Питања и одговори

Правило је да се покретне ствари из јавне својине отуђују у поступку јавног оглашавања или прикупљања писмених понуда, на начин и у поступку којим се штити интерес носиоца права јавне својине. 

Међутим, Закон о јавној својини има и један изузетак (члан 33. ставови 3. и 4.) када се покретне ствари из јавне својине могу отуђити и непосредном погодбом, чак и без накнаде ако постоји интерес за таквим располагањем (елементарне непогоде и другим случајевима прописаним актом Владе).

Поступак отуђења непосредном погодбом регулисан је, још увек важећом Уредбом о одређивању опреме веће вредности и утврђивању случајева и услова под којима се покретне ствари из јавне својине могу отуђивати непосредном погодбом („Сл. гласник РС“ бр. 53/12).

У члану 1. Уредбе дефинисано је шта се сматра опремом веће вредности, те с тим у вези потребно је да се најпре утврди која је вредност канцеларијског намештаја и канцеларијске опреме која би се отуђила војсци. Ово се односи на питање располагања непосредном погодбом, али не и на питање располагања без накнаде.

Располагање без накнаде, за сада, могуће је једино у случају отклањања последица елементарних непогода.

Такође, могућа је и примена чл. 31а Закона о јавној својини, који овде има сходну примену и на отуђење покретних ствари, где се цена може умањити на до 60% процењене вредности након две неуспешне продаје. Ово су последње измене Закона о јавној својини.

Постоји могућност да се покретне ствари дају на коришћење (реверс) војсци, али не и у својину без накнаде, ако нема покрића да се ради о ситуацијама из члана 33. став 4. Закона о јавној својини.

Чланом 14. Закона о финансирању локалне самоуправе, прописано је да се локалне комуналне таксе могу уводити за истицање фирме на пословном простору.

Чланом  16. овог закона прописано је да фирма, у смислу овог закона, јесте сваки истакнути назив или име које упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност.

Ако се на једном пословном објекту налази више истакнутих фирми истог обвезника, такса се плаћа само за једну фирму.

За сваку фирму истакнуту ван пословног објекта плаћа се такса за сваку истакнуту фирму.

Према наведеним одредбама, фирмарина се плаћа у складу са Законом и одлуком јединице локалне самоуправе, само ако је фирма фактички истакнута, без обзира да ли је обвезник правно лице или предузетник.

При том се под фирмом сматра сваки истакнути назив или име које упућује на то да правно или физичко лице обавља делатност. То може да буде и налепница на поштанском сандучету, истакнути назив на објекту, на улазним вратима или било ком другом месту на пословном простору у ком се обавља делатност.

Комунална такса за истицање фирме на пословном простору може се утврдити у складу са прописима само обвезнику који је поднео пријаву (ако је подношење пријаве прописано одлуком јединице локалне самоуправе) или ако је ЛПА утврдила чињенице од значаја за постојање обавезе (фотографија, службена белешка са терена и сл.), које може пружити као доказ у евентуалном жалбеном поступку.

Другим законима може да буде регулисана обавеза истицања назива правног или физичког лица које обавља делатност на неком пословном простору, али сама законска обавеза за поједине категорије правних и физичких лица није довољан услов за утврђивање фирмарине, већ се мора утврдити и фактичко истицање фирме. За проверу поштовања тих закона одговарајуће службе врше инспекцијски надзор, а за непоштовање тих закона прописане су казнене одредбе.

Ти закони су:

• Закон о привредним друштвима, који у члану 87. прописује да је предузетник дужан да истакне своје пословно име у свом седишту, као и на сваком издвојеном месту пословања, осим у случају када предузетник обавља делатност и ван одређеног простора (по позиву странке, од места до места и сл.), када је по природи саме делатности такво обављање делатности једино могуће или уобичајено;
• Закон о трговини – чл. 16. и 32. - обавеза видног истицања пословног имена, односно назива за трговце и пружаоце услуга;
• Закон о туризму - обавеза видног истицања назива за туристичке организације, пружаоци услуга рент-а-цар.

Законом о порезима на имовину прописано је да се порез на имовину плаћа, између осталог, на право својине на непокретности.

