Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Како и на који начин је могуће ускладити коефицијент запосленог у ЈЛС и звање с обзиром да је одложена примена у делу који регулише платне разреде? Да ли звање мора бити обавезно усклађено са коефициентом? Конкретно, запослени има звање саветник од 2016. године, а коефицијент млађег саветника.
Сходно члану 62. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, у звању саветника обављају се сложени послови који су најчешће прецизно одређени и подразумевају примену утврђених метода рада, поступака или стручних техника са јасним оквиром самосталног деловања, уз повремени надзор непосредног руководиоца. Послови захтевају способност да се проблеми решавају без појединачних упутстава непосредног руководиоца и уз обраћање непосредном руководиоцу само кад је проблем сложен и захтева додатно знање и искуство.
За рад на пословима у звању саветника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и најмање три године радног искуства у струци.
Уколико запослени испуњава наведене услове решењем му се утврђује звање, а коефицијент мора да одговара звању односно да буде усклађен са звањем. Како би остварио своје право запослени може да се захтевом обрати и да затражи усклађивање коефицијента у складу са звањем, а на које решење даље има право жалбе жалбеној комисији, сходно чл. 172. и 174. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.
Према члану 97. став 4. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, Општинско веће није у обавези да изврши избор кандидата са листе за избор-за попуњавање положаја начелника Општинске управе, али је дужно да о разлозима за то обавести све учеснике конкурса писаним путем и на интернет презентацији општине. Који акт у овом случају доноси Општинско веће-одлуку, закључак... о свом опредељењу да не изврши избор кандидата са листе за избор? Да ли се тај акт Општинског већа доставља учесницима конкурса, или само обавештење у смислу одредби цитираног члана 97. став 4. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе? Да ли на достављено обавештење о неизбору кандидата са листе кандидати имају право покретања управног спора, имајући у виду одредбе члана 98. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, према којима се управни спор покреће на решење о постављењу на положај, а не и против акта Општинског већа о неизбору кандидата, односно против обавештења кандидата са листе о томе, које не представља управни акт, па не може ни бити предмет управног спора?
У складу са чланом 95. Закона о запосленима у АП и ЈЛС јавни конкурс за попуњавање положаја оглашава покрајински орган надлежан за постављење на положај, односно Веће општине, града или градске општине. Пре оглашавања јавног конкурса за попуњавање положаја надлежан покрајински орган, односно Веће образује конкурсну комисију.
Даље се у члану 96. Закона каже да изборни поступак спроводи конкурсна комисија од три члана. Најмање један члан комисије мора имати стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету, један члан који је стручан у области за коју се попуњава положај и службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима. По окончаном изборном поступку конкурсна комисија саставља листу од највише три кандидата који су са најбољим резултатом испунили мерила прописана за избор.
У складу са чланом 97. Закона листу кандидата конкурсна комисија доставља органу аутономне покрајине надлежном за постављење на положај, односно Већу. Орган аутономне покрајине надлежан за постављење на положај, односно Веће доноси одлуку о избору кандидата у року од 15 дана од дана пријема листе кандидата. Ако је конкурсна комисија утврдила да ниједан кандидат није испунио мерила прописана за избор, органу аутономне покрајине надлежном за постављење на положај, односно Већу не може бити предложен кандидат за постављење на положај. Орган аутономне покрајине надлежан за постављење на положај, односно Веће није обавезно да изврши избор кандидата са листе за избор, али је дужно да о разлозима за то обавести све учеснике конкурса писаним путем и на интернет презентацији аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе. Ако органу аутономне покрајине надлежном за постављење на положај, односно Већу не буде предложен кандидат за постављење на положај или ако орган аутономне покрајине надлежан за постављење на положај, односно Веће не постави предложеног кандидата, спроводи се нови јавни конкурс.
Из наведених одредби произилази да ће Веће општине, града или градске општине у форми обавештења саопшти учесницима конкурса и јавности да нису изабрали кандидата са листе. Писано обавештење Веће ће упутити свим учесницима конкурса и објавити га на интернет страници јединице локалне самоуправе. На поменуто обавештење није могуће изјавити правни лек.
Да ли лице које је у пензији, а постављен је за помоћника председника општине, може бити на сталном раду у општини и да ли му у том случају мирују права по основу пензије?
