Питања и одговори

Чланом 152. став 2. Закона о јавним набавкама је предвиђено да ако понуђач одбије да закључи уговор о јавној набавци, наручилац може да закључи уговор са првим следећим најповољнијим понуђачем. 

Ставом 3. истог члана је прописано да ће наручилац поново извршити стручну оцену понуда и донети одлуку о додели уговора ако је због методологије доделе пондера потребно да се утврди први следећи најповољнији понуђач. 

Из наведеног произилази да у ситуацији када пондерисање није предвиђено конкурсном документацијом, дакле када је најнижа цена једини критеријум за доделу уговора, тада наручилац нема обавезу да доноси нову одлуку о додели уговора, већ позива следећег најповољнијег понуђача да закључи уговор, односно обавештава га о развоју догађаја, проверава рок важења његове понуде, све доказе и средства обезбеђења (уколико су тражена) и шаље му потписан уговор. 

Понуђач који је одбио да закључи уговор из неоправданих разлога мора да трпи последице, тј. ако је захтевано средство обезбеђења за озбиљност понуде оно мора да буде активирано према том понуђачу. 

Тај понуђач не може ништа да предузме по новом уговору, јер се не доноси нова одлука о додели уговора, већ наручилац поступа по постојећој одлуци из које се јасно види рангирање понуђача. 

Увек је потребно сачинити допис којим се објашњава такво поступање наручиоца, који постаје саставни део предмета и документације овог поступка, за случај контроле.

У складу са чланом 2. Закона о порезима на имовину, прописано је да се непокретностима, у смислу става 1. овог члана, сматрају:

1. земљиште, и то: грађевинско, пољопривредно, шумско и друго, 
2. стамбене, пословне и друге зграде, станови, пословне просторије, гараже и други (надземни и подземни) грађевински објекти, односно њихови делови (у даљем тексту: објекти).

Према члану 6б Закона о порезима на имовину:  

-„пословни објекат“ је зграда или други (надземни и подземни) грађевински објекат, односно посебни део објекта (локал, канцеларија и сл.), који је намењен за обављање делатности;

- „помоћни објекти“ су самостални објекти који не служе за становање или обављање делатности и не разврставају се у објекте из члана 6а став 1. тач. 5) до 7) овог закона, и то:

- “помоћни објекти” који нису зграде (бунари, базени, резервоари, цистерне и сл.);

- “помоћне зграде” (приземне зграде и зграде чија је подна површина испод површине земље) које су у функцији стамбеног, односно пословног објекта, који је изграђен на истом земљишту (котларнице, подруми, шупе за смештај огрева и сл.).

У конкретном случају, треба проверити да ли је за предметни објекат добијена грађевинска дозвола, да ли је поднет захтев за озакоњење, као и да ли постоји приложена документација уз тај захтев. Такође, треба проверити да ли је на тој адреси регистрована делатност (и која), ко и по ком основу плаћа струју, комуналне услуге и сл.

Одређивање врсте непокретности, зависи и од тога да ли се на том земљишту, поред предметног спортског објекта налази још неки објекат, који се може сматрати  главним објектом, као и која је врста главног објекта.

Уколико на земљишту поред спортског постоји и кућа за становање, тада се овај објекат може разврстати у помоћни објекат и сматрати се објектом који је у функцији главног (стамбеног) објекта искључиво ако се не користи за обављање делатности,  што се мора утврдити у пореском поступку.

Уколико на земљишту поред спортског објекта, постоји и други пословни објекат тако да су оба намењена за обављање делатности, тада се овај спортски објекат разврстава у пословни објекат јер је намењен за обављање делатности (без обзира што је затвореног типа).

Уколико је овај објекат изграђен као самостални објекат, тада се исти не може разврстати у помоћни објекат, већ се једино може разврстати у пословни простор, с обзиром да се може сматрати да је намењен за обављање делатности (без обзира да ли је отвореног или затвореног типа).

