Питања и одговори

Чланом 58. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон и 47/2018) је прописано следеће:

„Статутом општине може се предвидети да се за поједине области (економски развој, урбанизам, примарна здравствена заштита, заштита животне средине, пољопривреда и др.) постављају помоћници председника општине.

Помоћнике председника општине поставља и разрешава председник општине.

Помоћници председника општине покрећу иницијативе, предлажу пројекте и сачињавају мишљења у вези са питањима која су од значаја за развој у областима за које су постављени и врше друге послове по налогу председника општине.

Помоћници председника општине се постављају у кабинету председника општине најдуже на период док траје дужност председника општине.

У општини до 15.000 становника може бити постављен један помоћник председника општине, у општини до 50.000 становника највише два помоћника а у општини до 100.000 становника највише три помоћника, у складу са подацима последњег пописа становништва“.

Чланом 70. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) је прописано да се  радни однос може засновати и за време чије трајање је унапред одређено (радни однос на одређено време), између осталог, на радним местима у кабинету градоначелника, председника општине или председника градске општине, најдуже док траје дужност тих изабраних лица (помоћници градоначелника, односно председника општине као и друга лица која заснивају радни однос на радним местима у кабинету).

С друге стране, редослед радњи поводом попуњавања извршилачких радних места је предмет одредби члана 82. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, а којим се наводи следеће:

„При попуњавању извршилачког радног места предност има премештај службеника, са напредовањем или без њега.

Ако послодавац одлучи да радно место не попуни премештајем, спроводи се интерни конкурс.

Ако интерни конкурс није успео, радно место може да се попуни преузимањем службеника од другог послодавца из члана 4. овог закона, односно из државног органа.

Ако се радно место не попуни ни преузимањем службеника, обавезно се спроводи јавни конкурс.

Ако ни јавни конкурс није успео, радно место се не попуњава, али послодавац може одлучити да се спроведе нови јавни конкурс“.

Дакле, начелник управе одлучује да премести службеника и то представља први начин попуњавања радних места.

Преузимање је један од начина попуњавања радног места, који, такође, подразумева да га начелник управе, као послодавац, реализује, заједно са другим послодавцем, уз сагласност лица које се преузима.

У погледу интерног конкурса, члан 85. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе прописује да интерни конкурс спроводи конкурсна комисија од три члана. Конкурсну комисију за спровођење интерног конкурса именује начелник управе, руководилац службе или организације тако да конкурсну комисију обавезно чине непосредни руководилац организационе јединице у којој се попуњава радно место, службеник који је стручан у области за коју се попуњава радно место и службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима.

Коначно, чланом 101. истог закона је уређено питање конкурсне комисије за јавни конкурс, коју образује начелник управе, а коју чине три члана и то непосредни руководилац организационе јединице у којој се попуњава радно место, односно прима приправник и службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима.

Дакле, у случајевима попуњавања радних места, у складу са одредбама Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, помоћник градоначелника нема улогу ни као лице које доноси одлуку, ни као лице које узима учешће у раду комисије за интерни односно јавни конкурс.

Уколико, евентуално, постоје некакве друге недоумице, пожељно је поступити у складу са одредбама Закона о спречавању корупције ("Сл. гласник РС", бр. 35/2019 и 88/2019) и обратити се Агенцији за спречавање корупције ради њиховог разрешења.

Чланом 43а у ставу 1. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 38/19 и 55/20) дефинисано је да запослени има право на накнаду плате у висини од 100% основне плате за месец у коме је привремено одсуствовао са рада због потврђене заразне болести COVID-19 или због мере изолације или самоизолације наложене у вези са том болешћу, а која је наступила као последица непосредног излагања ризику по основу обављања послова и радних задатака, односно службених дужности и контаката са лицима којима је потврђена болест COVID-19 или наложена мера изолације или самоизолације.

Даље, у ставу 2. дефинисано је да запослени остварује право из става 1. овог члана тако што се:

• за првих 30 дана одсуства са рада, исплата висине накнаде плате врши из средстава буџета послодавца;
• почев од 31. дана одсуства са рада, исплата висине накнаде плате врши из средстава обавезног здравственог осигурања до законом прописане висине накнаде плате, а из средстава послодавца, односно из средстава буџета послодавца за преостали износ разлике до висине од 100% основне плате.