Одредбама члана 3. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС" бр. 21/16, 113/17, 113/17 - др. закон, 95/18) прописано је да се запосленима у смислу овог закона сматрају функционери који на основу законом или покрајинским прописом утврђене обавезе или овлашћења, имају обавезу, односно користе право да буду на сталном раду ради вршења дужности, службеници и намештеници. Функционер је изабрано, именовано, односно постављено лице (осим службеника на положају) у органима аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, односно у органима градске општине, као и у службама и организацијама које они оснивају према посебном пропису.
Одредбама члана 4. истог закона прописано је да је послодавац функционера, службеника и намештеника у јединицама локалне самоуправе - јединица локалне самоуправе, а права и дужности у име послодавца за функционере врши скупштина града, односно радно тело скупштине које је утврђено или актом скупштине којим се уређује надлежност, састав и организација радних тела скупштине.
Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе превасходнос е уређују радни односи, односно радноправни положај изабраних, постављених и запослених лица у ирганима и организацијама територијалне аутономије и јединице локалне самоуправе, док се на плате ових лица применује постојећи пропис: Закон о платама у државним органима и јавним службама ("Сл. гласник РС" бр. 34/01, 62/06 - др. закон, 116/08 - др. закон, 116/08 - др. закон, 92/11, 99/11 - др- закон, 10/13, 55/13, 99/14, 21/16 - др. закон, 113/17 - др. закон, 113/17 - др. закон).
У погледу висине плате изабраног лица, односно функционера на сталном раду, одредбама члана 9. став 1. тачка 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама прописано је да се коефицијент за обрачун и исплату плата изабраних лица у градовима утврђује највише до коефицијента за обрачун и исплату плате председника сталног радног тела Народне скупштине.
У вези са наведеном применом постојећих прописа, а у погледу права на плату за стално запослене функционере у органу ЈЛС, који су корисници пензије, мишљења смо да се одредбе члана 42. Закона о радним односима у државним органима којима је прописано да изабрана лица, осим лица на сталним функцијама (судије, јавни тужиоци), која су пре избора на функцију остварила право на пензију имају право на део плате у висини разлике између њихове пензије и плате коју би примали на тој функцији да нису остварили право на пензију, имају и даље сходно применивати на ова лица.
Имајући у виду све напред наведено, мишљења смо да функционер на сталном раду у органу локалне самоуправе који је корисник пензије, има право на плату у висини разлике између његове пензије и плате коју би примио на тој функцији да није остварио право на пензију.
Да ли општински правобранилац коме је истекао мандат и стекао услов за пензију може бити поново постављен на нов мандатни период, или пак мора да по сили закона оде у пензију па након тога да буде ангажован, ако постоји жеља за његовим поновним ангажовањем?
Чланом 6. став 1. Закона о запосленима у АП и ЈЛС („Сл. гласник РС“, бр. 21/16, 113/17- др. закон и 95/18) предвиђено је да се на права и дужности функционера и службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом, примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за ЈЛС, као и колективни уговор код послодавца.
С тим у вези, чланом 13. Закона прописано је да функционеру аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе функција престаје у случају истека времена на које је изабран, именован или постављен, подношења оставке или разрешења, као и у другим случајевима утврђеним законом и другим прописима којима се уређује престанак функције, односно радног односа.
Такође, одредбама 14. став 7. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе прописано је да функционеру престаје радни однос престанком функције, односно даном престанка обавезе вршења дужности, односно након протека рока из ст. 1-3. овог члана, за функционере који остварују право на накнаду плате по престанку функције.
За функционера који је у радном односу у органу АП или ЈЛС у погледу престанка радног односа примењује се Закон о раду. С тим у вези, чланом 175. став 1. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 - УС), прописано је да радни однос престаје кад запослени наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања, ако се послодавац и запослени друкчије не споразумеју. Дакле, за наставак радног односа потребна је сагласност обе стране, и послодавца и запосленог. Ако се не споразумеју запосленом престаје радни однос и он даље остварује право на пензију код фонда ПИО. Са друге стране радни однос се продужава за одређени период ако се постигне сагласност воља обе стране.
