Питања и одговори

Члан 41. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/18) прописује да је руковалац дужан да предузме одговарајуће техничке, организационе и кадровске мере како би обезбедио да се обрада врши у складу са овим законом и био у могућности да то предочи, узимајући у обзир природу, обим, околности и сврху обраде, као и вероватноћу наступања ризика и ниво ризика за права и слободе физичких лица, да се ове мере преиспитују и ажурирају, ако је то неопходно, те ако је то у сразмери са обрадом података, ове мере укључују примену одговарајућих интерних аката руковаоца о заштити података о личности.

С обзиром на надлежности органа јединица локалних самоуправа, природу, обим, околности и сврху обраде података о личности које врше, као и вероватноћу наступања ризика и ниво ризика за права и слободе физичких лица, исти органи би требало да сачине и примене одговарајуће интерне акте о заштити података о личности.

Члан 5. став 1. тачка 5. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/18) прописује да се подаци о личности морају чувати у облику који омогућава идентификацију лица само у року који је неопходан за остваривање сврхе обраде („ограничење чувања”).

Члан 12. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/18) прописује да је обрада законита само ако је испуњен један од следећих услова: 1) лице на које се подаци о личности односе је пристало на обраду својих података о личности за једну или више посебно одређених сврха; 2) обрада је неопходна за извршење уговора закљученог са лицем на које се подаци односе или за предузимање радњи, на захтев лица на које се подаци односе, пре закључења уговора; 3) обрада је неопходна у циљу поштовања правних обавеза руковаоца; 4) обрада је неопходна у циљу заштите животно важних интереса лица на које се подаци односе или другог физичког лица; 5) обрада је неопходна у циљу обављања послова у јавном интересу или извршења законом прописаних овлашћења руковаоца; 6) обрада је неопходна у циљу остваривања легитимних интереса руковаоца или треће стране, осим ако су над тим интересима претежнији интереси или основна права и слободе лица на које се подаци односе који захтевају заштиту података о личности, а посебно ако је лице на које се подаци односе малолетно лице. Став 1. тачка 6) овог члана не примењује се на обраду коју врши орган власти у оквиру своје надлежности.

Дакле, као и у осталим случајевима обраде података, и у поменутој ситуацији мора се обезбедити адекватан основ обраде података о личности, и податке чувати само у року који је неопходан за остварење сврхе.

Члан 12. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/18) прописује да је обрада законита само ако је испуњен један од следећих услова: 1) лице на које се подаци о личности односе је пристало на обраду својих података о личности за једну или више посебно одређених сврха; 2) обрада је неопходна за извршење уговора закљученог са лицем на које се подаци односе или за предузимање радњи, на захтев лица на које се подаци односе, пре закључења уговора; 3) обрада је неопходна у циљу поштовања правних обавеза руковаоца; 4) обрада је неопходна у циљу заштите животно важних интереса лица на које се подаци односе или другог физичког лица; 5) обрада је неопходна у циљу обављања послова у јавном интересу или извршења законом прописаних овлашћења руковаоца; 6) обрада је неопходна у циљу остваривања легитимних интереса руковаоца или треће стране, осим ако су над тим интересима претежнији интереси или основна права и слободе лица на које се подаци односе који захтевају заштиту података о личности, а посебно ако је лице на које се подаци односе малолетно лице. Став 1. тачка 6) овог члана не примењује се на обраду коју врши орган власти у оквиру своје надлежности.

Закон о приватном обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 104 од 27. новембра 2013, 42 од 11. маја 2015, 87 од 13. новембра 2018.) уређује обавезно обезбеђење и заштиту одређених објеката, послове и рад правних и физичких лица у области приватног обезбеђења, услове за њихово лиценцирање, начин вршења послова и остваривање надзора над њиховим радом.

Члан 4. овог закона прописује: Обавезно обезбеђени објекти су објекти од стратешког значаја за Републику Србију и њене грађане, као и објекти од посебног значаја чијим оштећењем или уништењем би могле наступити теже последице по живот и здравље људи или који су од интереса за одбрану земље, осим објеката чију заштиту обављају државни органи и објеката чија се заштита обавља сагласно прописима из области одбране (став 1); под обавезно обезбеђеним објектима сматра се и простор на коме се налазе ти објекти и чине њихов саставни део, као и пратећи објекти који су у функцији тих објеката (став 2).

