Питања и одговори

У складу са чланом 199. Закона о раду (“Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) послодавац може са одређеним лицем да закључи уговор о делу, ради обављања послова који су ван делатности послодавца, а који имају за предмет самосталну израду или оправку одређене ствари, самостално извршење одређеног физичког или интелектуалног посла. Уговор о делу може да се закључи и са лицем које обавља уметничку или другу делатност у области културе у складу са законом. Уговор из става 2. овог члана мора да буде у сагласности са посебним колективним уговором за лица која самостално обављају делатност у области уметности и културе, ако је такав колективни уговор закључен. Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику.

Из наведених одредби произилази да се уговор о делу може закључити за неки посао који није систематизован у оквиру органа јединице локалне самоуправе. 

У овом конкретном случају се не би могао закључити уговор о делу за послове који су у вези са предузимањем правних радњи и корићшењем правних средстава ради остваривања и заштите имовинских права и интереса конкретне јединице локалне самоуправе.

Као одговор на питање прилажемо извод из Мишљења Министарства финансија, бр. 011-00-00757/2021-03

(...) Чланом 27к став 4. Закона о буџетском систему  прописано је да почев од 1. јануара 2021. године укупан број запослених на одређено време (изузев у својству приправника), лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге, као и посредством агенције за привремено запошљавање и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, не може бити већи од 10% укупног броја запослених на неодређено време, осим изузетно, уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства финансија. Ставом 6. истог члана тог закона прописано је да корисник јавних средстава који има мање од 50 запослених на неодређено време може да има највише до седам запослених, односно ангажованих лица.

Наведена ограничења броја запослених, односно ангажованих лица односе се на све кориснике јавних средстава, који су дефинисани чланом 2. тачка 5) Закона о буџетском систему. Према дефиницији, корисницима јавних средстава сматрају се, између осталог, директни и индиректни корисници буџетских средстава, који су пак ближе дефинисани чланом 2. тач. 7) и 8) тог закона. Директним корисницима буџетских средстава, према дефиницији, сматрају се органи и службе локалне власти, што је збирни појам за органе и службе јединица локалне самоуправе и територијалне аутономије.

С друге стране, органи јединица локалне самоуправе прописани су чланом 27. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС”, бр. 129/07, 83/14 - др. закон, 101/16 - др. закон и 47/18), и то су: скупштина општине, председник општине, општинско веће и општинска управа. Према члану 53. тог закона општинска управа образује се као јединствени орган, а могу се образовати и општинске управе за поједине области у општинама са преко 50.000 становника.

У случају да је образовано више општинских управа, свака од њих представља посебан орган јединице локалне самоуправе, што значи да свака од њих представља директног корисника буџетских средстава, а самим тим  и корисника јавних средстава, који је сам по себи шири појам од појма корисника буџетских средстава.

С обзиром на то да се ограничења прописана чланом 27к ст. 4. и 6. Закона о буџетском систему примењују на нивоу појединачног корисника јавних средстава, сматрамо да се укупан дозвољени број запослених, односно ангажованих лица (у зависности од броја запослених на неодређено време) посматра на нивоу сваке појединачне општинске управе, уколико иста није образована као јединствен орган. То практично значи да у случају када општинска управа има мање од 50 запослених на неодређено време може да има до седам запослених, односно ангажованих лица, док општинске управе које имају више од 50 запослених на неодређено време примењују проценат од 10%, у смислу члана 27к став 4. Закона о буџетском систему.

У складу чланом 2. став 1. Закона о платама у државним органима и јавним службама (“Сл. гласник РС”, бр. 34/2001, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 116/2008 - др. закони, 92/2011, 99/2011 - др. закон, 10/2013, 55/2013, 99/2014, 21/2016 - др. закон, 113/2017 - др. закони, 95/2018 - др. закони, 86/2019 - др. закони, 157/2020 - др. закони и 123/2021 - др. закони) плате изабраних, именованих и постављених лица и запослених у органима и организацијама локалне самоуправе утврђују се на основу: 1) основице за обрачун плата (у даљем тексту: основица); 2) коефицијента; 3) додатка на плату и 4) обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање из плате, у складу са законом.