Приликом поништаја правоснажног решења о експропријацији непокретност се враћа у стање, својински режим који је био у моменту експропријације. Сваки учесник поступка експропријације (корисник експропријације и ранији сопственик експроприсане непокретности) су у обавези да врате дато, односно ранији сопственик је у обавези да врати накнаду коју је примио по основу експропријације, а корисник је у обавези да врати непокретност ослобођену свих терета. 

Одредбе члана 71а Закона о експропријацији односе се на сходну примену овог Закона и на поступке административног преноса, тако да све што важи за експропријацију, примењује се и у случају административног преноса непокретности.

Напомињемо да је административни пренос непокретности у неком ранијем периоду ишао и без накнаде, тако да ту треба обратити пажњу да ли је ранијем сопственику административно пренете непокретности исплаћена накнада за непокретност или није. Уколико постоји доказ (споразум о накнади, пресуда суда и сл.) у том случају су наследници ранијег сопственика у обавези да врате накнаду у целости. 

Члан 92. Закона о јавним набавкама прописује да поступак јавне набавке спроводи комисија за јавну набавку коју именује наручилац. 

Ако процењена вредност јавне набавке не прелази износ од 3.000.000 динара, наручилац није дужан да именује комисију за јавну набавку, у ком случају поступак јавне набавке спроводи лице које наручилац именује. 

У комисији за јавну набавку један члан мора да буде лице које има стечено високо образовање из правне научне области на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије), односно високо образовање које је законом изједначено са академским називом мастер на основним студијама у трајању од најмање четири године или службеник за јавне набавке са високим образовањем на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије), односно високо образовање које је законом изједначено са академским називом мастер на основним студијама у трајању од најмање четири године или лице које је стекло сертификат за службеника за јавне набавке до дана ступања на снагу овог закона.

За члана комисије именује се лице које има одговарајућа стручна знања из области која је предмет јавне набавке, када је то потребно. 

Чланови комисије за јавну набавку, односно лице из става 2. овог члана могу да буду лица која нису запослена код наручиоца, ако наручилац нема запослена лица која имају одговарајућа стручна знања. 

Комисија за јавну набавку, односно лице из става 2. овог члана, предузима све радње у поступку, а нарочито припрема огласе о јавној набавци, конкурсну документацију, врши стручну оцену понуда и пријава, припрема извештаје о поступку јавне набавке, обавља потребну комуникацију у поступку јавне набавке у складу са одредбама овог закона и предузима потребне радње у случају подношења захтева за заштиту права. 

Комисија за јавну набавку, односно лице из става 2. овог члана, стара се о законитости спровођења поступка.

Дакле, јасно је да са становишта свих надлежности и послова комисије за јавну набавку може се ангажовати било које лице, и које није запослено у Општинској управи, а које испуњава услове за члана комисије. Спровођење поступака јавних набавки је свакако основни посао комисије, па за те послове свакако можете ангажовати службеника за јавне набавке у јавној установи.

Што се тиче послова сачињавања Плана јавних набавки, не постоји сметња да се ангажује по основу неког од основа из Закона о раду одређено лице да ради на тим пословима – дакле, пошто је у конкретном случају реч о систематизацији и могућности да се неко ангажује за тај посао, ако не постоји довољно кадрова који се баве овим делом процедура јавних набавки, то се постиже планирањем. 

Генерално, послови планирања такође спадају у делокруг одељења за јавне набавке, али пре свега су у надлежности финансијске и правне службе, јер је претходно потребно да наручилац определи своја финансијска средства (не мора и да има расположива средства за сачињавање Плана и покретање поступака на основу Плана), истражи тржиште и сачини План јавних набавки, па није иста ситуација као код ангажовања члана комисије за јавну набавку за спровођење поступака јавних набавки, за шта не мора да постоји неки конкретан уговор, већ просто именовање члана комисије или лица које спроводи поступак Одлуком о спровођењу поступка. 

Према члану 10. Закона о порезима на имовину, за сврху опорезивања порезом на имовину, даном стицања права сматра се и кад је основ стицања правоснажни акт којим су оглашени наследници заоставштине -  дан смрти оставиоца.