Наиме, када лице испуни услове из Закона (65 година живота и 15 година стажа осигурања), њему може престати радни однос у зависности од договора са послодавцем, али оно није аутоматски и стекло право на пензију. Ово лице може даље да настави да ради код истог или другог послодавца, или може да поднесе захтев надлежном фонду ПИО како би му се признало право на старосну пензију. Важно је нагласити да по одласку у старосну пензију лице може као пензионер да заснује радни однос (на одређено или неодређено време) или да буде ангажован ван радног односа и да истовремено настави да прима пензију.
Закон не ограничава време до када запослени може да остане у радном односу, важно је да постоји сагласност између послодавца и одређеног лица.
Дакле, имајући у виду наведено, мишљења смо да у случају престанка радног односа престанком функције и стицањем услова за старосну пензију, Општински правобранилац може одмах поднети захтев за остваривање права на старосну пензију јер му је то право загарантовано Законом и не утиче не његово евентуално ново запослење, а може и наставити да ради и након навршења 65 година живота, односно вршење ове функције траје до истека мандата, односно истека периода на који је постављен, или до разрешења, односно оставке.
Да ли запослени у локалној самоуправи који је на боловању преко 30 дана, од Covid 19 а коме је боловање исплаћено 100% има право на солидарну помоћ због дуже и теже болести?
У складу са чланом 51. став 1 тачка 1) Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС запослени има право на солидарну помоћ у случају дуже и теже болести њега или чланова његове породице или теже повреде запосленог. Дужа или тежа болест односно тежа повреда у смислу става 1. тачка 1) овог члана постоји ако је запослени одсутан са рада најмање 30 дана непрекидно због спречености за рад услед болести, односно повреде.
Из наведеног закључујемо да су се у овом конкретном случају испунили услови за исплату солидарне помоћи.
Да ли заменик председника Скупштине који је изабран текуће године 2020. године и који је прешао из предшколске установе у град са радно правним статусом има право на минули рад, као додатак на лични доходак, будући да је град оснивач установе?
Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе (“Сл. гласник РС”, број 38/19 и 55/20) је прописано:
“Запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.
Право на минули рад остварује се и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене.
Запослени остварује право на минули рад и за године рада проведене у органима ранијих савезних држава чији је правни следбеник Република Србија, а који су услед промене државног уређења престали да постоје.
Право на минули рад у складу са овим чланом, остварују запослени почев од 22. марта 2019. године”.
С обзиром да се у конкретном случају не ради о државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, те да није реч о послодавцу од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене, већ о установи, тиме се не остварују услови из цитираног члана 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе. У том смислу није од утицаја ко је оснивач установе.
Имајући у виду ограничење прописано чланом 41. став 3. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 38/19 и 55/20) да додатак за прековремени рад искључује додатак за додатно оптерећење на раду, да ли је могуће утврдити право на прековремени рад запосленом који има увећану зараду због замене руководиоца унутрашње организационе јединице (5% или 10% зависно од дужине трајања) ако је прековремени рад последица послова његовог редовног радног места (конкретно израда одлуке о буџету) и није условљен додатним оптерећењем на раду?
Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 21/16,113/17, 95/18, 113/17-др.закон, 95/18-др. закон и 86/19-др.закон), прописана је дужност службеника да, по писменом налогу непосредног руководиоца, ради и послове који нису у опису његовог радног места ако за њих испуњава услове, због привремено повећаног обима посла, замене одсутног службеника или у случају да на одређено радно место није распоређен ниједан службеник. Врсту и трајање наведених послова одређује непосредни руководилац писменим налогом, најдуже на 30 радних дана у периоду од шест месеци (члан 33).
С тим у вези, чланом 41. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС”, бр. 38/19 и 55/20), утврђено је право на додатак за додатно оптерећење на раду запосленом који по писменом налогу непосредног руководиоца ради и послове који нису у опису његовог радног места због привремено повећаног обима посла или ради послове одсутног запосленог. У писменом налогу наводи се назив радног места чије послове ће запослени обављати услед привременог повећања обима послова и разлози који су довели до привременог повећања обима посла, односно име запосленог који је одсутан. Ставом 3. истог члана прописано је да додатак за прековремени рад искључује додатак за додатно оптерећење на раду.
