Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Како ресити право дрзавине на парцели на којој постоји објекат који треба да се озакони, судском пресудом је пребацено право државине, како доказати право својине
У вези са одређивањем места за привремено складиштење отпада од грађења и рушења на месту његовог настанка, односно на градилишту, како је прописано Уредбом о начину и поступку управљања отпадом од грађења и рушења (члан 5), обавезе произвођача отпада детаљно су дефинисане у члану 6. исте Уредбе. Поред тога, члан 14 Уредбе предвиђа да се опасан отпад од грађења и рушења може трајно складиштити искључиво на локацији за коју је прибављена одговарајућа сагласност надлежног органа јединице локалне самоуправе. Члан 15 омогућава јединицама локалне самоуправе да одреде локацију за рад мобилног постројења за третман отпада, на коју грађани могу допремити до једне тоне грађевинског отпада из домаћинстава. Такве локације се најчешће налазе у оквиру регионалних центара за управљање отпадом.
Добила сам Захтев за мишљење, и сходно идејном решењу – главна свеска, пројекат архитектуре, пројекат електроенергетске инсталације за антенски стуб, требало би да дам Мишљење да ли је потребно да се обрате Одељењу са захтевом за процену или не. У Уредби за утврђивање листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину, члан 12. став 13, наведени су „Телекомуникациони објекти мобилне телефоније (базне радио станице) ефективне израчене енергије више од 250 W“, али с обзиром на то да до сада нисам имала сличан предмет, а још увек учим, молила бих Вас да ми помогнете да предмет обрадим у складу са Законом. Мишљења сам да би требало да поднесу захтев за процену утицаја, али нисам сигурна да ли је такво тумачење исправно, па Вас с тим у вези молим за помоћ
Пре свега је важно објаснити поступање органа јавне власти у односу на одредбе члана 6. Закона о процени утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 94/2024).
Члан 6. утврђује да се мишљење прибавља од министарства надлежног за послове заштите животне средине, односно, Министарства заштите животне средине, без обзира на то да ли је министарство надлежно за вођење поступка процене утицаја или не. Дакле, орган јединице локалне самоуправе није надлежан да изради и носиоцу пројекта изда мишљење из члана 6. закона, већ је за то надлежно искључиво министарство. Обавеза органа јединице локалне самоуправе је да се за мишљење обрати Министарству заштите животне средине и то у поступку издавања локацијских услова (може и у поступку издавања информације о локацији). Прописи из области планирања и изградње додатно упућују на то да се мишљење прибавља кроз поступак обједињене процедуре. Имајући у виду претходно наведено поступак прибављања мишљења покреће органа јединице локалне самоуправе који је надлежан за издавање локацијских услова, а не орган надлежан за заштиту животне средине. Захтев за мишљењем може поднети и носилац пројекта, односно, инвеститор.
О примени члана 6. Закона о процени утицаја на животну средину већ је било речи те се образложење које смо већ припремили може у потпуности применити и на овај случај.
Сада ћемо обратити пажњу на питање који то пројекти могу бити предмет процене утицаја на животну средину. У складу са чл. 4. Закона о процени утицаја на животну средину предмет процене утицаја су пројекти и активности који:
- могу да имају значајан утицај на животну средину имајући у виду нарочито њихову величину, особине или место извођења и који су утврђени у складу са чланом 5. став 1. Закона о процени утицаја на животну средину;
- пројекти који сами или заједно са другим изведеним, одобреним или планираним пројектима, могу да имају значајан утицај на животну средину имајући у виду нарочито њихову величину, особине или место извођења;
- пројекти који сами или заједно са другим пројектима, радовима или активностима, могу да имају значајан утицај на очување и целовитост подручја еколошке мреже у складу са овим законом и прописима којима се уређује заштита природе;
- су и стратешки енергетски пројекти који су одређени као стратешки сагласно прописима којима се уређује област енергетике;
- Пројекти наведени у тачкама 1-4. могу да буду предмет процене утицаја ако је њихово извођење, односно употреба у складу са прописима којима се уређује планирање и изградња, заштита природе и животне средине и другим прописима Републике Србије.
Важно је обратити пажњу да одредбе члана 4. упућују на члан 5. али и на карактеристике пројеката и активности, њихову величину, особине или место извођења.
Члан 5. прецизније утврђује пројекте за које се врши процена утицаја. Овим чланом је утврђено да ће Влада прописати:
- листу пројеката за које је обавезна процена утицаја;
- листу пројеката за које постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја.
Уредбом коју би Влада требало да усвоји у складом са чланом 5. Закона о процени утицаја утврђују се пројекти и критеријуми за одлучивање о потреби процене утицаја за пројекте из става 1. тачка 2) овог члана који се односе нарочито на величину и карактеристике пројекта, осетљивост животне средине у месту извођења пројекта и врсту и особине могућих утицаја.
Дакле, Закон о процени утицаја препознаје две врсте пројеката, оне за које је процена утицаја обавезна и оне за које постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја. Ситуација у којој би носилац пројекта који се налази на листи пројеката из члана 5, ст. 1, тачка 2. био ослобођен обавезе да поднесе захтев за одлучивање о потреби процене утицаја на животну средину представљала би кршење закона. Носилац пројеката који би приступио изградњи, извођењу пројекта или пуштању у рад пројекта а без претходне одлуке надлежног органа којом се утврђује да ли је или није потребна процена утицаја починио би привредни преступ.
Како Влада није донела Уредбу из члана 5. Закона о процени утицаја на животну средину то се, у складу са чланом 60. овог закона, до доношења уредбе, примењују прописи донети на основу Закона о процени утицаја на животну средину ("Службени гласник РС", бр. 135/04 и 36/09) ако нису у супротности са одредбама овог закона.
У том смислу, а у складу са горе наведеним одредбама важећег Закона о процени утицаја на животну средину, за пројекте који се налазе на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 114/2008) постоји обавеза подношења захтева за одлучивање о потреби процене утицаја, односно, спроводи се поступак одлучивање о потреби процене утицаја.