Одредбама члана 114. Закона о пореском поступку и пореској администрацији уређена је застарелост права пореског органа на утврђивање пореза и прописано је да право пореског органа на утврђивање пореза и споредних пореских давања застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече. Застарелост права на утврђивање пореза и споредних пореских давања почиње да тече од првог дана наредне године од године у којој је требало утврдити порез, односно споредно пореско давање.

У конкретном случају, пореском обвезнику који је преминуо, даном смрти престале су све обавезе, што значи да је том лицу порез могао бити утврђен само до тог датума, а да су све обавезе утврђене након дана смрти неосновано утврђене. С обзиром да је законски наследник пореског обвезника његов син, претпоставка је да у конкретном случају није спроведена оставина са оца на сина.

Према Закону о наслеђивању, у случају да неко оставиочево дете не наследи (није у животу, недостојан је наслеђивања, искључен је из наследства и др.) оставиоца наслеђују потомци детета добијајући онај део наследства који би оставиочево дете добило да је наследило. Наведено би значило да је унук наследник и да је њему обавеза према члану 10. Закона о порезима на имовину настала даном смрти оставиоца.

Међутим, имајући у виду одредбе ZPPPA о застарелости права пореског органа на утврђивање пореза, исти се може утврдити пет година уназад. Ако су у 2022. години предузете неке радње пореског органа у вези утврђивања (послат позив и сл.), тада се може утврдити обавеза од 1.1.2017. године (јер је 2022. године прекинута застарелост у складу са чланом 114д ZPPPA), а ако нису предузете никакве радње пореског органа у циљу утврђивања пореза, онда се у 2023. години може утврдити обавеза почев од 1.1.2018. године.

Чланом 22. ZPPPA прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Уколико је након отписа неоснованих задужења и камате на име преминулог лица остао дуг (који се односи на период до дана смрти), тај дуг се преноси на име наследника који према наведеним одредбама испуњава пореску обавезу преминулог лица.

Правобранилаштво би требало да буде посебан наручилац, са својим набавкама, средствима као и пријавом на Порталу јавних набавки ради спровођења свих корака у поступцима јавних набавки. 

Међутим, чињеница је да различите локалне самоуправе на различит начин уређују положај Правобранилаштва, те да за сада не постоји неки универзални начин на који поступају све ЈЛС. 

Такође, на Порталу јавних набавки, постоји много јавних набавки које спроводе како Државно правобранилаштво, тако и Општинска правобранилаштва.  

Потребно је проверити Статут града/општине, као и консултовати финансијску службу ради утврђивања да ли су правобранилаштву дата средства која би требала да буду утрошена на набавке. 

У конкретном случају за први захтев за трошкове (по првобитном решењу), који је одбијен у измењеном решењу, а које је другостепени орган поништио (у том делу решења), потребно је утврдити шта је другостепени орган наложио да се уради у поновном поступку, и у складу са тим донети одговарајућу одлуку. Поред тога, по новом захтеву за надокнаду трошкова, који је поднет у поступку по жалби на измењено решење у делу којим је одлучено о трошковима, такође морате да одлучите. То значи, да обвезнику потенцијално (ако утврдите да су трошкови нужни и оправдани) могу бити призната оба трошка, али у одговарајућим, прописаним износима (а не у износима које је он захтевао).

При оцени неопходности и оправданости трошкова, морају се узети у обзир чињенице које се односе на издатке које је странка морала имати у сврху стављања ван правног промета појединачног правног акта. То значи да странка којој се трошкови надокнађују (увек је то порески обвезник, а не адвокат), мора да достави доказ о томе да је имала трошкове чију накнаду захтева.