Члан 5. истог закона прописује: Заштита обавезно обезбеђених објеката обавља се, као пословна функција правног лица коме ти објекти припадају, на начин предвиђен општим актом о организацији и систематизацији (став 1); заштита обавезно обезбеђених објеката, у складу са општим актом о организацији и систематизацији, обавља се уговорним ангажовањем субјеката лиценцираних за обављање делатности приватног обезбеђења или као организована самозаштитна делатност (став 2); у правном лицу коме припадају објекти од посебног значаја за одбрану земље, самозаштитна делатност обавезно има организовану планску, организациону и контролну функцију (став 3).

Члан 29. истог закона прописује: Послови техничке заштите врше се употребом техничких средстава и уређаја за спречавање противправних радњи према лицима, имовини или пословању, а нарочито за заштиту од: 1) недозвољеног приступа у просторе и објекте који се обезбеђују; 2) изношења, односно отуђења и неовлашћеног коришћења штићених предмета; 3) уношења оружја, експлозивних, радиоактивних и других опасних предмета и материја; 4) провале, диверзије и насилног напада на објекат или одузимање предмета; 5) неовлашћеног приступа подацима и документацији; 6) заштиту возила за транспорт новца и других превозних средстава; 7) других идентификованих ризика.

Члан 30. истог закона прописује: Употребом техничких средстава и уређаја за обезбеђење лица, имовине и пословања сматрају се услуге које се пружају применом појединачних или функционално повезаних периметарских мера, уређаја и система за: противпровалну и противпрепадну заштиту, заштиту од пожара, видео-обезбеђење, контролу приступа, социјалне аларме, сателитско праћење возила (ГПС), електрохемијску заштиту вредности, механичку заштиту и заштиту података, осим: 1) производње, маркетинга, продаје, испоруке, уградње противпровалних врата, сигурносних брава, ограда и интерфона без могућности визуелног снимања и архивирања снимака на објектима намењеним за становање, паркиралиштима и гаражама у склопу ових објеката, без услуге одржавања, надгледања и повезивања у систем техничке заштите; 2) производње, маркетинга, продаје и уградње механичке заштите, алармних уређаја, као и фабрички уграђених ГПС и других техничких уређаја у возилима без услуге одржавања, надгледања и повезивања на систем техничке заштите; 3) производње, маркетинга, продаје, испоруке противпровалних и противпрепадних аларма као и других уређаја и средстава техничке заштите; 4) оправке, одржавања и сервисирања уређаја и средстава техничке заштите у сервисима овлашћеним од произвођача уређаја и средстава (став 1); техничка средства и уређаји могу бити повезани у систем техничке заштите (став 2).

Члан 31. истог закона прописује да се техничка заштита спроводи на подручју штићеног објекта или простора, приликом обезбеђења штићених лица, имовине и пословања, или приликом обезбеђења транспорта новца и вредносних пошиљки, као и да техничка средства која се користе у обављању послова приватног обезбеђења није дозвољено користити на начин којим се нарушава приватност других.

 Члан 32. истог закона прописује: када се послови заштите објекта или простора који се користе за јавну употребу врше уз употребу уређаја за снимање слике, правно лице и предузетник за приватно обезбеђење дужни су да на видљивом месту истакну обавештење да је објекат или простор заштићен видео обезбеђењем, а корисник услуга је обавезан да то прихвати и архивиране снимке чува најмање 30 дана и да их, на захтев, стави на увид овлашћеном полицијском службенику (став 1); подаци из става 1. овог члана могу се користити само у сврху за коју су прикупљени (став 2); забрањено је уступање трећим лицима и јавно објављивање података из става 1. овог члана, осим у случајевима предвиђеним законом (став 3).

