Pitanja i odgovori

U konkretnom slučaju postoji mogućnost da je reč o:

1. mogućem sukobu javnih funkcija, ili
2. obavljanju drugog posla ili delatnosti za vreme vršenja javne funkcije.

Ukoliko je pomoćnik direktora u DOO Slobodna zona izabrano, imenovano ili postavljeno lice u pravnom licu čiji je osnivač jedinica lokalne samouprave, dakle u organu javne vlasti (u skladu sa članom 2, stav 1, tačke 2 i 3 Zakona o sprečavanju korupcije), onda se radi o mogućem sukobu javnih funkcija, odnosno situaciji u kojoj će isto lice obavljati funkciju odbornika, kao javnu funkciju i funkciju pomoćnika direktora, kao takođe javnu funkciju.

U tom slučaju, na opisanu situaciju odnosi se član 56. Zakona o sprečavanju korupcije koji, između ostalog, predviđa da je javni funkcioner koji namerava da više javnih funkcija vrši istovremeno dužan da u roku od osam dana od izbora, postavljenja ili imenovanja zatraži saglasnost Agencije, kao i da dostavi pribavljeno pozitivno mišljenje organa koji ga je izabrao, postavio ili imenovao na javnu funkciju. Agencija o tome donosi odluku u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, a u slučaju da ne odluči u tom roku, smatra se da je dala odobrenje, osim ukoliko je javnom funkcioneru drugim propisom zabranjeno istovremeno vršenje te dve funkcije.

Ukoliko pomoćnika direktora DOO Slobodna zona ne imenuje, odnosno ne postavlja jedinica lokalne samouprave, u tom slučaju radi se o obavljanju drugog posla ili delatnosti za vreme vršenja javne funkcije, na šta se odnosi član 46. Zakona o sprečavanju korupcije. Ovaj član, između ostalog, predviđa da javni funkcioner ne može da obavlja drugi posao ili delatnost za vreme vršenja javne funkcije koji zahtevaju rad sa punim radnim vremenom ili stalni rad. Na zahtev javnog funkcionera, Agencija može da da saglasnost za obavljanje drugih poslova, odnosno delatnosti, uz pozitivno mišljenje organa koji ga je izabrao, postavio ili imenovao na javnu funkciju. Agencija o ovom zahtevu odlučuje u roku od 15 dana od dana prijema zahteva, a ukoliko ne odluči u ovom roku, smatra se da je dala saglasnost za obavljanje drugog posla ili delatnosti. Drugim zakonom ili propisom mogu da budu propisani i drugi poslovi ili delatnosti koje javni funkcioner ne može da obavlja za vreme vršenja javne funkcije.

Posebno napominjemo da je Agencija za sprečavanje korupcije je jedina nadležna za donošenje odluke u konkretnom slučaju, a SKGO nije u mogućnosti da prejudicira sadržinu odluke/mišljenja Agencije, niti je naše mišljenje relevantno za odluku koju će Agencija doneti.

Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru ("Sl. glasnik RS", br. 68/2015, 81/2016 - odluka US i 95/2018) je prestao da se primenjuje, s obzirom na odredbe člana 35. ovog zakona, kojim je predviđena njegova primena do 31. decembra 2019. godine.

Odredbama člana 27e Zakona o budžetskom sistemu ("Sl. glasnik RS", br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 i 72/2019) i to st. 34, 35, 36 i 37 je propisano sledeće:

„Korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31. decembra 2020. godine.

Izuzetno od stava 34. ovog člana, radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva.

Ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama, kod korisnika javnih sredstava, ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih.

Izuzetno od stava 36. ovog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama, kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva“.

Posebno ukazujemo na važenje Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava ("Sl. glasnik RS", br. 113/2013, 21/2014, 66/2014, 118/2014, 22/2015, 59/2015, 62/2019 i 50/2020). Pravni osnov za ovu Uredbu je upravo Zakon o budžetskom sistemu ("Sl. glasnik RS", br. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - ispr., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - dr. zakon, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 i 72/2019).