Такође, треба имати у виду и одредбе члана 85. став 7. Закона о управном поступку, које прописују да лице које учествује у поступку сноси трошкове радњи које проузрокује својом кривицом. То значи да је потребно утврдити околности које указују на то да ли су трошкови заступања проузроковани неправилним радом првостепеног органа или обвезника (ако су у питању чињенице и подаци које је по закону обвезник морао сам да достави надлежном органу, а то није учинио, у том смислу трошкови ангажовања адвоката нису проузроковани неправилним радом пореског органа већ само обвезника, односно када су у питању чињенице од значаја за опорезивање, са којима орган није, нити је могао бити упознат у поступку пре доношења решења).

Сходно наведеном, код утврђивања права на надокнаду трошкова за састав жалбе, потребно је:

1. У поновном поступку за састав жалбе по првобитном решењу (враћено на поновни поступак)  поступити по налозима и смерницама датим у другостепеном решењу;
2. Утврдити да ли су трошкови заступања били неопходни и оправдани; 
3. Пореском обвезнику, коме се врши накнада трошкова, упутити писани захтев по члану 44. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, за достављање доказа о томе да је имао трошкове чију надокнаду захтева (обрачун трошкова сачињен између адвоката и странке, са доказом да је обрачун достављен обвезнику; изјашњење о томе да ли су трошкови заступања исплаћени пуномоћнику, а ако јесу такође, доказ о томе).

Трошкови који се односе на административну таксу за подношење жалбе, у оба поступка су евидентно настали из разлога што су плаћени о чему постоји доказ. За њих такође треба утврдити да ли су били нужни и оправдани,  у складу са тим поступити.

Трошкови заступања од стране адвоката се одмеравају у складу са ТАРИФОМ О НАГРАДАМА И НАКНАДАМА ТРОШКОВА ЗА РАД АДВОКАТА (Сл. гласник РС", бр.  121/2012, 99/2020 и 37/2021).

Управни поступак је обрађен  Тарифним бројевима 37 - 41, а у вези са њима је Тарифни број 13, на чију примену се упућује када се ради о проценљивим стварима. Вредност спора и износ награде у Тарифи приказан је у поенима, а у члану 15. Тарифе је наведено да вредност једног поена износи 30 динара.

У члану 12. Тарифе наведено је да:  „на захтев странке адвокат је дужан саставити писмени обрачун награде и трошкова за извршени рад уз приказ Тарифе".

У наставку приказ примера: 

У вези жалбе на решење којим се утврђује порез на имовину за 2022. годину у износу од 19.000 динара, странка је поднела захтев за надокнаду трошкова заступања на име састављања жалбе  од стране адвоката у износу од 33.000 динара, а у вези са ТБ 38. Тарифе, који се односи на непроценљиве предмете и у вези са ТБ 40. Тарифе, који се односи на правне лекове. Уколико се усваја захтев за надокнаду трошкова заступања, полази се од тога да је у питању заступање у проценљивим стварима у складу са ТБ 37 Тарифе (а не у непроценљивим по ТБ 38). Значи, висина трошкова поступка одређена је адвокатском тарифом у зависности од вредности спора, а не од воље подносиоца захтева, која правила се примењују и у управном поступку, па је у сврху заштите јавног интереса, трошкове поступка неопходно ценити према висини утврђених пореских обавеза које су предмет ожалбеног поступка. 

Према ставу 1 Тарифног броја 37: „за састављање предлога, захтева, пријава, молби и других поднесака којима се покреће управни поступак и то у проценљивим стварима када се управни поступак води око неког права у вези са имовином која има одређену новчану вредност, као и за састављање осталих образложених поднесака или поднесака који садрже чињеничне наводе, адвокату припада једнак износ награде, у зависности од вредности те имовине, као и за поднеске којима се покреће парнични поступак (тужбе, предлози, молбе) из Тарифног броја 13."

Према ставу 1 Тарифног броја 40: „за састављање правних лекова, редовних и ванредних, адвокату припада награда увећана за 100% од награде прописане за поднеске којима се покреће поступак (предлози) из Тарифног броја 37. и 38."