Одредбама наведеног уговора прописано је и право на додатак за прековремени рад који остварује запослени када по писменом налогу послодавца ради дуже од пуног радног времена у висини од вредности сата основне плате увећане за 26%. Претпостављени је дужан да изда писмени налог којим обавештава запосленог о обавези да ради прековремено. Изузетно, на захтев запосленог, уместо додатка за прековремени рад, запосленом се могу омогућити слободни сати у наредном месецу од месеца у којем је обављао прековремени рад, тако што за сваки сат прековременог рада остварује сат и по времена слободно (члан 39).
Из наведеног произлази да су прековремени рад и додатно оптерећење на раду два различита института по својој природи која се примењују у различитим ситуацијама и под различитим условима. Додатно оптерећење на раду је последица потребе да запослени, из разлога прописаних законом, односно Посебним колективним уговором, по писменом налогу руководиоца, обавља послове који нису у опису његовог радног места, и с тим у вези остварује право на додатак за додатно оптерећење, док обављањем послова свог радног места дуже од пуног радног времена запослени остварује додатак за прековремени рад.
Међутим, имајући у виду да додатак за прековремени рад искључује додатак за додатно оптерећење на раду, мишљења смо да запосленом који обавља послове свог радног места дуже од пуног радног времена и истовремено обавља послове који нису у опису његовог радног места, применом члана 41. ст. 3. Посебног колективног уговора, припада право на додатак за прековремени рад у висини вредности основне плате увећане за 26%.
Да ли у систематизацији радних места у локалној управи може да се предвиди радно место стручног надзора у области инфраструктуре? До скоро је било такво радно место систематизовано, и звање је било самостални стручни сарадник за вршење стручног надзора.
Чан 153. Закона о планирању и изградњи прописује да инвеститор обезбеђује стручни надзор у току грађења објекта, односно извођења радова за које је издата грађевинска дозвола.
Стручни надзор обухвата: контролу да ли се грађење врши према грађевинској дозволи, односно према техничкој документацији по којој је издата грађевинска дозвола; контролу и проверу квалитета извођења свих врста радова и примену прописа, стандарда и техничких норматива, укључујући стандарде приступачности; контролу и оверу количина изведених радова; проверу да ли постоје докази о квалитету грађевинских производа, опреме и постројења који се уграђују; давање упутстава извођачу радова; сарадњу са пројектантом ради обезбеђења детаља технолошких и организационих решења за извођење радова и решавање других питања која се појаве у току извођења радова.
Стручни надзор може да врши лице које испуњава услове прописане овим законом за одговорног пројектанта или одговорног извођача радова.
Стручни надзор за изградњу објеката може да врши лице које испуњава услове из става 3. овог члана и које је запослено у привредном друштву, односно другом правном лицу или код предузетника који поседује решење о испуњености услова за израду техничке документације или извођење радова на тој врсти објеката, у складу са овим законом.
У вршењу стручног надзора на објекту не могу да учествују лица која су запослена у привредном друштву, односно другом правном лицу или предузетничкој радњи које је извођач радова на том објекту, лица која врше инспекцијски надзор, као и лица која раде на пословима издавања грађевинске дозволе у органу надлежном за издавање грађевинске дозволе.
Читајући пажљиво ове одредбе можемо закључити да стручни надзор може да врши лице:
које има одговараћу стручну спрему и лиценцу икоје је запослено у фирми (привредно Друштво/предузетник) која је регистрована за израду техничке документације и
које није инспектор односно које не ради на издавању грађевинских дозвола.
Из свега наведеног закључујемо да, с обзиром на то да управа није привредно друштво односно да не може да се региструје за израду техничке документације, самим тим не може ни да запошљава лице коме је у опису посла вршење техничке контроле.
Сматрамо да ове услуге увек треба оутсоурце-овати. Док су постојале дирекције, које су биле регистроване и за израду пројеката, оне су имале запослене који су могли да врше послове надзора.
Да ли запослени у здравству који је отишао у инвалидску пензију моżе тужити за накнаду штете зато што није био осигуран сходно члану 96. Посебног колективног уговора за здравствене установе који прописује да је послодавац дуżан да осигура запослене због губитка радне способности? Губитак радне способности је наступио услед болести.