Ovom uredbom bliže se uređuje postupak za pribavljanje saglasnosti:

1. za zasnivanje radnog odnosa sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta kod korisnika javnih sredstava, u smislu člana 27e stav 35. Zakona o budžetskom sistemu;
2. da ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po osnovu ugovora o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovama kod određenog korisnika javnih sredstava, u smislu člana 27e stav 37. Zakona o budžetskom sistemu, bude veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih kod tog korisnika;
3. za nastavljanje postupaka radi popunjavanja radnih mesta kod korisnika javnih sredstava koji su započeti, a nisu okončani do dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu.

Članom 5. stav 1. tačke 2) i 3) Zakona o ozakonjenju objekata propisano je da predmet ozakonjenja ne mogu biti objekti izgrađeni od materijala koji ne obezbeđuje trajnost i sigurnost objekta, kao ni objekti  izgrađeni na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes i koji su u obaveznoj javnoj svojini u skladu sa odredbama drugih posebnih zakona. 

Ukoliko se, u konkretnom slučaju, radi o montažnom objektu koji je postavljen (dakle, nije izgrađen) u tom slučaju ovaj objekat ne može biti predmet ozakonjenje. Ukoliko se radi o površini javne namene, to je dodatni razlog zbog čega objekat ne može biti ozakonjen.

U skladu sa članom 8. Zakona o ozakonjenju objekata, predmet ozakonjenja može biti objekat koji se može uskladiti sa važećim planskim dokumentom u pogledu namene i spratnosti objekta. Istovremeno, kako je to propisano članom 5. Zakona, predmet ozakonjenja ne može biti objekat izgrađen na površinama javne namene, odnosno na zemljištu planiranom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene za koje se, u skladu sa odredbama posebnog zakona, utvrđuje javni interes i koji su u obaveznoj javnoj svojini u skladu sa odredbama drugih posebnih zakona. Članom 5. stav 1. tačka 4) precizirano je da predmet ozakonjenje ne mogu biti objekti izgrađeni u zaštitnim zonama u skladu sa odredbama posebnih zakona (u zaštitnom pojasu: puta, železnice, dalekovoda, vodotoka, poletno-sletne staze, kao i druge zaštitne zone u skladu sa odredbama posebnih zakona).

Ukoliko je predmetni pomoćni objekat izgrađen u zoni odgovarajuće namene propisane planom (PGR)  i može se uskladiti sa planom u pogledu namene i spratnosti, on može biti predmet ozakonjenja. Međutim, ukoliko  predmetna ulica predstavlja put za koji je u skladu sa posebnim zakonom utvrđen zaštitni pojas, prethodni uslov za ozakonjenje takvog objekta bio bi pribavljanje saglasnosti upravljača javnog puta (član 5. stav 3).

Način obezbeđivanja i raspoređivanja sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja propisan je Zakonom o javnom informisanju i medijima („Sl. glasnik RS“, br. 83/14, 58/15 i 12/16 - autentično tumačenje), kao i Pravilnikom o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja („Sl. glasnik RS“, br. 16/16 i 8/17).

Članom 17. Zakona o javnom informisanju i medijima, propisano je da Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje iz budžeta deo sredstava za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja i raspoređuje ih na osnovu sprovedenih javnih konkursa i pojedinačnim davanjima, na osnovu principa o dodeli državne pomoći i zaštiti konkurencije, bez diskriminacije. Za pojedinačna davanja može se opredeliti najviše 5% sredstava od ukupno opredeljenih sredstava za ostvarivanje javnog interesa putem javnih konkursa.

Članom 18. istog Zakona propisano je da se Konkurs raspisuje za projekte:

1. proizvodnje medijskih sadržaja;
2. organizovanja i učešća na stručnim, naučnim i prigodnim skupovima kao i unapređivanja profesionalnih i etičkih standarda u oblasti javnog informisanja.

Iznos sredstava namenjenih projektima proizvodnje medijskih sadržaja ne može biti manji od 90% iznosa sredstava opredeljenih za konkurs.

Konkurs se raspisuje za sprovođenje projekata čija realizacija ne može biti duža od tri godine.

Članom 2. Pravilnika o sufinansiranju projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja propisano je da radi ostvarivanja javnog interesa u oblasti javnog informisanja, koji je definisan članom 15. Zakona o javnom informisanju i medijima, Republika Srbija, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, obezbeđuju iz svog budžeta sredstva za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja.

