Pitanja i odgovori

Članom 22. Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, br. 14/22 i 35/24) sekretar izborne komisije i zamenik sekretara izborne komisije definisani su kao učesnici u radu izborne komisije bez prava odlučivanja koje imenuje skupština na predlog predsednika skupštine.

Članom 18. stav 5. Zakona o lokalnim izborima (u daljem tekstu: Zakon) propisano je da je nov saziv skupštine dužan da imenuje nov stalni sastav izborne komisije u roku od šest meseci od dana konstituisanja skupštine.

Članom 21. stav 1. Zakona propisano je da protiv odluke o imenovanju članova i zamenika članova izborne komisije u stalnom sastavu svaki podnosilac izborne liste koja je osvojila mandate u predstojećem sazivu skupštine može podneti žalbu višem sudu na čijem se području nalazi sedište skupštine u roku od sedam dana od njenog objavljivanja na veb-prezentaciji.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je članom 18. stav 1. Zakona definisano da stalni sastav komisije čine predsednik, zamenik predsednika i određeni broj članova, odnosno zamenika članova komisije (dakle, ne i sekretar i zamenik sekretara), može se zaključiti da ne postoji obaveza imenovanja sekretara i zamenika sekretara izborne komisije istovremeno sa imenovanjme stalnog sastava izborne komisije, iako se u praksi imeovanje celokupnog novog sastava izborne komisije, uključujući tu i sekretara i zamenika sekretara, vrši istom odlukom. Sledstveno tome prositiče i zaključak da se pravo žalbe iz člana 21. stav 1. ne odnosi i na (ne)imenovanje sekretara i zamenika sekretara izborne komisije.

U prilog tome govori i činjenica da je članom 22. stav 4. Zakona propisano da se na sekretara i zamenika sekretara izborne komisije shodno primenjuju odredbe ovog zakona kojim se uređuje prestanak funkcije (dakle, ne i odredbe o imenovanju) u organu za sprovođenje izbora.

Iz svega navedenog proističe zaključak da neimenovanje novog sekretara i novog zamenika sekretara izborne komisije nakon razrešenja njihovih prethodnika ne proizvodi nikakve pravne posledice, s obzirom i na to da bi imenovanju novog sekretara i novog zamenika sekretara trebalo da prethodi podnošenje odgovarajućeg predloga predsednika skupštine, koj bi, po pravnoj logici, mogao da usledi tek nakon donošenja odluke o razrešenju prethodnog sekretara, odnosno zamenika sekretara Komisije.

Shodno članu 6. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Sl. glasnik RS", br. 84/2004, 61/2005, … i 8/2025 - usklađeni din. izn.) obveznik doprinosa je osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos.

Članom 43. Zakona o lokalnoj samoupravi ("Sl. glasnik RS", br. 129/2007, 83/2014 - dr. zakon, 101/2016 - dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 - dr. zakon) predviđeno je da su predsednik opštine i zamenik predsednika opštine na stalnom radu u opštini, što znači da zasnivaju radni odnos u opštini i imaju sva prava i obaveze iz radnog odnosa.

Dakle, zamenik predsednika opštine je obveznik doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, s obzirom da je u radnom odnosu u opštini, i mora se podneti prijava u centralni registar obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO), bez obzira što je korisnik penzije i prima deo plate u visini razlike između njegove penzije i plate koju bi primali na toj funkciji da nisu ostvarili pravo na penziju primenom člana 42. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Takođe, s obzirom da lice ima status penzionera, potrebno je da se pri stupanju na rad izjasni da li će i dalje koristiti zdravstveno osiguranje kao penzioner ili kao zaposleni i u skladu sa tom izjavom će se izvršiti prijava u CROSO.

Postupak ozakonjenja sprovodi se na osnovu odredaba Zakona o opštem upravnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 18/2016, 95/2018 - autentično tumačenje i 2/2023 - odluka US), kao zakona koji se primenjuje na postupanje u svim upravnim stvarima i Zakona o ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - odluka US, 1/2023 - odluka US i 62/2023), kao posebnog zakona.