Чланом 4. истог закона предвиђено је да коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручну спрему. Коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима (“Сл. гласник РС”, бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон), која се примењује и за обрачун и исплату плата запослених у органима територијалне аутономије и локалне самоуправе, коефицијенти су разврстани према звањима и занимањима запослених у органима локалне самоуправе, те сматрамо да је то логика која треба да буде примењена и у правилнике о коефицијентима које доносе органи ЈЛС.

Чланом 54. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе (“Сл. гласник РС”, бр. 38/19, 55/20 и 51/22) прописано је да запослени има право на годишњу награду. Годишња награда исплаћује се запосленом по правилу једном годишње, а учесници се могу споразумети и о томе да се годишња награда запосленом исплати изузетно у више делова. О висини и начину исплате годишње награде учесници преговарају у поступку израде Закона о буџету за наредну годину.

Процедурално посматрано, да би се исплатила годишња награда запосленом, поред тога што је предвиђена наведеним чланом колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе, потребно је да иста буде планирана финансијским планом буџетског корисника, односно потребно је одлуком о буџету локалне власти буде одобрена апропријација за ту намену у тој буџетској години. Предлог финансијског плана односно одлуке о буџету, израђује се на основу упутства за израду одлуке о буџету локалне власти које доноси Министарство финансија. Након доношења Одлуке о буџету директни и индиректни корисници буџета су дужни да ускладе своје финансијске планове са одобреним апропријацијама у буџету. У том смислу, у редовним околностима, након добијања обавештења о одобреним апропријацијама на име расхода за исплату годишњих награда запосленима за буџетску годину и доношења финансијског плана, руководилац буџетског корисника може донети одлуку, решење о додели годишње награде.

Напомињемо међутим да је чланом 44. Закона о буџету Републике Србије за 2023. годину ("Сл. гласник РС", бр. 138/2022) у ставу 6. и ставу 7. прописано да се у складу са чланом 2. тачка 31), чланом 54. и чланом 56. став 4. Закона о буџетском систему ("Службени гласник РС", бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/13 - исправка, 108/13, 142/14, 68/15 - др. закон, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19, 149/20, 118/21 и 118/21 - др. закон) у буџетској 2023. години - неће вршити обрачун и исплата поклона у новцу, божићних, годишњих и других врста награда и бонуса и примања запослених ради побољшања материјалног положаја и услова рада, као и других примања из члана 120. став 1. тачка 4) Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - УС, 113/17 и 95/18 - аутентично тумачење), предвиђених посебним и појединачним колективним уговорима и другим актима, за директне и индиректне кориснике буџетских средстава локалне власти, осим јубиларних награда за запослене и новчаних честитки за децу запослених. У ставу 8. истог члана Закона о буџету за 2023. годину, наглашено је додатно да се у 2023. години не могу исплаћивати запосленима код корисника буџетских средстава локалне власти награде и бонуси који према међународним критеријумима представљају нестандардне, односно нетранспарентне облике награда и бонуса.

Овакве смернице садржане су (поновљене) и у Упутству за припрему одлуке о буџету локалне власти за 2023. годину и пројекција за 2024. и 2025. годину (из јула 2022. године и ажурирано Упутство из децембра 2022. године), а што је био случај и у претходним годинама.

Дакле, буџетски корисници нису могли планирати у својим финансијским плановима за 2023. годину, а самим тим не може се ни исплаћивати - годишња награда запосленима предвиђена Посебним колективним уговором за запослене у јединицама локалне самоуправе током 2023. године. Указујемо и да је сходно Закону о буџетском систему, чл. 36а став 3, поступање супротно смерницама из Упутства у изради одлуке о буџету локалне власти (у делу којим се локалној власти дају смернице за планирање укупног обима прихода, масе средстава за плате, броја запослених и субвенција у одлуци о буџету), постављено као основ за могућу обуставу преноса трансферних средстава из буџета Републике Србије, односно припадајућег дела пореза на зараде и пореза на добит правних лица, до момента док се одлука о буџету не усклади са упутством.