Законом о поступку уписа у катастар непокретности и водова, у члану 7. прописано је да се право својине на непокретности уписује као:

     1) својина;

     2) сусвојина;

     3) заједничка својина (а заједничка својина је једна врста права својине).

Чланом 4. Закона о порезима на имовину прописано је да када су на истој непокретности више лица обвезници, обвезник је свако од тих лица сразмерно свом уделу у односу на целу непокретност. Када удели обвезника на истој непокретности нису одређени, за сврху опорезивања порезом на имовину сматраће се да су једнаки.

Према наведеним законским одредбама, а у конкретном случају, пореске пријаве треба да поднесу оба супружника, при чему ће сваком од њих порез на имовину бити утврђен за 1/2 непокретности.

Закон о општем управном поступку прописује посебне случајеве уклањања и мењања решења који се односе на поступања када су решења правноснажна и коначна.

Понављање поступка има значај ванредног правног средства у управном поступку, јер се може тражити, односно остварити тек по наступању коначности решења. Ово ванредно правно средство прописано је одредбама чл. 176-182. Закона о општем управном поступку. За понављање поступка није препрека ако је решење постало и правноснажно.

Надлежност за решавање припада органу који је донео коначно решење.

По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

Поступак се понавља на захтев странке или га орган који је донео коначно решење понавља по службеној дужности.

Закон о општем управном поступку прописује субјективни и објективни рок за понављање поступка. (чл. 178.).

Решењем се одбацује захтев који је неблаговремен, није изјављен од овлашћеног лица или у коме разлог за понављање поступка није учињен вероватним. Решењем се одбија захтев ако разлог који је наведен не би довео до другачијег решавања управне ствари. Ако се не одбаци, нити одбије захтев за понављање поступка, решењем се дозвољава понављање поступка и одређује обим понављања.

Уколико се ради понављање поступка по службеној дужности такође се решењем дозвољава понављање поступка и одређује обим понављања.

По понављању поступка надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

Поништавањем решења уклањају се све правне последице које је решење произвело, а укидањем решења не уклањају се правне последице које је решење већ произвело, већ се решење онемогућава да даље производи правне последице.

У поступку се доносе два решења: једно, којим се дозвољава понављање поступка и одређује обим понављања, а друго којим се поништава или укида већ донето решење у зависности од порескоправне ситуације и утврђује нова обавеза.

На основу наведеног сматрамо да (уколико је испуњено напред наведено), у конкретном случају, може се поновити поступак по службеној дужности јер је чињеница (која ће се доказати увидом у предметни уговор о закупу) пословног простора постојала и у време вођења ранијег поступка, али није узета у разматрање и као таква је од утицаја на другачије решење ствари.

Укидањем већ донетих решења (у којима је утврђен порез и за кућу и за пословни простор) за сваку годину појединачно не уклањају се правне последице које су решења већ произвела, већ се решење онемогућава да даље производи правне последице.

Технички ћете затворити пријаву за пословни простор и извршити обрачун пореза само за кућу доношењем решења за сваку годину појединачно у поновљеном поступку утврђивања обавезе.

На систему би треабало сторнирати “Р налогом” утврђене обавезе (за кућу и пословни простор) са датумом доспећа нових решења, при чему треба водити рачуна да ли има неосновано обрачунате камате ако порески обвезник није редовно измиривао своје обавезе.

Поступак се може и поједноставити тако што ће се донети једно решење чији диспозитив осим уобичајених тачака о жалби и роковима треба да гласи:

1. Дозвољава се понављање поступака (по захтеву странке или по службеној дужности)

2. Укида се решење број_____________од_____________

3. Утврђује се обавеза______________________________

Посебно наглашавамо да образложење решења мора да садржи детаљно образложене све тачке диспозитива. Дакле, у образложењу треба дати опис разлога за понављање поступка и утврђивања обавезе.

Пре свега напомињемо да легализација објекта не опредељује настанак пореске обавезе, већ је дан настанка пореске обавезе уређен чланом 10. Закона о порезима на имовину. Према одредбама става 1.  овог члана Закона који се примењивао до 31.12.2018. године, пореска обавеза настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права, даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин.