Коначну процену да ли се у конкретном случају ради о пројекту који се налази на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину требало би да донесе надлежни орган јединице локалне самоуправе. Оно што из прилога који су достављени уз питање сазнајемо јесте да се ради о објекту који према Правилнику о класификацији објекта (,,Сл. гласник РС“, бр.22/15), носи ознаку 221300, у које спадају релејни системи, радио и телевизијске или кабловске мреже, релејни торњеви, телекомуникациони стубови. Имајући то у виду овај објекат би могао да спада под објекте на Листи II под тачком 12. Инфраструктурни системи 12) телекомуникациони предајници и радиорелејни системи.
Из приложене техничке документације не могу се поуздано утврдити карактеристике овог објекта јер документација не садржи податке о ефективној израченој снази, већ само да је потребан прикључак на електричну енергију од 22kW, чиме би се тешко постигло зрачење од 250W.
У сваком случају, уколико се предметни пројекат налази на Листи II Уредбе о утврђивању листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину, потребно је спровести поступак одлучивања о потреби о потреби процене утицаја на животну средину.
Да ли је потребно доносити Решење о престанку важења Решења о грађевинској дозволи уколико је она истекла ? С обзиром да је инвеститор опет заинтересован за издавање грађевинске дозволе за исти објекат на истој парцели . Да ли је потребно обавезно издавати потврду правноснажности сваког Решења или се сматра да је Решење само по себи праноснажно истеком рока за жалбу ?
У вези првог питања, указујемо да је сходно члану 140. став 3. Закона о планирању и израдњи потребно донети решење којим се утврђује престанак важности грађевинске дозволе у слућајевима који су утврђени у члану 140. став 1. и 2. Закона о планирању и изградњи. Ово је нарочито битно у ситуацији када инвеститор планира покретање новог поступка за издавање грађевинске дозволе зато што у правном промету не могу егзистирати два разлићита акта која имају исто дејство.
У вези другог питања, за сваки управни акт којим се усваја захтев а који се доноси у току редовног поступка издавања грађевинске дозволе/одобрења за извођење радова, осим за локацијске услове, пријаву радова, пријаву темеља И пријаву конструкције, мора се издати клаузула правноснажности.
Дакле, клаузула правноснажнсоти се издаје на решење о одобрењу извођења радова и на решење о употребној дозволи за те изведене радове, као и на решење о грађевинској дозволи и решење о употребној дозволи. Стављањем клаузуле потврђује се да је тај акт правноснажан и извршан, и да тај акт производи своје одговарајуће дејство.
Уколико инвеститор пропусти у електронском систему ЦЕОП да поднесе нпр. захтев за клаузулу, на решење о грађевиснкој дозволи/решење о одобрењу извођења радова нема никаквих сметњи да све до подношења захтева за употребну дозволу то и учини.
Указујемо да се без издате клаузуле правноснажности на решење о грађевинској дозволи не може извршити предбележба издате грађевинске дозволе и објекта у изградњи нити се без издате клаузуле правноснажности на решење о употребној дозволи може извршити упис објекта на име инвеститора нити било која друга промена код РГЗ.
Поштовани, молимо за тумачење члана 99. став 7. Закона о планирању и изградњи, који гласи: „Грађевинско земљиште у јавној својини не може се отуђити или дати у закуп, ако није донет плански документ на основу кога се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.“ Да ли ово конкретно значи да се парцела за коју не могу да се издају локацијски услови, односно за коју не би могла да се изда грађевинска дозвола, не може отуђити из јавне својине општине? У питању је парцела која не излази на јавну површину, а у јавној је својини општине. Да ли и на који начин она може да се отуђи?
Чланом 99. став 7. Закона о планирању и изградњи прописано је да се грађевинско земљиште у јавној својини не може отуђити или дати у закуп, ако није донет плански документ на основу кога се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.
Сагласно поменутом члану Закона, грађевинско земљиште у јавној својини се не може отуђити из јавне својине уколико није донет плански документ на основу којег се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.
Само постојање планског документа на основу којег се могу издати локацијски услови је дато као услов из разлога јер само таква врста плана (проведбеног) јасно дефинише и раздваја планирано јавно од осталог земљишта што је пак даље услов да се нека парцела уопште може отуђити из јавне својине.
Препорука је да уколико немате плански документ, исти најпре усвојите, па тек након издавања локацијских услова определите неко земљиште за отуђење из јавне својине, поштујући и примењујући остале одредбе Закона о планирању и изградњи које овакав вид отуђења регулишу.
Да ли се извођење грађевинско-занатских, односно других радова на постављању видео надзора или постављање инсталација кабловског оператора у стамбеним зградама може сматрати радовима на инвестиционом одржавању у смислу одредби чл. 2 Закона о планирању и изградњи и да ли би за ове радове требало прибавити решење којим се одобрава извођење оваквих радова. И да ли је инспекцијски надзор у надлежности грађевинске инспекције?
Законом о планирању и изградњи у члану 2. став 1. тачка 31) наведено је да је „инвестиционо одржавање извођење грађевинско-занатских, односно других радова зависно од врсте објекта у циљу побољшања услова коришћења објекта у току експлоатације.“.
Правилник о посебној врсти објеката и посебној врсти радова за које није потребно прибављати акт надлежног органа, као и врсти објеката који се граде, односно врсти радова који се изводе, на основу решења о одобрењу за извођење радова, као и обиму, садржају и контроли техничке документације која се прилаже уз захтев и поступку који надлежни орган спроводи ("Сл. гласник РС", бр. 87/2023 и 16/24), прописује да за посебне врсте објеката и посебне врсте радова за које није потребно прибављати акт надлежног органа су и „средства електронских комуникација која се постављају или инсталирају на кабловима и мрежама електронских комуникација и каблови електронских комуникација који се постављају или инсталирају у постојећу линијску инфраструктуру електронских комуникација - кабловску канализацију, осим за објекте из члана 133. став 2. тачка 16) Закона.“.
Шта су средства електронских комуникација прописује Закон о електронским комуникацијама („Сл. гласник РС“, бр. 35/23) и то члан 4. став 1.