Члан 21. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020 и 51/2022) утврђује основе и начине остваривања права на плаћено одсуство са рада запослених у јединицама локалне самоуправе. У том члану се између осталог каже да запослени има право на плаћено одсуство у случају теже болести члана уже породице у трајању од 7 радних дана (члан 21. став 1. тачка 11 ПКУ). Исти члан у ставу 2. каже да се члановима уже породице сматрају брачни друг, ванбрачни друг, деца рођена у браку и ван брака, рођена браћа и сестре, браћа и сестре по оцу и мајци, родитељи, усвојилац, усвојеник, пасторак и штићеник, док у ставу 6. каже да се плаћено одсуство одобрава на писмени захтев запосленог, под условом да је запослени приложио одговарајућу документацију (доказ о постојању правног основа за коришћење плаћеног одсуства).

Што се тиче акта који регулише теже болести, самим Колективних уговором није регулисано шта се сматра тежом болешћу, а нема ни упућујућих одредби на примену других прописа којима је дефинисана тежа болест. Из наведених разлога сматрамо да се у сваком конкретном случају приликом одлучивања о праву на плаћено одсуство, постојање основа теже болести члана уже породице утврђује на основу приложене одговарајуће медицинске документације, из које треба да произилази да здравствено стање, односно болест члана уже породице запосленог има квалификацију теже болести или представља тежу болест за то лице.

Закон о локалним изборима не садржи одредбе које би давале основ закључку да се састав општинске односно градске изборне комисије (у даљем тексту: ОИК) може или мора мењати у зависности од промене структуре одборничких група у локалној скупштини.

Оно што Закон о локалним изборима, у члану 18. ст. 4. и 5, прописује јесте да је нов сазив локалне скупштине дужан да именује нов стални састав ОИК у року од шест месеци од дана конституисања скупштине и да тиме престаје мандат претходног сталног састава ОИК. Закон, дакле, не прописује изричито измене у саставу ОИКа у случају промене одборничких група, већ само у случајевима у којима члану или заменику члана ОИКа функција престаје по сили закона, односно у случајевима њиховог разрешења, како је то прописано чланом 16. Закона о локалним изборима.

Међутим, чланом 27. став 3. Закона о избору народних посланика прописано је да ако се након расписивања избора за народне посланике промене одборничке групе, скупштина града, општине, односно градске општине не може именовати нову локалну изборну комисију пре окончања избора. Оваква одредба, иако је садржана у другом изборном закону, а не Закону о локалним изборима, даје простор за тумачење да је промена ОИКа услед промене одборничке структуре могућа.

Осим тога, одредбе члана 20. став 2. Закона о локалним изборима садрже правила и ограничења у вези са овлашћеним предлагачима за именовање чланова ОИКа у сталном саставу, те би, у појединим случајевима промене одборничке структуре, заиста могло да се постави питање нужности именовања новог ОИКа.

Тако, нпр. у случају да се у неком тренутку расформирају све осим једне одборничке групе, поставило би се питање примене члана 20. став 5. Закона о локалним изборима, који прописује правила за именовање ОИКа у случају када постоји само једна одборничка група.

Или, ако се једина одборничка група подели на две, поставило би се питање примене члана 20. став 6. Закона о локалним изборима, која прописује правила о именивању ОИКа у случају када постоје само две одборничке групе.

Закон о локалним изборима, дакле, не прописује обавезу да се у случају промене структуре одборничких група промени и састав ОИКа, нити даје основ за тумачење да је таква промена могућа, већ се таква могућност препознаје у поменутој одредби Закона о избору народних посланика.

Као одговор на постављено питање, може се рећи да према закону није потребно усклађивати састав ОИКа са променама у броју и саставу одборничких група, али да такво усклађивање не би било у супротности са прописима, имајући у виду да Закон о избору народних посланика, чије се одредбе сходно примењују и на локалне изборе, садржи одредбу која индиректно такву могућност препознаје. Другим речима, усклађивање састава ОИКа би могло да представља предмет политичког договора унутар локалне скупштине, а не извршавање законске обавезе. Ово и стога што би се могло поставити питање да ли Закон о локалним изборима даје основ да члан или заменик члана ОИКа буде разрешен по основу промене одборничке структуре, јер такав случај није прописан чланом 16. Закона о локалним изборима који уређује престанак функције у ОИКу.