 Значи, према ставу 1 Тарифног броја 13, за вредност спора до 25.000 поена, адвокату припада награда од 300 поена, а имајући у виду да вредност једног поена износи 30 динара, за вредност спора до 750.000 динара, адвокату припада награда од 9.000 динара.

Сходно томе,  обзиром на то да је у конкретном примеру вредност предмета спора 19.000 динара (као вредност утврђеног пореза), адвокату припада награда од 9.000 динара увећана за 100% (у складу са ТБ 40.), што значи да накнада трошкова за састављање жалбе у овом случају укупно износи 18.000 динара.

У ситуацији наведеној у питању, произилази да се ради о капиталном издатку и то у смислу дефиниције по Уредби о управљању капиталним пројектима ("Сл. гласник РС", бр. 51/2019 и 139/2022) сходно члану 3. како следи: "Капитални пројекти су пројекти изградње и капиталног одржавања зграда и грађевинских објеката инфраструктуре од интереса за Републику Србију, односно локалну власт, укључујући услуге пројектног планирања које су саставни део пројекта, обезбеђивање земљишта за изградњу, као и пројекти који подразумевају улагања у опрему, машине и другу нефинансијску имовину, а у функцији су јавног интереса. Капиталне пројекте чине и све јавне инвестиције у нефинансијску имовину чији је век трајања, односно коришћења дужи од једне године, које су финансиране из републичког буџета, буџета локалне самоуправе, зајма и/или бесповратних средстава примљених у име Републике Србије или уз гаранције Републике Србије”.

Одговорност за преузете обавезе дефинисана је чланом 54. Закона о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020 и 118/2021, 117/2021-др.закон и 138/2022) где се у ставу 1. наводи да обавезе које преузимају директни, односно индиректни корисници буџетских средстава и корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање морају одговарати апропријацији која им је одобрена за ту намену у тој буџетској години.

Изузетно од става 1. члана 54, корисници из става 1. овог члана могу преузети обавезе по уговору који се односи на капиталне издатке и захтева плаћање у више година, на основу предлога министарства надлежног за послове финансија, односно органа надлежног за послове финансија, уз сагласност Владе, надлежног извршног органа локалне власти, односно управног одбора организације за обавезно социјално осигурање за обавезе које се финансирају из средстава обавезног социјалног осигурања.

На основу свега наведеног, с обзиром да није предвиђено плаћање у текућој години, сматрамо да је могуће да се спроведе поступак јавне набавке (камере за видео надзор) у складу са правилима које прописује Закон о јавним набавкама (превасходно у смислу усклађивања плана јавних набавки) и под условом обавезног прибављања сагласности од локалног органа управе надлежног за финансије за склапање оваквих уговора. 

С друге стране, имајућу у виду да се планира увођење видео надзора на јавним површинама у локалној самоуправи, указујемо и на обавезу поштовања одредби Закона о заштити података о личности.

Чланом 54. ст. 1. Закона о заштити података о личности, утврђено је да, ако је вероватно да ће нека врста обраде проузроковати висок ризик за права и слободе физичких лица, руковалац је дужан да пре него што започне са обрадом изврши процену утицаја предвиђених радњи обраде на заштиту података о личности. Процена утицаја је акт који предстваља једно свеобухватно сагледавања обраде личних података, приликом ког треба установити шта су разлози за обраду података о личности, који су то ризици до којих може доћи по личне податке грађана и које су то мере које се треба предузети да би се ти ризици смањили.  

Листа врсти радњи за које се мора извршити процена утицаја утврђена је Одлуком о листи врста радњи обраде података о личности за које се мора извршити процена утицаја на заштиту података о личности и тражити мишљење Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности („Сл. гласник РС“, 45/19 и 112/20). 

Одредбама тачке 2) подтачке 3. и 7. наведене одлуке утврђено је да се процена утицаја, између осталог, мора извршити у случају систематског надзора над јавно доступним површинама у великој мери, што је свакако успостављање видео надзора на јавним местима.