Посебан колективни уговор за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 96/2019 и 58/2020 - Анекс И) питање колективног осигурања запослених третира у поглављу 6. Колективно осигурање запослених, тако што чланом 90. предвиђа да је послодавац дужан да, на свој терет, колективно осигура запослене за случај смрти, повреде на раду, професионалне болести, смањења или губитка радне способности и да им обезбеди коришћење превентивно рекреативних одмора. Послодавац је дужан да, поред осигурања из става 1. овог члана, осигура запослене који раде на радним местима са повећаним ризиком, у увећаном износу, утврђеним колективним уговором код послодавца, од повреда на раду и професионалних обољења. Учесници овог уговора споразумом утврђују начин реализације осигурања из ст. 1. и 2. овог члана.
Исти Колективни уговор даље у поглављу 5. Друга примања у члану 105. став 1. прописује да је послодавац дужан да запосленом исплати отпремнину при одласку у пензију у висини три просечне плате запосленог у последњих 12 месеци, с тим што тако исплаћена отпремнина не може бити нижа од три просечне плате код послодавца у последњих 12 месеци, односно три просечне зараде исплаћене у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике, ако је то за запосленог повољније, затим накнаду трошкова погребних услуга у случају смрти члана уже породице, а члановима уже породице у случају смрти запосленог, у висини трошкова погребних услуга, до висине неопорезивог износа, који признаје Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање и накнаду штете због повреде на раду или професионалног обољења у складу са овим, односно колективним уговором код послодавца.
Даље у члану 106. ПКУ прописано је да послодавац може, из сопствених прихода здравствене установе да уплати премију запосленом за добровољно пензијско осигурање, уплати премију запосленом за колективно осигурање од последица незгода и колективно осигурање за случај тежих болести и хируршких интервенција и исплати награду запосленим женама поводом 8. марта.
И на крају, члан 107. колективног уговора прописује да запослени има право на солидарну помоћ у случају дуже или теже болести запосленог или члана његове уже породице, набавке медицинско-техничких помагала за рехабилитацију запосленог или члана његове уже породице, здравствене рехабилитације запосленог, настанка теже инвалидности запосленог и набавке лекова за запосленог или члана уже породице.
Дакле, када је у питању колективно осигурање запослених оно обухвата смрт која је наступила на раду, повреде на раду и професионалне болести повезане са обављањем послова запосленог код послодавца, као и последице у виду делимичног или потпуног губитка радне способности изазване професионалним обољењем насталим због обављања послова запосленог код послодавца – члан 90. Колективног уговора.
Осим наведене обавезе послодавац одговара за штету због повреде на раду или професионалног обољења у складу са колективним уговором – члан 105 Колективног уговора.
Запослени у овом корпусу права остварује и право на солидарну помоћ у случају дуже и теже болести запосленог или члана његове уже породице, набавке медицинско техничких помагала за рехабилитацију запосленог или члана његове уже породице, здравствене рехабилитације запосленог, настанка инвалидности запосленог и набавке лекова за запосленог или члана уже породице – члан 106. Колективног уговора.
И то би била сва права запосленог по овом основу, односно све на шта је обавезан послодавац по Закону о раду у Посебном колективном уговору за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, Аутономна покрајина и Јединица локалне самоуправе (“Сл. гласник РС” бр. 96/2019 и 58/2020 – Анекс И).
Права запосленог у вези са накнадом штете и наплатом штете по основу смањења или губитка радне способности се односе само и искључиво на смањење или губитак радне способности до које је дошло услед повреде на раду или професионалног обољења непосредно повезаног са врстом послова и условима рада код послодавца. Предуслов за успех у парници ове врсте је налаз квалификованог судског вештака који би потврдио да је до губитка или смањења радне способности код запосленог дошло услед професионалног обољења непосредно повезаног са обављањем послова запосленог код послодавца. Сама чињеница да послодавац није закључио полису колективног осигурања запослених, па самим тим није осигурао запосленог од ризика смрти на раду, повреде на раду, професионалне болести, смањења или губитка радне способности, није довољан аргумент за покретање и успешно окончање парничног поступка.
