Питања и одговори

Чланом 22. Закона о локалним изборима („Службени гласник РС“, бр. 14/22 и 35/24) секретар изборне комисије и заменик секретара изборне комисије дефинисани су као учесници у раду изборне комисије без права одлучивања које именује скупштина на предлог председника скупштине.

Чланом 18. став 5. Закона о локалним изборима (у даљем тексту: Закон) прописано је да је нов сазив скупштине дужан да именује нов стални састав изборне комисије у року од шест месеци од дана конституисања скупштине.

Чланом 21. став 1. Закона прописано је да против одлуке о именовању чланова и заменика чланова изборне комисије у сталном саставу сваки подносилац изборне листе која је освојила мандате у предстојећем сазиву скупштине може поднети жалбу вишем суду на чијем се подручју налази седиште скупштине у року од седам дана од њеног објављивања на веб-презентацији.

Ако узмемо у обзир чињеницу да је чланом 18. став 1. Закона дефинисано да стални састав комисије чине председник, заменик председника и одређени број чланова, односно заменика чланова комисије (дакле, не и секретар и заменик секретара), може се закључити да не постоји обавеза именовања секретара и заменика секретара изборне комисије истовремено са именовањме сталног састава изборне комисије, иако се у пракси имеовање целокупног новог састава изборне комисије, укључујући ту и секретара и заменика секретара, врши истом одлуком. Следствено томе проситиче и закључак да се право жалбе из члана 21. став 1. не односи и на (не)именовање секретара и заменика секретара изборне комисије.

У прилог томе говори и чињеница да је чланом 22. став 4. Закона прописано да се на секретара и заменика секретара изборне комисије сходно примењују одредбе овог закона којим се уређује престанак функције (дакле, не и одредбе о именовању) у органу за спровођење избора.

Из свега наведеног проистиче закључак да неименовање новог секретара и новог заменика секретара изборне комисије након разрешења њихових претходника не производи никакве правне последице, с обзиром и на то да би именовању новог секретара и новог заменика секретара требало да претходи подношење одговарајућег предлога председника скупштине, кој би, по правној логици, могао да уследи тек након доношења одлуке о разрешењу претходног секретара, односно заменика секретара Комисије.

Сходно члану 6. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Сл. гласник РС", бр. 84/2004, 61/2005, … и 8/2025 - усклађени дин. изн.) обвезник доприноса је осигураник и послодавац или исплатилац прихода, на чији терет се плаћа допринос.

Чланом 43. Закона о локалној самоуправи ("Сл. гласник РС", бр. 129/2007, 83/2014 - др. закон, 101/2016 - др. закон, 47/2018 и 111/2021 - др. закон) предвиђено је да су председник општине и заменик председника општине на сталном раду у општини, што значи да заснивају радни однос у општини и имају сва права и обавезе из радног односа.

Дакле, заменик председника општине је обвезник доприноса за обавезно социјално осигурање, с обзиром да је у радном односу у општини, и мора се поднети пријава у централни регистар обавезног социјалног осигурања (ЦРОСО), без обзира што је корисник пензије и прима део плате у висини разлике између његове пензије и плате коју би примали на тој функцији да нису остварили право на пензију применом члана 42. Закона о радним односима у државним органима. Такође, с обзиром да лице има статус пензионера, потребно је да се при ступању на рад изјасни да ли ће и даље користити здравствено осигурање као пензионер или као запослени и у складу са том изјавом ће се извршити пријава у ЦРОСО.

Поступак озакоњења спроводи се на основу одредаба Закона о општем управном поступку ("Сл. гласник РС", бр. 18/2016, 95/2018 - аутентично тумачење и 2/2023 - одлука УС), као закона који се примењује на поступање у свим управним стварима и Закона о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - одлука УС, 1/2023 - одлука УС и 62/2023), као посебног закона.

Законом о општем управном поступку дефинисан је појам странке, тако што је одредбама члана 44. прописано да је странка у управном поступку физичко или правно лице чија је управна ствар предмет управног поступка и свако друго физичко или правно лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка.

Предмет поступка озакоњења дефинисан је Законом о озакоњењу објеката, тако што је одредбама члана 3. прописано да је предмет озакоњења, у смислу овог закона, објекат који је завршен у грађевинском смислу.