Законом о јавној својини ("Сл. гласник РС", бр. 72/2011, 88/2013, 105/2014, 104/2016 - др. закон, 108/2016, 113/2017, 95/2018 и 153/2020) уређено је право јавне својине и одређена друга имовинска права Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе (члан 1.). Овим законом дефинисана су три облика јавне својине односно да јавну својину чини право својине Републике Србије - државна својина, право својине аутономне покрајине - покрајинска својина и право својине јединице локалне самоуправе - општинска, односно градска својина (члан 2.). У јавној својини су природна богатства, добра од општег интереса и добра у општој употреби, за која је законом утврђено да су у јавној својини, ствари које користе органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, установе, јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе и друге ствари које су, у складу са законом, у јавној својини (члан 3. став 1.). Носиоци права јавне својине су Република Србија, аутономна покрајина и општина, односно град (Члан 18. став 1.). Установе и јавне агенције и друге организације (укључујући и Народну банку Србије) чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, које немају статус државног органа и организације, органа аутономне покрајине, односно органа јединице локалне самоуправе или јавног предузећа, односно друштва капитала, имају право коришћења на непокретним и покретним стварима у јавној својини које су им пренете на коришћење (члан 18. став 6.).

Законом о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) прописано је да јединица локалне самоуправе има своју имовину (члан 15. став 2.) као и да имовином јединице локалне самоуправе самостално управљају органи јединице локалне самоуправе, у складу са законом (члан 15. став 2.). Органи јединице локалне самоуправе су скупштина општине/града, председник општине/градоначелник, општинско/градско веће и општинска/градска управа (члан 27. и члан 65.). Општинска/градска управа припрема нацрте прописа и других аката које доноси скупштина општине/града, председник општине/градоначелник и општинско/градско веће, извршава одлуке и друге акте скупштине општине/града, председника општине/градоначелника и општинског/градског већа, решава у управном поступку у првом степену о правима и дужностима грађана, предузећа, установа и других организација у управним стварима из надлежности општине, обавља послове управног надзора над извршавањем прописа и других општих аката скупштине општине; извршава законе и друге прописе чије је извршавање поверено општини/граду; обавља стручне и административно-техничке послове за потребе рада. 

Законом о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019, 72/2019, 149/2020, 118/2021, 138/2022 и 118/2021 - др. закон) дефинисано је да су корисници буџетских средстава директни и индиректни корисници буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти (члан 2. тачка 6). Директни корисници буџетских средстава су органи и организације Републике Србије, односно органи и службе локалне власти (члан 2. тачка 7.) док су индиректни корисници буџетских средстава: правосудни органи, месне заједнице; установе основане од стране Републике Србије, односно локалне власти, над којима оснивач, преко директних корисника буџетских средстава, врши законом утврђена права у погледу управљања и финансирања (члан 2. тачка 8). Овим законом дефинисано је да су капитални пројекти, пројекти изградње и капиталног одржавања зграда и грађевинских објеката инфраструктуре од интереса за Републику Србију, односно локалну власт, укључујући услуге пројектног планирања које су саставни део пројекта, обезбеђивање земљишта за изградњу, као и пројекти који подразумевају улагања у опрему, машине и другу нефинансијску имовину, а у функцији су јавног интереса (члан 2. тачка 21а).

Уредбом о капиталним пројектима ("Сл. гласник РС", бр. 51/2019 и 139/2022) капитални пројекти дефинисани су на исти начин као што је прописано чланом 2. тачка 21а) Закона о буџетском систему, с тим што је додатно прописано да капиталне пројекте чине и све јавне инвестиције у нефинансијску имовину чији је век трајања, односно коришћења дужи од једне године, које су финансиране из републичког буџета, буџета локалне самоуправе, зајма и/или бесповратних средстава примљених у име Републике Србије или уз гаранције Републике Србије (члан 3. тачка 1.). Капитални пројекти планирају се и укључују у буџет у складу са одредбама ове уредбе, која потенцира (чл. 18) да предлагање капиталног пројекта за укључивање у буџет органу надлежном за послове финансија локалне самоуправе – врши овлашћени предлагач, који доставља и сву неопходну документацију. Сходно дефиницији из члана 3. Уредбе, овлашћени предлагачкапиталног пројекта је директни корисник буџетских средстава, у смислу закона којим се уређује буџетски систем, посредством кога предлагач идеје капиталног пројекта реализује капитални пројекат. Са друге стране, корисник јавних средстава за чије потребе се реализује капитални пројекат (у овом случају установа као индиректни корисник буџета) – је предлагач идеје капиталног пројекта. 

