Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Да ли запослени поред захтева/молбе, извода из матичне књиге умрлих (за одређено лице) треба да приложи још нешто од документације на основу чега би се одредило који износ до две просечне месечне зараде треба исплатити запосленом како би остварио право на солидарну помоћи за случај смрти члана уже породице?
Чланом 51. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019) је прописано:
„Запослени има право на солидарну помоћ за случај:
1) дуже или теже болести запосленог или члана његове уже породице или теже повреде запосленог,
2) набавке ортопедских помагала и апарата за рехабилитацију запосленог или члана његове уже породице,
3) здравствене рехабилитације запосленог,
4) настанка теже инвалидности запосленог,
5) набавке лекова за запосленог или члана уже породице,
6) помоћ породици за случај смрти запосленог и запосленом за случај смрти члана уже породице,
7) месечну стипендију током редовног школовања за децу запосленог чија је смрт наступила као последица повреде на раду или професионалног обољења - до висине месечне просечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике, а уколико деца бораве у предшколској установи послодавац је дужан да надокнади трошкове боравка у предшколској установи.
8) помоћ због уништења или оштећења имовине, елементарних и других ванредних догађаја - до висине неопорезивог износа који је предвиђен законом којим се уређује порез на доходак грађана,
9) рођења детета запосленог - у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике,
10) помоћ запосленој за вантелесну оплодњу - највише до три просечне месечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике, а на основу уредне документације,
11) другу солидарну помоћ за побољшање материјалног и социјалног положаја запосленог у складу са мерилима прописаним општим актом послодавца и расположивим финансијским средствима.
Члановима уже породице у смислу овог члана, сматрају се брачни или ванбрачни партнер, деца, родитељи, усвојилац, усвојеник и старатељ запосленог.
У случају да је више чланова уже породице запослено код послодавца, право на солидарну помоћ за члана уже породице из става 1. тач. 1), 2), 5), 8) и 9) остварује један запослени.
Дужа или тежа болест односно тежа повреда у смислу става 1. тачка 1) овог члана постоји ако је запослени одсутан са рада најмање 30 дана непрекидно због спречености за рад услед болести, односно повреде.
Право из става 1. овог члана запослени не остварује за чланове уже породице који остварују примања из радног односа, односно по основу рада у тренутку подношења захтева, односно који примају новчану накнаду за туђу негу и помоћ или примају пензију која је већа од најнижег износа пензије.
Солидарна помоћ у току године, у случајевима утврђеним у ставу 1. тач. 1)-5) овог члана признаје се на основу уредне документације, у складу са средствима обезбеђеним у буџету органа јединице локалне самоуправе, а највише до висине три просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике.
Солидарна помоћ у случају утврђеном у ставу 1. тачка 6) овог члана признаје се породици и остварује се, по захтеву члана породице који се подноси у року од 90 дана од дана када је наступио основ за исплату солидарне помоћи, највише до висине две просечне месечне зараде без пореза и доприноса у Републици Србији према последњем објављеном податку органа надлежног за послове статистике.
Породицу у смислу става 7. овог члана чине брачни и ванбрачни партнер, деца, родитељи, усвојилац, усвојеник и старатељ.
Запослени може да оствари право на солидарну помоћ, уколико право на ортопедска помагала, апарате за рехабилитацију, лекове и др. није остварено у складу са другим прописима из области обавезног социјалног осигурања, борачко-инвалидске заштите и другим прописима.
Право на солидарну помоћ у складу са овим чланом остварују сви запослени код којих основ за исплату солидарне помоћи наступи почев од 22. марта 2019. године“.
С обзиром на наведене одредбе, а да би се остварило право на помоћ породици за случај смрти запосленог и запосленом за случај смрти члана уже породице, у конкретном случају родитеља, из члана 51. став 1. тачка 6. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС, поред захтева и извода из матичне књиге умрлих, потребно је прибавити уверење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у погледу остваривања права на пензију, њену висину односно примања новчане накнаде за туђу негу и помоћ.
