Локална политика и спорт

НАДА ЈЕ У ШКОЛСКОМ СПОРТУ

Стална конференција градова и општина је, у сарадњи са Министарством спорта и омладине, а уз подршку пројекта ''Институционална подршка СКГО'' који финансира Швајцарска агенција за развој и сарадњу, а спроводи СКГО, организовала конференцију "Локална политика и спорт" 6. децембра у Београду. На њој је, по први пут, отворена тема у вези са развојем спорта на локалном нивоу. Учесници су водили дијалог са циљем да се поставе први кораци у остваривању заједничких циљева везаних за промоцију и унапређење спорстких активности у целој Републици, али на уједначеном и равномерном нивоу. Учешће на овом скупу узели су: Алиса Марић, министар омладине и спорта, Драган Ђилас, градоначелник Београда и председник Кошаркашког савеза, Саша Пауновић, председник СКГО и општине Параћин, Владе Дивац, председник Олимпијског комитета, Дане Корица, генерални секретар Спортског савеза, реномирани спортисти Вања Грбић, Саво Милошевић, Дејан Томашевић, Жељко Танасковић, Душан Дуда Ивковић, представници спортских савеза и многи други.

У свом уводном обраћању, Алиса Марић, министар омладине и спорта најавила је нову стратегију за развој спорта која ће се односити на четворогодишњи период, почев од 2014. године. Она је као кључне смернице новог документа навела три приоритета - подршка спорту деце и омладине, развој и одржавање спортске инфраструктуре и врхунски спорт.

- Први корак који чинимо у том правцу је организација јавних трибина, округлих столова и дискусија на терену и то са локалним и републичким спортским савезима. У једном краћем, али интензивном периоду, одржани су разговори у Нишу, Врању, Крушевцу, Шапцу и Зрењанину, а иста пракса ће се наставити у још најмање 15 градова.

Она је оценила да су сазнања која се овим путем добијају најбоља шанса да се дефинишу потребе у вези са спортским активностима на локалу, али и да се афирмишу уштеде и детаљнији правци развоја и уједно се захватила СКГО на прилици да се овакви конструктивни сусрети у пракси и реализују. Истовремено је посетила да су овакве трибине и прилика да се исправе неке досадашње грешке до којих је довела примена још важеће стратегије:

- Иако је претходна стратегија донела, по први пут у историји спорта, конкретне правце развоја није било могуће предвидети све аспекте па тако и конкретне резултате. Исто тако, морамо да приметимо да прошлом стратегијом нису дефинисани јасни приоритети, а прописане процедуре нису подржавале реалност.

Министарка, међутим, очекује промене на боље, а разлог за такво расположење је препознала у ентузијазму и позитивним очекивањима грађана да ће се ствари поправити.

- На терену смо запазили да је нашим младима, пре свега, неопходно успоставити организациони систем сталних спортских дешавања.

То је могуће, како закључује, бољим моделима финансирања што је управо једна од тачака којом ће се бавити нова стратегија која би требало да одговори како је најбоље уложити новац пореских обвезника.

- Стратегија може бити само слово на папиру, али ја то нећу дозволити. Све тачке морају бити уграђене у рад министарства, али и осталих спортских субјеката.

И Саша Пауновић, председник Сталне конференције градова и општина и председник општине Параћина, указао је да управо СКГО, кроз свој стратешки документ "Основну платформу за унапређење локалне самоуправе", предвиђа потребу стратешког развоја спорта на локалном нивоу, али и развоју партнерстава, успостављању база података везаних за гранске савезе, спортске објекте и активности, као и стратешки вођено финансирање спорта на локалном нивоу и доступности спорта као јавне услуге, пре свега деци и омладини.

А примере са којима се у остваривању ове амбиције сусреће, показао је кроз искуство из своје средине.

- Параћин је просечна српска општина са 60.000 становника. Имамо укуоно 41 месну заједницу и све их је потребно опремити спортским објектима. Имамо и осам основних школа и четири средње и њима је неопходна одговарајућа опрема - подсетио је Пауновић и скренуо пажњу да је у том послу улога локалних самоуправа веома велика.

- У закону постоји 16 интереса грађана који би требало да се финансирају из буџета локалних самоуправа, а у пракси се то своди махом на области финансирања инфраструктуре и организацију такмичења. Али и тамо где има капацитета за школски спорт, нажалост често нема довољно средстава. У пракси се финансирање спортских организација своди на инвестирање у клубове, најчешће фудбалске. А један просечан фудбалски клуб потроши више новца него сви остали клубови заједно.