Чланом 35. став 3. Посебног колективног уговора прописано је да се основна плата одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун плата.

Дакле, узимајући у обзир наведено може се закључити да уколико је запослени у јединици локалне самоуправе привремено одсутан са рада због потврђене заразне болести COVID-19 или због мере изолације или самоизолације наложене у вези са том болешћу и остварује право на накнаду плате у висини од 100% основне плате за месец у коме је привремено одсуствовао са рада, овако обрачуната накнада плате запослених у јединицама локалне самоуправе не увећава се за минули рад, јер је Посебним колективним уговором прописано да се основна плата одређује множењем коефицијента запосленог са основицом за обрачун плата.

Чланом 114. став. 1. Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење), прописано је да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа. Ставом 2. истог члана прописано је да општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на накнаду зараде.

Такође, чланом 42. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе, прописано је да запослени има право на накнаду плате у висини просечне плате у претходних 12 месеци за време:

• коришћења годишњег одмора,
• плаћеног одсуства утврђеног законом и Уговором.

Дакле, накнада плате обрачунава се на основу просечне плате у претходних 12 месеци. Обзиром да запослени остварује плату (односно зараду), пре свега, за обављени рад и време проведено на раду, у обрачун накнаде плате улазе само примања која имају карактер зараде, а не улазе накнаде плате исплаћене у том периоду (prethodnih 12 месеци). Примања која јесу зараде, односно имају карактер зараде су: исплаћена основна плата по сату, део плате по основу радног учинка (стимулације и др.), увећање плата исплаћених у претходних 12 месеци по основу рада на дан празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, „минулог рада“ и других увећања прописаних општим актом послодавца, зарада по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и слично), остала давања запосленима која имају карактер плате.

Исплаћене накнаде плате (за време плаћеног одсуства, боловања, годишњег одмора, одсуство на дан државног празника и др.) не улазе у основ за обрачун накнаде плате, већ у обрачун улазе само исплаћене плате.

Из свега напред наведеног може се закључити да накнада плате исплаћена у висини 100% основне плате за месец у коме је запослени привремено одсуствовао са рада у вези са заразном болешћу COVID-19 не улази у просек зараде за претходних 12 месеци по коме се исплаћују друге накнаде (одсуство на дан државног празника, годишњег одмора, плаћеног одсуства и др.) обзиром да представља примање које нема карактер зараде.

У складу са чланом 27к Закона о буџетском систему у периоду од 1. јануара 2021. године до 31. децембра 2023. године корисницима јавних средстава дозвољено је да без посебних дозвола и сагласности у текућој календарској години приме у радни однос на неодређено време и радни однос на одређено време у својству приправника до 70% укупног броја лица којима је престао радни однос на неодређено време по било ком основу у претходној календарској години (умањен за број новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника у тој календарској години), док о пријему новозапослених на неодређено време и одређено време у својству приправника изнад тог процента одлучује тело Владе, на предлог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.

Изузетно од става 1. овог члана, тело Владе из става 1. овог члана може једним актом дати сагласност новооснованом кориснику јавних средстава на број лица који тај корисник може примити у радни однос на неодређено време и одређено време у својству приправника у календарској години у којој је основан.

Запошљавање из ст. 1. и 2. овог члана може се реализовати уколико корисник јавних средстава има обезбеђена средства за плате, односно зараде, са припадајућим порезом и доприносима за новозапослене, као и под условима и у складу са процедурама предвиђеним посебним прописима.

Почев од 1. јануара 2021. године укупан број запослених на одређено време (изузев у својству приправника), лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге, као и посредством агенције за привремено запошљавање и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, не може бити већи од 10% укупног броја запослених на неодређено време, осим изузетно, уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.

У ограничење из става 4. овог члана не убрајају се лица у радном односу на одређено време ради замене одсутног запосленог до његовог повратка, лица радно ангажована посредством Националне службе за запошљавање у циљу спровођења мера активне политике запошљавања у складу са прописима који уређују област запошљавања (јавни радови и додатно образовање и обуке), лица ангажована ради реализације пројеката који се финансирају средствима Европске уније или средствима донација, уколико се накнаде за њихов рад, са припадајућим порезима и доприносима, финансирају из ових извора, као и лица ангажована од стране корисника програма обуке, акредитованих реализатора обуке који су уписани у Сталну листу предавача и других реализатора обука коју води Национална академија за јавну управу.