Из свега наведеног, мишљења смо да наведени радови нису у надлежности надзора грађевинске инспекције. У сваком случају, за потпуно тумачење прописа можете се обратити ресорном министарству.
Као запослена на пословима озакоњења у Градској управи, дошла сам у ситуацију размимоилажења у тумачењу Закона о озакоњењу и Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре. Наиме, наилазимо на проблем када је у питању озакоњење промене намене објекта или дела објекта који су од раније уписани у катастару непокретности (објекат преузет из земљишне књиге или објекат за који је издата употребна дозвола и уписан у катастар). Наше тумачење члана 1. став 3. Закона о озакоњењу („Сл. гласник РС“, број 18/2016 и 95/2018 – аутентично тумачење и 2/2023 – одлука УС), који прописује да се одредба става 1. овог члана односи и на објекте, односно изведене радове у складу са чланом 145. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – исправка, 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 и 145/14), јесте да, уколико, на пример, у катастару непокретности постоји породична стамбена зграда – објекат преузет из земљишне књиге, а да су, рецимо, 2000. године изведени нелегални радови (није исходована ни грађевинска дозвола) и објекту је промењена намена у пословни објекат, такав објекат, у складу са чланом 1. став 3. Закона о озакоњењу, може бити предмет озакоњења. У том случају доставља се Извештај о затеченом стању објекта, у коме је приказана промена намене објекта из стамбеног у пословни, као и копија плана са уписаном висином слемена, и уколико су испуњени остали законски услови, такав објекат би био озакоњен. Проблем настаје у томе што катастар непокретности ово не тумачи на исти начин, већ сматра да се промена намене објекта или дела објекта (имали смо ситуације претварања таванског простора у стамбени, припајање заједничких просторија стану у згради за колективно становање и слично), који је од раније уписан у катастару и сматра се легалним, уписује у складу са чланом 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре („Службени гласник РС“, бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023). Сходно томе, сматрају да ова врста нелегално изведених радова не може бити предмет озакоњења, или евентуално захтевају да им доставимо уверење у складу са чланом 5. став 13. наведеног закона, након чега наш Секретаријат за урбанизам издаје уверење у коме наводи да се објекат или део објекта може озаконити у складу са чланом 1. став 3. Закона о озакоњењу, што потом прихватају у катастару. Потребно нам је мишљење у вези са овим питањем, јер сматрамо да правилно тумачимо Закон о озакоњењу. Наиме, не можемо сматрати објекат уписан у катастару непокретности легалним уколико његова садашња намена не одговара уписаном стању, а имајући у виду да су сви радови изведени без било какве дозволе, сматрамо да је исправно такав објекат третирати као објекат који може бити предмет озакоњења. С обзиром на то да приликом спровођења поступка озакоњења за ову врсту објеката наилазимо на отпор од стране катастра непокретности, желели бисмо да коначно добијемо информацију којом бисмо потенцијално решили ово питање.
Када се ради о промени намене целог објекта (без посебних делова) – стамбени у пословни и обрнуто, у редовном поступку у складу са Законом о планирању и изградњи инвеститор израђује Идејни пројеката, прибавља решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ, плаћа допринос за уређивање грађевинског земљишта а потом прибавља и употребну дозвола коју по правноснажности надлежни орган кроз систем ЦЕОП доставља РГЗ на упис нове намене објекта, без промене власништва на објекту.
Ако се ради о промени намене објекта са постојећим уписаним посебним деловима код РГЗ, уколико се ради о промени намене свих постојећих посебних делова зграде или само неких уписаних посебних делова (без њиховог припајања или поделе), у редовном поступку инвеститор израђује Идејни пројекат, прибавља решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ, плаћа допринос за уређивање грађевинског земљишта а потом прибавља и употребну дозвола коју по правноснажности надлежни орган кроз систем ЦЕОП доставља РГЗ на упис нове намене објекта, без промене власништва на објекту.
Уколико се пренамена објекта/посебних делова изврши без решења о одобрењу из члана 145. ЗПИ и уколико су радови на пренамени извршени пре 2015.год. тада тај објекат мора бити предмет озакоњења у смислу члана 1. Закона о озакоњењу објеката.
У поступку озакоњења законодавац је прописао одређене таксе за озакоњење који су дужни сви инвеститори, који за те радове нису у редовном поступку прибавили решење из члана 145. ЗПИ и нису платили накнаду (допринос за уређивање грађевинског земљишта), да плате и управо тим таксама законодавац је успоставио извесну равнотежу између законитих и незаконитих градитеља.
Дакле, утврђивање који објекти односно која врста радова изведена без грађевинске дозволе/решења о одобрењу подлеже поступку озакоњења у надлежности је искључиво органа управе који је у складу са Законом о озакоњењу надлежан за озакоњење. Објекти односно радови који могу односно не могу бити предмет озакоњења регулисани су чланом 1, 4. и 5. Закона о озакоњењу објеката.
Сви радови односно објекти изведени без одговарајућег акта којим се одобрава изградња/извођење радова пре 2015, за које се иначе по Закону о планирању и изградњи прибавља решење о грађевинској дозволи или решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ (што је овде случај), морају бити предмет озакоњења и РГЗ је по пријему правноснажног решења о озакоњењу у обавези да спроведе упис промене на објекту који је већ евидентиран код РГЗ.
Указујемо да се уколико се ради о промени намене веће уписаних посебних делова код РГЗ, без промене њихове структуре, површине или положаја, у поступку озакоњења није неопходно израдити елаборат геодетских радова.