Члан 106. Посебног колективног уговора за здравствене установе чији је оснивач Република Србија, Аутономна покрајина и Јединица локалне самоуправе (“Сл. гласник РС” бр. 96/2019 и 58/2020 – Анекс И) предвиђа могућност да послодавац из сопствених прихода уплати запосленом премију за колективно осигурање од последица незгода и колективно осигурање за случај тежих болести и хируршких интервенција. Овај облик осигурања се односи на сваку незгоду била она повезана са радом код послодавца или не, обољевање од тежих болести које не спадају у професионална обољења, нити су у било каквог вези са радом запосленог код послодавца, односно обухвата све хируршке интервенције без обзира на врсту или начин и разлоге због којих је дошло до потребе за хируршком интервенцијом. Важно је овде напоменути да елеменат обавезности у овом случају не постоји, већ је у питању факултативна могућност условљена висином сопствених прихода послодавца и вољом органа управљања код послодавца. Изостанак полисе осигурања која покрива догађаје наведене у члану 106. ПКУ не генерише никакву одговорност послодавца јер одредба није обавезујућа нити гарантује право запосленог на ове видове осигурања. Овакви видови осигурања су доступни сваком грађанину Републике Србије и нису условљени радним односом.
Не би требало мешати две врсте полиса осигурања нити погрешно закључити да осигурање из члана 90. ПКУ као обавезан облик колективног осигурања обухвата смањење или губитак радне способности до ког је дошло без утицаја послодавца на околности које су узроковале смањење или губитак радне способности запосленог. Овај облик обавезног осигурања не подразумева право запосленог да без обзира на околности под којима је оболео захтева исплату осигуране суме. Постојање директне узрочно последичне везе између пропуштања послодавца да уговори обавезно осигурање и штете коју трпи запослени због губитка или смањења радне способности је предмет доказивања, а управо ова веза је одлучујући аргумент за доказивање основаности потраживања накнаде штете од послодавца. Та веза се успоставља тако што тужилац доказује да је у питању смањење или губитак радне способности који је настао на раду или у вези са радом код послодавца. Тек кумулирањем одговорности послодавца по оба основа, стичу се услови за наплату штете од послодавца.
2016. године запослени је имао звање „самостални саветник“ и био распоређен на место шефа Одсека у Градској управи. У октобру 2017. године, трајно је премештен на извршилачко радно место, што је у складу са чланом 112. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, с тим да је проблем што су завње „самостални саветник“ променили у „саветник“ што није у складу са чланом 113. истог Закона. Нема ниједну опомену (ни усмену ни пимену), нити дисциплинкси поступак покренут због лакше или теже повреде радне дисциплине. То укидање звања, за последицу има драстично смањење плате, што није у складу са члановима 38. и 39. Закона о систему плата запослених у јавном сектору („Сл. гласник РС“, бр. 18/16, 108/16, 113/17, 95/18 и 86/19). Која је процедура да се исправи ова грешка? Да ли управни инспектор може ово да реши инспекцијским надзором и обраћањем управној инспекцији?
У складу са чланом 32. Закона о запосленима у АП и ЈЛС службеник је дужан да прихвати одговарајуће радно место на које је према одредбама овог закона трајно или привремено премештен. Даље, чланом 112. истог закона предвиђено је да службеник може, због потребе рада, да буде трајно или привремено премештен на друго одговарајуће радно место. За премештај службеника због потребе рада није потребна његова сагласност.
Под одговарајућим радним местом сматра се оно радно место чији се послови раде у истом звању као послови радног места са кога се службеник премешта и за које службеник испуњава све услове (члан 113).
Члан 168. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе уредио је Доношење новог Правилника и промена Правилника
У случају доношења новог правилника прописано је да се сви службеници распоређују на одговарајућа радна места у истом звању.
Ако новим правилником нека радна места буду укинута или број службеника смањен, прекобројни службеници распоређују се на друга одговарајућа радна места у истом звању, а предност имају они са бољим оценама у последња три узастопна оцењивања.
У случају промене правилника, ако нека радна места буду укинута или број службеника смањен, прекобројни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места у истом звању, а предност имају они са бољим оценама у последња три узастопна оцењивања.
Ако одговарајуће радно место не постоји, у случају доношења новог, односно промене правилника, прекобројни службеник може, уз његову сагласност, бити распоређен, односно премештен на ниже радно место које одговара његовој врсти и степену стручне спреме, односно образовања, а ако такво радно место не постоји, постаје нераспоређен.
Ако се службеник из става 4. овог члана не сагласи са распоређивањем, односно премештајем руководилац доноси решење о престанку радног односа. Службенику престаје радни однос даном коначности решења о престанку радног односа.