Dalje, članom 3. istog Pravilnika, propisano je da se sredstva iz člana 2. ovog pravilnika raspoređuju, u toku kalendarske godine, na osnovu sprovedenog javnog konkursa i na osnovu pojedinačnih davanja, u skladu sa pravilima o dodeli državne pomoći i zaštiti konkurencije, bez diskriminacije. Organ nadležan za poslove javnog informisanja Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, koji dodeljuje sredstva, prilikom sprovođenja javnog konkursa i pojedinačnog davanja, vodi računa o strateškim opredeljenjima države u oblasti javnog informisanja.

Članom 4. Pravilnika, propisano je da odluku o konkursima koji se raspisuju u toku kalendarske godine, donosi organ nadležan za poslove javnog informisanja na republičkom, pokrajinskom, odnosno lokalnom nivou.

Članom 9. Propisano je da Javni poziv za učešće na konkursu sadrži:

1. namenu sredstava za ostvarivanje javnog interesa, tj. javni interes koji će se konkursom sufinansirati;
2. iznos sredstava koja su opredeljena za konkurs;
3. najmanji i najveći iznos sredstava koja se odobravaju po projektu;
4. koji subjekti imaju pravo učešća;
5. kriterijume za ocenu projekta na osnovu kojih će se dodeljivati sredstva;
6. precizne rokove u kojima se konkurs sprovodi;
7. informaciju o dokumentaciji koju prilaže podnosilac projekta;
8. poziv novinarskim i medijskim udruženjima kao i medijskim stručnjacima zainteresovanim za rad u komisiji.

Članom 15. stav 1. Pravilnika, propisano je da od ukupno opredeljenih sredstava za konkurs, najmanje 90% iznosa sredstava mora biti namenjen projektima proizvodnje medijskih sadržaja, a najviše 10% iznosa sredstava može biti namenjen projektima organizovanja i učešća na stručnim, naučnim i prigodnim skupovima, kao i projektima unapređivanja profesionalnih i etičkih standarda u oblasti javnog informisanja.

Stavom 2. predviđeno je da procenat opredeljenih sredstava za namene iz stava 1. ovog člana, utvrđuje organ koji raspisuje konkurs, odlukom kojom se raspisuje konkurs.

Na osnovu svega napred navedenog može se zaključiti da se sredstva za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja obezbeđuju Odlukom o budžetu jedinice lokalne samouprave. Navedena sredstva raspodeljuju se putem javnog konkursa. Javni poziv za učešće na konkursu sadrži, između ostalog, najmanji i najveći iznos sredstava koji se odobravaju po projektu. Obzirom da način određivanja ovih iznosa nije propisan, u praksi bi oni trebalo da se određuju na osnovu analize potreba jedinice lokalne samouprave za određenim medijskim sadržajima, analize troškova produkcije određenih medijskih sadržaja za koje su dodeljena sredstva po konkursima u ranijim godinama, kao i ukupno raspoloživih odnosno planiranih sredstava za sufinansiranje projekata za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja. Navedene analize vrši nadležna služba/odeljenje gradske/opštinske uprave koja sastavlja predlog teksta konkursa i dostavlja ga opštinskom/gradskom veću na razmatranje. Konačan tekst konkursa, odnosno odluku o konkursu, donosi organ nadležan za poslove javnog informisanja na lokalnom nivou (u većim JLS postoji npr. poseban Sekretarijat za informisanje u okviru uprave kao nadležnog organa, zatim u većini JLS prema našem uvidu ovakve odluke donosi i objavljuje opštinsko/gradsko veće, a ima primera gde to čini i skupština JLS).

Zakonom o vojnom obrazovanju („Sl. glasnik RS“, br. 36/2018) i to članom 7. je propisano:

„Visoko vojno obrazovanje ostvaruje se školovanjem na strukovnim studijama i akademskim studijama prvog, drugog i trećeg stepena, u okviru obrazovno-naučnih polja, kao i kroz osnovna, primenjena i razvojna istraživanja u naučnim oblastima od značaja za odbranu i Vojsku Srbije.

