Питања и одговори

Чланом 27к Закона о буџетском систему („Сл. гласник РС“, бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019 и 149/2020)  уређен је поступак за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава и каже да у периоду од 1. јануара 2021. године до 31. децембра 2023. године корисницима јавних средстава дозвољено је да без посебних дозвола и сагласности у текућој календарској години приме у радни однос на неодређено време и радни однос на одређено време у својству приправника до 70% укупног броја лица којима је престао радни однос на неодређено време по било ком основу у претходној календарској години (умањен за број новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника у тој календарској години), док о пријему новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника изнад тог процента одлучује тело Владе, на предлог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.

У овом конкретном случају, када се од броја лица којима је престао радни однос на неодређено време у претходној календарској години израчуна 70% и од тог броја се одузме број новозапослених на неодређено време и приправника у претходној календарској години, добија се 0,4, што значи да у 2022. години корисник јавних средстава нема право да прими ново лице у радни однос на неодређено време или приправника без сагласности Комисије за давање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстав.

Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе је прописано:

“Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то:

1) За 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса,

2) За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%,

3) За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%,

4) За 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%,

5) За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%.

Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа.

У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.

Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права

Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца.

Право из става 1. овог члана, остварују сви запослени који почев од 22. марта 2019. године навршавају 10, 20, 30, 35 и 40 година рада у радном односу у складу са овим чланом.“

Наведене одредбе као обрачунску јединицу узимају просечну месечну зараду без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује што је у овом тренутку просечна нето зарада у Републици Србији за децембар 2021. године.

Чланом 22. став 3. Закона о локалним изборима прописано је да „за секретара и заменика секретара изборне комисије могу да буду именовани секретар скупштине, заменик секретара скупштине, начелник општинске, односно градске управе, заменик начелника општинске, односно градске управе или лице из реда запослених у општинској, односно градској управи које има високо образовање у области правних наука“.

С обзиром на цитирану законску одредбу, не поставља се питање постојања сукоба интереса између функције секретара скупштине општине јединице локалне самоуправе и секретара изборне комисије те јединице локалне самоуправе.

У погледу права запослених у јединицама локалне самоуправе на накнаду трошкова превоза одредбама члана 44. став 1. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 38/2019) уређено је да запослени има право на месечну претплатну карту за долазак и одлазак са рада за релације где јавни превозник омогућава куповину истих, а ставом 2. прописано је да изузетно од става 1. овог члана, на захтев запосленог, послодавац може донети одлуку да исплату врши у новцу у висини цене месечне претплатне карте.

Према томе, запосленима у јединицама локалне самоуправе накнада трошкова превоза за долазак на рад и за одлазак са рада може се вршити куповином месечне претплатне карте за релације где јавни превозник омогућава куповину истих или у новцу, на захтев запосленог, одлуком послодавца, а у зависности од висине стварних трошкова. С тим у вези, уколико запослени поднесе захтев, послодавац може да одлучи да запосленом исплати трошкове превоза за долазак и одлазак с рада у новцу у висини цене месечне претплатне карте.

Ст. 4. и 5. истог члана прописан је начин утврђивања стварних трошкова за долазак на рад и повратак са рада за релације за које не постоји месечна претплатна карта.

Поред наведеног, указујемо да код сваке накнаде трошкова запосленом треба водити рачуна да је трошак стварно и настао и да се накнаде трошкова у новцу, нарочито за релације за које јавни превозник не омогућава куповину месечне претплатне карте врши у висини стварних трошкова. 

Напомињемо да сходно одредби члана 80. став 2. Закона о државној управи („Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 и 30/2018 - др. закон) мишљења органа државне управе нису обавезујућа.

Сходно члану 11. Закона о матичним књигама („Сл. гласник РС“, бр. 20/2009, 145/2014 и 47/2018) матичар, односно заменик матичара може бити лице које има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара. Даље је чланом 89. истог закона предвиђено да матичари и заменици матичара који на дан ступања на снагу овог закона немају високо образовање стечено на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије) у образовно-научном пољу Друштвено-хуманистичких наука, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године друштвеног смера, настављају да обављају послове ако положе посебан стручни испит за матичара у року од три године од дана почетка примене овог закона.