Он је подвукао и да инфраструктура није адекватно развијена јер и у тој области највише трпи - школски спорт:

- Оно што се је СКГО препознала као шансу многи нису јер изградња школских објеката не доноси велики број гласова политичарима. Бираче освајају улагањем у фудбалске организације. Ја се са тиме не слажем, али то је показала пракса.

Градоначелник Параћина је ову тезу поткрепио поразном чињеницом да у овом граду 30 година није било никаквих улагања у фискултурне сале, да би у последњих десет било подигнуто пет нових. Из тог је разлога изразио забрињавајућу прогнозу по којој ће, ако се настави оваквим темпом, школски спорт бити на задовољавајућем нивоу тек за две - три деценије.

- Као дилема се у пракси наметнула и да ли су нам стварни приоритети бољи школски и рекреативни спорт, развијене спорстске организације, адекватна спортска инфраструктура или, с друге стране, огромне и скупе дворане у којима нема ни публике. Поставља се и питање на који начин ставити на располагање спортске објекте који имају ограничене ресурсе? Извесно је да пара нема довољно, али су нам управо зато потребни јасни стандарди као, на пример, шта се од једне локалне самоуправе очекује да има од спортске инфраструктуре. Да ли су то терени за клизање који омогућавају хокејашке утакмице или терени у месним заједницама за мали спорт.

Пауновић је додао и да је потребно прецизније установити принципе и начине на којима ће се убудуће финансирати спортске организације.

- Потребни су правилнци и јасне препоруке како би спречили политичко финансирање једног клуба на локалу, најчешће фудбалског, који црпе све ресурсе локалних будзета. Али и да спречимо корупцију која је данас присутна од друге спортске лиге па до самог врха.

И организовање утакмица и такмичења би се могло у 2013. довести под питање јер, како каже, скачу трошкови њиховог организовања, а намећу их, осим инфлације, и неадекватни и лоше постављени стандарди. Као пример је навео да је за организацију сеоске утакмице неоходно имати свлачионице са туш кабинама као у скупим хотелима што никако не одговара реалности.

Од министарства, зато, очекује да реше проблем субвенционирања који би могао настати јер није донет закон о буџету па би се могло догодити да општине остану без средства, а оне које их имају довољно неће моћи да их троше јер нису предвиђене овим законом.

А да се и најбогатији град Републике суочава са финансијским потешкоћама потврдио је и Драган Ђилас, градоначелник Београда. Иако је у последње четири године из градске касе потрошено чак две милијарде динара за спорт, од чега само у изградњу спортских објеката 765 милиона, у рекреативни спорт 850 милиона, а 310 милиона на тренинге - ситуација није као што је била у неко срећније време.

- Нема спонзора ни донаторства. Многе приватне компаније су приватизоване и данас на њих не можемо да рачунамо - казао је Ђилас. - А и даље немамо праксу да се улагање у спорт и културу одбија од пореза па да људима пружимо макар тај мотив да улажу. Зато су ова средства сасвим довољна, с обзиром каква је ситуација у земљи и какво је стање у привреди.

Градоначелник Београда сматра да је потребно размислити и како ћемо убудуће валоризовати спортове у Србији.

- Уз сво поштовање према "великим спортовима", фокус би требало да буде на онима који су мање маркетиншки експлоатисани.

А да сам спорт утиче и на економију, он је образложио примером:

- Свака медаља подигне нацију и то се одмах одрази и на привреду. Улагања државе у спорт директно подижу БДП јер успеси и добри резултати дају људима вољу да раде.

Приоритет су, ипак, деца.

- Критеријуми за улагање у спорт морају да буду и масовност и резултати, али и васпитање млађих генерација. Морамо да их сачувамо и да не дозволимо да родитељи остварују своје амбиције кроз децу па да тако стварамо мале гладијаторе. Чињеница је да економски мотиви утичу да деца већ са 14 - 15 година одлазе из земље што је својеврсна трговина децом иако се показало да многи од њих не постижу очекиване резултате. Родитељима је зато неопходно објаснити да је потребно да им деца остану овде и да тренирају у својим срединама, а ми ћемо настојати да им то омогућимо. Београд ће наставити да улаже у спорт и трудићемо се да дођемо до система да свако дете може да се бави њиме, а да то њихове родитеље не кошта. Фокусираћемо се на оне најмлађе. И зато апелујем на све да своју децу упућују на оне спортове које телевизије не преносе свакодневно, а који нам доносе срећу и задовољство.

Драган Атанасов, помоћник министра за спорт је указао на неопходност афирмације спорта јер су резултати последњег истраживања показали да млади најчешће проводе своје слободно време уз телевизор. На другом месту су им дружења и изласци, а свега 9,2 одсто је одабрало спорт. Он је, међутим, додао да се упркос очекивањима, навике у Срба не разлику сувише од осталих нација.