Visoko vojno obrazovanje realizuje se integrisanjem obrazovne i naučnoistraživačke delatnosti radi stalnog unapređenja kvaliteta nastave i usavršavanja naučnoistraživačkog i stručnog rada od značaja za odbranu i Vojsku Srbije.

Vojne visokoškolske ustanove obavljaju i ekspertsko-konsultantsku delatnost, učestvuju u izradi nastavno-obrazovne literature, a mogu obavljati i druge poslove kojima se komercijalizuju rezultati naučnog i istraživačkog rada, pod uslovom da se navedenim delatnostima ne ugrožava kvalitet nastave i osnovna delatnost vojnih visokoškolskih ustanova“.

Prema odredbama istog Zakona  vojne visokoškolske ustanove su Univerzitet i fakultet. Univerzitet odbrane je samostalna visokoškolska ustanova koja obavlja delatnost visokog vojnog obrazovanja kroz studije prvog, drugog i trećeg stepena iz više naučnih oblasti u okviru obrazovno-naučnih polja, u skladu sa dozvolom za rad, osnivačkim aktom i Zakonom o visokom obrazovanju.

Vojna akademija je visokoškolska jedinica u sastavu Univerziteta odbrane koja izvodi studijske programe u skladu sa dozvolom za rad, programe usavršavanja i programe vojno stručnog osposobljavanja, u skladu sa osnivačkim aktom i ovim zakonom.

Medicinski fakultet VMA je visokoškolska jedinica u sastavu Univerziteta odbrane koja izvodi studijske programe u polju medicinskih nauka, u skladu sa dozvolom za rad, i programe vojno stručnog osposobljavanja u skladu sa osnivačkim aktom i zakonom.

Vojno stručno osposobljavanje, u smislu ovog zakona, podrazumeva programe obuke za rezervne oficire Vojske Srbije, kandidata za prijem u profesionalnu vojnu službu i stranih državljana. Dakle, u slučaju rezervnih oficira organizuje se stručno osposobljavanje, ali se sticanje zvanja rezervnog oficira ne može izjednačiti sa sticanjem visokog vojnog obrazovanja.

Odredbama Zakona o vojnim školama i vojnim naučnoistraživačkim ustanovama („Sl. list SRJ“, br. 80/94, 85/94 - ispr. i 74/99 i "Sl. list SCG", br. 44/2005), i to članom 12., koji je prestao da važi stupanjem na snagu Zakona o vojnom obrazovanju, je propisano:

„Visoka vojna škola, pored školovanja i usavršavanja iz člana 9. stav 1. ovog zakona, organizuje i školovanje za rezervne oficire Vojske Jugoslavije.

Školovanje za rezervne oficire traje onoliko vremena koliko iznosi vojni rok lica upućenog u školu za rezervne oficire.

Kandidati za rezervne oficire su lica sa stečenim visokim obrazovanjem“.

Dakle, shodno odredbama ovog Zakona, koje su u međuvremenu prestale da važe, uslov za kandidata za rezervnog oficira je da je već reč o licu sa stečenim visokim obrazovanjem.

Shodno zakonskim odredbama okončanje programa škole rezervnih oficira ne može da bude izjednačeno sa sticanjem visoke stručne spreme.

 Mišljenje Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.pdf

Zakon o opštem upravnom postupku u članu 48. ostavlja mogućnost da se u postupcima koji su hitni i gde se radnje moraju preduzeti, da se licu nepoznatog prebivališta ili boravišta postavi privremeni zastupnik kome se daju ovlašćenja za postupanje u postupku sve dok se stranka, njen zakonski zastupnik ili punomoćnik ne pojave. 

Pritom Zakon o opštem upravnom postupku ne precizira ko može imati svojstvo privremenog zastupnika, i da li to mora biti lice iz reda advokata, tako da je dosadašnja praksa u postupanju prvostepenih organa bila da se takvim strankama za privremenog zastupnika postavi i službeno lice u organu, s tim da to lice ne sme biti ovlašćeno za donošenje (potpisivanje) samog rešenja u konkretnom upravnom postupku, odnosno da ne radi u svojstvu obrađivača konkretnog predmeta. S tim u vezi za privremenog zastupnika možete postaviti službeno lice, diplomiranog pravnika koji je angažovan u lokalnoj samoupravi, pod uslovom da ne učestvuje ni u jednoj fazi konkretnog postupka. Rešenje o postavljenju se mora objaviti na oglasnoj tabli.