Министарство државне управе и локалне самоуправе је у Мишљењу бр. 112-01-00192/2017-20 од 3.2.2017. године дало следећа становишта:

„У складу са чланом 80. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/2016) услови за запослење, односно за рад на одређеном радном месту утврђују се законом, другим прописом и актом о систематизацији радних места (Правилником). Чланом 58. овог закона прописано је да се радна места и њихово разврставање по звањима уређују Правилником. Правилником се утврђују описи радних места, звања у којима су радна места разврстана, потребан број извршилаца за свако радно место, врста и степен образовања, радно искуство и други услови за рад на сваком радном месту.

Члановима 60-65. наведеног закона су утврђени услови у погледу образовања потребног за рад на пословима у звањима, којима је прописано да за рад на пословима у звању сарадника и млађег сарадника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године и положен државни стручни испит, док за рад на пословима у звању виши саветник, самостални саветник, саветник и млађи саветник, службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основни студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету. 

Имајући у виду да је конкретан степен образовања одређен као неопходан услов за обављање послова у појединачним звањима, то произилази да законом није остављена могућност да се на истом радном месту као услов за обављање послова тог радног места наведу два или више степена образовања.

Закон о матичним књигама („Сл. гласник РС“, бр. 20/2009 и 145/2014) у члану 11. је прописано да матичар, односно заменик матичара (даље: матичар) може бити лице које има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама у трајању до три године, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара.

Сада, када се Правилником послодавац уређује обављање послова матичара на одговарајућем радном месту, то радно место у складу са чланом 11. Закона о матичним књигама, може да буде разврстано у звање сарадника, млађег сарадника, вишег саветника, самосталног саветника, саветника или млађег саветника. Које звање ће бити одређено на том радном месту зависи од описа послова на том радном месту и њихове сложености, одговорности, потребних знања и способности и услова за рад, које послодавац цени при разврставању послова у звања применом мерила из Уредбе о критеријумима за разврставање радних места и мерилима за опис радног места службеника у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 88/2016). Приликом одређивања степена образовања потребног на радном месту на које се обављају послови матичара, навешће се онај степен образовања који је законом захтеван за обављање псолова матичара, тј. у овом случају најмање онај степен образовања који је захтеван у члану 11. Закона о матичним књигама, при чему у складу са претходно наведеним, то може бити само један степен образовања.

Имајући у виду да се Правилником одређују услови за запослење на сваком радном месту, то се у случају попуњавања радног места на којем се обављају послови матичара ново запосленим лицима, мора захтевати испуњеност услова из члана 11. Закона о матичним књигама, односно испуњеност услова из Правилника који мора бити усклађен са тим законом.

Када су у питању матичари који су били у радном односу код послодавца на дан ступања на снагу измењене одредбе Закона о матичарима која се односи на услов у погледу степена образовања захтеваног за обављање послова матичара, те су због те промене престали да испуњавају законске услове за рад на тим пословима (знали имају мањи степен образовања), њима је Закон о матичним књигама у прелазној одредби члана 89. дозволио да могу да наставе да обављају послове матичара ако положе посебан стручни испит за матичар ау року од три године. 

То конкретно значи да је измена прописа којим се регулише захтевани степен образовања за обављање послова матичара, налагала да се измени тај захтев у Правилнику и да се на радним местима матичара наведе онај степен образовања који је прописан чланом 11. Закона.

Након измене Правилника због усклађивања са законом, али и у случају каснијих доношења нових Правилника, треба донети нова решења о распоређивану запослених матичара, тако што ће се на њих распоредити они запослени који имају захтевани степен образовања за матичара или они запослени којима је дозвољено да наставе да раде на радним местима матичара без обзира што немају захтевани степен образовања. У уводу решења о распоређивану запослених у овом другом случају, потребно је позвати се на члан 89. Закона о матичним књигама који је основ да се само затечени запослени са нижим образовањем, по самој законској одредби и мимо услова утврђених Правилником, распореде на радно место матичара.  