Одредбама Закона о озакоњењу објеката прописано је да је странка у поступку озакоњења власник објекта, тако што је чланом 10. прописано да је власник објекта тај који доставља доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту.

Уколико је у току поступка озакоњења дошло до промене власника над објектом који је предмет поступка озакоњења, значи да је дошло до промене странке у поступку у коме је предмет поступка остао исти.

Нови власник мора органу надлежном за спровођење поступка озакоњења поднети захтев да му се призна својство странке, у складу са одредбама члана 93. Закона о општем управном поступку, којим је прописано да лице које не учествује у поступку као странка може поднети захтев да му се призна својство странке, до окончања другостепеног поступка, а да се о захтеву одмах упознају остале странке, да би се изјасниле. Нови власник објекта мора надлежном органу, уз захтев, доставити доказ о насталој промени. Чињеницу промене странке у поступку орган, који надлежан за спровођење поступка озакоњења, не може констатовати сам.

Докази и документација, на основу које се доноси одлука у поступку озакоњења, морају се односити на предмет поступка озакоњења, као и на странку у поступку, власника објекта.

Законом о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - одлука УС, 1/2023 - одлука УС и 62/2023) уређени су услови, поступак и начин озакоњења објеката, односно делова објекта изграђених без грађевинске дозволе, односно одобрења за изградњу.

Предмет поступка озакоњења може бити цео бесправно изграђени објекат, као и његови посебни делови.

Странка у поступку озакоњења је може бити власник целог објекта, уз сагласност осталих власника, као и власници посебних делова објекта, засебно или сви заједно, што зависи од околности случаја.

За објекте који се састоје од посебних физичких делова елаборат геодетских радова, који је саставни део извештаја о затеченом стању, израђује за зграду и све посебне физичке делове зграде, како је то прописано чланом 16. став 3. Законом о озакоњењу објеката.

У току поступка озакоњења власник мора доставити доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту.

Ако власник објекта, као странка у поступку озакоњења, не учествује у поступку озакоњења, тако што не доставља тражену и законом прописану документацију, не уређује свој захтев у остављеним роковима, орган надлежан за спровођење поступка озакоњења ће решењем одбацити захтев за озакоњење.

Чланом 31. став 7. Закона о озакоњењу објеката је прописано да ће, ако власник незаконито изграђеног објекта не достави доказ о одговарајућем праву у року из става 1. овог члана, а не затражи продужетак рока из става 2. овог члана у прописаном року, надлежни орган решењем одбацити захтев.

Чланом 32. став 2. Закона о озакоњењу објеката је прописано да ће, ако власник незаконито изграђеног објекта не достави извештај са елаборатом геодетских радова у року прописаном у ставу 1. овог члана, надлежни орган решењем одбацити захтев.

Чланом 32. став 8. Закона о озакоњењу објеката је прописано да ће, ако власник незаконито изграђеног објекта не достави документ из става 7. овог члана у прописаном року, надлежни орган решењем одбацити захтев.

Чланом 34. став 2. Закона о озакоњењу објеката је прописано да ће, ако власник незаконито саграђеног објекта не достави доказ о плаћеној такси у року из става 1. овог члана, надлежни орган решењем одбацити захтев.

Поступак одбацивања захтева странке регулисан је одредбама члана 92. Закона о општем управном поступку, којим је у ставу 1. тачка 6. прописано да ће орган решењем одбацити захтев којим је покренут поступак ако, између осталог, захтев не буде уређен у року који је одредио орган (члан 59. став (2) овог закона). Ставом 2. истог члана прописано је да орган може у току целог поступка да одбаци захтев странке.

Уколико орган надлежан за спровођење поступка озакоњења одбаци или одбије захтев за озакоњење, биће спроведено рушење незаконито изграђеног објекта, како је то прописано чланом 37. и чланом 38. став 2. Закона о озакоњењу објеката.

С обзиром да из питања које сте поставили не знамо да ли је у питању општи или појединачни правни акт, у настваку је мало дужи одговор.