Zakonom o opštem upravnom postupku definisan je pojam stranke, tako što je odredbama člana 44. propisano da je stranka u upravnom postupku fizičko ili pravno lice čija je upravna stvar predmet upravnog postupka i svako drugo fizičko ili pravno lice na čija prava, obaveze ili pravne interese može da utiče ishod upravnog postupka.

Predmet postupka ozakonjenja definisan je Zakonom o ozakonjenju objekata, tako što je odredbama člana 3. propisano da je predmet ozakonjenja, u smislu ovog zakona, objekat koji je završen u građevinskom smislu.

Odredbama Zakona o ozakonjenju objekata propisano je da je stranka u postupku ozakonjenja vlasnik objekta, tako što je članom 10. propisano da je vlasnik objekta taj koji dostavlja dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu.

Ukoliko je u toku postupka ozakonjenja došlo do promene vlasnika nad objektom koji je predmet postupka ozakonjenja, znači da je došlo do promene stranke u postupku u kome je predmet postupka ostao isti.

Novi vlasnik mora organu nadležnom za sprovođenje postupka ozakonjenja podneti zahtev da mu se prizna svojstvo stranke, u skladu sa odredbama člana 93. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je propisano da lice koje ne učestvuje u postupku kao stranka može podneti zahtev da mu se prizna svojstvo stranke, do okončanja drugostepenog postupka, a da se o zahtevu odmah upoznaju ostale stranke, da bi se izjasnile. Novi vlasnik objekta mora nadležnom organu, uz zahtev, dostaviti dokaz o nastaloj promeni. Činjenicu promene stranke u postupku organ, koji nadležan za sprovođenje postupka ozakonjenja, ne može konstatovati sam.

Dokazi i dokumentacija, na osnovu koje se donosi odluka u postupku ozakonjenja, moraju se odnositi na predmet postupka ozakonjenja, kao i na stranku u postupku, vlasnika objekta.

Zakonom o ozakonjenju objekata ("Sl. glasnik RS", br. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - odluka US, 1/2023 - odluka US i 62/2023) uređeni su uslovi, postupak i način ozakonjenja objekata, odnosno delova objekta izgrađenih bez građevinske dozvole, odnosno odobrenja za izgradnju.

Predmet postupka ozakonjenja može biti ceo bespravno izgrađeni objekat, kao i njegovi posebni delovi.

Stranka u postupku ozakonjenja je može biti vlasnik celog objekta, uz saglasnost ostalih vlasnika, kao i vlasnici posebnih delova objekta, zasebno ili svi zajedno, što zavisi od okolnosti slučaja.

Za objekte koji se sastoje od posebnih fizičkih delova elaborat geodetskih radova, koji je sastavni deo izveštaja o zatečenom stanju, izrađuje za zgradu i sve posebne fizičke delove zgrade, kako je to propisano članom 16. stav 3. Zakonom o ozakonjenju objekata.

U toku postupka ozakonjenja vlasnik mora dostaviti dokaz o odgovarajućem pravu na građevinskom zemljištu ili objektu.

Ako vlasnik objekta, kao stranka u postupku ozakonjenja, ne učestvuje u postupku ozakonjenja, tako što ne dostavlja traženu i zakonom propisanu dokumentaciju, ne uređuje svoj zahtev u ostavljenim rokovima, organ nadležan za sprovođenje postupka ozakonjenja će rešenjem odbaciti zahtev za ozakonjenje.

Članom 31. stav 7. Zakona o ozakonjenju objekata je propisano da će, ako vlasnik nezakonito izgrađenog objekta ne dostavi dokaz o odgovarajućem pravu u roku iz stava 1. ovog člana, a ne zatraži produžetak roka iz stava 2. ovog člana u propisanom roku, nadležni organ rešenjem odbaciti zahtev.