Изузетно од става 4. овог члана, корисник јавних средстава који има мање од 50 запослених на неодређено време може да има највише до седам запослених, односно ангажованих лица у смислу става 4. овог члана.

Актом Владе ближе ће се уредити поступак за прибављање сагласности из ст. 1, 2. и 4. овог члана.

Одредбе ст. 1. и 2. овог члана не односе се на судије, јавне тужиоце и заменике јавних тужилаца, наставно особље високошколске установе и научно и истраживачко особље научноистраживачке организације акредитоване у складу са законом, на изабрана, постављена и именована лица у државним органима и органима јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе, као и на директоре јавних предузећа, друштава капитала, установа и јавних агенција чији су оснивачи Република Србија или јединице територијалне аутономије, односно локалне самоуправе, као и на особе са инвалидитетом у складу са прописима који уређују област професионалне рехабилитације и запошљавања особа са инвалидитетом.

О заснивању радног односа на неодређено време и радног односа на одређено време у својству приправника изнад процента из става 1. овог члана у службама Народне скупштине, Заштитника грађана, Повереника за заштиту равноправности, Државне ревизорске институције, Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, Агенције за спречавање корупције, Комисије за контролу државне помоћи, Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, Комисије за заштиту конкуренције, Комисије за хартије од вредности, Фискалног савета, Регулаторног тела за електронске медије и Агенције за енергетику Републике Србије, као и о томе да укупан број запослених, односно радно ангажованих из става 4. овог члана код тих корисника буде већи од процента, односно броја из ст. 4. и 6. овог члана одлучује одбор Народне скупштине надлежан за административно-буџетска питања.

Из наведених одредби закључујемо да за заснивање радног односа са особом са инвалидитетом, у складу са прописима који уређују област професионалне рехабилитације и запошљавања особа са инвалидитетом, није потребна сагласност тела Владе. Напомињемо још једном да се ово односа на период после 01. јануара 2021. па закључно са 31. децембром 2023. године.

У складу са одредбама Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом те особе запошљавају се под општим или под посебним условима. Запошљавањем особа са инвалидитетом под општим условима сматра се запошљавање код послодавца без прилагођавања послова, радног места или послова и радног места. Запошљавањем особа са инвалидитетом под посебним условима сматра се запошљавање код послодавца уз прилагођавање послова, радног места или послова и радног места. Под прилагођавањем послова подразумева се прилагођавање радног процеса и радних задатака. Под прилагођавањем радног места подразумева се техничко и технолошко опремање радног места, средстава за рад, простора и опреме - у складу са могућностима и потребама особе са инвалидитетом. Прилагођавањем се може обезбедити и стручна помоћ, као подршка особи са инвалидитетом код увођења у посао или на радном месту, кроз саветовање, оспособљавање, услуге асистенције и подршку на радном месту, праћење при раду, развој личних метода рада и оцењивање ефикасности. Обавеза запошљавања, у смислу овог закона, јесте обавеза сваког послодавца који има најмање 20 запослених да има у радном односу одређени број особа са инвалидитетом. Послодавац који има од 20 до 49 запослених дужан је да има у радном односу једну особу са инвалидитетом. Послодавац који има 50 и више запослених дужан је да има у радном односу најмање две особе са инвалидитетом, и на сваких наредних започетих 50 запослених по једну особу са инвалидитетом. Послодавац који не запосли особе са инвалидитетом у складу са чланом 24. овог закона дужан је да уплати износ од 50% просечне зараде по запосленом у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике за сваку особу са инвалидитетом коју није запослио. Уплатом средстава из става 1. овог члана, послодавац испуњава обавезу запошљавања.

Закључујемо да се ради испуњења наведених обавеза које проистичу из Закона о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом те особе могу запослити по посебним или по општим условима, али то не ослобађа обавезе орган локалне самоуправе да то запошљавање спроведе у складу са одредбама Закона о запосленима у АП и ЈЛС.