Сматрамо да не би било у складу са Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе да се због тако дефинисане одредбе члана 89. Закона о матичним књигама, у самом Правилнику на радним местима матичара наводе алтернативни услови у погледу степена образовања (тј. наводи више различитих степена образовања као услов за обављање истих послова) или да се утврде два радна места матичара са истим описима, а различитим захтевима у погледу степена образовања.

Сматрамо да је напред наведено поступање исправно из више разлога. Наиме, Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе не дозвољава навођење два или више степена образовања за обављање послова истог радног места јер звања одређена у том закону имају конкретно дефинисан степен образовања који се захтева за послове који се обављају у том звању. Такође, послови истог описа морају имати исте услове за њихово обављање, те није могуће за исте послове под истим називом захтевати различите степене образовања. Други битан разлог је што се Правилник о систематизацији сачињава према потребама и захтевима за обављање полова н одређеним радним местима а не према лицима која су запослена код послодавца који доноси Правилник. У случају да је послодавац прилагодио Правилник затеченим матичарима из члана 89. Закона о матичним књигама (било кроз навођење два степена образовања на истом радном месту, било кроз два радна места матичара са различитим условима за рад на њима), а да то радно место остане упражњено, послодавац не би могао да прими ново лице на т радно место према условима из Правилника, већ би морао да мења Правилник и усклађује га са законом, а тек онда да врши његово попуњавање.“

Иако ово мишљење не помиње одређивање коефицијената за обрачун и исплату плате лицима која су у складу са чланом 89. Закона о матичним књигама распоређени на радно место матичара за које не испуњавају услове у погледу стручне спреме, сматра се да су они задржали плату коју су имали пре тог распоређивања (у складу са ранијим звањем), те отуда разлика у плати у односу на лица која су распоређена на послове матичара у звање за које испуњавају услове. 

Што се тиче службеника који раде на припреми и извршењу буџета или финансијског плана, на вођењу пословних књига и састављању рачуноводствених извештаја, Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима („Сл. гласник РС“, бр. 44/2008 – пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 – др. закон, 23/2018, 95/2018 – др. закон, 86/2019 – др. закон, 157/2020 – др. закон и 123/2021 – др. закон) је у члану 5. став 2. предвидела да се основни и додатни коефицијент из ове уредбе може увећати запосленом који ради на припреми и извршењу буџета или финансијског плана, вођењу пословних књига и састављању рачуноводствених извештаја – највише до 10%.

Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС”, број 38/19) је прописано:

“Запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.

Право на минули рад остварује се и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене.

Запослени остварује право на минули рад и за године рада проведене у органима ранијих савезних држава чији је правни следбеник Република Србија, а који су услед промене државног уређења престали да постоје.

Право на минули рад у складу са овим чланом, остварују запослени почев од 22. марта 2019. године”.

С обзиром на наведено, за остваривање права на минули рад и за године рада код претходног послодавца потребно је да су кумулативно испуњени услови у погледу преузимања надлежности, послове и запослених од стране органа у коме се остварује то право, што ће руководилац тог органа ценити у сваком конкретном случају.

На радно-правни статус запослених у јавним комуналним предузећима примењује се Закон о раду. Исти пропис не предвиђа институт премештаја на неодређено време на основу споразума између два послодавца. Да би једно лице засновало радни однос на неодређено време у основној школи морао би да прекине радни однос код претходног послодавца.

Потребно је споменути и да је чланом 174. став 1. Закона о раду предвиђено да запослени може да буде привремено упућен на рад код другог послодавца на одговарајући посао ако је привремено престала потреба за његовим радом, дат у закуп пословни простор или закључен уговор о пословној сарадњи, док трају разлози за његово упућивање, а најдуже годину дана. Такође, запослени може, уз своју сагласност, у случајевима из става 1. овог члана и у другим случајевима утврђеним општим актом или уговором о раду, да буде привремено упућен на рад код другог послодавца и дуже од годину дана, док трају разлози за његово упућивање. Запослени са послодавцем код кога је упућен на рад закључује уговор о раду на одређено време и по истеку рока на који је упућен на рад код другог послодавца запослени има право да се врати на рад код послодавца који га је упутио.

