Питања и одговори

Ако није могуће због хитности поступка експропријације позвати-обавестити лица која се налазе у иностранству на начин прописан одредбама 68. и 69. ЗУП-а, постављање привременог заступника јесте правилно поступање у таквим ситуацијама.

Привремени заступник мора бити лице које има звање дипломираног правника, управо из разлога разумевања управног поступка који подразумева одређено правничко знање.

Сагласно чл. 88. ст. 1. ЗУП-а привремени заступник има право на накнаду стварних трошкова који су настали у вези са поступком, као и право на награду. Уколико се ради о раднику органа управе орган ће проценити да ли ће поступити у складу са наведеним чланом или ће обављање дужности вршити у склопу свог радног места. О висини накнаде најбоље би било да се види каква је пракса успостављена код републичких јавних предузећа и друштава капитала када су они корисници експропријације.

Орган власти издаје копију документа који садржи тражену информацију у облику у којем се информација налази, а када је то могуће, у облику у коме је тражена. У складу са Законом о слободном приступу (члан 10. Закона) када је информација већ јавно доступна на интернету, довољно је да орган у одговору на захтев означи где је тачно објављена информација (нпр. адреса веб презентације и линк који води ка траженој информацији), као и када је информација објављена. Међутим, треба имати у виду да тражилац има право на поновну употребу података у машински читљивом облику у складу са Законом о електронској управи.

Одредбом члана 18. ст. 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано је да орган власти издаје копију документа који садржи тражену информацију у облику у којем се информација налази, а када је то могуће, у облику у коме је тражена. То практично значи да орган може, чак је пожељно, да податке достави у машински читљивом облику ако је то могуће. Уколико то није могуће информације се достављају у облику у ком се налазе.

Међутим, треба имати у виду да је ово одговор дат са аспекта примене Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Другим законима и актима може бити прописана обавеза објављивања информација у машински читљивом облику. Нпр. Закључком Владе Републике Србије ("Службени гласник РС", број 105/18) усвојен је Акциони план за спровођење иницијативе Партнерство за отворену управу у Републици Србији за период 2018–2020. године, који је саставни део тог закључка. У том акционом плану преузета је обавеза отварања података из конкурса за финансирање рада удружења и суфинансирање израде медијских садржаја од јавног интереса. Поред тога, најновијим усвојеним изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја предвиђено је да ће се подаци и информације које су обавезни део информатора о раду органа јавне власти објављивати у машински читљивом облику на јединственој платформи, па је важно на време се припремити за те измене (примена усвојених измена и допуна почиње 17. фебруара 2022. године)-

Осим тога, одредбом члана 25. Закона о електронској управи прописано је право на поновну употребу података, па је захтев тражиоца неопходно размотрити и са тог аспекта.

Иначе, Повереник није надлежан да као другостепени орган одлучује о повреди права на приступ информација и жалбе изјављене због повреде тог права одбацује. Наиме, чланом 25. став 9. Закона о електронској управи предвиђено је да се на поступак остваривања права на поновну употребу сходно примењују одредбе закона којим се уређује поступак остваривања права на слободан приступ информацијама од јавног значаја. Међутим, иако је наведеном одредбом прописана сходна примена Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја, надлежност Повереника за слободан приступ информацијама од јавног значаја и заштиту података о личности на тај начин није установљена, из разлога што се иста мора изричито законом прописати.

Наиме, надлежност и овлашћења било ког органа јавне власти, па и Повереника, може се одређивати и установљавати само законом и на основу изричите законске одредбе којом се те надлежности и овлашћења установљавају. Стога, Повереник на основу цитиране формулације „сходна примена“ не може да одлучује као другостепени орган о праву  на поновну употребу података,  јер је одредбом члана 25. Закона о електронској управи загарантовано право на поновну употребу података, прописана је садржина тог права, услови за ограничење права и поступак остваривања тог права у првостепеном поступку, али не и начин заштите тог права тј.  који је орган надлежан да одлучује у другом степену о евентуалној повреди тог права, нити су уређена његова овлашћења у другостепеном поступку.  Осим тога, формулација „сходна примена“  није примерена јер се ради о два различита права, од којих је једно увек бесплатно (право на слободан приступ информацијама од јавног значаја (осим нужних трошкова)), а друго није увек бесплатно (право на поновну употребу). Стога, иако су оба права зајемчена у сврху остваривања веће транспарентности рада органа јавне власти, различита је њихова природа, сврха и начин остваривања.  Из тих разлога,  Повереник је констатовао да у конкретном случају постоји правна празнина, која мора бити уређена законом.

Постоји несагласност у погледу одговора на питање како се принудно наплаћују нужни трошкови у складу са Уредбом о висини накнаде нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја. По једном ставу, решење органа јавне власти којим је утврђена висина накнаде нужних трошкова представља извршну исправу у смислу Закона о извршењу и обезбеђењу и извршава се у складу са правилима прописаним тим законом. По другом ставу, ради наплате нужних трошкова мора се водити парница, ради издавања платног налога, да би се дошло до извршне исправе која је основ за принудну наплату трошкова.

Не може се поступање по новом захтеву условљавати неплаћеним накнадама по ранијим захтевима. У односу на захтев по ком се поступа треба имати у виду следеће:

Чланом 17. ст. 1. и 2. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано је да је увид у документ бесплатан, а да се копија документа који садрже тражене информације издаје уз обавезу тражиоца да плати накнаду нужних трошкова израде копије, а у случају упућивања и трошкове упућивања. Према ставу 3. овог члана, Влада прописује трошковник на основу кога органи обрачунавају наведене трошкове.