Инвеститор је поднео захтев за локацијске услове за изградњу сервисне станице за моторна возила (кат. Б, кл. бр. 123001) на парцели која има излаз на градску саобраћајницу која је уједно и државни пут ИИА реда. Идејним решењем је предвиђен само колски прилаз ширине 2,5 м, а не прикључак на државни пут. Након консултација са ЈП Путевима Србије, у име надлежног органа обратила сам им се кроз ЦЕОП систем за издавање услова управљача пута, у циљу да нам доставе одговор (који су нам у усменом разговору више пута истицали) да је за све објекте, осим стамбених објеката, идејним решењем потребно предвидети прикључак на државни пут. У одговору ЈП Путеви Србије констатују да не могу издати тражене услове, да је идејним решењем предвиђено да се предметна парцела прикључи на државни пут и да је инвеститор у обавези да пре започињања изградње сервисне станице за моторна возила претходно прибави услове за пројектовање и изградњу саобраћајног прикључка на државни пут. У одговору није децидно наведено да је (на основу законског, подзаконског акта или сепарата из њихове надлежности) за предметну врсту објеката потребан прикључак на јавну саобраћајну површину. Молимо да нам помогнете да дамо исправне смернице инвеститору за даље кораке. У недоумици смо: – којим документом је дефинисано за коју врсту објеката је обавезна изградња прикључка на јавни пут, – да ли је ради издавања локацијских услова за изградњу предметног објекта довољно да се идејним решењем предвиди изградња прикључка на државни пут, а да локацијски услови, као претходни услов за издавање грађевинске дозволе, садрже обавезу прибављања локацијских услова за изградњу прикључка на државни пут, – да ли се одреднице члана 134а став 6. ЗОПИ односе на надлежност за издавање грађевинске дозволе само за изградњу градске саобраћајнице која је уједно и део државног пута који пролази кроз насеље, или је јединица локалне самоуправе надлежна и за издавање грађевинске дозволе за изградњу прикључка на државни пут у насељеном месту, уз обавезу да у поступку издавања локацијских услова обавезно прибави и услове ЈП Путева Србије, или се примењује члан 133 став 2 тачка 14) ЗОПИ и члан 21. Уредбе о локацијским условима, којима је дефинисано да Министарство издаје грађевинску дозволу за изградњу саобраћајних прикључака на државне путеве првог и другог реда, а да услове за изградњу прикључка на јавни пут у насељу издаје надлежни орган ЈЛС, осим ако се ради о изградњи прикључка на државни пут првог реда.
У члану 2. Закона о путевима дата је дефиниција саобраћајног прикључка: саобраћајни прикључак је уређена површина, део јавног пута, на којој се међусобно повезују јавни, некатегорисани и прилазни путеви на начин прописан овим законом.
Саобраћајни прикључак се, у складу са чланом 41. Закона о путевима, гради у складу са законом којим се уређује планирање и изградња и на основу издатих услова управљача пута. У конкретном случају управљач пута је упутио подносиоца захтева – инвеститора који намерава да гради објекат сервисне станице за моторна возила, на прибављање услова за пројектовање саобраћајног прикључка, односно на прибављање грађевинске дозволе за изградњу саобраћајног прикључка. Овај поступак води се независно од поступка издавања локацијских услова за изградњу објекта, код надлежног органа (Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре).
Пракса других јединица локалне самоуправе говори у прилог томе да за одређене врсте објеката (пословни, комерцијални и сл.) управљач државног пута упућује инвеститоре на поступак прибављања дозволе за изградњу прикључка, баш као и у примеру који сте навели.
За конкретно тумачење оба прописа предлажемо вам да се обратите ресорном министарству, које је предлагач оба предметна Закона.
1.Поводом тумачења и поступања другостепеног органа по жалби изјављеној на решење Регистратора, а којим је извршена промена података, односно управника у стамбеној заједници, потребно нам је ваше тумачење одредаба члана 31. став 2. Закона о становању и одржавању зграда. Наиме, овим чланом је тачно дефинисано да жалбу, преко Регистратора, може изјавити само подносилац пријаве. Другостепени орган има другачије тумачење, тј. сматра да се примењују одредбе члана 151. тачка 1. Закона о општем управном поступку, тј. да свака странка у поступку има право на жалбу, а не само подносилац пријаве како је наведено у Закону о становању и одржавању зграда (у овом случају и лица која нису подносиоци пријаве-нпр. смењени управник), јер истиче да је Закон о општем управном поступку закон који се у процесном смислу превасходно примењује у односу на друге законе, а нароцито у случајевима када други закон (који је материјално правни пропис, у овом случају Закон о становању и одржавању стамбених зграда) прописује другачије у односу на ЗУП. 2.Поводом тумачења одредаба члана 19. став 2. Закона о становању и одржавању зграда које гласе : у поступку регистрације Регистратор искључиво врши проверу испуњености формалних услова за упис података у Регистар који су предмет регистрације и објављивања на основу чињеница из пријаве и приложених докумената, без испитивања тачности чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступака у којима су документи донети, потребно нам је тумачење да ли Регистратор из приложеног записника о одржаној седници скупштине станара и одлука врши проверу да ли је у односу на број станова обезбеђен кворум за рад и одлучивање, да ли је управник стамбене заједнице на правилан и законит начин обавештен о потреби сазивања или позван на заказану седницу скупштине стамбене заједнице, да ли је одлука донета прописаном вецином гласова...... Ово мишљење нам је потребно такође у вези поступања и тумачења другостепеног органа, из разлога што је мишљење Регистратора да не улази у проверу правилности и законитости поступка, а другостепени орган у поступцима по жалби (јер прихвата жалбе и странака које нису подносиоци пријава), поништава првостепена решења из разлога сто Регистратор није испитао законитост и правилност поступка, нпр. одлука није донета одговарајуцом вецином, не постоји доказ да је управник обавестен о заказивању седнице скупштине стамбене заједнице
У складу са чланом 31. Закона о становању и одржавању зграда против решења о регистрацији, подносилац пријаве преко Регистратора може изјавити жалбу општинском, односно градском већу у року од десет дана од дана достављања, а најкасније у року од 30 дана од дана објављивања на интернет страници Регистра. Жалба не одлаже извршење решења.
Чланом 39. Закона прописује да се на питања која се односе на поступак регистрације и евидентирања, а која овим законом нису посебно уређена, примењује закон којим се уређује општи управни поступак.
Регистратор у складу са чланом 19. став 2. Закона о становању и одржавању зграда, у поступку регистрације искључиво врши проверу испуњености формалних услова за упис податка у Регистар, који су предмет регистрације и објављивања, на основу чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступка у којима су документи донети. У Упутству за регистрацију је наведено шта се подразумева под формалним условима и то да Регистратор проверава испуњеност следећих формалних услова: надлежност за поступање по пријави, да ли је подносилац пријаве лице које, у складу са овим законом, може бити подносилац такве пријаве, да ли пријава садржи све прописане податке и документе, да ли су подаци наведени у пријави у складу са регистрованим подацима и документима, да ли је уз пријаву достављен доказ о уплати прописане административне таксе.