Према важећим одредбама члана 10. став 1. Закона о порезима на имовину обавеза по основу пореза на имовину настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права на које се порез на имовину плаћа у складу са чланом 2. став 1. и чланом 2а овог закона, даном успостављања државине кад се порез плаћа на државину, даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин. Ставом 2. истог члана закона прописано еј да кад је право из става 1. овог члана стечено на објекту у изградњи који није оспособљен за коришћење, не користи се и за који није издата употребна дозвола, обавеза по основу пореза на имовину за тај објекат настаје најранијим од следећих дана: даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења објекта на други начин (укључујући успостављање државине), осим у случају из ст. 3. и 4. овог члана. Према томе, пореску обавезу за предметни објекат треба утврдити у складу са наведеним одредбама Закона о порезима на имовину, узимајући у обзир застарелост права на утврђивање.

У вези остваривања права на боравиште, на основу доказа о поседовању непокретности, пореско решење није доказ о власништву над објектом, већ за то обвезник може користити друге расположиве доказе (решење о кућном броју, акта из поступка легализације и др.). Наиме, чланом 4. став 7. Закона о порезима на имовину прописано је да статус обвезника пореза на имовину не може бити основ за стицање било ког права на непокретности.

У сваком случају, обвезник треба да добије ПИБ како би био евидентиран у пореском рачуноводству, при чему је битно утврдити да ли је то лице резидент Републике Србије или нерезидент, јер на тај начин ће бити опредељен и његов ПИБ.

Члан 26. став 11. ZPPPA прописује да је ПИБ јединствени и једини број физичког лица за све јавне приходе и задржава се до престанка постојања, односно смрти тог лица.

Према члану 2. Правилника о ПИБ-у, ПИБ за резидентна физичка лица која нису предузетници, састоји се од 13 цифара и представља јединствени матични број грађана (у даљем тексту: ЈМБГ) додељен од стране Министарства унутрашњих послова, у складу са законом.

Према истом правилнику, ПИБ за пореске обвезнике - нерезидентна физичка лица, састоји се од девет цифара и овај број се додељује у Централи Пореске управе.

Чланом 2. Закона о пребивалишту и боравишту грађана прописано је да право на пребивалиште у Републици Србији, у смислу овог закона, имају сви грађани Републике Србије који стално живе на територији Републике Србије. У складу са чланом 3. истог закона, пребивалиште је место у коме се грађанин (држављанин Републике Србије) настанио са намером да у њему стално живи, односно место у коме се налази центар његових животних активности, професионалних, економских, социјалних и других веза које доказују његову трајну повезаност с местом у коме се настанио.

Даље је чланом 4. прописано да су пунолетни грађани дужни да пријаве и одјаве своје пребивалиште, пријаве и одјаве боравиште, као и да пријаве привремени боравак у иностранству и повратак из иностранства, када је то одређено овим законом, а чланом 5. да се пријава и одјава пребивалишта и боравишта, као и пријава привременог боравка у иностранству и повратка из иностранства подноси надлежном органу у месту у коме се пријављује или из кога се одјављује пребивалиште или боравиште.

Према члану 14. овог закона грађанин је дужан да одјави пребивалиште ако се исељава из Републике Србије у иностранство. Лицу које одјављује пребивалишта издаје се одговарајућа потврда.

Пријава привременог боравка у иностранству и повратка из иностранства уређена је чланом 19. закона и према овим одредбама грађани који одлазе у иностранство с намером да непрекидно бораве у иностранству дуже од 90 дана дужни су да, пре одласка, надлежном органу пријаве привремени боравак у иностранству. Грађани који оду у иностранство с намером да непрекидно бораве у иностранству не дуже од 90 дана, а свој боравак продуже, дужни су да привремени боравак у иностранству дужи од 90 дана пријаве надлежном органу, преко дипломатско-конзуларног представништва.

Грађани из ст. 1. и 2. овог члана дужни су да пријаве повратак у земљу у року од осам дана од дана повратка у место пребивалишта.

Подносиоцу пријаве привременог боравка у иностранству и повратка из иностранства издаје се одговарајућа потврда.

Према члану 24. истог закона евиденције пребивалишта, боравишта и привременог боравка у иностранству води министарство надлежно за унутрашње послове, у електронском облику.