Начин евидентирања одборника у скупштини јединице локалне самоуправе није предмет уређивања закона (Закона о локалној самоуправи и Закона о локалним изборима). Статусна питања одборника која нису уређена законом, треба да буду уређена актима јединице локалне самоуправе, пре свега пословником скупштина.

Оно што је битно указати, јесте то да Закон о локалној самоуправи одборнике третира независно од изборне листе са које су изабрани и независно од тога да ли су самостални или припадају некој одборничкој групи.

Предлог новог закона о локалним изборима уређује одређена питања која су од значаја за саме одборнике, пре свега питања у вези са учешћем у предлагању лица у органе за спровођење локалних избора. Новим законом ће бити јасно дефинисани услови под којим одборник остварује одређена права, али се и ту закон превасходно бави околношћу да ли је одборник самосталан или члан неке одборничке групе и са које је изборне листе изабран, али се не дотиче питања постојања било каквих коалиција у локалном парламенту, нити начина на који се одборник идентификује у свом раду.

Имајући наведено у виду, указујемо и на то да постојање, па ни раскид, било каквих коалиција није законом предвиђено као околност од било каквог значаја за статус било ког одборника. Такође, изјава да одборник неће више наступати као „одборник изборне листе којој су (…) додељена 2 мандата“ нема законског значаја, с обзиром на то да је одборник власник свог мандата а не изборна листа и да се, у складу са законом, мандати не додељују изборним листама већ кандидатима са изборних листа.

Следствено свему наведеном, не постоји правни значај питања о предметном захтеву одборника везаном за начин евидентирања, у смислу законских одредби, осим евентуално у смислу одредби пословника ваше локалне скупштине, чија примена је у искључивој надлежности саме скупштине.

У складу са одредбама члана 86. Закона о здравственом осигурању („Сл. гласник РС“, бр. 25/19) основ за обрачун накнаде зараде (у даљем тексту: основ за накнаду зараде) за запослене коју исплаћује послодавац из својих средстава, утврђује се у складу са прописима којима се уређује рад.

Члан 115. Закона о раду каже да запослени има право на накнаду зараде за време одсуствовања са рада због привремене спречености за рад до 30 дана најмање у висини 65% просечне зараде у претходних 12 месеци пре месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад, с тим да не може бити нижа од минималне зараде утврђене у складу са овим законом, ако је спреченост за рад проузрокована болешћу или повредом ван рада, ако законом није друкчије одређено. Такође, Посебан колективни уговор за запослене у ЈЛС („Сл. гласник РС“, бр. 38/2019 и 55/2020) у члану 43. каже да запослени који не ради до 30 дана због болести или повреде (привремена спреченост за рад) има право на накнаду плате која износи: 1) 65% просечне плате у претходних 12 месеци пре месеца у коме је наступила привремена спреченост за рад, проузрокована болешћу или повредом ван рада, те да накнада плате не може бити нижа од минималне зараде утврђене општим прописима о раду.

У зараду на основу које се обрачунава просек за претходних 12 месеци улазе сва примања која у смислу члана 105. став 3. Закона чине зараду: исплаћена зарада, односно плата за ефективне сате рада у претходних дванаест месеци, део зараде по основу радног учинка (стимулација и дестимулација); увећање зарада, односно плата исплаћених у претходних дванаест месеци по основу рада на дан празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, "минулог рада" и других увећања прописаних општим актом послодавца и друга примања која имају карактер зараде, а која су у претходних дванаест месеци исплаћена (топли оброк, регрес, теренски додатак, додатак за одвојен живот и друга давања запосленима која имају карактер зараде).