У погледу висине износа надлежни орган ЈЛС може да пропише и ближе уреди питања давања солидарне помоћи, у складу са одредбама закона и Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС.
Да ли је послодавац дужан да на захтев и приложен позив државног органа донесе Решење о одсуству са рада ради одазивања на позив државног органа и то наравно плати запосленом као једну врсту плаћеног одсуства која је предвиђена Законом, а не Посебним колективним уговором за ЈЛС или може одговарати обавештењима или уопште не одговарати запосленом?
Чланом 114. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) је прописано:
„Запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходних 12 месеци, у складу са општим актом и уговором о раду, за време одсуствовања са рада на дан празника који је нерадни дан, годишњег одмора, плаћеног одсуства, војне вежбе и одазивања на позив државног органа.
Послодавац има право на рефундирање исплаћене накнаде зараде из става 1. овог члана у случају одсуствовања запосленог са рада због војне вежбе или одазивања на позив државног органа, од органа на чији се позив запослени одазвао, ако законом није друкчије одређено“.
Сходно наведеним одредбама, запослени остварује накнаду зараде за време одсуствовања са рада, између осталог, и због одазивања на позив државног органа. Поред наведеног, послодавац има право на рефундирање исплаћене накнаде зараде а у случају одсуствовања запосленог са рада. Поред цитираних одредби, указујемо на два мишљења Министарства рада, запошљавања и социјалне политике.
Мишљење Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, бр. 011-00-730/2006-02 од 25.8.2006. године гласи:
„У члану 114. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005 и 61/2005 - даље: Закон) прописано је да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде за претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду, између осталих случајева и за време одсуствовања са рада због одазивања на позив органа, на чији се позив запослени одазвао. У члану 114. ставу 2. Закона утврђено је право послодавца на рефундирање исплаћене накнаде зараде запосленом од органа на чији позив се запослени одазвао, ако законом није другачије одређено.“
Релевантно је и мишљење Министарства рада и социјалне политике, бр. 011-00-00421/2008-02 од 4.5.2008. године које гласи:
„Према томе, у основ за утврђивање висине накнаде зараде у случајевима наведеним у члану 114. Закона о раду, узимају се сва примања која чине зараду, у складу са чланом 105. став 3. Закона, а која су у претходна три месеца, пре месеца у коме је запослени започео да користи одсуство са рада, исплаћена запосленом.
Имајући у виду наведено запослени који није радио на дан државног празника који је нерадни дан има право само на накнаду зараде, а не и на зараду.
У случају да је запослени радио на дан државног празника који је нерадни дан има право на увећану зараду у складу са чланом 108. став 1. тачка 1) Закона, без обзира на уговорену фиксну месечну зараду."
У конкретном случају, запослени који сматра да су му повређена права може да изјави жалбу жалбеној комисији, а чија надлежност је утврђена чланом 174. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон и 95/2018 - др. закон). Жалбена комисија је дужна, сходно члану 175. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема.
Да ли запослени који су распоређени на радно место возача у ЈЛС имају право на теренски додатак? Уколико има право, на који начин се врши обрачун висине теренског додатка? Да ли се теренски додатак рачуна дневно у износу од 3% просечне месечне зараде у привреди РС или месечно? Да ли запослени који су распоређени на радно место возача у ЈЛС имају право на дневницу за службени пут?
Чланом 40. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019) је прописано:
„Запослени има право на накнаду трошкова рада и боравка на терену (теренски додатак) у складу са актом Владе“.
Чланом 48. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС се предвиђа:
„Запослени остварују право на накнаду трошкова службеног пута у земљи, службеног пута у иностранство, трошкове рада и боравка на терену и друге трошкове сходном применом акта Владе из члана 46. овог уговора“.