Пребивалиште грађана евидентира се у евиденцији о издатим личним картама, која уједно служи и као евиденција пребивалишта, или се о томе води посебна евиденција.

Евиденција привременог боравка у иностранству је саставни део евиденције пребивалишта.

Чланом 236. став 1. тачке 1-3. Закона о накнадама за коришћење јавних добара ("Службени гласник РС", бр. 95/18 и 49/19) прописане су ситуације у којима се плаћа накнада за коришћење јавних површина:

1) накнада за коришћење простора на јавној површини у пословне и друге сврхе, осим ради продаје штампе, књига и других публикација, производа старих и уметничких заната и домаће радиности;

2) накнада за коришћење јавне површине за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица, као и за коришћење површине и објекта за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица којим се врши непосредни утицај на расположивост, квалитет или неку другу особину јавне површине, за које дозволу издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе;

3) накнада за коришћење јавне површине по основу заузећа грађевинским материјалом и за извођење грађевинских радова и изградњу.

Ставом 3. истог члана Закона прописано је да "коришћење простора на јавној површини у пословне и друге сврхе у смислу става 1. тачка 1) овог члана односи се на привремено коришћење простора на јавној површини и не обухвата коришћење трајног карактера изградњом објеката инфраструктуре".

Шта се сматра објектима инфраструктуре трајног карактера прописано је чланом 2. став 1. тачка 26. Закона о планирању и изградњи где се, између осталог наводи да је линијски инфраструктурни објекат електроенергетски вод, ...линијска инфраструктура електронских комуникација...

С тим у вези, обзиром да се у конкретном случају ради о постављању нове (или делова оне која већ постоји) опреме екектродистрибутивног и телекомуникационог система на јавној површини, а који системи представљају линијске инфраструктурне објекте из члана 2. Закона о планирању и изградњи, не постоји обавеза плаћања накнаде за коришћење тих јавних површина. 

Надлежни орган има могућност да евентуално наплати накнаду за установљење права службености, или штете која се причини јавном добру приликом изградње неког линијског инфраструктурног објекта трајног карактера. 

Обавеза плаћања накнаде постоји само у случајевима привременог заузећа јавне површине грађевинским материјалом или за извођење грађевинских радова и изградње (члан 236. ст.1. тч.3. Закона), с тим да и у овим случајевима према члану 241. Закона о накнадама за коришћење јавних добара постоје одређена ослобођења од плаћања.

ЈЛС остаје могућност да наплати накнаду док трају радови на изградњи ових објеката, што и јесте смисао одредбе члана 236. Закона, која је дефинисана у Прилогу 12. закона о накнадама за коришћење јавних добара.

Мишљење Министарства финансија_Сектор за фискални систем.пдф

Чланом 16. и 17. Закона о финансирању локалне самоуправе прописано је да је фирма сваки истакнути назив или име које упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност, а јединица локалне самоуправе може утврдити локалне комуналне таксе у различитој висини зависно од делатности, површине и техничко - употребних карактеристика објекта, величине правног лица у смислу закона којим се уређује рачуноводство и по деловима територије, односно зонама у којима се налазе објекти, предмети Или врше услуге за које се плаћају таксе.

Одлуком о локалним комуналним таксама прописује се износ фирмарине за један истакнути назив који упућује на то да правно или физичко лице обавља одређену делатност. Ако правно лице има више од једне пословне јединице/објекта на територији јединице локалне самоуправе, плаћају посебно за сваку пословну јединицу/објекат локалну комуналну таксу за истицање фирме на пословном простору.

Према Закону о привредним друштвима, члан 567., огранак привредног друштва (у даљем тексту: огранак) је издвојени организациони део привредног друштва на територији Републике Србије преко кога друштво обавља делатност у складу са законом. Огранак нема својство правног лица, а у правном промету иступа у име и за рачун привредног друштва. Привредно друштво неограничено одговара за обавезе према трећим лицима које настану у пословању његовог огранка.

Чланом 571. истог закона прописано је да у правном промету огранак наступа под пословним именом друштва, уз навођење:

1) да је реч о огранку;

2) адресе огранка, ако се разликује од адресе седишта друштва;

3) назива огранка, ако га има.