Даље се у члану 87. Закона о здравственом осигурању уређује основ за накнаду зараде која се исплаћује из средстава обавезног здравственог осигурања за запослене. Према тим одредбама основ за накнаду зараде чини просечна зарада коју је осигураник остварио у претходних 12 месеци пре месеца у којем је наступила привремена спреченост за рад. Зараду у том смислу чини зарада за обављени рад и време проведено на раду, утврђена у складу са прописима о раду, и то: 1) основна зарада запосленог; 2) део зараде за радни учинак; 3) увећана зарада (у коју улази и “минули рад”).

Имајући све ово у виду, може се констатовати да у оба случаја, и у случају боловања до 30 дана на терет послодавца и у случају боловања на терет Републичког фонда за здравствено осигурање, “минули рад” улази у основицу за обрачун накнаде зараде.

На основу члана 84. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) на интерном конкурсу могу да учествују службеници запослени на неодређено време у свим органима, службама и организацијама код послодавца који оглашава интерни конкурс.

Право учешћа на интерном конкурсу имају службеници у истом звању или службеници који испуњавају услове за напредовање у звање у које је разврстано радно место које се попуњава.

Сходно члану 133е Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему.

Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се".

Руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар".

Сходно овим одредбама, да би запослени могао да напредује потребно је да се испуне горенаведени услови из члана 133е Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, а наведено се односи и на могућност учешћа на интерном конкурсу.

Чланом 51. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 38/2019 и 55/2020) је прописано да запослени има право на солидарну помоћ, поред других предвиђених основа и за помоћ породици за случај смрти запосленог и запосленом за случај смрти члана уже породице.

Члановима уже породице у смислу овог члана, сматрају се брачни или ванбрачни партнер, деца, родитељи, усвојилац, усвојеник и старатељ запосленог.

Сходно наведеним одредбама, право запослени не остварује за чланове уже породице који остварују примања из радног односа, односно по основу рада у тренутку подношења захтева, односно који примају новчану накнаду за туђу негу и помоћ или примају пензију која је већа од најнижег износа пензије.

Солидарна помоћ у наведеном случају признаје се породици и остварује се, по захтеву члана породице који се подноси у року од 90 дана од дана када је наступио основ за исплату солидарне помоћи, највише до висине две просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике.

У конкретном случају, од запосленог је потребно да се затраже докази да преминули члан уже породице није остваривао примања из радног односа, по основу рада, односно није примао новчану накнаду за туђу негу и помоћ или пензију која је већа од најнижег износа пензије, а на начин како је то предвиђено чланом 59. Закона о општем управном поступку, који гласи:

„Поднесак је неуредан ако има недостатке који орган спречавају да поступа по њему, ако није разумљив или ако није потпун. У том случају орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава подносиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року“.

Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018 и 113/2017 - др. закон и 114/2021) уређује напредовање службеника и прописује да службеник напредује премештајем на непосредно више извршилачко радно место у истом или другом органу. Непосредно више извршилачко радно место јесте оно чији се послови раде у непосредно вишем звању или у истом звању али на радном месту руководиоца уже унутрашње јединице (члан 133ђ закона).

Даље, у члану 133е закон прописује како се напредује на непосредно више извршилачко место и каже да руководилац органа, службе или организације у јединици локалне самоуправе може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему. Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се". Руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место и службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар". Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање. Прекид у оцењивању услед одсутности са рада службеника не сматра се прекидом узастопности.

Што се процедуре за напредовање тиче, ту се морамо осврнути на одредбе о редоследу за попуњавање радног места. Чланом 82. Закона о запосленима у АП и ЈЛС превиђено је да при попуњавању извршилачког радног места предност има премештај службеника, са напредовањем или без њега. Ако послодавац одлучи да радно место не попуни премештајем, спроводи се интерни конкурс. На интерном конкурсу могу да учествују службеници запослени на неодређено време у свим органима, службама и организацијама у јединици локалне самоуправе која оглашава интерни конкурс. Право учешћа на интерном конкурсу имају службеници у истом звању или службеници који испуњавају услове за напредовање у звање у које је разврстано радно место које се попуњава.