Сви правни акти које доносе јединице локалне самоуправе могу се поделити у две основне групе. Прву групу чине општи правни акти (прописи и други општи акти), који садрже опште правне норме које утврђују правила понашања за унапред неодређен број случајева и лица. Према Уставу и члану 32. Закону о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14 – др. закон, 101/16 – др. закон, 47/18 и 111/21 – др. закон), доносилац општих аката може бити само скупштинаЈЛС, а само изузетно, када је то предвиђено законом, општи акт може донети други орган ЈЛС. Другу групу чине појединачни, конкретни правни акти, којима се опште правне норме индивидуализују, примењују на поједине случајеве, односно поједина лица у одређеним ситуацијама, који су бројни су и доносе их сви органи ЈЛС.

Уколико сте у службеном листу објави појединачан (конкретан) правни акт другачије садржине од оног који је усвојен на седници Скупштине последице нису велике обзиром на природу таквог акта и потребно је да тај акт доносилац стави ван снаге и да одреди да се у службеном листу објави акт који је Скупштина донела на својој седници дана тог и тог.

Међутим, ако сте службеном листу објави општи правни акт (пропис и други општи акти) другачије садржине од оног који је усвојен на седници Скупштине последице су огромне јер сте на тај начин повредили вољу грађана ваше ЈЛС, односно њихових легитимних преставника – одборника Скупштине, што далје отвара и низ других недоумица (као што је питање правне сигурности, предвидивости и правно ваљаних услова за остваривање појединих права и обавеза). Чињеница је, да се тај општи акт, као и сваки општи акт примењује од оног дана који је утврђен као дан ступања на снагу и одређује понашање грађана и привредних субјеката по павилима садржаним у правним нормама тог општег правних аката.

Правило је, да се у службеном гласилу/листу објавлјује се пропис у тексту који је усвојио његов доносилац (изворни текст).Кад текст прописа који је објавлјен у службеном гласилу/листу не одговара у потпуности његовом изворнику, објавлјује се исправка тог прописа, али исправлјати се могу само очигледне словне и правописне грешке, као и грешке у писању бројева и имена, које проистичу из несагласности са изворником. Исправком се не могу отклањати недостаци у самом изворном тексту, тако да је немогуће да користите овај правни институт.

Још једна од последица уколико се у службеном листу објави акт другачије садржине од оног који је усвојен на седници Скупштине је покретање или иницирање поступка за оцену уставности и законитости тог општег акта. Наиме, чланом 168. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 98/06 и 115/21), одређено да поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену државни органи, органи територијалне аутономије или локалне самоуправе, као и најмање 25 народних посланика, да поступак може покренути и сам Уставни суд.свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости, а чланом 29. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – одлука УС, 103/15, 40/15-др. закон, 10/23 и 92/23) да је учесник у поступку пред Уставним судом и свако по чијој је иницијативи покренут поступак за оцену уставности или законитости, а чланом 80. став 1. тачка 1) Закона о локалној самоуправи прописано је да органи Републике и територијалне аутономије, у вршењу својих надлежности обавештавају органе и службе јединице локалне самоуправе, по сопственој иницијативи или на њихов захтев, о мерама које предузимају или намеравају да предузму у извршавању закона и других прописа, о заштити уставности и законитости, појавама које их нарушавају и о мерама за њихово отклањање, о остваривању права грађана на локалну самоуправу, као и о другим питањима од непосредног интереса за остваривање система локалне самоуправе и за рад органа јединице локалне самоуправе. Чланом 82. истог закона одређено је да ће надлежно министарство покренути поступак за оцену уставности и законитости статута, прописа или другог општег акта јединице локалне самоуправе пред Уставним судом, ако сматра да тај акт није у сагласности с Уставом, законом или другим републичким прописом.

У конкретном случају, решење је да Скупштина Ваше локалне самоуправе уклони из правног промета тај општи акт тако  што ће га стави ван снаге општим актом исте правне снаге и одредити да се у службеном листу објави општи акт који је Скупштина донела на својој седници дана тог и тог.

Чланом 32. став 1. тачка 12) Закона о локалној самоуправи („Сл. гласник РС“, бр. 129/2007, 83/2014 – др- закон, 101/2016 – др. закон, 47/2018 и 111/2021 – др. закон), прописано је да скупштина општине бира и разрешава, на предлог председника општине, чланове општинског већа.

Чланом 47. ст. 1. и 2. наведеног закона предвиђено је да председник општине представља општинско веће, сазива и води његове седнице и да је одговоран за законитост рада општинског већа.