Одредбама овог закона није прецизирано ко је подносилац пријаве, а пошто се на сва питања која нису регулисана овим прописом примењују одредбе које регулишу општни управни поступак, може се применити члан 151. тачка 6) Закона о општем управном поступку, а то је да жалбу може поднети свако лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка. У смислу Закона о становању и одржавању зграда подносилац пријаве може бити управник и стамбена заједница који су обавезни органи стамбене заједнице и као такви имају правни интерес.
Одговорност за тачност података има искључиво подносилац захтева и одговорност лица за извршење кривичног дела у смислу давања нетачних информација или фалсификовања података о лицу се може утврдити у судском поступку.
Члан 12. став 1. тач. 5) Закона о становању и одржавању зграда, прописује да власник посебног дела зграде, има право и да покрене поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости одлуке скупштине стамбене заједнице која је донета супротно овом закону и подзаконским актима, у року од 45 дана од сазнања за одлуку, а најкасније у року од шест месеци од дана доношења одлуке. Поступак за утврђивање ништавости одлуке из става 1. тачка 5) овог члана води се према одредбама закона којим се уређује парнични поступак.
Поступање другостепеног органа по жалби прописује Закон о општем управном поступку, на основу члана 167. став 2. ЗУП-а, те ако другостепени орган не одбаци жалбу, он може жалбу одбити, поништити решење у целини и делимично и сам одлучити о управној ствари, поништити решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, или га изменити.
Према Закону о становању и одржавању зграда је прописано на који начин се може одлука стамбене заједнице на основу које је регистратор донео решење прогласити ништавом. Другостепени орган би требало да испитује основаност жалбе само у оквиру формалних овлашћења регистратора и да ако утврди да је дошло до неког пропуста врати првостепеном органу да поново спроведе поступак, односно, регистратор може донети закључак којим упућује стамбену заједницу да поново поднесе документацију у складу са законом.
Поштовани, У листу непокретности лице је уписано на парцели- врста права:држалац а облик својине: приватна . Да ли је могуће урадити озакоњење?
Облици остваривања стварних права, а међу њима и појам својине и државине, дефинисани су Законом о основама својинскоправних односа ("Сл. лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Сл. лист СРЈ", бр. 29/96 и "Сл. гласник РС", бр. 115/2005 - др. Закон).
Својина је најпотпуније стварно право које једно лице може имати над неком ствари. То право титулару права својине омогућава да ствар користи, да је мења или отуђује, да узима њене плодове и користи њене користи.
Са друге стране, државина је фактичка власт над ствари, која може бити законита и незаконита, али није право својине. Она је чињенично, али не и правно стање и титулар овог права фактички врши власт на ствари, али нема право својине.
Својина је правни, а државина фактички облик власти над неком ствари.
Разлику између права својине и државине праве и Закон о државном премеру и катастру ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - одлука УС, 96/2015, 47/2017 - аутентично тумачење, 113/2017 - др. закон, 27/2018 - др. закон, 41/2018 - др. закон, 9/2020 - др. закон и 92/2023) и Закон о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре ("Сл. гласник РС", бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023), тако што посебно регулишу упис права својине и државине на парцели.
Законом о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре ("Сл. гласник РС", бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023) је као једно од основних начела прописано начело уписа, које подразумева да се својина и друга стварна права на непокретностима и инфраструктурним и подземним објектима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар, а да престају брисањем тог уписа, те да се само у случајевима одређеним законом, својина и друга стварна права на непокретностима и инфраструктурним и подземним објектима могу стећи и пре уписа у катастар, али да и тада тек уписом производе правно дејство према савесним трећим лицима. Чланом 7. истог закона прописано је да се као право својине на непокретности уписује својина, сусвојина и заједничка својина.
Када је у питању државина, чланом 58. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре прописано је да ће, ако се најкасније до 1. маја 2028. године не стекну законски услови за упис права својине на непокретностима на којима је одређено лице уписано као држалац у складу са Законом о државном премеру и катастру ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - УС, 96/15, 47/17 - аутентично тумачење и 113/17 - др. закон), Служба по службеној дужности извршити брисање својства држаоца тог лица и државине на непокретности, тако да се одредба става 1. овог члана односи се и на лица која државину из тог става стекну правним послом, наслеђивањем, одлуком суда или другог надлежног органа или по другом законом прописаном основу.
У поступцима озакоњења, чланом 10. Закона о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - одлука УС, 1/2023 - одлука УС и 62/2023) прописано је да предмет озакоњења може бити објекат за који власник достави доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту, зависно од тога која врста радова, односно врста објекта је предмет озакоњења, а да се као одговарајуће право сматра се право својине на објекту, односно право својине, право коришћења или право закупа на грађевинском земљишту у јавној својини, као и друга права прописана Законом о планирању и изградњи, као одговарајућа права на грађевинском земљишту.
Важно је напоменути да право државине и право коришћења нису исти облик права. Државина је фактичко стање, односно физичка власт над ствари која може бити законита и незаконита, док је право коришћења увек повезано са неким правним послом, тј. увек има свој правни основ.
У примеру који сте навели, на основу свега наведеног, Стручна служба СКГО сматра да у ситуацији када је у листу непокретности, на парцели, као врста права уписан држалац, а облик својине приватна, није могуће спровести поступак озакоњења, јер држалац није ни власник, ни корисник и не може се сматрати да су испуњени услови у смислу одредаба члана 10. Закона о озакоњењу објеката, јер државина коју неко има може бити законита и незаконита. Чињеница да је неко лице у катастру уписано као држалац значи да он има фактичку власт, али не и да је власник ствари, а чињеница да је као облик својине уписана приватна својина, значи да је предметна парцела у својини неког приватног лица (физичког или правног).