Чланом 28. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) утврђено је да је скупштина општине је највиши орган општине који врши основне функције локалне власти, утврђене Уставом, законом и статутом. Скупштину општине чине одборници, које бирају грађани на непосредним изборима, тајним гласањем, у складу са законом и статутом општине. Скупштина општине се сматра конституисаном избором председника скупштине и постављењем секретара скупштине.

Даље се у члану 33. истог Закона каже да скупштина општине одлучује ако седници присуствује већина од укупног броја одборника. Одлуке се доносе већином гласова присутних одборника, уколико законом или статутом није друкчије одређено. О доношењу статута, буџета, просторних и урбанистичких планова одлучује се већином гласова од укупног броја одборника. Напослетку, чланом 34. став 1 истог Закона предвиђено је да седницу скупштине општине сазива председник скупштине, по потреби, а најмање једном у три месеца.

Дакле, закључујемо да је за законитост одржавања седнице, односно законитост поступка доношења одлука на њој важна усаглашеност са цитираним одредбама Закон о локалној самоуправи. 

У складу са чланом 40. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) скупштина општине има секретара који се стара о обављању стручних послова у вези са сазивањем и одржавањем седница скупштине и њених радних тела и руководи административним пословима везаним за њихов рад. Секретар скупштине се поставља, на предлог председника скупштине, на четири године и може бити поново постављен. За секретара скупштине општине може бити постављено лице које има стечено високо образовање из научне области правне науке на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету, са положеним стручним испитом за рад у органима управе и радним искуством од најмање три године. Скупштина општине може, на предлог председника скупштине, разрешити секретара и пре истека мандата. Секретар може имати заменика који га замењује у случају његове одсутности. Заменик секретара скупштине општине поставља се и разрешава на исти начин и под истим условима као и секретар.

Из наведених одредби видимо да су послови секретара скупштине тачно утврђени законом и ограничени на обављање стручних послова у вези са сазивањем и одржавањем седница скупштине и њених радних тела и руковођењем административним пословима везаним за њихов рад. 

У складу са чланом 94. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) запослена жена има право на одсуство са рада због трудноће и порођаја (у даљем тексту: породиљско одсуство), као и одсуство са рада ради неге детета, у укупном трајању од 365 дана. Запослена жена има право да отпочне породиљско одсуство на основу налаза надлежног здравственог органа најраније 45 дана, а обавезно 28 дана пре времена одређеног за порођај. Породиљско одсуство траје до навршена три месеца од дана порођаја. Запослена жена, по истеку породиљског одсуства, има право на одсуство са рада ради неге детета до истека 365 дана од дана отпочињања породиљског одсуства. Отац детета може да користи право из става 3. овог члана у случају кад мајка напусти дете, умре или је из других оправданих разлога спречена да користи то право (издржавање казне затвора, тежа болест и др.). То право отац детета има и када мајка није у радном односу. Отац детета може да користи право на одсуство са рада ради неге детета до истека 365 дана од дана отпочињања породиљског одсуства мајке. За време породиљског одсуства и одсуства са рада ради неге детета запослена жена, односно отац детета, има право на накнаду зараде, у складу са законом.

С обзиром да Закон о раду не предвиђа ограничења по питању прекида одсуства са рада ради неге детета, мајка или отац којима је утврђено ово право могу га у сваком тренутку прекинути и вратити се на рад.

Чланом 33. Закона о локалној самоуправи прописано је да скупштина општине одлучује ако седници присуствује већина од укупног броја одборника (став 1) и да се одлуке доносе већином гласова присутних одборника, уколико законом или статутом није друкчије одређено (став 2).