Члан 48. истог закона прописује да општинско веће редовно извештава скупштину општине, по сопственој иницијативи или на њен захтев, о извршавању одлука и других аката скупштине општине.

Имајући у виду наведене одредбе, мишљење Стручне службе СКГО је да надзор над радом општинског већа врши Скупштина општине. Скупштина општине је највише представничко тело грађана у општини и има овлашћење да контролише и надзире рад свих органа општинске управе, укључујући и општинско веће. Скупштина бира и разрешава чланове већа, доноси одлуке које се тичу њиховог рада и може покренути поступак смене чланова већа у случају кршења закона или статута.

У вези са одређивањем места за привремено складиштење отпада од грађења и рушења на месту његовог настанка, односно на градилишту, како је прописано Уредбом о начину и поступку управљања отпадом од грађења и рушења (члан 5), обавезе произвођача отпада детаљно су дефинисане у члану 6. исте Уредбе. Поред тога, члан 14 Уредбе предвиђа да се опасан отпад од грађења и рушења може трајно складиштити искључиво на локацији за коју је прибављена одговарајућа сагласност надлежног органа јединице локалне самоуправе. Члан 15 омогућава јединицама локалне самоуправе да одреде локацију за рад мобилног постројења за третман отпада, на коју грађани могу допремити до једне тоне грађевинског отпада из домаћинстава. Такве локације се најчешће налазе у оквиру регионалних центара за управљање отпадом.

Чланом 3. Правилника о заједничким критеријумима за организовање и стандардима и методолошким упутствима за поступање и извештавање интерне ревизије у јавном сектору ("Сл. гласник РС", бр. 99/2011, 106/2013 и 84/2023) прописано је да интерну ревизију корисници јавних средстава успостављају на један од следећих начина: 1) организовањем посебне функционално независне организационе јединице за интерну ревизију у оквиру корисника јавних средстава, која непосредно извештава руководиоца корисника јавних средстава; 2) организовањем заједничке јединице за интерну ревизију на предлог два или више корисника јавних средстава која ће обављати функцију интерне ревизије код свих корисника јавних средстава који су се споразумели о њеном организовању, уз претходну сагласност Централне јединице за хармонизацију Министарства финансија; 3) обављањем интерне ревизије од стране јединице интерне ревизије другог корисника јавних средстава, на основу споразума, уз претходну сагласност Централне јединице за хармонизацију Министарства финансија; 4) обављањем интерне ревизије од стране интерне ревизије надлежног директног корисника буџетских средстава Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, у складу са планом те јединице интерне ревизије. Изузетно, кад не постоје услови за организовање јединице за интерну ревизију из става 1. овог члана, послове јединице за интерну ревизију може да обавља и интерни ревизор запослен код корисника јавних средстава, односно интерни ревизор са којим је закључен уговор о обављању тих послова. У том случају, интерни ревизор обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију прописане овим правилником. Јединица за интерну ревизију не може имати мање од три интерна ревизора од којих је један руководилац јединице за интерну ревизију. Број интерних ревизора одређује корисник јавних средстава интерним општим актом, на основу процене ризика, обима и сложености пословних процеса, обима средстава којима располаже и броја запослених.

Чланом 58. став 2 Закона о запосленима у АП и ЈЛС ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 и 92/2023) прописано је да се правилником утврђују радна места и њихови описи, звања у којима су радна места разврстана, потребан број извршилаца за свако радно место, врста и ниво образовања, државни стручни испит, односно посебан стручни испит, радно искуство у струци, потребне компетенције за обављање послова радног места, као и други услови за рад на сваком радном месту.

Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима ("Сл. гласник РС", бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон, 123/2021 - др. закон, 19/2025 - др. закон и 39/2025) предвиђа да се основни коефицијент, који је увећан за додатни коефицијент по основу сложености и одговорности послова, може увећати за 10% запосленом који руководи унутрашњом организационом јединицом.

Дакле, поред одредбе коју предвиђа Правилник о заједничким критеријумима за организовање и стандардима и методолошким упутствима за поступање и извештавање интерне ревизије у јавном сектору у смислу да интерни ревизор обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију прописане овим правилником кад не постоје услови за организовање јединице за интерну ревизију, сматрамо да и у опису посла за радно место интерног ревизора треба да буде наведено да обавља послове руководиоца службе за интерну ревизију.