Članom 32. stav 2. Zakona o ozakonjenju objekata je propisano da će, ako vlasnik nezakonito izgrađenog objekta ne dostavi izveštaj sa elaboratom geodetskih radova u roku propisanom u stavu 1. ovog člana, nadležni organ rešenjem odbaciti zahtev.

Članom 32. stav 8. Zakona o ozakonjenju objekata je propisano da će, ako vlasnik nezakonito izgrađenog objekta ne dostavi dokument iz stava 7. ovog člana u propisanom roku, nadležni organ rešenjem odbaciti zahtev.

Članom 34. stav 2. Zakona o ozakonjenju objekata je propisano da će, ako vlasnik nezakonito sagrađenog objekta ne dostavi dokaz o plaćenoj taksi u roku iz stava 1. ovog člana, nadležni organ rešenjem odbaciti zahtev.

Postupak odbacivanja zahteva stranke regulisan je odredbama člana 92. Zakona o opštem upravnom postupku, kojim je u stavu 1. tačka 6. propisano da će organ rešenjem odbaciti zahtev kojim je pokrenut postupak ako, između ostalog, zahtev ne bude uređen u roku koji je odredio organ (član 59. stav (2) ovog zakona). Stavom 2. istog člana propisano je da organ može u toku celog postupka da odbaci zahtev stranke.

Ukoliko organ nadležan za sprovođenje postupka ozakonjenja odbaci ili odbije zahtev za ozakonjenje, biće sprovedeno rušenje nezakonito izgrađenog objekta, kako je to propisano članom 37. i članom 38. stav 2. Zakona o ozakonjenju objekata.

S obzirom da iz pitanja koje ste postavili ne znamo da li je u pitanju opšti ili pojedinačni pravni akt, u nastvaku je malo duži odgovor.

Svi pravni akti koje donose jedinice lokalne samouprave mogu se podeliti u dve osnovne grupe. Prvu grupu čine opšti pravni akti (propisi i drugi opšti akti), koji sadrže opšte pravne norme koje utvrđuju pravila ponašanja za unapred neodređen broj slučajeva i lica. Prema Ustavu i članu 32. Zakonu o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, br. 129/07, 83/14 – dr. zakon, 101/16 – dr. zakon, 47/18 i 111/21 – dr. zakon), donosilac opštih akata može biti samo skupštinaJLS, a samo izuzetno, kada je to predviđeno zakonom, opšti akt može doneti drugi organ JLS. Drugu grupu čine pojedinačni, konkretni pravni akti, kojima se opšte pravne norme individualizuju, primenjuju na pojedine slučajeve, odnosno pojedina lica u određenim situacijama, koji su brojni su i donose ih svi organi JLS.

Ukoliko ste u službenom listu objavi pojedinačan (konkretan) pravni akt drugačije sadržine od onog koji je usvojen na sednici Skupštine posledice nisu velike obzirom na prirodu takvog akta i potrebno je da taj akt donosilac stavi van snage i da odredi da se u službenom listu objavi akt koji je Skupština donela na svojoj sednici dana tog i tog.

Međutim, ako ste službenom listu objavi opšti pravni akt (propis i drugi opšti akti) drugačije sadržine od onog koji je usvojen na sednici Skupštine posledice su ogromne jer ste na taj način povredili volju građana vaše JLS, odnosno njihovih legitimnih prestavnika – odbornika Skupštine, što dalјe otvara i niz drugih nedoumica (kao što je pitanje pravne sigurnosti, predvidivosti i pravno valjanih uslova za ostvarivanje pojedinih prava i obaveza). Činjenica je, da se taj opšti akt, kao i svaki opšti akt primenjuje od onog dana koji je utvrđen kao dan stupanja na snagu i određuje ponašanje građana i privrednih subjekata po pavilima sadržanim u pravnim normama tog opšteg pravnih akata.