- Међу онима који се не баве спортом у земљама ЕУ, 45 одсто је као главни узрок навело мањак времена, а и код нас је тај проценат приближан - 40 одсто. С друге стране, у Србији је само два одсто окривило новац, а четири одсто - услове. Ипак, 61 одсто испитаника сматра да држава мора подједнако да инвестира и у врхунски и у рекреативни спорт, као и да би држава требало да инвестира више него до сада и то пре свега у изградњу терена, објеката, игралишта...

С друге стране, Атанасов је објаснио да је опало вредновање националних спортских друштава. У 2011. је чак 72 одсто мислило да је потребно финансирати националне клубове, док у овој то мисли свега 43 одсто њих. Ипак, извесно је да чак 61 одсто родитеља сматра да им се деца не баве довољно спортом у школско време па 36 одсто родитеља жели да спорт буде свакодневна школска активност.

Он је израчунао и да Србија у спорт улаже пет евра по глави становника, што је просек развијених европских земаља.

- У школски спорт држава је 2007. потрошила пет милиона динара, у 2011. скоро 25 милиона, а у овој 50 милиона динара. Новац се даје и савезима спортиста са инвалидитетом (за пет година 166 милиона динара).

Ненад Ђурђевић из Спортског савеза Србије је закључио да се спорт проширио и на друге делатности које раније нисмо уврштавали и подсетио је учеснике конференције да је Правилником предвиђена 131 спортска грана, од којих је 101 "од посебног значаја".

- А то има директне везе са финансирањем јер средства из јавних прихода могу да добијају они спортови који за Републику имају посебан значај. Да ли је тај број превелики или је цео спорт од посебног значаја? - указао је на дилему, као и на поларизована мишљења која преовладавају међу грађанима и самим спортистима.

Према његовом мишљењу, стратегија би требало да одговори и на ово питање, али је он уједно предложио и да тај документ буде прецизнији и са дугорочнијом визијом.

- Требало би да се односи на период од бар два олимпијска циклуса, односно 10 година, а не пет као што је сада пракса. А самим тим бисмо у њу могли унети и друге важне факторе као што су демографска кретања јер је последњи попис показао да смо све старији па ту чињеницу морамо да узимамо у обзир при било каквом планирању.

Маринка Чобану, секретарка за спорт и омладину АП Војводине је, у свом излагању, присутне подсетила да су управо Војвођани пионири институционалног развоја спорта и указала да би се за њиховим позитивним примерима могли повести и остали у Републици.

- Први смо државни орган који се бави искључиво спортом и основани смо пре десет година, дакле пре министарства за спорт. Први смо успоставили новчане награде спортиста и тренера, а и данас смо једини државни орган који награђује резултате јуниора. А увели смо и јединствену електронску базу која представља регистар свих савеза, у којој је календар свих спортских такмичења, а захваљујући овом систему је могуће брже и лакше доћи до новца јер организације и савези могу електронски да аплицирају за средства што целу процедуру знатно олакшава.

А како на спорт гледају они који су земљу задужили својим успесима, први је указао Владе Дивац, председник Олимпијског комитета Србије.

- Прошао сам и рекреативни и врхунски спорт и могу да тврдим да развој спорта лежи у клубовима. А клубови су угрожени. Пре свега због мањка новца, али и зато што у локалним самоуправама не постоје јасни критеријуми за њихово финансирање. Спортски клубови који праве врхунске резултате промовишу здраве стилове живота и праве вредности. Зато локалне самоуправе морају да третирају врхунске спортисте у складу са тим и да их препознају као такве. Пример Милице Мандић то најбоље илуструје јер је њен успех промовисао и њен спорт, али и њен клуб. Након што је донела медаљу, клуб је био премали да прими све оне који су желели да упишу своју децу.

Са њим се усагласио и Дане Корица, генерални секретар Спортског савеза Србије, али је он истакао да се у том послу "мора знати ко шта ради":

- Зато морао да се договарамо и то по вертикали - од доле према горе јер се спорт развија на локалу. Ту се ствара спортиста, ако га ту нема неће га бити ни на нивоу Србије. Зато су нам потребне добре организације по општинама јер на локалу свако зна који је клуб какав и који ради добро. А онда се та знања и информације преносе на места где се одлучује и где се пишу стратегије и закони.

Прослављени репрезентативац Дејан Томашевић је у функцији потпредседника Кошаркашког савеза Србије приметио да је спорт у кризи јер се и најтрофејнија кошарка - са 24 медаље на европским и светским такмичењима - бори са негативним трендовима.