У протеклом периоду се драстично повећао број пријава разних удружења поднетих Одељењу за инспекцијске послове који се односе на контролу мерења емисија загађујућих материјала у ваздух из емитера. У пријави се позивају на члан 58. став 1. тачка 5) Закона о заштити ваздуха којим је прописано да је поред остало оператер дужан да обезбеди прописана повремена мерења емисије, преко овлашћеног правног лица, два пута годишње, уколико не врши континуално мерење емисије; У члану 3. став 1. тачка 24 истог Закона дата је дефиниција оператера, и то: „24) оператер јесте свако привредно друштво, друго правно лице или предузетник које у складу са прописима управља постројењем, контролише га или је овлашћен за доношење економских одлука у области техничког функционисања постројења;“ У наведеној одредби није наведен капацитет постројења, те се може закључити да сви оператери - емитери без обзира на капацитет постројења имају обавезу из члана 58. наведеног Закона тј. да наруче мерења од овлашћене институције, годишње два пута. Међутим, у члану 4. Уредбе о граничним вредностима емисија загађујућих материја у ваздух из постројења за сагоревање постројења за сагоревање су разврстана у велика, средња и мала. У ставу 3. тачка 3. наведеног члана се даје дефиниција малих постројења као постројења која користе природни гас као енергент, те се према количини произведене топлотне снаге сматра да мала постројења за сагоревање (у даљем тексту: мала постројења), су она која производе топлотну енергију за загревање домаћинстава и грејање санитарне воде за домаћинства и чија је топлотна снага мања од: 1) 1 MWth при коришћењу чврстог горива из става 5. тачка 1) овог члана; 2) 5 MWth при коришћењу течног горива из става 5. тачка 2) овог члана; 3) 10 MWth при коришћењу гасовитог горива из става 5. тачка 3) овог члана. Имајући у виду наведено питање је следеће: Да ли то значи да постројења са мањом топлотном снагом од горе наведеног нису предмет ове уредбе, односно да немају обавезу мерења и извештавања? Нпр. Дом Здравља у Кањижи за потребе грејања просторија здравствене установе користи два гасна котла на природни гас чији капацитет износи 55kWth, односно укупно имају топлотну снагу од 0,11 MWth – што је нешто више од једне десетине горе наведене граничне вредности, а према пријави ТИМ 42 из Лесковца, починили су привредни преступ због тога што нису вршили мерење емисије и податке о мерењу нису доставили агенцији.
Члан 3. тачка 23) и 24) Закона о заштити ваздуха („Сл. гласник РС“, бр. 36/2009, 10/2013, 26/2021 – др. закон) прописује да је:
- „овлашћено правно лице јесте стручна организација акредитована као лабораторија за испитивање, која испуњава прописане услове и поседује дозволу министарства надлежног за послове заштите животне средине да врши мониторинг ваздуха и/или мерење емисије”.
- „оператер јесте свако привредно друштво, друго правно лице или предузетник које у складу са прописима управља постројењем, контролише га или је овлашћен за доношење економских одлука у области техничког функционисања постројења”.
Члан 17. став 1. истог закона прописано је да су надлежни орган јединице локалне самоуправе и овлашћена правна лица дужни да податке о квалитету ваздуха добијене контролом квалитета ваздуха из државне и локалне мреже, као и резултате мерења посебне намене, достављају Агенцији, до 15. у месецу за претходни месец, а годишњи извештај, најкасније 60 дана од дана истека календарске године за претходну годину.
Чланом 58. став 1. истог закона прописане су обавезе оператера, тако да је оператер између осталог дужан да: 1) податке о стационарном извору загађивања и свакој његовој промени (реконструкцији) достави надлежном органу аутономне покрајине и надлежном органу јединице локалне самоуправе; 2) обезбеди редовни мониторинг емисије и да о томе води евиденцију; 3) обезбеди континуална мерења емисије када је то прописано за одређене загађујуће материје и/или изворе загађивања самостално, путем аутоматских уређаја за континуално мерење, уз сагласност Министарства; 4) обезбеди контролна мерења емисије преко овлашћеног правног лица, ако мерења емисије обавља самостално; 5) обезбеди прописана повремена мерења емисије, преко овлашћеног правног лица, два пута годишње, уколико не врши континуално мерење емисије; 6) обезбеди праћење квалитета ваздуха по налогу надлежног инспекцијског органа, самостално или преко овлашћеног правног лица; 7) води евиденцију о обављеним мерењима са подацима о мерним местима, резултатима и учесталости мерења и достави податке у форми прописаног извештаја надлежном органу јединице локалне самоуправе и то за мерења из става 1. тач. 2) и 3) овог члана једном у три месеца у року од 15 дана од истека тромесечја, за мерења из става 1. тачка 5) овог члана у року од 30 дана од дана извршеног мерења, за мерења на годишњем нивоу у виду годишњег извештаја најкасније до 31. јануара текуће године за претходну календарску годину.
Оператер који самостално врши мерење квалитета ваздуха и/или емисије, мерења мора вршити у складу са актима из члана 9. став 3. и члана 18. став 1. овог закона, односно чл. 41. и 42. овог закона.
Чланом 5. Уредбе о мерењима емисија загађујућих материја у ваздух из стационарних извора загађивања (“Сл. гласник РС”, бр. 5/2016 И 10/2024) прописано је да се мерење емисије загађујућих материја врши као: 1) периодично мерење и 2) континуално мерење. Чланом 18. исте Уредбе прописано је да се периодично мерење обавља, између осталог, као повремено мерење, а чланом 20. прописано је да се повремено мерење на стационарном извору загађивања се врши ради поређења измерених вредности емисија загађујућих материја са граничним вредностима емисија. Повремено мерење се врши два пута у току календарске године, од којих једно повремено мерење у првих шест календарских месеци, а друго повремено мерење у других шест календарских месеци. Повремено мерење се врши у условима рада при највећем оптерећењу стационарног извора загађивања.
Оператер који није прибавио сагласност за самостално континуално мерење дужан је да обезбеди повремено мерење, преко овлашћеног правног лица, у складу са ставом 2. овог члана.