У складу са чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС право на јубиларну награду остварују запослени у ЈЛС за навршених 10, 20 30, 35 или 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остварио право из радног односа.

С обзиром на то, да месна заједница није орган ЈЛС, већ облик месне самоуправе и као тавка посебно правно лице, радни стаж остварен у месној заједници не рачуна се у стаж за јубиларну награду у смислу одредби ПКУ за запослене у ЈЛС.

Чланом 12. став 1. Закона о локалним изборима прописано је да "чланови органа за спровођење избора и њихови заменици могу бити само грађани који имају изборно право , као и пребивалиште на територији јединице локалне самоуправе". Имајући у виду цитирану законску одредбу, наведено ограничење се не односи на секретара и заменика секретара изборне комисије, који се, дакле, именују без обзира на место пребивалишта.

Што се тиче могућности да за секретара изборне комисије буде именован секретар скупштине општине, треба имати у виду да је чланом 30. став 1. Закона о локалној самоуправи прописано да секретари скупштина општина, као лица која поставља скупштина општине, не могу да буду само одборници, што значи да се питање обављања друге јавне функције решава у поступку пред Агенцијом за спречавање корупције. У том смислу, треба имати у виду Мишљење Агенције за борбу против корупције.пдф, које је утврђено на примеру градске општине Гроцка у граду Београду и према којем јавне функције секретара и заменика секретара скупштине општине нису спојиве са јавном функцијом члана изборне комисије у сталном саставу у истој градској општини. Наведено мишљење не покрива питање могућности да секретар скупштине општине обавља функцију секретара или заменика секретара изборне комисије. Примери поступања по појединачним захтевима за добијање сагласности за обављање функције у изборној комисији показују да је Агенција давала одобрење да секретари скупштина општина буду именовани за секретаре и заменике секретара изборних комисија, имајући у виду да ове функције подразумевају учешће у раду изборне комисије без права учешћа у одлучивању, како је то прописано чланом 14. став 3. Закона о локалним изборима.

У складу са изнетим, мишљења смо да секретар скупштине општине може да буде именован за секретара изборне комисије те општине, уз прибављену сагласност Агенције за спречавање корупције.

Чланом 85. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) је предвиђено да интерни конкурс спроводи конкурсна комисија од три члана.

Конкурсну комисију за спровођење интерног конкурса именује службеник на положају који руководи органом аутономне покрајине, односно начелник управе, руководилац службе или организације тако да конкурсну комисију обавезно чине непосредни руководилац организационе јединице у којој се попуњава радно место, службеник који је стручан у области за коју се попуњава радно место и службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима.

С обзиром на наведене законске одредбе, конкурсну комисију чине службеник који је стручан у области за коју се попуњава радно место, службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима и непосредни руководилац организационе јединице у којој се попуњава радно место.

У конкретном случају непосредног руководиоца нема, јер нема ни начелника одељења, шефа одсека (службе) односно руководиоца групе, а тиме ни могућности да комисија има три члана, већ само два и то службеника који је стручан у области за коју се попуњава радно место и службеника који обавља послове из области управљања људским ресурсима.

Чланом 172. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) је прописано да је жалбена комисија у јединици локалне самоуправе колегијални орган који у другом степену одлучује о жалбама службеника.

Сходно члану 173. овог закона жалбену комисију образује Веће.

Чланом 174. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је предвиђено да жалбена комисија одлучује о жалбама службеника на решења којима се одлучује о њиховим правима и дужностима, као и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса.

Члановима 170. и 171. наведеног закона је прописано да се акт којим се одлучује о правима, обавезама и одговорностима службеника из радног односа доноси  у форми решења, сагласно закону којим се уређује општи управни поступак, и има карактер управног акта, ако овим законом није друкчије одређено, као и да се жалба  изјављује у року од осам дана од дана достављања решења, ако овим законом није одређен краћи рок.

Дакле, жалбена комисија одлучује о жалбама службеника на решења којима се одлучује о њиховим правима и дужностима односно о жалбама учесника интерног и јавног конкурса, што даље значи да у својој надлежности нема одлучивање о жалбама изабраних лица, без обзира да ли су или нису на сталном раду, што даље значи да ова лица заштиту својих права могу остварити у судском поступку.