Што се тиче могућности у Уредби о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима да се основни коефицијент, који је увећан за додатни коефицијент по основу сложености и одговорности послова, може увећати највише до 10% запосленом који координира најсложеније активности, сматрамо да се ово увећање коефицијента може применити када неки службеник координира најсложеније активности у више различитих области у органима јединице локалне самоуправе (на пример координира најсложеније активности у урбанизму, грађевинским пословима и пословима озакоњења).

Члан 5. Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима ("Сл. гласник РС", бр. 44/2008 - пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 - др. закон, 23/2018, 95/2018 - др. закон, 86/2019 - др. закон, 157/2020 - др. закон, 123/2021 - др. закон, 19/2025 - др. закон и 39/2025) прописано је, између осталог, да се коефицијент из члана 4. Уредбе, који је увећан за коефицијент утврђен за звање и занимање из става 1. тог члана, може увећати запосленом који ради на пословима инспекцијског теренског надзора у непосредном контакту са субјектима надзора - највише до 20%.

Чланом 7. Закона о инспекцијском надзору ("Сл. гласник РС", бр. 36/2015, 44/2018 - др. закон и 95/2018) предвиђено је да инспекцијски надзор, према облику, може бити теренски и канцеларијски. Теренски инспекцијски надзор врши се изван службених просторија инспекције, на лицу места и састоји се од непосредног увида у земљиште, објекте, постројења, уређаје, просторије, возила и друга наменска превозна средства, предмете, робу и друге предмете, акте и документацију надзираног субјекта. Канцеларијски инспекцијски надзор врши се у службеним просторијама инспекције, увидом у акте, податке и документацију надзираног субјекта.

Имајући све наведено у виду, сматрамо да за увећање коефицијента из члана 5. став 2. алинеја 6 Уредбе морају кумулативно бити испуњени услови да се ради о инспекцијском теренском надзору и непосредном конктакту са субјектима надзора, тако да запослени на пословима инспекцијског канцеларијског надзора не би могли да остваре право на процентуално увећање обрачунатог коефицијента по члану 4. и 5. Уредбе.

Чланом 92. став 2. и 4. Закона о јавним набавкама прописано је да ако процењена вредност јавне набавке не прелази износ од 3.000.000 динара, наручилац није дужан да именује комисију за јавну набавку, у ком случају поступак јавне набавке спроводи лице које наручилац именује. Ово лице не мора бити службеник за јавне набавке.

Преко вредности поступка од 3.000.000 динара наручилац мора да именује комисију за јавну набавку, где један члан обавезно мора да буде службеник за јавне набавке, под условима описаним у члану 92. став 4. Закона.

У комисији за јавну набавку један члан мора да буде службеник за јавне набавке са стеченим високим образовањем на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова или мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету или лице које је стекло сертификат за службеника за јавне набавке до дана ступања на снагу овог закона.

Дипломирани правник може да буде део комисије, али не може да замени службеника за јавне набавке.

Имајући у виду наведено, сматрамо да уколико се наручилац определи да ипак именује Комисију и за поступак у коме процењена вредност не прелази износ од 3.000.000 динара, дужан је да поштује услове прописане чланом 92. став 4. Закона и именује члана који је службеник за јавне набавке.

На основу примера из праксе у поступању другостепеног органа у вези трошкова поступка, истичемо да другостепени орган сматра да није прописана обавеза странке да обрачун накнаде трошкова достави управном органу, да је орган дужан да цени нужност и оправданост опредељених трошкова заступања, а не околност да ли су исти исплаћени пуномоћнику или не, да о о основаности захтева за накнаду трошкова жалбеног поступка орган одлучује зависно од успеха странке у поступку и све то из разлога што је однос адвоката и клијента кога заступа облигациони однос и моменат исплате је ствар договора адвоката и клијента. Иако је Законом о адвокатури прописано да је адвокат дужан да клијенту изда обрачун награде и накнаде трошкова за извршене радње, истим није прописан рок у којем се од странке захтева да плати адвокатске награде и накнаде, а одредбом члана 10. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката је прописано да се награда и накнада трошкова могу плаћати унапред или након извршене радње и насталих трошкова. На основу наведеног сматрамо да за одобравање трошкова поступка није потребно да буде документовано да је извршен обрачун трошкова од стране адвоката, као ни да постоји доказ о уплати трошкова.