Члан 38. наведене Уредбе пропсиује коју врсту мерења (континуално или периодично) врши оператер великог, средњег и малог постројења за сагоревање топлотне енергије. Сходно овој одредби, прописано је да оператер великог постројења за сагоревање топлотне снаге једнаке или веће од 100 MWth врши континуално мерење емисије у складу са Прилогом 3 – Услови за мерење емисија загађујућих материја, који је одштампан уз ову уредбу и чини њен саставни део. Оператер великог постројења за сагоревање топлотне снаге мање од 100 MWth, као и оператер средњег постројења и малог постројења за сагоревање врши континуално мерење емисије загађујућих материја, ако су испуњени услови у складу са критеријумима који су утврђени овом уредбом. Уколико оператер великог постројења за сагоревање топлотне снаге мање од 100 MWth, као и оператер средњег постројења и малог постројења за сагоревање нема обавезу вршења континуалног мерења емисије, тада је оператер дужан да обезбеди повремена мерења емисије у току календарске године, од којих једно повремено мерење у првих шест календарских месеци а друго повремено мерење у других шест календарских месеци.
Члан 4. став 2. Уредбе о граничним вредностима емисија загађујућих материја у ваздух из постројења за сагоревање (“Сл. гласник РС”, бр. 6/2016 И 67/2021) прописује да се постројења за сагоревање топлотне снаге мање од 50 MWth, према врсти горива која користе и улазној инсталисаној топлотној снази, деле на мала постројења за сагоревање и средња постројења за сагоревање. Ставом 4. наведене Уредбе предвиђено је да се под малим постројењима за сагоревање подразумевају и постројења која користе гасовито гориво за комбиновану производњу топлотне и електричне енергије, при чему се тако добијена топлота користи за грејање домаћинстава и пословног простора, грејање санитарне воде за домаћинства и пословни простор, под условом да њихова топлотна снага не прелази 10 MWth при коришћењу гасовитог горива.
Чланом 25. став 3. наведене уредбе прописано је да се на мала постројења за сагоревање која раде мање од 100 радних часова годишње не примењују се одредбе ове уредбе.
Дакле, на основу законских и подзаконских одредби, мишљење Стручне службе СКГО је да је оператер малог постројења са малом топлотном снагом дужан, дакле има обавезу да обезбеди повремена мерења емисије у току календарске године, од којих једно повремено мерење у првих шест календарских месеци, а друго у других шест календарских. Од примене одредаба Уредбе о граничним вредностима емисија загађујућих материја у ваздух из постројења за сагоревање изузета су само мала постројења за сагоревање која раде мање од 100 радних часова годишње.
Посебно напомињемо да наведени одговор Стручне службе СКГО не представља званично тумачење, него стручно мишљење у вези са конкретним питањем које је постављено, а за званично тумачење препоручујемо да се обратите министарству надлежном за послове заштите ваздуха.
Поштовани имам питање у вези решења о озакоњењу које сам написала за један стамбени објекат који је дуплекс и како није било у извештају о затеченом стању подељен на посебне делове по етажама на етажу приземље посебан део и етажа спрат, а у елаборату о геодетским радовима јесте ја сам то због неискуства јер ми је то било једно од првих решења о озакоњењу које сам урадила превидела да је потребно написати у решењу и те посебне делове и сада га у ргз нису уписали спрат као да је озакоњен него су написали да је и даље без власника. Молим вас реците ми како сада да допуним то тј.да упишем и те посебне делове да би га уписали. Да ли да радим решење о исправци техничке грешке у решењу или коју другу форму да искористим да би се задовољио закон?
У случају да сте, поступајући по захтеву странке, донели решење којим сте одлучили само о делу захтева странке, можете донети допунско решење на основу одредаба члана 139. став 2. Закона о општем управном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 18/2016, 95/2018 – аутентично тумачење и 2/2023 – одлука УС), којим је прописано да кад решењем није одлучено о свим питањима орган може, на захтев странке или по службеној дужности, донети решење о питањима о којима није одлучено (допунско решење). Ово решење сматра се самосталним решењем, према одредбама члана 139. став 6.
Ако је предмет већ довољно расправљен, допунско решење се може донети без спровођења посебног испитног поступка.
У примеру који сте навели нема основа за доношење решења којим се исправља техничка грешка у решењу, јер је одредбама члана 144. Закона о општем управном поступку прописано да орган увек може да исправи своје решење или његове оверене преписе и уклони грешке у именима или бројевима, писању или рачунању и друге очигледне нетачности, што у вашем решењу није случај.