Горе наведени акт Владе је Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника ("Сл. гласник РС", бр. 98/2007, 84/2014, 84/2015), чијим чланом 44. је предвиђено:
„Државном службенику и намештенику исплаћује се накнада трошкова рада и боравка на терену (теренски додатак) која износи 3% просечне месечне зараде запосленог у Републици Србији, према последњем коначном објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан исплате.
Ако за рад и боравак на терену нису обезбеђени бесплатни смештај и исхрана, теренски додатак увећава се за трошкове смештаја и исхране: за трошкове смештаја - највише до износа накнаде за трошкове смештаја на службеном путовању у земљи (члан 8. ове уредбе), а за трошкове исхране - највише за дневницу за службено путовање у земљи (члан 9. ове уредбе)“.
Сходно члану 43. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника рад на терену јесте рад који се по природи посла врши изван службених просторија, а на који се државни службеник или намештеник, по налогу овлашћеног лица, упућује да изврши службени посао.
Теренски додатак би се утврдио због тога што запослени дуже време борави ван свог места рада и становања, услед чега је дуже одвојен од породице односно утврдио би се ради подмирења неких додатних, непредвиђених, трошкова које би запослени могао да има. Теренски додатак чини зараду запосленог и подлеже обавези плаћања пореза и доприноса на зараде. Теренски додатак се утврђује као друго примање запосленог, а у складу са чланом 120. став 1. тачка 4. Закона о раду, па стога и чини зараду запосленог, а у смислу члана 105. став 3. Закона о раду.
С обзиром на описану природу и разлоге за утврђивање теренског додатка возачи, имајући у виду опис и суштину њиховог посла, не остварују право на тренски додатак, а свакако остварују право на накнаду трошкова службеног пута.
У случају предлога за разрешење директора, да ли је обавезно оставити рок од 20 дана за одговор директора да се изјасни о разлозима због којих се предлаже разрешење?
Поменута обавеза је предвиђена чланом 48 став 4. Закона о јавним предузећима, али обзиром да се поменути закон примењује искључиво на јавна предузећа оваква обавеза не постоји за установе.
Међутим, сматрамо да је значајно за легитимност одлуке пружити прилику директору Туристичке организа да се изјасни о разлозима због којих се предлаже његово разрешење.
Да ли одлука Скупштине да се не усваја извештај установе тј. туристичке организације мора бити образложена?
Иако таква законска обавеза није предвиђена Законом о турозми и Законом о јавним службама, сматрамо логичним и оправданим да се наведу разлози због којих није усвојен извештај и истакну недостаци у раду који су таквог значаја да је Скупштина општине одлучила да не усвоји годишњи извештај Туристичке организације. Са друге стране, могуће је да статутом општине или у оснивачком акту установе којим су регулисани односи оснивача и установе постоје одредбе у том погледу.
Ко подноси иницијативу за разрешење директора Туристичке организације? Да ли је подноси Управни одбор?
Што се тиче покретања поступка разрешења од стране Управног одбора, чл. 36 Закона о туризму није превидео такво овлашћење Управног одбора, а није га предвидео ни чл. 21 Закона о јавним службама. Међутим, обзиром да су оба поменута закона предвидела могућност да Управни одбор „врши и друге послове утврђене актом о оснивању и статутом” сматрамо да је неопходно направити увид у оснивачки акт установе, односно статут којим је могуће предвидети и друга овлашћења тј. послове Управног одбора.
Уколико Управни одбор није овлашћен за покретање поступка разрешења директора ТО, сматрамо да се примењују општа правила предвиђена Законом о локалној самоуправи који предвиђа да све предлоге аката Скупштини општине подноси Општинско веће (чл. 46).
Да ли се не усвајањем извештаја о раду за 2019. годину установе (туристичка организација) чији је оснивач општина може покренути иницијатива за разрешење директора?