Pravilo je, da se u službenom glasilu/listu objavlјuje se propis u tekstu koji je usvojio njegov donosilac (izvorni tekst).Kad tekst propisa koji je objavlјen u službenom glasilu/listu ne odgovara u potpunosti njegovom izvorniku, objavlјuje se ispravka tog propisa, ali ispravlјati se mogu samo očigledne slovne i pravopisne greške, kao i greške u pisanju brojeva i imena, koje proističu iz nesaglasnosti sa izvornikom. Ispravkom se ne mogu otklanjati nedostaci u samom izvornom tekstu, tako da je nemoguće da koristite ovaj pravni institut.

Još jedna od posledica ukoliko se u službenom listu objavi akt drugačije sadržine od onog koji je usvojen na sednici Skupštine je pokretanje ili iniciranje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti tog opšteg akta. Naime, članom 168. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 98/06 i 115/21), određeno da postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti mogu da pokrenu državni organi, organi teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, kao i najmanje 25 narodnih poslanika, da postupak može pokrenuti i sam Ustavni sud.svako pravno ili fizičko lice ima pravo na inicijativu za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i zakonitosti, a članom 29. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – odluka US, 103/15, 40/15-dr. zakon, 10/23 i 92/23) da je učesnik u postupku pred Ustavnim sudom i svako po čijoj je inicijativi pokrenut postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti, a članom 80. stav 1. tačka 1) Zakona o lokalnoj samoupravi propisano je da organi Republike i teritorijalne autonomije, u vršenju svojih nadležnosti obaveštavaju organe i službe jedinice lokalne samouprave, po sopstvenoj inicijativi ili na njihov zahtev, o merama koje preduzimaju ili nameravaju da preduzmu u izvršavanju zakona i drugih propisa, o zaštiti ustavnosti i zakonitosti, pojavama koje ih narušavaju i o merama za njihovo otklanjanje, o ostvarivanju prava građana na lokalnu samoupravu, kao i o drugim pitanjima od neposrednog interesa za ostvarivanje sistema lokalne samouprave i za rad organa jedinice lokalne samouprave. Članom 82. istog zakona određeno je da će nadležno ministarstvo pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti i zakonitosti statuta, propisa ili drugog opšteg akta jedinice lokalne samouprave pred Ustavnim sudom, ako smatra da taj akt nije u saglasnosti s Ustavom, zakonom ili drugim republičkim propisom.

U konkretnom slučaju, rešenje je da Skupština Vaše lokalne samouprave ukloni iz pravnog prometa taj opšti akt tako  što će ga stavi van snage opštim aktom iste pravne snage i odrediti da se u službenom listu objavi opšti akt koji je Skupština donela na svojoj sednici dana tog i tog.

Članom 32. stav 1. tačka 12) Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br. 129/2007, 83/2014 – dr- zakon, 101/2016 – dr. zakon, 47/2018 i 111/2021 – dr. zakon), propisano je da skupština opštine bira i razrešava, na predlog predsednika opštine, članove opštinskog veća.

Članom 47. st. 1. i 2. navedenog zakona predviđeno je da predsednik opštine predstavlja opštinsko veće, saziva i vodi njegove sednice i da je odgovoran za zakonitost rada opštinskog veća.

Član 48. istog zakona propisuje da opštinsko veće redovno izveštava skupštinu opštine, po sopstvenoj inicijativi ili na njen zahtev, o izvršavanju odluka i drugih akata skupštine opštine.

Imajući u vidu navedene odredbe, mišljenje Stručne službe SKGO je da nadzor nad radom opštinskog veća vrši Skupština opštine. Skupština opštine je najviše predstavničko telo građana u opštini i ima ovlašćenje da kontroliše i nadzire rad svih organa opštinske uprave, uključujući i opštinsko veće. Skupština bira i razrešava članove veća, donosi odluke koje se tiču njihovog rada i može pokrenuti postupak smene članova veća u slučaju kršenja zakona ili statuta.