На основу свих наведених одредаба прописа, може се закључити да локална самоуправа капиталне пројекте треба да планира у оквиру раздела директног корисника буџетских средстава Општинска/Градска управа, носиоца права јавне својине локалне самоуправе, који је у складу са Законом о локалној самоуправи, орган надлежан за спровођење јавних инвестиција у локалној самоуправи. Капитални пројекат изградње зграда и објеката, потребно је планирати у Одлуци о буџету као посебан капитални пројекат у оквиру програма коме припада (у складу са Упутством за припрему програмског буџета прописаним од стране Министарства финансија) у оквиру економске класификације 511-Зграде и грађевински објекти.

У складу са одредбама члана 145. Закона о пореском поступку и пореској администрацији прописано је да о жалби против првостепеног пореског управног акта одлучује другостепени орган одређен овим законом. Изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији које су ступиле на снагу од 1. јануара 2017. године осим одредби члана 25. Закона о изменама и допунама Закона о пореском поступку и пореској администрацији, а које се односе на утврђивање надлежности другостепеног органа и решавање у другостепеним пореским поступцима, примењиваће се почев од 1. јула 2017. године, када престају и надлежности Пореске управе у погледу овлашћења за решавање у другостепеном пореском поступку.

У ставу два овог члана, прописано је да предмете у којима није окончан поступак пред другостепеним пореским органом, до 30. јуна 2017. године, преузеће орган утврђен осим законом. Према наведеном од 01. јула 2017. године, по жалбама изјављеним против првостепених решења донетих у пореском поступку, односно у поступцима из члана 2а. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији решава другостепени орган - министарство надлежно за послове финансија, Сектор за другостепени порески и царински поступак, Одељење за другостепени порески поступак. Законом о накнадама за коришћење јавних добара, накнаде за коришћење јавних површина уређене су чл. 236.-241. Одредбама члана 240. став 5) прописано је да се жалба може изјавити министарству у чијој су надлежности послови финансија, преко надлежног органа јединице локалне самоуправе.

Сходно наведеном надлежност за поступање по жалбама на решења о утврђеним обавезама по основу накнада за заузеће јавне површине грађевинским материјалом надлежно је Министарство финансија, Сектор за другостепени порески и царински поступак, Одељење за другостепени порески поступак.

Ако је наручилац пре доношења одлуке о додели уговора, у складу са чланом 119. Закона о јавним набавкама, тражио од понуђача да достави доказе у року од 5 радних дана, а исти то учинио већ истог дана и у потпуности потврдио испуњеност критеријума за квалитативни избор привредног субјекта, наручилац може одмах да донесе Одлуку о додели уговора не чекајући да прође рок од 5 радних дана.

Закон о јавни набавкама прописује у члану 125. ово питање, на начин да наручилац користи систем е-Цертис ради добијања података о врсти и форми доказа из чл. 120 - 124. овог закона и о надлежним органима који те податке и доказе издају у државама чланицама Европске уније. Наручилац је дужан да захтева првенствено врсту и форму доказа из чл. 120 - 124. овог закона који су обухваћени системом е-Цертис.

Дакле, е-Цертис није регистар понуђача у којем се региструју привредни субјекти у погледу тога да ли испуњавају критеријуме прописане прописима о јавним набавкама, већ „извор података“ о томе који се докази у погледу испуњености критеријума за квалитативни избор издају појединим државама чланицама ЕУ.