Чланом 72. став 5. Закона о локалним изборима прописано је да против одлуке скупштине донете у вези са потврђивањем мандата новог одборника подносилац проглашене изборне листе која је освојила мандате, одборник и кандидат за одборника на изборној листи са које је изабран нови одборник могу поднети жалбу вишем суду на чијем се подручју налази седиште скупштине у року од седам дана од дана доношења одлуке.

Из овакве законске одредбе несумњиво проистиче закључак да скупштина општине мора да донесе одлуку о потврђивању мандата новом одборнику, и то у складу са цитираним одредбама Закона о локалној самоуправи.

Што се тиче питања шта се дешава ако скупштина не изгласа потврђивање мандата новом одборнику, констатовати да је чланом 72. став 5. Закона о локалним изборима предвиђено правно средство против одлуке скупштине донете у вези са потврђивањем мандата новог одборника, тако што је прописано да „против одлуке скупштине донете у вези са потврђивањем мандата новог одборника подносилац проглашене изборне листе која је освојила мандате, одборник и кандидат за одборника на изборној листи са које је изабран нови одборник могу поднети жалбу вишем суду на чијем се подручју налази седиште скупштине у року од седам дана од дана доношења одлуке“, али је пропуштено да се предвиди правно средство у ситуацији када скупштина пропусти да донесе одлуку.

У том случају би требало аналогно применити одредбе члана 71. Закона о локалним изборима, које уређују правно средство када скупштина не донесе одлуку да је одборнику престао мандат.

Чланом 82. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон и 114/2021) предвиђен је редослед радњи при попуњавању извршилачког радног места. Предност при попуњавању има премештај службеника, са напредовањем или без њега. Ако послодавац одлучи да радно место не попуни премештајем, спроводи се интерни конкурс. Ако интерни конкурс није успео, радно место може да се попуни преузимањем службеника из аутономне покрајине или друге јединице локалне самоуправе, односно из државног органа. Ако се радно место не попуни ни преузимањем службеника, обавезно се спроводи јавни конкурс. Ако ни јавни конкурс није успео, радно место се не попуњава, али послодавац може одлучити да се спроведе нови јавни конкурс.

Дакле, утврђени редослед представља обавезне и факултативне кораке у попуњавању извршилачког радног места. Ако се радно место не може попунити премештајем, обавезно се мора спровести интерни конкурс. Потом, ако интерни конкурс не успе, радно место се може попунити преузимањем, након чега се као обавезан корак мора спровести јавни конкурс.

Разврстовање извршилачких (службеничких) радних места уређено је Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицима локалне самоуправе. Чланом 59. утврђено је да се извршилачка радна места разврставају по звањима, у зависности од од сложености и одговорности послова, потребних знања и способности и услова за рад. Звања су: самостални саветник, саветник, млађи саветник, сарадник, млађи сарадник, виши референт, референт и млађи референт, с тим да се у органима аутономне покрајине и града Београда утврђује и звање виши саветник. Закон је предвидео какви се послови обављају у сваком од наведених звања и које захтеве ти послови морају да испуњавају.

Према ставу 1. члана 61. Закона о запосленима у АП и ЈЛС, у звању самосталног саветника обављају се сложени стручни послови који захтевају посебно специјалистичко знање и искуство, аналитичке способности, самосталан рад без надзора непосредног руководиоца и доношење одлука у сложеним случајевима само уз општа усмерења и упутства непосредног руководиоца. У ставу 2. наведеног члана, предвиђено је да за рад на пословима у звању самосталног саветника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и најмање пет година радног искуства у струци.

Критеријуми на основу којих се радна места разврставају у звања утврђена су Уредбом о критеријумима за разврставање радних места и мерилима за опис радних места службеника у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 88/2016, 12/2022, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон). Мерила за разврставање радних места по звањима су: сложеност послова, самосталност у раду, одговорност, пословна комуникација и квалификације.

Квалификације су мерило које изражавају знања и радно исто потребно за делотоворан рад на радном месту. Квалификације се састоје од стеченог образовања и радног искуства. Уредба, као подзаконски акт, мора бити у сагласности са Законом, па је по члану 13. Уредбе предвиђено да, како би радно место било разврстано у звање самосталног саветника, поред осталих мерила, потребно је да за њега буде прописано и радно искуство од најмање 5 година.