Туристичке организације (у даљем тексту: ТО) су уређене Законом о туризму („Сл.гласник РС“,бр.17/2019) као посебним законом који прописује послове ТО, органе ТО и услове за директора ТО, као и друге елементе значајне за њихов рад и функционисање. У складу са чланом 31. Закона о туризму све туристичке организације, па самим тим и ТО чији је оснивач јединица локалне самоуправе, послују у складу са прописима којима се уређују јавне службе. Дакле, Закон о јавним службама ("Сл. гласник РС", бр. 42/91, 71/94, 79/2005 - др. закон, 81/2005 - испр. др. закона, 83/2005 - испр. др. закона и 83/2014 - др. закон) је системски закон који уређује, између осталог и избор и разрешење директора ТО у складу са Законом о туризму као посебним законом који у том погледу не предвиђа никакву посебну регулативу. Морамо имати у виду и Закон о локалној самоуправи који дефинише оснивача, те у складу са чланом 32. став 1. тачка 9. Скупштина општине именује и разрешава управни и надзорни одбор, именује и разрешава директоре јавних предузећа, установа, организација и служби, чији је оснивач и даје сагласност на њихове статуте, у складу са законом.
Дакле, увидом у одредбе Закона о туризму који као матични закон уређује рад и функционисање ТО чији је оснивач ЈЛС, можемо констатовати да изузев одредби којима се утврђује број чланова и послови управног и надзорног одбора, односно услова за избор и послови директора туристичке организације јединице локалне самоуправе, закон не садржи никакву посебну регулативу (у односу на системске законе) у погледу поступка избора или што је за ваш случај значајно, услова за разрешење директора ТО.
У складу са наведеним, можемо закључити да се на именовање и разрешење директора ТО чији је оснивач ЈЛС примењује Закон о јавним службама (чл.18) и Закон о локалној самоуправи (чл.32 став 1 тачка 9), који предвиђају да оснивач (Скупштина општине/града) именује и разрешава директоре установа, у шта спада и ТО у складу са поменутим чланом 31. Закона о туризму. Такође, Законом о туризму као посебним законом нису дефинисани посебни разлози за разрешење директора. У складу са наведеним, обзиром да системски закон, као и посебни закон нису предвидели разлоге за разрешење директора ТО, сматрамо да Скупштина општине/града може донети арбитрарну одлуку о разрешењу директора ТО из разлога због којих није усвојен годишњи извештај о раду установе. Сматрамо да је неопходно да ти разлози буду јасно наведени у образложењу акта о разрешењу директора ТО, како би се предупредиле могуће негативне последице у случају радног спора.
Да ли је за заснивање радног односа изабраног председника Скупштине надлежно скупштинско радно тело или Скупштина?
У складу са чланом 3. Закона о запосленим у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/2016, 113/2017 и др.) „запосленим у смислу закона, сматрају се функционери који на основу закона (основ је Закон о локалној самоуправи, члан 38. став 5, председник Скупштине може бити на сталном раду у Општини), имају обавезу, односно користе право да заснују радни однос ради вршења дужности.
Чланом 4. ставовима 1. и 4. Закона о запосленима у АП и ЈЛС је уређено да је послодавац функционера, јединица локалне самоуправе, а да за функционере у јединицама локалне самоуправе, права и дужност у име послодавца врши скупштина општине, односно радно тело скупштине (најчешће је то Комисија за административно мандатска и имунитетска питања).
Чланом 10. Закона о запосленима у АП и ЈЛС изабрани и именовани функционери права из радног односа код послодавца остварују на основу акта о избору ( тј. одлуке/решења о избору председника Скупштине општине).
Коначно, чланом 11. Закона о запосленима у АП и ЈЛС решење о плати, накнади и осталим примањима функционера, доноси орган, односно надлежно радно тело Комисија.
Дакле, поменути закон јасно разликује, Скупштину општине као орган који доноси акт о избору одређеног лица на функцију Председника скупштине, а да потом на основу тог акта о правима и обавезама из радног односа решава радно тело скупштине које се ex леге појављује у улози послодавца.