Zatim, pitanje troškova postupka, u koje spada i nagrada privremenog zastupnika kao i ko snosi troškove postupka takođe je regulisano u zakonu. Jasno nam je da stranke same snose troškove radnji koje preduzimaju, dok organ snosi redovne troškove postupka. Međutim, u slučaju da postavite privremenog zastupnika u predmetu koji se tiče vraćanja oduzete imovine troškove postavljenja privremenog zastupnika snosićete sami, tako da ukoliko rešite da postavite privremenog zastupnika važno je da za privremenog zastupnika postavite službeno lice u okviru organa, na način kako je objašnjeno u prethodnom stavu, gde će nagrada biti daleko manja u odnosu na troškove angažovanja advokata.

U konkretnom predmetu vraćanja poljoprivrednog zemljišta ima potrebe postavljati privremenog zastupnika stranci čije prebivalište ili boravište nije poznato, neophodno je posmatrati dve situacije. Prva situacija je da li je stranka nepoznatog prebivališta jedini naslednik ranijeg vlasnika, dok je druga situacija da li se radi o suvlasniku, odnosno da li su adrese ostalih suvlasnika poznate organu. U prvoj situaciji, ako se radi o jedinom nasledniku ranijeg vlasnika, preporuka je da se postavi privremeni zastupnik takvom licu, do trenutka pojavljivanja pred organom.

U drugoj situaciji ako se radi o suvlasniku gde su adrese ostalih suvlasnika poznate organu potrebno je nastaviti postupak i doneti rešenje bez postavljanja privremenog zastupnika jer se prema odredbama člana 15. Uredbe za sprovođenje Zakona o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS”, br. 41/91, 44/91 - ispravka, 4/92, 8/97 - US, 103/03 – US) propisuje da ako zaostavština nije raspravljena, a nije sporno da su podnosioci zahteva jedini naslednici i koji deo svaki od njih nasleđuje, komisija će odlučiti o vraćanju zemljišta prema njihovim naslednim delovima.

S tim u vezi stranka koja nije prisutna neće izgubiti pravo da srazmerno svom naslednom delu ostvari pravo na povraćaj, tako da u tom slučaju dovoljno je da se rešenje objavi na oglasnoj tabli organi i nije neophodno da se postavlja privremeni zastupnik i prave troškovi za organ u postupku.

Odredbom člana 1. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisano je uređivanje postupka utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda na koje se ovaj zakon primenjuje, zatim prava i obaveze poreskih obveznika, registracija poreskih obveznika i poreska krivična dela i prekršaji.

Odredbom člana 2a stav 1. ZPPPA propisano je da se ovaj zakon primenjuje i na izvorne javne prihode jedinica lokalne samouprave koje te jedinice utvrđuju, naplaćuju i kontrolišu u javnopravnom odnosu, kao i na sporedna poreska davanja po tim osnovama, uključujući i izvorne javne prihode koje jedinice lokalne samouprave utvrđuju, naplaćuju i kontrolišu u postupcima u kojima donose poreske upravne akte, kao i druge akte u upravnom postupku.

Odredbama člana 114. ZPPPA propisano je da pravo na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče.

Saglasno navedenom, pravo nadležnog poreskog organa na naplatu poreske obaveze zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče, tj. od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je ta obaveza poreskog dužnika dospela za plaćanje.

Apsolutna zastarelost - Pravo na utvrđivanje, naplatu, povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju kao i namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo utvrditi ili naplatiti, odnosno u kojoj je izvršena pretplata, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano. Pravo na naplatu poreske obaveze uvek zastareva u roku od deset godina od isteka godine u kojoj je porez trebalo naplatiti , osim u slučajevima iz člana 114z ZPPPA, kada zastarelost ne teče za vreme od pokretanja upravnog spora do pravosnažnosti sudske odluke, za vreme kada je drugim zakonom propisano da se poreski postupak ne može otpočeti, odnosno da se započeti poreski postupak prekida , za vreme kada je plaćanje dugovanog poreza odloženo.