На употребу пословног имена и других података у документима огранка сходно се примењују одредбе из члана 25. овог закона које се односе на употребу пословног имена и других података у документима друштва. На назив огранка сходно се примењују одредбе чл. 27. до 29. овог закона.

Према томе, ХЕ Ђердап, који је огранак ЕПС, не може бити обвезник локалне комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору, јер није правно лице и нема свој ПИБ који је различит од ПИБ-а привредног друштва чији је огранак. Уколико је на пословном објекту на коме огранак обавља делатност истакнут назив или име које упућују да правно лице (које подразумева и огранак као његов организациони део) обавља одређену делатност, онда је на том објекту обвезник фирмарине правно лице (ЕПС), које има свој ПИБ и под чијим именом наступа огранак у правном промету.

Наиме, чланом 70. Закона о експропријацији прописано је да се права на непокретности у државној или друштвеној својини могу решењем општинске управе одузети или ограничити и пренети на другог носиоца права на непокретности у друштвеној или државној својини, ако то захтева јавни интерес (административни пренос).

Стога, у конкретном случају обзиром да је на предметном земљишту уписана државна својина са правом коришћења ЈП Србијашуме, а предлог за експропријацију (административни пренос) је поднело ЈП Путеви Србије, која за такав захтев има решењем Владе РС утврђен јавни интерес или је он утврђен Законом о јавним путевима (сад не знам која је тачно ситуација) потребно је да донесете решење од административном преносу непокретности са једног на другог корисника. Титулар права јавне својине остаје РС.

Члан 6. став 2. Закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду гласи: „Одредбе овог закона се односе на имовину купљену у поступку јавног оглашавања, по тржишним условима, која обухвата право својине на објекту са припадајућим правом коришћења на изграђеном грађевинском објекту.....“, тако да тумачењем ове одредбе долазимо да закључка да се одредба члана 6. став 2. Закона односи на искључиво изграђено грађевинско земљиште.

Чланом 5. ст. 1. тач. 3. Закона о озакоњењу прописано је да предмет озакоњења не могу бити објекти који су изграђени на површинама јавне намене, или где је планом предвиђена изградња објеката јавне намене. Међутим, ставом 3. истог члана Закона прописан је изузетак од овог услова, тако што се дозвољава озакоњење објекта који је саграђен делом на површини јавне намене, под условом да подносилац захтева прибави сагласност управљача јавног добра.

Дакле, потребно је да се подносилац захтева усмери у делу да затражи сагласност управљача пута, јер је то услов за наставак поступка озакоњења објекта.

Члан 10. ZPPPA прописује: пореско-правни однос је однос јавног права који обухвата права и обавезе у пореском поступку Пореске управе И локалне пореске администрације (порески орган) с једне и физичког, односно правног лица, с друге стране, којим се уређује:

1. обавеза плаћања пореза, обавеза обезбеђења пореске обавезе и обавеза плаћања споредних пореских давања од стране физичког, односно правног лица и право пореског органа да захтева испуњење ових обавеза;
2. обавеза физичког, односно правног лица да, у складу са законом, утврди порез, односно, по одбитку, наплати порез у име пореског обвезника, води прописано рачуноводство, подноси пореске пријаве, доставља пореском органу  тражену документацију и податке, не обавља плаћања на начин друкчији од прописаног, дозволи преглед свог пословања службеном лицу пореског органа  и друге законом утврђене обавезе чињења, нечињења или трпљења, у циљу благовременог и правилног плаћања пореза, као и право пореског органа  да захтева испуњење ових обавеза.

ZPPPA у члану 25. прописује  да су обавезе пореског обвезника, да између осталог:

• поднесе пореску пријаву пореском органу  на прописаном обрасцу, у року и на начин уређен пореским прописима;
• поднесе документацију и пружи информације које захтева порески орган, у складу са пореским прописима;
• плаћа порез на начин, под условима и у року прописаном законом;
• не омета и не спречава службена лица која учествују у пореском поступку у обављању законом утврђене дужности.