Жалба не одлаже извршење решења о распоређивању, односно премештају и решења којим се утврђује да је службеник нераспоређен.
У случају доношења новог, односно измене правилника, службеник може бити распоређен, односно премештен на радно место у непосредно вишем звању ако испуњава услове за напредовање из члана 133е овог закона и друге услове за рад на том радном месту.
У поступку припреме правилника, послодавац прибавља мишљење репрезентативног синдиката.
У случају доношења новог правилника или његове измене, а пре распоређивања или премештаја службеника на одговарајућа радна места, може се спровести претходна провера стручне оспособљености, знања и вештина.
Дакле, распоређивање службеника у ниже звање од утврђеног могуће је само у случају и на начин прописан чланом 168. Закона о запосленима у АП и ЈЛС.
Именовано лице од стране оснивача на месту директора установе подноси оставку пре истека мандат из личних разлога. Пре именовања није имао радни однос у установи. Да ли након разрешења од стране оснивача може остати у радном односу још месец дана?
Оно што је заједничко за све установе је да се у радно-правном смислу примењује Закон о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење). Одредбе наведеног закона, наравно, не садрже одредбу којом се даје могућност да именовано лице након разрешења остаје у радном односу у установи на неодређено или одређено време.
Чланом 39. Закона о култури ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 13/2016, 30/2016 - испр. и 6/2020) се наводи да дужност директора установе престаје истеком мандата и разрешењем.
Оснивач установе разрешиће директора пре истека мандата:
1) на лични захтев;
2) ако обавља дужност супротно одредбама закона;
3) ако нестручним, неправилним и несавесним радом проузрокује већу штету установи или тако занемарује или несавесно извршава своје обавезе да су настале или могу настати веће сметње у раду установе;
4) ако је против њега покренут кривични поступак за дело које га чини недостојним за обављање дужности директора, односно ако је правноснажном судском одлуком осуђен за кривично дело које га чини недостојним за обављање дужности директора установе;
5) из других разлога утврђених законом или статутом установе.
Дакле, ни одредбама овог закона није предвиђена могућност да именовано лице након разрешења остаје у радном односу у установи.
Најзад, наведена могућност није предвиђена ни одредбама Посебног колективног уговора за установе културе чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 106/2018 и 144/2020).
На основу одредби Закона о социјалној заштити ("Сл. гласник РС", бр. 24/2011) оснивач центра за социјални рад разрешиће директора центра за социјални рад пре истека мандата:
1) на лични захтев;
2) ако обавља послове директора супротно одредбама закона;
3) ако нестручним и несавесним радом проузрокује штету центру за социјални рад или своје обавезе извршава на начин који може проузроковати веће сметње у раду центра за социјални рад;
4) ако на било који начин онемогућава остваривање права и услуга из надлежности центра за социјални рад;
5) ако је правноснажно осуђен за кривично дело из групе кривичних дела против живота и тела, против слобода и права човека и грађанина, против права по основу рада, против части и угледа, против полне слободе, против брака и породице, против службене дужности, као и против уставног уређења и безбедности Републике Србије;
6) из других разлога утврђених законом или статутом центра за социјални рад.
Ни одредбама овог закона није дата могућност да именовано лице након разрешења остаје у радном односу у установи, а такве одредбе не садржи ни Посебан колективни уговор о социјалној заштити у Републици Србији ("Сл. гласник РС", бр. 29/2019 и 60/2020).
Запослени је остварио 2 године, 10 месеци и 6 дана радног стажа у једној Градској општини и 10 година рада у другој Градској општини. У овом тренутку поднео је захтев за јубиларну награду за 10 година рада у Градској општини. Да ли запосленом у овом тренутку треба одобрити јубиларну награду за 10 година рада?
Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе је прописано:
“Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то:
1) За 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса,
2) За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%,
3) За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%,
4) За 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%,
5) За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%.
Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа.
У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.
Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права
Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца.
Право из става 1. овог члана, остварују сви запослени који почев од 22. марта 2019. године навршавају 10, 20, 30, 35 и 40 година рада у радном односу у складу са овим чланом”.
С обзиром да у овом конкретно случају запослени има више од 10 година радног стажа који се рачуна за јубиларну награду он не може у овој години остварити право на јубиларну награду за 10 јубиларних година, већ ће то право остварити када се стекну услови за 20 јубиларних година рада.