Према томе, службеник се не може распоредити на радно место у звању самосталног саветника ако нема најмање 5 година радног искуства у струци.

Начин попуњавања извршилчких радних места у органима ЈЛС утврђен је чланом 81. Закона о запосленим у АП и ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон). У наведном члану се каже да се извршилачко радно место попуњава трајним премештајем, спровођењем интерног конкурса, преузимањем службеника или заснивањем радног односа након спровеног јавног конкураа. Став 2. члана 81. утврђује да се радно место службеника на положају попуњава постављењем. Чланом 82. налаже органима ЈЛС да се начини попуњавања радних места спроведе према утврђеном редоследу, тако да предност при попуњавању има трајни премештај (са напредовањем или без њега), затим следи интерни конкурс, ако он не успе радно место може да се попуни преузимњем службеника од другог послодаваца (послодавца из члана 4. Закона о запосленима у АП и ЈЛС), а ако се радно место не попуни ни преузимањем службеника, обавезно се спроводи јавни конкурс.

Интерни конкурс као начин попуњавања радних места у органима ЈЛС уређен члановима 83.-90. Закона о запосленима у АП и ЈЛС, а поступак спровођења интерног конкурса Уредбом о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС" број 95/2016 и 12/2022). Спровођење интерног конкурса је обавезно. Када се ради о праву учешћа на интерном конкурсу, важно је имати у виду одредбе члана 84. Закона о запоселнима у АП и ЈЛС. У ставу 1. наведног члана се каже да на интерном конкурсу могу да учествују службеници запослени на неодређено време у свим органима, службама и организацијама код послодавца који оглашава интерни конкурс, док се у ставу 2. утврђује да право учешћа на интерном конкурсу имају службеници у истом звању или службеници који испуњавају услове за напредовање у звање у које је разврстано радно место које се попуњава.

Дакле, звање службеника је битан елеменат за право учешћа на интерном конкурсу. 

Чланом 59. Закона утврђено је да се извршилачка радна места разврставају по звањима, у зависности од сложености и одговорности послова, потребних знања и способности и услова за рад. Звања су: самостални саветник, саветник, млађи саветник, сарадник, млађи сарадник, виши референт, референт и млађи референт, с тим да се у органима аутономне покрајине и града Београда утврђује и звање виши саветник. Критеријуми на основу којих се радна места разврставају у звања утврђена су Уредом о критеријумима за разврставање радних места и мерилима за опис радних места службеника у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 88/2016, 12/2022, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон).

Мерила за разврставање радних места по звањима су: сложеност послова, самосталност у раду, одговорност, пословна комуникација и квалификације. Квалификације су мерило које изражавају знања и радно исто потребно за делотоворан рад на радном месту. Квалификације се састоје од стеченог образовања и радног искуства. Степен образовања од 240 ЕСПБ бодова (на одговрајућим факултетима), уз прописано радно искуство, услов је за звања вишег саветника, самосталног саветника, саветника и млађег саветаника, док је степен образовања од 180 ЕСПБ бодова услов за звања сарадника и млађег сарадника. Сходно томе, службеник са степеном образовања од 180 ЕСПБ бодова не може стећи звања за која је прописан степен образовања од 240 ЕСПБ бодова.

Како је већ наведено, на интерном конкурсу може да учествује службеник запослен на неодређено радно време, у истом звању у које је разврстано радно место које се попуњавња или службеник који испуњава услове за напредовање у звање у које то радно место разврстано. У конкретном случају, зависно од тога у ком је звању разврстано радно место (сарадник или млађи сарадник) на интерном конкурсу могу да учествују службеници у звањима сарадника или млађег сарадника (ако је радно место које се попуњава у разврстано у звање сарадника, службеници у звању млађег сарадника могу да учествују, ако су, поред осталих услова, стекли и најмање три године радног искуства у струци). Службеник са 240 ЕСПБ бодова, који је разврстан у једно од звања предвиђено за тај степен образовања, не може да буде изабран на интерном конкурсу у конкретном случају.