Чланом 44. ZPPPA прописано је да порески орган може захтевати од пореског обвезника и трећих лица да, у року који он одреди, доставе на увид и проверу пословне књиге и евиденције, рачуноводствене исказе, пословну документацију и друге исправе и доказе, ради утврђивања чињеничног стања. Порески орган одлучује да ли ће се исправе доставити на увид и проверу у његовим службеним просторијама, односно електронским путем, или ће се увид и провера обавити код лица које је дужно да их достави.

Члан 45. ZPPPA прописује да је порески обвезник дужан  да, на захтев пореског органа и у разумном року који она одреди, пружи све расположиве информације, неопходне за утврђивање чињеничног стања од значаја за опорезивање.

Обавеза учествовања пореског обвезника у поступку пореске контроле уређена је чланом 127. ZPPPA И порески обвезник је дужан да учествује у утврђивању чињеничног стања и даје обавештења и изјаве на захтев пореског инспектора. Ако није у могућности да присуствује пореској контроли, порески обвезник ће одредити лице које, у његово име, извршава обавезе. Неизвршавање обавеза пореског обвезника не одлаже вршење пореске контроле.

Значи, поступање пореског обвезника у вези подношења пореских пријава, пружања информација, учествовања у пореској контроли уређено је ZPPPA и за непоступање су истим законом прописане казне И прекршајна одговорност.

Чланом 54. ZPPPA прописано је да утврђивање пореза обавља:

1. сам порески обвезник (самоопорезивање);
2. порески орган, доношењем пореског решења, и то:

           (1) у поступку пореске контроле - ако порески обвезник, супротно закону, не обави утврђивање пореске обавезе или  га изврши нетачно или непотпуно;

           (2) у случајевима када је законом прописано да се не спроводи самоопорезивање или када је законом прописано да се, упркос самоопорезивању, пореско решење мора донети.

У члану 55. став 1. ZPPPA прописано је да пореско решење о утврђивању пореза у поступку пореске контроле (када обвезник не изврши самоопорезивање) порески орган доноси на основу података из пословних књига и евиденција пореског обвезника, и чињеничног стања утврђеног у поступку контроле, у складу са одредбом члана 129. овог закона.

У ставу 2. истог члана прописано је да  пореско решење о утврђивању пореза (када се не врши самоопорезивање), ЛПА доноси на основу података из евиденција надлежних органа, података из пореске пријаве, односно измењене пореске пријаве а, по потреби, и на основу података из пословних књига и евиденција пореског обвезника. Ставом 3 истог члана прописано је да ако порески обвезник не поднесе пореску пријаву, пореско решење о утврђивању пореза донеће се на основу података из пословних књига и евиденција пореског обвезника и чињеничног стања утврђеног у поступку контроле, а ставом 4. је даље прописано да, изузетно од става 2. овог члана, ако порески обвезник не поднесе пореску пријаву, пореско решење о утврђивању пореза, порески орган доноси без претходног изјашњења обвезника о чињеницама које су од значаја за одлучивање, када се утврђивање пореза врши на основу података из евиденција надлежних органа, односно документације издате од стране надлежних органа и јавних бележника.

Чланом 51. ZPPPA прописано је да у пореском поступку терет доказа сноси:

1. порески орган  - за чињенице на којима се заснива постојање пореске обавезе;
2. порески обвезник - за чињенице од утицаја на смањење или укидање пореза.

Сумња која проистекне због ускраћивања информација, односно недостављања доказа од стране пореског обвезника који је, у складу са овим законом, дужан да их достави пореском органу, може у поступку утврђивања пореске обавезе бити на његову штету.

Члан 33. Закона о порезима на имовину прописује да надлежни орган јединице локалне самоуправе утврђивање пореза врши на основу података из пореске пријаве, пословних књига пореског обвезника, података из евиденција надлежних органа и других података којима тај орган располаже, а од значаја су за утврђивање пореске обавезе.

Вашом одлуком о локалним комуналним таксама уређено је како се пријављују подаци од значаја за утврђивање такси. Напомињемо да се фирмарина плаћа само ако је обвезник на пословном простору истакао фирму, односно било који назив који упућује да то лице обавља делатност на том простору.