Краћа верзија: 1. Инвеститор (физичко лице) је, сходно члану 92. Закона о планирању и изградњи (ЗПИ) поднео ЈЛС иницијативу ради комплетног финансирања пројектовања и изградње недостајуће комуналне инфраструктуре неуређеног грађевинског земљишта - сервисне саобраћајнице у радној зони, у односу на које Општина нема интереса за уређивање. Да ли се Инвеститор, у наведеном случају, сходно члану 97. став 4. Закона о планирању и изградњи може ослободити обавезе плаћања доприноса за уређивање грађевинског земљишта, имајући у виду да општинском одлуком о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта није предвиђена могућност ослобађања инвеститора обавезе плаћања доприноса за уређивање грађевинског земљишта, односно да ли се у овом случају ЗПИ може директно применити? 2. Да ли је у горе наведеном случају, сходно члану 92. став 3. тачка 10. ЗПИ, потребно средство обезбеђења испуњења обавеза уговорних страна, имајући у виду да се ради о комплетном финансирању те да је износ доприноса 12 пута мањи од трошкова пројектовања и изградње? 3. Да ли и који орган ЈЛС треба да сагласност у вези прихватања иницијативе горе наведеног инвеститора? Иста питања само детаљније описано : Члан 92. Закона о планирању и изградњи предвића да грађевинско земљиште које није уређено у смислу овог закона, а налази се у обухвату планског документа на основу кога се могу издати локацијски услови, односно грађевинска дозвола, може се припремити, односно опремити и средствима физичких или правних лица. Лице из става 1. предметног члана ЗПИ подноси надлежном органу јединице локалне самоуправе, односно лицу из члана 94. овог закона, предлог о финансирању припремања, односно опремања грађевинског земљишта, по коме је надлежни орган дужан да поступи у року од 15 дана од дана пријема предлога. Лице А - инвеститор унутар радне зоне је поднео иницијативу у вези комплетног финаснирања пројектовања и изградње недостајуће комуналне инфраструктуре неуређеног грађевинског земљишта- сервисне саобраћајнице у радној зони. Надлежни орган, односно лице из члана 94. ЗПИ може са лицем закључити уговор о заједничком припремању, односно опремању грађевинског земљишта. Чланом 97. став 4. Закона о планирању и изградњи је предвиђена могућност да се износ доприноса за уређивање грађевинског земљишта умањи за трошкове инфраструктурног опремања грађевинског земљишта средствима инвеститора, на основу уговора закљученог у складу са чланом 92. овог закона. Допринос за уређивање грађевинског земљишта за објекат који би лице А изградило на сопственој парцели би се умањио за износ инфраструтктурног припремања, односно опремања грађевинског земљишта тј. изградње сервисне саобраћајнице на јавној површини. Калкулације показују да би допринос за уређивање грађевинског земљишта износио 459,635.00 динара док је износ за израду техничке документације и изградњу сервисног пута вишеструко већи у односу на накнаду за уређивање грађевинског земљишта и износи цца. 5,420,000.00 дин. Скупштина општине је године 2015-те донела Одлуку о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта, у којој горе неведена могућност није предвиђена тј. Одлука не предвиђа могућност ослобађања инвеститора за предметни допринос. Имајући у виду чињеницу да Закон има вишу правну снагу у односу на Одлуку ЈЛС (Одлука није подлегла изменама и допунама те у овом делу није у сагласности са новијим изменама и допунама Закона о планирању и изградњи), да ли се у односу на конкретан случај може директно позвати на Законске одредбе и према горе наведеном ослободити лице А од плаћања предметног доприноса? ЈЛС није заинтересована да из сопствених средстава у овом тренутку изгради или суфинансира предметну сервисну саобраћајницу, те је горе поменуто лице спремно да у потпуности сноси трошкове пројектовања и изградње недостајуће инфраструктуре. У овом контексту члан 92. став 3. тачка 10.- „средство обезбеђења испуњења обевеза уговорних страна“ губи смисао. На основу горе наведеног, наше питење је следеће: Да ли је у овом случају потребно средство обезбеђења(?), имајући у виду чињеницу да у овом правном послу једини интерес има лице А (исходовање употребне дозволе за објекат на својој парцели, коју неће моћи добити без изградње недостајуће инфраструктуре.) Да ли треба и који орган ЈЛС треба да да сагласост у вези прихватања иницијативе лица А? ( Сходно члану 4. Одлуке о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта Општина је послове уређивања грађевинског земљишта и обрачун доприноса за уређивање грађевинског земљишта поверила Јавном предузећу, док се наплата доприноса за уређивање грађевинског земљишта врши од стране Општинске управе. Председник Општине својим посебним актом утврђује задатке, вршиоце задатака и рокове за извршење задатака у поступку обрачуна и наплате доприноса за уређивање грађевинског земљишта).
Имајући у виду да је општинска Одлука о утврђивању доприноса за уређивање грађевинског земљишта донета 2015. и да не предвиђа могућност да инвеститор који сопственим средствима у смислу члана 92. Закона о планирању и изградњи планира да изгради недостајућу инфраструктуру на неуређеном грађевинском земљишту, то нема сметњи за директну примену члана 97. став 4. Закона о планирању и изградњи, уколико инвеститор има издате Локацијске услове за изградњу планираног објекта.
У постављеном питању није наведено да ли је инвеститор прибавио Локацијске услове за изградњу планираног објекта нити је наведено о којој врсти објекта се ради. Напомињемо да је у члану 97. став 7. Закона наведено да умањење доприноса по основу комуналног опремања није могуће уколико се ради о објектима станоградње.
У конкретној ситуацији, одлуку да се приступи комуналном опремању овог неуређеног грађевинског земљишта средствима инвеститора, којом ће се овластити председник општине да са инвеститором закључи уговор о комуналном опремању тог грађевиснког земљишта, треба да донесе скупштина општине, јер се ради о једној врсти располагања средствима у јавној својини.
У преамбули одлуке треба се позвати, између осталог, и на члан 92. и 97. став 4. Закона о планирању и изградњи а у образложењу скупштинске одлуке навести да је предметно земљиште неуређено, да није предвиђено за опремање годишњим Планом уређивања грађевинског земљишта, те да општина не располаже средствима за комунално опремање, али како се ради о радној зони у којој ће изградњом комуналне инфраструктуре и остали корисници радне зоне имати интереса, па и сама општина, да се дозвољава у целости умањење доприноса за уређивање грађевинског земљишта за објекат за који су подносиоцу захтева издати Локацијски услови. Такође, у образложење треба навести и да се ради о великим новчаним средствима која се улажу од стране тог лица у комунално опремање, те да је допринос за изградњу планираног објекта вишеструко мањи у односу на средства која се улажу у опремање.
Како Закон предвиђа обавезно полагање средства обезбеђења, а у овом случају се мора ићи на директну примену Закона, те како се ради о објекту јавне намене општина има непосредан интерес да се тај објекат изгради квалитетно и у складу са свим прихваћеним стандардима (гаранција за добро извршење посла и у уговореном року), те се инвеститор не може ослободити обавезе полагања средства обезбеђења за добро извршење посла и у уговореном року. Осим тога, општина треба да обавеже инвеститора и да преда и друго средство обзебеђења након завршетка изградње - средство обезбеђења за отклањање неправилности у гарантном року (2 године).
Након доношења скупштинске одлуке, са инвеститором се закључује уговор у којем се утврђују све напред наведене обавезе и уговара рок у којем ће се завршити изградња сервисне саобраћајнице, лице које је испред општине овлашћено за вршење надзора у току изградње и обавеза полагања средстава обезбеђења.
Сви акти којима се одобрава изградња у овом случају гласе на општину и након завршетка изградње врши се примопредаја са општином.