Приликом разматрања обраде података о личности чланова бирачких одбора, потребно је размотрити прописе којима се уређују избори. Тако је нпр. Републичка изборна комисија, на основу чл. 34. и 98. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, бр. 35/00, 57/03 – одлука УС, 72/03 – др. закон, 18/04, 85/05 – др. закон, 101/05 – др. закон, 104/09 – др. закон, 28/11 – одлука УС, 36/11 и 12/20) и члана 95. Упутства за спровођење избора за народне посланике Народне скупштине, расписаних за 26. априла 2020. године („Службени гласник РС“, број 20/20), донела Одлуку о накнадама, материјалним и другим трошковима за спровођење избора за народне посланике Народне скупштине, расписаних за 26. април 2020. године. Тачком 12. ове одлуке, регулисано је да се исплата накнада за рад у бирачким одборима врши искључиво уплатом на текуће рачуне лица из тач. 9. и 10. ове одлуке у пословним банкама. Овим прописом, међутим, није прописано који подаци о личности чланова бирачких одбора се у те сврхе прикупљају, нити колико дуго се чувају, па би требало размотрити и прописе којима се уређује архивирање и канцеларијско пословање.

С обзиром на сврху предметне обраде података о личности, у питању је обрада која је неопходна у циљу поштовања правних обавеза руковаоца, у смислу члана 12. став 1. тачка 3.  Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/18).

 С тим у вези, неопходно је водити рачуна о начелима обраде из члана 5. истог закона, према којима подаци о личности морају бити примерени, битни и ограничени на оно што је неопходно у односу на сврху обраде („минимизација података”) и чувати се у облику који омогућава идентификацију лица само у року који је неопходан за остваривање сврхе обраде („ограничење чувања”).

Закон о заштити података о личности не прописује обавезу израде и потписивања изјаве о поверљивости запослених, али овакве изјаве могу бити један од доказа усклађивања органа са ZZPL, пре свега поштовањем начела интегритета и поверљивости података.

Образац за евиденцију радњи обраде није прописан, али је садржина исте евиденције прописана. Ова евиденција води се у писменом облику, што обухвата и електронски облик и чувају се трајно, у складу са чланом 47. Закона о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/2018).

Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/2018) прописује у члану 4. тачка 1. да је „податак о личности” сваки податак који се односи на физичко лице чији је идентитет одређен или одредив, непосредно или посредно, посебно на основу ознаке идентитета, као што је име и идентификациони број, података о локацији, идентификатора у електронским комуникационим мрежама или једног, односно више обележја његовог физичког, физиолошког, генетског, менталног, економског, културног и друштвеног идентитета.

С обзиром на законом утврђену поделу надлежности и на поделу послова на изворне и поверене, органи јединица локалних самоуправа имали би се сматрати руковаоцима података збирки којима располажу.

Члан 47. став 9. Закона о заштити података о личности прописује да се одредбе ст. 1. и 4. овог члана не примењују на привредне субјекте и организације у којима је запослено мање од 250 лица, осим ако: 1) обрада коју врше може да проузрокује висок ризик по права и слободе лица на које се подаци односе; 2) обрада није повремена; 3) обрада обухвата посебне врсте података о личности из члана 17. став 1. овог закона или податке о личности који се односе на кривичне пресуде, кажњива дела и мере безбедности из члана 19. овог закона.

 Органи општине, као јединице локалне самоуправе, представљају органе власти, у смислу члана 4. тачка 25. истог закона.

Закон о заштити података о личности („Сл. гласник РС“, број 87/2018) прописује да је законита обрада она обрада која се врши у складу са овим законом, односно другим законом којим се уређује обрада.

Члан 12. истог закона прописује да је обрада законита само ако је испуњен један од следећих услова:

1. лице на које се подаци о личности односе је пристало на обраду својих података о личности за једну или више посебно одређених сврха;
2. обрада је неопходна за извршење уговора закљученог са лицем на које се подаци односе или за предузимање радњи, на захтев лица на које се подаци односе, пре закључења уговора;
3. обрада је неопходна у циљу поштовања правних обавеза руковаоца;
4. обрада је неопходна у циљу заштите животно важних интереса лица на које се подаци односе или другог физичког лица;
5. обрада је неопходна у циљу обављања послова у јавном интересу или извршења законом прописаних овлашћења руковаоца;
6. обрада је неопходна у циљу остваривања легитимних интереса руковаоца или треће стране, осим ако су над тим интересима претежнији интереси или основна права и слободе лица на које се подаци односе који захтевају заштиту података о личности, а посебно ако је лице на које се подаци односе малолетно лице.