Приликом доношења одлуке о трошковима поступка за које је поднет захтев (поднетим захтевом се сматра и трошковник наведен на крају жалбе или поднеска), треба нарочито имати у виду члан 85. Закона о општем управном поступку, у коме је, између осталог, наведено да : -Кад је првостепени поступак покренут захтевом странке, она сноси трошкове поступка(став 3); -Ако жалба буде одбачена или одбијена или жалилац одустане од жалбе, трошкове другостепеног поступка сноси жалилац. Ако жалба буде усвојена, трошкове другостепеног поступка сноси орган који је одлучивао у првом степену (став 6); -Лице које учествује у поступку сноси трошкове радњи које проузрокује својом кривицом (став 7). У вези наведеног става 7. члана 85. Закона о општем управном поступку, приликом одлучивања о трошковима поступка треба обратити пажњу на прописане обавезе пријављивања тачних података и промена од значаја за опорезивање (нпр. складу са чланом 33, 33б, 33в, 33г Закона о порезима на имовину; у складу са чланом 137. и 138. Закона о накнадама за коришћење јавних добара и др.). То значи да уколико се тек у жалби пријављују подаци и промене од значаја за опорезивање из којих разлога се жалба у првостепеном поступку усваја, а постоји прописана обавеза пријављивања тачних података и промена од значаја за опорезивање, треба сматрати да су трошкови састављања жалбе проузроковани кривицом обвезника, из којих разлога обвезник сноси трошкове поступка. Поред наведеног истичемо да се на порески поступак као специфичан управни поступак примењују одредбе Тарифних бројева 37. – 41. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката, а у вези са Тарифним бројем 13. предметне Тарифе која прописује да адвокатима припада награда према вредности спора за поднеске у процењивим стварима. Вредност спора и износ награде у Тарифи приказан је у поенима, а у члану 15. Тарифе је наведено да вредност једног поена износи 45,00 динара. Значи, уколико се усваја захтев за надокнаду трошкова заступања, полази се од тога да је у питању заступање у проценљивим стварима у складу са Тарифним бројем 37. Тарифе. Према ставу 1 Тарифног броја 37: „За састављање предлога, захтева, пријава, молби и других поднесака у писменом или електронском облику, којима се покреће управни поступак и то у процењивим стварима када се управни поступак води око неког права у вези са имовином која има одређену новчану вредност, као и за састављање осталих образложених поднесака или поднесака који садрже чињеничне наводе, адвокату припада једнак износ награде, у зависности од вредности те имовине, као и за поднеске којима се покреће парнични поступак (тужбе, предлози, молбе) из Тарифног броја 13.“

Према ставу 1. Тарифног броја 40: „За састављање правних лекова, редовних и ванредних, као и за састављање одговора на исте, адвокату припада награда увећана за 100% од награде прописане за поднеске којима се покреће поступак из Тарифног броја 37 и 38.” 2. У вези питања на чији рачун се уплаћују трошкови истичемо да право на надокнаду неопходних и оправданих трошкова заступања и других трошкова у управном поступку има странка, тако да се решење у вези трошкова доноси обвезнику, а не заступнику (иако се дешава да адвокат у своје име поднесе захтев за надокнаду трошкова заступања, са захтевом да се трошкови исплате на његов рачун). Изузетно, исплата одобрених трошкова заступања се може вршити на рачун пуномоћника само ако приложи специјално, оверено пуномоћје за ту сврху (генерално пуномоћје о заступању није довољно). И у том случају решење гласи на име обвезника, само се у делу који се односи на податке о рачуну на који се врши плаћање трошкова наводе подаци адвоката са специјалним пуномоћјем.