Правни основ за преузимање запосленог из јавног предузећа у општинску управу не постоји. Ранија могућност путем интерног тржишта рада који су чинили сви запослени из свих организационих облика у систему локалне самоуправе, престала је да важи 01.01.2020. године, када је престао да важи Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору.

Што се важећих одредби о преузимању тиче, чланом 91. Закона о запосленима у АП и ЈЛС предвиђено је да орган, служба или организација из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона може преузети, без конкурса, службеника који је у радном односу на неодређено време у другом органу, служби или организацији код истог послодавца.

Послодавац може преузети од другог послодавца из члана 4. овог закона, односно из државног органа, без конкурса, службеника који је у радном односу на неодређено време.

Преузимање службеника врши се на основу споразума о преузимању уз сагласност службеника који се преузима.

Пре преузимања из ст. 1. и 2. овог члана може се спровести претходна провера стручне оспособљености, знања и вештина.

Како јавно предузеће није послодавац од кога општинска управа може преузети запосленог у смислу цитираних одредби, мишљења смо да нема правног основа за преузимање.

Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) само посредно уређује питање односа државног стручног испита и правосудног испита. Наиме, чланом 131. наведеног закона је прописано да посебан стручни испит, осим правосудног испита, не замењује државни стручни испит. Одредба се односи на службенике, али се тиме не мења закључак у погледу тога да не постоји обавеза полагања државног стручног испита за лица која имају положен правосудни испит.

Најзад, Законом о државној управи ("Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 101/2007, 95/2010, 99/2014, 47/2018 и 30/2018 - др. закон), који се не односи на локалну самоуправу, али посредно потврђује наведени закључак је прописано (члан 89.):

„Обавезе полагања стручног испита ослобођена су лица са положеним правосудним испитом, као и лица са положеним стручним испитом за рад у другим органима ако програм тог испита одговара програму стручног испита запослених у органима државне управе“.

Чланом 101. Закона о државним службеницима ("Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 81/2005 - испр., 83/2005 - испр., 64/2007, 67/2007 - испр., 116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017 и 95/2018) је предвиђено да државни стручни испит нису дужни да полажу државни службеници у судовима, јавним тужилаштвима и Државном правобранилаштву који су обавезни да полажу правосудни испит, државни службеници у осталим државним органима који су положили правосудни испит, државни службеници у дипломатском звању који су у обавези да полажу или су положили дипломатско-конзуларни испит у складу са законом којим се уређују спољни послови, као и државни службеници који су здравствени радници или здравствени сарадници у Управи за извршење кривичних санкција, који су у обавези да полажу или су положили стручни испит у области здравствене заштите.

Упркос недовољно конкретним одредбама које се односе на јединице локалне самоуправе, може да се изведе јасан закључак да не постоји обавеза полагања државног стручног испита за лица која имају положен правосудни испит.

Чланом 11. Закона о заштити права и слобода националних мањина ("Сл. лист СРЈ", бр. 11/2002, "Сл. лист СЦГ", бр. 1/2003 - Уставна повеља и "Сл. гласник РС", бр. 72/2009 - др. закон, 97/2013 - одлука УС и 47/2018) је регулисана службена употреба језика и писма и овим чланом је прописано следеће. 

На територији јединице локалне самоуправе где традиционално живе припадници националних мањина, њихов језик и писмо може бити у равноправној службеној употреби.

Јединица локалне самоуправе ће обавезно својим статутом увести у равноправну службену употребу језик и писмо националне мањине уколико проценат припадника те националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва. Јединица локалне самоуправе уводи језик и писмо националне мањине у службену употребу најкасније у року од 90 дана од утврђивања испуњености законом прописаних услова.

Службена употреба језика националних мањина подразумева нарочито: коришћење језика националних мањина у управном и судском поступку и вођење управног поступка и судског поступка на језику националне мањине, употребу језика националне мањине у комуникацији органа са јавним овлашћењима са грађанима; издавање јавних исправа и вођење службених евиденција и збирки података о личности и података на језицима националних мањина и прихватање тих исправа на тим језицима као пуноважних, употреба језика на гласачким листићима и бирачком материјалу, употреба језика у раду представничких тела.

