi i/ili pravila kojima se uređuju društveni odnosi;

2) Podsticajne, u koje spadaju fiskalne mere (subvencije, direktna finansijska davanja, porezi i drugo) i druge finansijske i nefinansijske mere, koje su primenjive kada se konkretan cilj može postići, odnosno kada se na uzroke ključnog identifikovanog problema može uticati promenom cena i/ili fiskalnih opterećenja;

3) Informativno-edukativne, u koje spadaju informativne kampanje, distribucija publikacija, obrazovni programi i slične aktivnosti, koje su primenjive kada je potrebno podići nivo svesti o željenoj promeni i načinu njenog sprovođenja, odnosno o potrebi i načinu prevazilaženja postojećeg problema, uključujući i potrebu promene ponašanja određene ciljne grupe u odnosu na koju se sprovodi javna politika ili propis, kao i kada je potrebno podići nivo znanja i na taj način omogućiti zainteresovanim stranama i ciljnim grupama da svoje odluke donose na osnovu bolje informisanosti (naročito u oblastima kao što su zdravstvo, zaštita životne sredine, saobraćaj i sl.);

4) Institucionalno upravljačko organizacione, u koje spada formiranje posebnih institucija ili obezbeđenje novih, odnosno preraspodela već raspoloživih resursa u postojećim, kako bi se osiguralo sprovođenje mera predviđenih u dokumentima javnih politika u institucijama javne uprave (državni organi i organizacije, organi i organizacije jedinice lokalne samouprave i autonomne pokrajine, javne agencije, javna preduzeća i drugi imaoci javnih ovlašćenja), kada postojeća organizaciona struktura ne obezbeđuje efikasno funkcionisanje tih institucija, odnosno sprovođenje drugih vrsta mera predviđenih u dokumentima javnih politika;

5) Obezbeđenje dobara i pružanje usluga od strane učesnika u planskom sistemu, kada se konkretan cilj može postići, odnosno kada se na uzroke ključnog identifikovanog problema može uticati obezbeđenjem dobara i pružanjem usluga, uključujući i javne investicije (kapitalni i infrastrukturni projekti, investicije i dr).