У складу са горе наведеним, сматрамо да је Радно тело Скупштине општине овлашћено да врши права и дужности у име послодавца, те у складу са тим, Радно тело скупштине у складу са Пословником Скупштине, овлашћено је да на основу акта скупштине о избору председника скупштине општине донесе акте којим ће уредити радно правни статус Председника скупштине, што подразумева доношење: Решења којим се утврђују права и дужности из радног односа и Решење о плати, накнади и осталим примањима функционера.
Службеник је добио отказ од стране послодавца. Поднео је приговор Жалбеној комисији. Ако Жалбена комисија не одлучи по приговору у року од 30 дана, да ли решење начелника постаје коначно и може ли службеника одјавити са обавезног социјалног осигурања?
Чланом 170. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је прописано следеће:
„Жалбена комисија одлучује о жалбама службеника на решења којима се одлучује о њиховим правима и дужностима, као и о жалбама учесника интерног и јавног конкурса.
Жалбена комисија примењује закон којим се уређује општи управни поступак“.
Сходно члану 167. Закона о општем управном поступку другостепени орган решењем одбацује жалбу која није благовремена, није дозвољена, коју је изјавило неовлашћено лице или која није уређена у року који је орган одредио. Ако жалбу не одбаци, другостепени орган може одбити жалбу, поништити решење у целини или делимично и сам одлучити о управној ствари, поништити решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, или га изменити. Другостепени орган одлучује о жалби на основу чињеничног стања које је утврдио првостепени или другостепени орган.
У складу са чланом 174. Закона о општем управном поступку решење којим се одлучује о жалби издаје се без одлагања, а најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан краћи рок.
Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је предвиђен краћи рок и то рок од 30 дана. Наиме, члан 175. гласи:
„Жалбена комисија је дужна да одлучи о жалби у року од 30 дана од дана њеног пријема ако
овим законом није друкчије одређено“.
Чланом 176. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је предвиђено да против одлуке жалбене комисије може да се покрене управни спор.
Чланом 19. Закона у управним споровима је предвиђено следеће:
„Ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема жалбе или у законом одређеном краћем року, није донео решење по жалби странке против првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
Ако првостепени орган по захтеву странке није у року предвиђеном законом којим се уређује општи управни поступак, донео решење против којег није дозвољена жалба, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву странке, странка по истеку тога рока може поднети тужбу због недоношења захтеваног акта.
Сходно цитираним одредбама члана 19. Закона о управним споровима, решење не постаје коначно, већ је потребно затражити од жалбене комисије да донесе решење по жалби странке против првостепеног решења у року од седам дана по накнадном захтеву странке.
Лице је поднело захтев за исплату јубиларне награде ЈЛС где је тренутно запослен. Како је 2006. године именован за директора једног јавног предузећа чији је оснивач ЈЛС, а почевши 2012. године постављен је за члана Већа и на тој функцији је био све до 2014. године, и након тога је изабран за директора једног јавног предузећа. Како је 2015. године био распоређен на радном месту у ЈЛС свега месец дана, а након тога све до 2020. године када му је престало мировање радног односа на месту директора јавног предузећа, а због престанка функције радног места распоређен је на радном месту као службеник у ЈЛС. Да ли наведено лице има право на јубиларну награду у ЈЛС где је тренутно запослен и када стиче то право?
Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе је прописано:
“Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то:
- За 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса,
- За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%,
- За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%,
- За 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%,
- За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%.
Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа.
У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.
Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права.
Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца.
Право из става 1. овог члана, остварују сви запослени који почев од 22. марта 2019. године навршавају 10, 20, 30, 35 и 40 година рада у радном односу у складу са овим чланом”.
С обзиром на све наведено, у овом конкретном случају лице ће остварити право на јубиларну награду за период у коме је био изабран на функцију члана већа и за период у коме је радио у општинској управи. Како јавно предузеће није државни орган, нити орган аутономне покрајини ни јединице локалне самоуправе, то радно искуство се неће рачунати у стаж за јубиларну награду.