Према томе, ZPPPA и Закон о порезима на имовину уредили су поступање пореског органа И у ситуацији када обвезник неће да учествује у пореском поступку, а порески орган располаже подацима из службене евиденције или утврди чињенице од значаја за опорезивање. Битно је да порески орган мора имати доказе о чињеницама на којима се заснива постојање пореске обавезе.

ПОРЕЗ НА ИМОВИНУ:

Ако се ради о пореском обвезнику који води пословне књиге И није извршио самоопорезивање подношењем пореске пријаве PPI-1, ЛПА ће на основу расположивих података из катастра непокретности И других извора, утврдити порез на имовину у поступку пореске контроле (доношењем записника и решења у поступку пореске контроле сходно одредбама чл. 118-129. ZPPPA). На решење о контроли порески обвезник има право жалбе, при чему у поступку по жалби обвезник има обавезу да приложи доказе (према члану 143 ZPPPA у поступку по жалби терет доказивања је на жалиоцу).

Уколико је обвезник пореза на имовину лице које не води пословне књиге, порез на имовину можете утврдити применом члана 55. став 4. ZPPPA, односно на основу података из Катастра непокретности, који представљају податке из евиденције надлежних органа. Тада ЛПА нема обавезу да спроводи поступак пореске контроле И сачињава записник у коме утврђује све чињенице на основу којих се утврђује порез на имовину, већ може само да сачини службену белешку у којој констатује све чињенице од значаја за утврђивање пореске обавезе. Подаци из службене белешке се уносе у апликацију уместо података из пореске пријаве И на основу њих се доноси решење о утврђивању пореза на имовину.

ЛОКАЛНА КОМУНАЛНА ТАКСА (ФИРМАРИНА):

У вези утврђивања локалне комуналне таксе за истицање фирме на пословном простору, обавеза се утврђује у складу са одлуком ваше општине И свих расположивих података И утврђених чињеница, о чему ЛПА има документацију којом то може доказати.

Напомињемо да је чланом 49. ZPPPA уређен увиђај И сачињавање записника о увиђају, који се може користити  као доказ од значаја за постојање обавезе локалне комуналне таксе.

Такође, ЛПА може сачинити И записник о пореској контроли у коме ће утврдити све чињенице од значаја за утврђивање локалне комуналне таксе, при чему ће подаци из записника бити унети у апликацију као елементи за утврђивање таксе. Пре доношења решења, обвезнику треба уручити записник, како би имао могућност достављања примедби. Потом се доноси решење о утврђивању локалне комуналне таксе, на које обвезник има право жалбе И обавезу достављања доказа уз жалбу.

У сваком случају, обавеза је пореског органа (ЛПА), да изврши утврђивање пореских обавеза обвезнику за кога има доказе И утврђене чињенице  о постојању пореске обавезе.

Кад Уставни суд утврди да други пропис или општи акт није у сагласности са законом и другим републичким прописом, тај пропис или општи акт престаје да важи даном објављивања одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије”. 

Кад Уставни суд одреди начин отклањања последица које су настале услед примене општег акта који није у сагласности с Уставом или законом, одлука Уставног суда има правно дејство од дана њеног објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије". 

Прописи и други општи акт и донети за извршење закона и других прописа за које се одлуком Уставног суда утврди да нису у сагласности с Уставом и законом, неће се примењивати од дана објављивања одлуке Уставног суда, ако из одлуке произилази да су ти прописи и други општи акти несагласни Уставу или закону. 

Извршење правоснажних појединачних аката донетих на основу прописа који се више не могу примењивати, не може се ни дозволити ни спровести, а ако је извршење започето - обуставиће се. 

Свако коме је повређено право коначним или правоснажним појединачним актом, донетим на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, има право да тражи од надлежног органа измену тог појединачног акта.

Предлог за измену коначног или правоснажног појединачног акта, донетог на основу закона или другог прописа и општег акта, за који је одлуком Уставног суда утврђено да није у сагласности с Уставом или законом, може се поднети у року од шест месеци од дана објављивања одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије", ако од достављања појединачног акта до подношења предлога или иницијативе за покретање поступка није протекло више од две године.

Према наведеном, након објављивања одлуке Уставног суда не могу се предузимати никакве мере наплате.

Мишљење Министарства финансија_ спорна и дубиозна потраживања.пдф