Чланом 193. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон и 123/2021 - др. закон) предвиђено је да надзор над применом овог закона врши орган државне управе надлежан за локалну самоуправу. Инспекцијски надзор врши орган државне управе надлежан за послове управне инспекције – преко управних инспектора.

Чланом 19. Закона о управној инспекцији ("Сл. гласник РС", бр. 87/2011) прописано је да управна инспекција у обављању инспекцијског надзора над применом прописа у органима јединица локалне самоуправе надзире нарочито:

1) усклађеност унутрашње организације са законом, другим прописом и општим актом;

2) законитост распоређивања, премештаја, преузимања и напредовања запослених и друга питања везана за радне односе;

3) обезбеђење јавности рада органа и тела;

4) поступање по притужбама на рад.

Начин рада управних инспектора утврђен је истим законом, члановима 21-37. У овом конкретном случају важно је споменути да је чланом 29. истог Закона предвиђено да управни инспектор сачињава записник о спроведеном инспекцијском надзору у који се обавезно уносе:

1) налаз чињеничног стања са описом утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

2) предлог мера за отклањање утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

3) обавеза извештавања управног инспектора о предузетим мерама и рок за достављање извештаја.

Записник се по правилу сачињава у службеним просторијама управне инспекције, најкасније у року три дана од дана завршеног инспекцијског надзора. Записник се доставља руководиоцу надзираног органа, обавезно се доставља и државном органу који врши надзор над радом надзираног органа, односно коме надзирани орган одговара за рад.

Чланом 30. је даље предвиђено да руководилац надзираног органа има право да стави примедбе у писаном облику на записник о обављеном инспекцијском надзору у року од три дана од дана достављања записника. Ако се записник саставља на месту и у току обављања инспекцијског надзора, примедбе се стављају истовремено са сачињавањем записника. Примедбе на записник, односно изјава надзираног органа да нема примедби, уносе се у записник. Управни инспектор је дужан да размотри примедбе на записник о обављеном инспекцијском надзору и да, према потреби, допуни инспекцијске радње на које се примедбе односе, односно да измени или одустане од предложене мере. О примедбама на записник управни инспектор не одлучује посебно, већ их цени све заједно и сваку посебно у образложењу решења донетог у предмету инспекцијског надзора.

Члан 31. даље каже да ако надзирани орган у остављеном року није отклонио записником утврђене незаконитости, неправилности и недостатке, управни инспектор је дужан да донесе решење којим налаже мере и одређује рок за њихово отклањање. Решење се доноси ако се у контролном инспекцијском надзору утврди да незаконитости, неправилности и недостаци нису отклоњени - у року од осам дана од дана окончања контролног инспекцијског надзора. Поменутим решењем може се, зависно од предмета надзора и природе утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду:

1) наложити доношење, стављање ван снаге или одлагање извршења одговарајућег акта и предузимање других одговарајућих мера и радњи потребних ради отклањања утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду;

2) забранити предузимање радњи које су у супротности са законом или другим прописом;

3) забранити предузимање радњи службеном лицу које не испуњава прописане услове за вођење управног поступка и доношење решења у управном поступку;

4) предложити покретање поступка због повреде радне дужности; привремено удаљење са рада, односно престанак радног односа лица затеченог у обављању службеничких послова без законитог акта о пријему у радни однос или акта о распоређивању на радно место или које не испуњава услове прописане законом или другим прописом; поступка за укидање овлашћења за вођење управног поступка и доношење решења у управном поступку или другог поступка ради отклањања утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду.

На ово решење може се уложити жалба главном управном инспектору која не одлаже извршење решења (члан 32. истог Закона).

Дакле, имајући све у виду, руководилац у надзираном органу је дужан да поступи по предложеним мерама за отклањање утврђених незаконитости, неправилности и недостатака у раду, нарочито имају у виду да непоступање по решењу управног инспектора повлачи прекршајну одговорност руководиоца надзираног органа.