Запослено лице у ЈЛС је накнадно стекло високо образовање, има положен положен државни стручни испит и узастопно три пута оцењено је са оценом “истиче се". Који су кораци напредовања у завње “млађи саветник”, као извршилачког радног места где се захтева завршен приправнички стаж, положен државни стручни испит или пет година рада код послодавца?
Чланом 63. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је прописано:
“У звању млађег саветника обављају се сложени послови који подразумевају примену утврђених метода рада, поступака или стручних техника унутар прецизно одређеног оквира деловања, уз редован надзор непосредног руководиоца и доношење одлука на основу постојеће праксе или општих и појединачних упутстава непосредног руководиоца. Послови захтевају способност решавања мањих техничких или процедуралних проблема.
За рад на пословима у звању млађег саветника, службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и завршен приправнички стаж или најмање пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона.”
Напредовање на више извршилачко место је уређено одредбама члана 133е Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, који гласи:
“Руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена “истиче се”, ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему.
Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена “истиче се” може, и ако испуњава услове везано за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена “истиче се”.”
Руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена “добар”.
Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање.
Прекид у оцењивању услед одсутности са рада службеника не сматра се прекидом узастопности из ст. 1-3. овог члана.”
Потребно је напоменути да, у складу са чланом 133ђ, непосредно више извршилачко радно место јесте оно чији се послови раде у непосредно вишем звању или у истом звању али на радном месту руководиоца уже унутрашње јединице.
Дакле, службеник који је накнадно стекао високо образовање и има најмање пет година проведених у радном односу код послодавца може бити распоређен у звању млађег саветника уколико испуњава услове за рад на том радном месту и услове за напредовање из цитираног члана 133е Закона, као и под условом да је то радно место непосредно више извршилачко радно место у односу на радно место на ком је службеник радио до распоређивања.
Када начелник ОУ поднесе оставку, заменик начелника иако постоји у систематизацији никада није именован. Вршилац дужности се бира из редова запослених и именује га општинско веће, а проблем је што од расположивих дипломираних правника ниједан не жели да се прихвати функције. Да ли в.д. може да буде лице које није запослено у управи? Да ли општина може да буде без начелника?
Чланом 56. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је прописано да уколико није постављен начелник управе, као ни његов заменик, до постављења начелника управе, као и када начелник управе није у могућности да обавља дужност дуже од 30 дана, Веће може поставити вршиоца дужности - службеника који испуњава утврђене услове за радно место службеника на положају, који ће обављати послове начелника управе, најдуже на три месеца, без спровођења јавног конкурса.
Уколико службеник на положају није постављен, јавни конкурс за попуњавање положаја се оглашава у року од 15 дана од постављења вршиоца дужности.
У случају да се јавни конкурс не оконча постављењем на положај, статус вршиоца дужности може се продужити најдуже још три месеца.
По истеку горе наведених рокова постављени службеник се распоређује на радно место на коме је био распоређен до постављења.
Дакле, Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је прописано да у наведеним случајевима Веће може поставити вршиоца дужности. Вршилац дужности може бити само службеник који испуњава утврђене услове за радно место службеника на положају, а који се по истеку, чланом 59., дефинисаних рокова распоређује на радно место на коме је био распоређен до постављења. Законским одредбама нису даље прописане ситуације, попут предметне да ниједан службеник не жели да буде постављен за вршиоца дужности.
Чланом 27. Закона о локалној самоуправи је прописано:
„Органи општине су: скупштина општине, председник општине, општинско веће и општинска управа“.
Члановима 54. и 55. Закона о локалној самоуправи је прописано да општинском управом, као јединственим органом, руководи начелник односно да кад се општинска управа организује у више управа, радом управе руководи начелник.
Наведене одредбе не остављају места недоумици да ли општинска управе може да буде без начелника. Начелник општинске управе је законска категорија и начелник руководи управом као органом општине.