Став 1. тачка 6) овог члана не примењује се на обраду коју врши орган власти у оквиру своје надлежности.

Закон о Црвеном крсту Србије („Службени гласник РС”, број 107) прописује да јавна овлашћења која су законом поверена националном друштву на територији Републике Србије врши Црвени крст Србије (члан 6), као и да се Црвеном крсту Србије поверава вршење и следећих јавних овлашћења: 1) покретање, организовање и спровођење или учествовање у редовним и ванредним акцијама солидарности у Републици Србији за помоћ угроженим лицима и жртвама природних, еколошких и других несрећа и оружаних сукоба, као и обезбеђење, у складу са законом, обуке људи, материјалних, финансијских и других средстава за те акције; 2) оспособљавање грађана, добровољно организованих за обављање послова цивилне заштите на територији Републике Србије, за пружање прве помоћи у случају природних, еколошких и других несрећа, као и оружаних сукоба; 3) организовање, обучавање и припремање екипа за прву помоћ, хигијенско-епидемиолошку заштиту, негу повређених и оболелих, социјални рад, психолошку помоћ становништву и техничку помоћ за извршавање задатака у случају природних, еколошких и других несрећа, као и оружаних сукоба; 4) популарисање добровољног давалаштва крви и, у сарадњи са службама и здравственим установама за трансфузију крви, учествују у организовању акција добровољног давања крви.

Члан 11. истог закона прописује да, у вршењу јавних овлашћења из чл. 6. и 7. овог закона и спровођењу програма из члана 9. овог закона, Црвени крст Србије сарађује са надлежним државним органима, органима територијалне аутономије и јединица локалне самоуправе, као и са установама и организацијама у области система здравствене заштите, социјалне заштите, пензијског и инвалидског осигурања, другим облицима организовања заштите и спасавања становништва, материјалних и других добара, црквама и верским заједницама, предузећима и другим облицима организовања за обављање делатности или услуга, невладиним организацијама и грађанима (у даљем тексту: органи, организације и лица).

Члан 12. истог закона прописује да су, на захтев Црвеног крста Србије органи, организације и лица дужни да дају податке којима располажу у обављању својих делатности, односно које поседују, а који су потребни за вршење јавних овлашћења из чл. 6. и 7. овог закона. Органи, организације и лица дужни су да, по службеној дужности, Црвеном крсту Србије доставе све податке утврђене Женевским конвенцијама и Допунским протоколима о лицима заштићеним тим конвенцијама и протоколима, у року од 15 дана од дана када остваре контролу над тим лицима.

Стандард ИСО 27701 представља екстензију ИСО 27001 стандарда, који се ослања на нову европску регулативу у области заштите података о личности, тако да се испуњењем услова за стандардизацију доказује усклађеност и са Законом о заштити података о личности, али исто не искључује надлежности Повереника у евентуалном поступку надзора.

Коначно решење, за које се дошло до сазнања да је донето на основу погрешно утврђених чињеница, могло би да  поништи применом ванредног средства „понављање поступка“, по службеној дужности,  у складу са чл. 176-182. Закона о општем управном поступку.

Услови:

• да је поступак окончан решењем против којег се не може изјавити жалба (коначно решење);
• да се сазнало  за нове чињенице и могућност да се изведу нови докази који би, сами или у вези са раније изнетим чињеницама или изведеним доказима, могли да доведу до друкчијег решења; да нису протекли рокови из члана 178. ЗУП-а;
• да нису протекли рокови из члана 178. ЗУП-а.

Нове чињенице и нови докази могу бити разлог за понављање управног поступка само ако су постојали у време доношења коначног решења, ако се за њих није знало или из оправданих разлога нису могли бити употребљени у поступку који је претходио доношењу решења и ако могу довести до друкчијег решења у управној ствари да су били познати или употребљени у ранијем поступку. Нови докази могу бити из ранијег периода (стари за које се није знало или се нису могли употребити) или потпуно нови. Битно је да се односе на чињенице које су постојале у време вођења ранијег поступка. Извођење друкчијег правног закључка из утврђеног чињеничног стања након доношења коначног решења, не може бити разлог за понављање управног поступка.