- У 2005. смо имали 20.000 регистрованих играча, а 2012. само 15.000. А женска кошарка умало да се угаси. Проблеме има и мушка кошарка јер су у првој лиги резултати слабији него раније. Циљ нам је да се вратимо у врх, да подигнемо квалитет и лиге и такмичења и да нађемо сталног спонзора. Све то тражи одређене услове. А ситуација је данас таква да у Србији чак 50 одсто сала није уопште адекватно за прву лигу. Зато предлажемо да локалне самоуправе препознају који су клубови носиоци квалитета и да им обезбеде услове као што су бесплатни тренинзи, да им покрије финансијске трошкове утакмица које организују као домаћини, али и трошкове превоза када негде гостују...

Учесницима је скренуо пажњу и на друге намере.

- Жеља нам је да деца што дуже играју у својим срединама. Из тог разлога смо донели и закон који каже да сви они до осмог разреда не могу да се селе уколико не иду са својим родитељима. А ми морамо да им створимо услове да се у својим местима задрже што је дуже могуће. А зато су нам потребни и квалитетни тренери и квалитетне сале.

Таквог је става и Слободан Милошевић, генерални секретар Одбојкашког савеза Србије:

- Ми у Савезу се поклапамо са апсолутним свим ставкама које су наведене као обавеза локалних самоуправа било да је реч о међународној сарадњи, комуникацијма, финансирању, организацији такмичења... Зато морамо сви да делујемо заједнички. Наш савез може да пружи све наше податке и искуства како бисмо заједно дошли до бољих решења и унапредили спорт. А мишљење из спортских асоцијација би требало да се узима у обзир и када се објекти граде како не би бисмо имали краће базене или ниже хале, али и у даљем управљању њима. Наравно да локалне самоуправе и држава, као инвеститори, газдују овим објектима, али би неко из локалних спортских организација требало да седи у тим управним одборима да не би таксити добијали боље термине за рекреацију од спортиста само зато што су то платили у кешу.

Да се не сме заборавити основна функција коју има спорт - упозорио је Вања Грбић из одбојкашког савеза Србије:

- То је здравље. Врхунских спортиста је само један одсто, а истовремено је школски спорт сасвим у запећку, и то већ дуго, али не одувек. Ми смо почели управо у школском спорту јер смо имали могућност да тренирамо бесплатно и да нас неко препозна као таленте и потом регрутује. Зато данас морамо да причамо о спорту као о превенцији и заштити нације јер више од 80 одсто деце има криву кичму и равна стопала. Свака стратегија и закон су добри ако се спроводе и то је кључна реч - спровођење. Школски спорт ствара културу здравог живота и базу радно способних људи.

И Саво Милошевић из Фудбалског савеза Србије дели став Вање Грбића и сматра да је између здравља и школског спорта јака узајамна веза:

- Ако то занемаримо створићемо нацију полуинвалида који неће бити у стању да се баве било којим послом, а камоли спортом.

Он зато предлаже да се повећа база потенцијалних спортиста и то тако што ће се у образовни ситем увести поклон бодови:

- Када је реч о деци која се у школи активно баве спортом, она не могу да похађају комплетну наставу. Ако их усмеримо на спорт они ће изгубити на знању и образовању.

На спорт као потенцијал гледа и Велимир Марјановић, председник Рукометног савеза Србије:

- Спорт за разлику од многих других грана у Србији има шансу, а улагање у њега је свима од користи. Рукомет је управо због тих улагања и дошао на 4 место ранг листе светске федерације. Ипак, мора се обратити пажња и на још један фактор - гледаоце. Наше су трибине празне. Зато морамо стимулисати публику да долази, а то се, за почетак, може постићи разним промоцијама и бесплатним улазницама.

На значај стратегије указао је и Бранко Вујовић из Секретаријата за спорт и омладину АП Војводина, који је на основу истраживања спроведеног на територији Војводине закључио да статистика није охрабрујућа и да би је овај документ могао да је побољша.

- Издвајања за спорт су од 0,77 до 7,71 одсто локалних buxeta, а просек је 2,53 одсто што показује да финансирање и даље зависи од политичке воље и то је основни проблем. Други проблем је што од 45 општина само 28 има општинске савезе што је недовољно јер тамо где постоје савези клубови боље раде. Чак трећина клубова нема услове за рад, а 56 одсто нема свој мејл и 70 одсто нема веб сајт. Зато је неопходно израдити и локалне стратегије за развој спорта, али и правилнике о финансирању. Потребно је формирати и општинске савезе и појачати сарадњу са Олимпијским комитетом, а на послетку, успоставити бољу комуникацију међу свима који доприносе развоју спорта.