У јединици локалне самоуправе, уколико проценат припадника конкретне националне мањине у укупном броју становника на њеној територији достиже 15% према резултатима последњег пописа становништва, имена органа који врше јавна овлашћења, називи јединица локалне самоуправе, насељених места, тргова и улица и други топоними исписују се и на језику дотичне националне мањине, према њеној традицији и правопису.

Припадници националних мањина чији број у укупном становништву Републике Србије не достиже 2% према последњем попису становништва могу се обратити републичким органима на свом језику и имају право да добију одговор на том језику преко јединице локалне самоуправе у којој је језик те националне мањине у службеној употреби, при чему јединица локалне самоуправе обезбеђује превођење и сноси трошкове превођења дописа упућеног републичком органу и одговора тог органа.

Наведеним законским одредбама није прописано обавезно систематизовање радног места лектор-преводилац, али је неопходно да јединица локалне самоуправе обезбеди вршење горе наведених радњи и послова, што, између осталог, може бити и кроз запошљавање преводиоца.

Сходно члану 50. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) за начелника управе, која је образована као јединствени орган, може бити постављено лице које има стечено високо образовање из научне области правне науке на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету, положен државни стручни испит и најмање пет година радног искуства у струци. Заменик начелника управе се поставља на исти начин и под истим условима као начелник.

У складу са чланом 68а Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе под радним искуством у струци у смислу одредаба овог закона подразумева се радно искуство на пословима у оквиру захтеване врсте и степена стручне спреме, односно образовања које се захтева за радно место чије послове службеник обавља.

Пошто избор за члана општинског већа не изискује високу стручну спрему, прецизније избор за члана већа се не везује за стручну спрему, тиме се ни време проведено на месту члана општинског већа не може сматрати радним искуством у смислу одредаба Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.

У конкретном случају постоји могућност да је реч о:

1. могућем сукобу јавних функција, или
2. обављању другог посла или делатности за време вршења јавне функције.

Уколико је помоћник директора у ДОО Слободна зона изабрано, именовано или постављено лице у правном лицу чији је оснивач јединица локалне самоуправе, дакле у органу јавне власти (у складу са чланом 2, став 1, тачке 2 и 3 Закона о спречавању корупције), онда се ради о могућем сукобу јавних функција, односно ситуацији у којој ће исто лице обављати функцију одборника, као јавну функцију и функцију помоћника директора, као такође јавну функцију.

У том случају, на описану ситуацију односи се члан 56. Закона о спречавању корупције који, између осталог, предвиђа да је јавни функционер који намерава да више јавних функција врши истовремено дужан да у року од осам дана од избора, постављења или именовања затражи сагласност Агенције, као и да достави прибављено позитивно мишљење органа који га је изабрао, поставио или именовао на јавну функцију. Агенција о томе доноси одлуку у року од 15 дана од дана пријема захтева, а у случају да не одлучи у том року, сматра се да је дала одобрење, осим уколико је јавном функционеру другим прописом забрањено истовремено вршење те две функције.

Уколико помоћника директора ДОО Слободна зона не именује, односно не поставља јединица локалне самоуправе, у том случају ради се о обављању другог посла или делатности за време вршења јавне функције, на шта се односи члан 46. Закона о спречавању корупције. Овај члан, између осталог, предвиђа да јавни функционер не може да обавља други посао или делатност за време вршења јавне функције који захтевају рад са пуним радним временом или стални рад. На захтев јавног функционера, Агенција може да да сагласност за обављање других послова, односно делатности, уз позитивно мишљење органа који га је изабрао, поставио или именовао на јавну функцију. Агенција о овом захтеву одлучује у року од 15 дана од дана пријема захтева, а уколико не одлучи у овом року, сматра се да је дала сагласност за обављање другог посла или делатности. Другим законом или прописом могу да буду прописани и други послови или делатности које јавни функционер не може да обавља за време вршења јавне функције.

Посебно напомињемо да је Агенција за спречавање корупције је једина надлежна за доношење одлуке у конкретном случају, а СКГО није у могућности да прејудицира садржину одлуке/мишљења Агенције, нити је наше мишљење релевантно за одлуку коју ће Агенција донети.