Nadležni organ po isteku roka od 10 godina po službenoj dužnosti, donosi rešenje o prestanku poreske obaveze, odnosno o prestanku prava na povraćaj, poreski kredit, refakciju, refundaciju, kao i na namirenje dospelih obaveza putem preknjižavanja poreza, zbog zastarelosti.

Što se tiče prekida roka zastarelosti, ukoliko je nadležni poreski organ protiv poreskog dužnika preduzimao radnje u cilju naplate poreske obaveze, (u vašem slučaju poslata opomena poreskom obvezniku za neizmirene obaveze) rok zastarelosti prava na naplatu se prekidao svakom radnjom poreskog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju naplate i posle prekida počinjao da teče iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida nije se računalo u zakonom određen rok za zastarelost.

Vreme trajanja zastoja zastarelosti ne računa se ni u apsolutni rok za zastarelost.

Sam obveznik može istaći zahtev za utvrđivanje zastarelosti u bilo kojoj fazi poreskog postupka, pri čemu se o zastarelosti odlučuje poreskim upravnim aktom posmatrajući stanje na karticama poreskog obveznika u poreskom računovodstvu na dan dostavljanja zahteva o prestanku poreske obaveze po osnovu zastarelosti.

U konkretnom slučaju u poreskom postupku kada računate period zastarelosti (relativna ili apsolutna) važno je voditi računa da li je predmetna obaveza za koju dužite poreskog obveznika bila obuhvaćena pod mirovanje glavnog poreskog duga i kamate u skladu sa Zakonom o uslovnom otpisu kamata i mirovanju poreskog duga.

Na osnovu ovog zakona tadašnji glavni poreski dug, i za javne prihode koje utvrđuje, naplaćuje i kontroliše jedinica lokalne samouprave, koji nije izmiren do dana stupanja na snagu ovog zakona, mirovao je od 1. januara 2013. godine ili do 31.12.decembra 2014.godine u zavisnosti da li je u pitanju veliki ili mali poreski obveznik. U periodu od 1. novembra 2012. godine do kraja perioda mirovanja glavnog poreskog duga, prekida se zastarelost prava na naplatu poreskog duga, a period za koji je utvrđeno mirovanje poreskog duga ne uračunava se u rok zastarelosti. Za period mirovanja glavnog poreskog duga produžava se rok apsolutne zastarelosti tog duga.

Nadležni organ će prema tome na osnovu činjeničkog stanja u Zapisniku konstatovati pojedinačno za svaku poresku godinu, kao i obavezu da li je ili nije nastupila apsolutna ili relativna zastarelost.

Napominjemo da nadležni organ u svakom konkretnom slučaju proverava i utvrđuje činjenično stanje u pogledu predmetnih uplata, utvrđuje postojanje više ili pogrešno plaćenog poreza, da li je bilo prekida zastarelosti i da li je, u vezi sa tim, došlo do zastarelosti poreske obaveze.

Mišljenja smo da ne postoji zakonska zabrana da odbornik konkuriše na radnom mesto u upravi opštine u kojoj je odbornik, obzirom da do okončanja konkursnog postupka, i još 15 dana do stupanja na rad, može da podnese ostavku na mesto odbornika i to navede u svojoj prijavi.

U navedenoj situaciji se sprovodi postupak po podnetom zahtevu za zaštitu prava. U slučaju da postupak nabavke bude poništen, odnosno da Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki utvrdi da nisu bili ispunjeni uslovi da se predmetna nabavka izuzme od primene ZJN, postojao bi osnov za poništenje ugovora u skladu sa odredbama ZJN. Naime, članom 233. stav 1. tačka 6) ZJN je propisano da će Republička komisija da poništi ugovor o javnoj nabavci ukoliko postupajući po podnetom zahtevu za zaštitu prava ili na zahtev lica iz člana 211. ZJN, utvrdi da je naručilac zaključio ugovor bez prethodno sprovedenog postupka javne nabavke, a koji je naručilac bio dužan da sprovede prema odredbama ovog zakona.

Ne postoji obaveza objavljivanja potpisanih dokumenata – Izveštaj o postupku javne nabavke i Odluka o dodeli ugovora.