Уредбом о висини накнаде нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја ("Сл. гласник РС" бр. 8/06), у Трошковнику којим се утврђује висина нужних трошкова за издавање копија докумената на којима се налазе информације од јавног значаја, прописано је да уколико висина ових нужних трошкова прелази износ од 500,00 динара, тражилац информације је дужан да пре издавања информације положи депозит у износу од 50% од износа нужних трошкова према Трошковнику.

Чланом 16. став 1. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја прописано је да је орган власти дужан да без одлагања, а најкасније у року од 15 дана од дана пријема захтева, тражиоца обавести о поседовању информације, стави му на увид документ који садржи тражену информацију, односно изда му или упути копију тог документа. Ставом 5. истог члана прописано је да ће орган власти, заједно са обавештењем о стављању на увид документа са траженом информацијом, односно о издавању копије документа, тражиоцу саопштити, између осталог, износ нужних трошкова израде копије документа.

Из наведених одредаба произилази да орган власти, заједно са копијом траженог документа доставља тражиоцу и налог за плаћање накнаде у складу са Уредбом о висини накнаде нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја и Трошковником којим се утврђује висина нужних трошкова, а који је саставни део ове Уредбе. Дакле, орган власти не може условљавати приступ информацијама од јавног значаја плаћањем накнаде, осим у случају када висина нужних трошкова за издавање копија докумената на којима се налазе информације од јавног значаја прелази износ од 500,00 динара, када је тражилац информације дужан да пре издавања информације положи депозит у износу од 50% од износа утврђених нужних трошкова. Другим речима, то значи да орган не мора да достави копију тражених докумената док тражилац не достави доказ да је уплатио наведени депозит. Међутим, право увида и достављање обавештења о поседовању информација је бесплатно и не може се условљавати наплатом нужних трошкова.

Према Уредби о висини накнаде нужних трошкова за издавање копије докумената на којима се налазе информације од јавног значаја, орган власти може одлучити да тражиоца информације ослободи плаћања нужних трошкова, ако висина нужних трошкова не прелази износ од 50,00 динара, а посебно у случају достављања краћих докумената путем електронске поште или телефакса.

Уколико висина нужних трошкова за издавање копија докумената на којима се налазе информације од јавног значаја прелази износ од 500,00 динара, тражилац информације је дужан да пре издавања информације положи депозит у износу од 50% од износа нужних трошкова према овом трошковнику. Стога, би било добро, у ситуацијама где је износ нужних трошкова виши од 500,00 динара тражити уплату аванса.

Изменама и допунама Закона предвиђено је да ће прекршајно одговарати поред овлашћеног лица и лице које овлашћеном лицу не достави тражене информације, које су неопходне за поступање по захтеву за приступ информацијама. Када функционер спречава овлашћено лице да поступа у складу са законом, реч је о незаконитом налогу, а начин поступања у таквим ситуацијама прописан је одредбама члана 31. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.

Последњим изменама и допунама Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја (који ће почети да се примењује 17. фебруара 2022.) изричито је предвиђено да ће за прекршај због непоступања по захтеву за приступ бити одговорно овлашћено лице за поступање по захтевима за приступ информацијама, док је према још увек важећем Закону то одговорно лице у органу јавне власти, тј. руководилац органа. У пракси прекршајних судова била је различита пракса. Неки судови су сматрали одговорним руководиоца органа, а неки су сматрали да ту треба применити Закон о прекршајима, те да у складу са тим законом за тај прекршај одговорно је овлашћено лице за поступање по захтевима за приступ информацијама. Након тога Врховни касациони суд је заузео став да је одговорно овлашћено лице, ако је одређено.

Лице које је примило тражене информације одговорно је за њихову поштену и закониту употребу. То не треба да буде брига, нити је то одговорност органа јавне власти. У пракси Повереника пре 10 година био је случај да је једна невладина организација по основу Закона о слободном приступу информацијама о јавног значаја прикупила податке од свих здравствених установа у Србији да би направила портал за оцену рада лекара (променила је првобитну сврху због које су подаци обрађивани). Повереник, као орган који истовремено штити и право на заштиту података о личности забранио је обраду података на том порталу, јер је супротна Закону о заштити података о личности и сврси због које су подаци оправдано учињени доступним јавности. У правном систему постоје механизми како се поступа кад неко информације прикупљене на законит начин употребљава на незаконит начин. Међутим, с друге стране треба имати у виду и чињеницу да је у једном демократском друштву уобичајено да јавност има право да даје своје мишљење о раду органа јавне власти и да их критикује. Јавни службеници и јавни функционери морају бити спремни на оштрију критику него кад су у питању „обични грађани“. То је стандард који је изграђен и потврђен у пракси Европског суда за људска права.

Кад је у питању захтев којим неко тражи копирање пар десетина или стотина хиљада страница, свакако има места разматрању примене члана 13. Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Међутим, пре него што захтев одбије у целости, орган је дужан да позове тражиоца, да покаже добру вољу и да је спреман да удовољи захтеву и да покуша са тражиоцем да се захтев сведе на разумну меру. Уколико тражилац остаје при првобитном захтеву има места примени члана 13. Закона. 

Методологија доказивања да је у неком конкретном случају реч о злоупотреби права описана је у студији случаја у публикацији Повереника „Ставови и мишљења Повереника.пдф“ број 8, поглавље број 6, 2019. година, 

На тај начин формулисано питање не би се могло сматрати злоупотребом права. У таквој ситуацији пре треба размишљати о томе да ли је таква информација уопште садржана у неком документу, јер ако није, довољно је тражиоца обавестити да орган јавне власти не поседује документ у ком је садржана таква информација.