Чланом 81. став 1. Закона о локалним изборима („Службени гласник РС“, бр. 14/22 и 35/24) прописано је да приговор мора да буде разумљив и да садржи све оно што је потребно да би по њему могло да се поступи, а нарочито:

1. означење да се приговор подноси изборној комисији;

2. име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште подносиоца приговора ако је подносилац приговора физичко лице;

3. назив и седиште подносиоца приговора и име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште лица које је овлашћено да заступа подносиоца приговора ако је подносилац приговора правно лице;

4. назив проглашене изборне листе, назив подносиоца проглашене изборне листе и име, презиме, ЈМБГ, место и адресу пребивалишта, број телефона и адресу за пријем електронске поште лица које је овлашћено да заступа подносиоца проглашене изборне листе ако приговор подноси подносилац проглашене изборне листе;

5. потпис подносиоца приговора;

6. предмет приговора, а нарочито тачан назив одлуке уз означење доносиоца, датума доношења и броја под којим је заведена одлука ако се приговором оспорава одлука, односно тачан опис радње уз назначење ко је и када ту радњу предузео ако се приговором оспорава радња у изборном поступку;

7. чињенице на којима се заснива приговор;

8. доказе.

Чланом 81. став 2. истог закона прописано је да ако је приговор неразумљив или непотпун, изборна комисија доноси решење којим га одбацује.

Чланом 8. став 2. Закона о локалним изборима прописано је да се одредбе закона којим се уређује општи управни поступак сходно примењују на одлучивање о приговору.

У контексту Вашег питања, треба констатовати:

1. да је чланом 83. став 2. Закона о локалним изборима прописано да је изборна комисија дужна да решење о приговору донесе и објави у року од 72 часа од пријема приговора;

2. да је чланом 59. Закона о општем управном поступку („Службени гласник РС“, бр. 18/16, 95/18 – аутентично тумачење, 2/23 – УС) прописано:

• да је поднесак неуредан ако има недостатке који орган спречавају да поступа по њему, ако није разумљив или ако није потпун;

• да у том случају орган у року од осам дана од пријема поднеска обавештава подносиоца на који начин да уреди поднесак и то у року који не може бити краћи од осам дана, уз упозорење на правне последице ако не уреди поднесак у року;

• да ако поднесак не буде уређен у року, орган решењем одбацује поднесак;

• да ако поднесак буде уређен у року, сматра се да је од почетка био уредан, ако законом није друкчије предвиђено.

Имајући у виду да појам сходне примене прописа који уређује једну правну ситуацију на другу правну ситуацију подразумева примену прописа у мери и на начин који одговара природи друге правне ситуације, те ако узмемо у обзир велике разлике између дужине рока у којем општинска/градска изборна комисија треба да одлучи и објави решење по приговору и дужине рокова за поступање са неуредним поднеском у складу са Законом о општем управном поступку, сматрамо да се у конкретном случају не може поставити питање да ли поступку по приговорима у смислу Закона о локалним изборима има сходне примене одредбе члана 59. Закона о општем управном поступку, већ искључиво питање у којој мери и на који начин се члан 59. Закона о општем управном поступку примењује у изборним споровима.

У прилог наведеном, указујемо на следеће:

1. чланом 157. став 2. Закона о избору народних посланика („Службени гласник РС“, број 14/22) прописано је да у поступку заштите изборног права приликом избора народних посланика Управни суд доноси одлуку по жалби у року од 72 часа од пријема жалбе са списима;

2. чланом 159. став 2. истог закона прописано је да се одредбе закона којим се уређује управни спор сходно примењују на одлучивање о жалби на решење Републичке изборне комисије којим је одлучено о приговору;

3. чланом 25. ст. 1. и 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је:

• ако је тужба непотпуна или неразумљива, судија појединац позваће тужиоца да у остављеном року отклони недостатке тужбе и указаће му на последице ако не поступи по захтеву суда;

• ако тужилац у остављеном року не отклони недостатке у тужби који спречавају рад суда, судија појединац из става 1. овог члана решењем ће одбацити тужбу као неуредну, ако не нађе да је оспорени управни акт ништав;

• Управни суд је у својој пракси приликом решавања по жалбама на одлуке Републичке изборне комисије по приговорима сходно примењивао члан 25. Закона о управним споровима и подносиоцима непотпуних жалби налагао отклањање недостатака жалбе, остављајући изузетно кратке рокове за поступање подносиоца жалбе по том налогу.

У складу са свим наведеним, сматрамо да у поступку одлучивања по приговору, општинска/градска изборна комисија не може да примени члан 81. став 2. Закона о локалним изборима, односно да неразумљив или непотпун приговор одбаци пре него што је његовом подносиоцу наложила отклањање уочених недостатака приговора.