U vezi sa određivanjem mesta za privremeno skladištenje otpada od građenja i rušenja na mestu njegovog nastanka, odnosno na gradilištu, kako je propisano Uredbom o načinu i postupku upravljanja otpadom od građenja i rušenja (član 5), obaveze proizvođača otpada detaljno su definisane u članu 6. iste Uredbe. Pored toga, član 14 Uredbe predviđa da se opasan otpad od građenja i rušenja može trajno skladištiti isključivo na lokaciji za koju je pribavljena odgovarajuća saglasnost nadležnog organa jedinice lokalne samouprave. Član 15 omogućava jedinicama lokalne samouprave da odrede lokaciju za rad mobilnog postrojenja za tretman otpada, na koju građani mogu dopremiti do jedne tone građevinskog otpada iz domaćinstava. Takve lokacije se najčešće nalaze u okviru regionalnih centara za upravljanje otpadom.

Članom 3. Pravilnika o zajedničkim kriterijumima za organizovanje i standardima i metodološkim uputstvima za postupanje i izveštavanje interne revizije u javnom sektoru ("Sl. glasnik RS", br. 99/2011, 106/2013 i 84/2023) propisano je da internu reviziju korisnici javnih sredstava uspostavljaju na jedan od sledećih načina: 1) organizovanjem posebne funkcionalno nezavisne organizacione jedinice za internu reviziju u okviru korisnika javnih sredstava, koja neposredno izveštava rukovodioca korisnika javnih sredstava; 2) organizovanjem zajedničke jedinice za internu reviziju na predlog dva ili više korisnika javnih sredstava koja će obavljati funkciju interne revizije kod svih korisnika javnih sredstava koji su se sporazumeli o njenom organizovanju, uz prethodnu saglasnost Centralne jedinice za harmonizaciju Ministarstva finansija; 3) obavljanjem interne revizije od strane jedinice interne revizije drugog korisnika javnih sredstava, na osnovu sporazuma, uz prethodnu saglasnost Centralne jedinice za harmonizaciju Ministarstva finansija; 4) obavljanjem interne revizije od strane interne revizije nadležnog direktnog korisnika budžetskih sredstava Republike Srbije, autonomne pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, u skladu sa planom te jedinice interne revizije. Izuzetno, kad ne postoje uslovi za organizovanje jedinice za internu reviziju iz stava 1. ovog člana, poslove jedinice za internu reviziju može da obavlja i interni revizor zaposlen kod korisnika javnih sredstava, odnosno interni revizor sa kojim je zaključen ugovor o obavljanju tih poslova. U tom slučaju, interni revizor obavlja poslove rukovodioca službe za internu reviziju propisane ovim pravilnikom. Jedinica za internu reviziju ne može imati manje od tri interna revizora od kojih je jedan rukovodilac jedinice za internu reviziju. Broj internih revizora određuje korisnik javnih sredstava internim opštim aktom, na osnovu procene rizika, obima i složenosti poslovnih procesa, obima sredstava kojima raspolaže i broja zaposlenih.

Članom 58. stav 2 Zakona o zaposlenima u AP i JLS ("Sl. glasnik RS", br. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 i 92/2023) propisano je da se pravilnikom utvrđuju radna mesta i njihovi opisi, zvanja u kojima su radna mesta razvrstana, potreban broj izvršilaca za svako radno mesto, vrsta i nivo obrazovanja, državni stručni ispit, odnosno poseban stručni ispit, radno iskustvo u struci, potrebne kompetencije za obavljanje poslova radnog mesta, kao i drugi uslovi za rad na svakom radnom mestu.

Uredba o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima ("Sl. glasnik RS", br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon, 86/2019 - dr. zakon, 157/2020 - dr. zakon, 123/2021 - dr. zakon, 19/2025 - dr. zakon i 39/2025) predviđa da se osnovni koeficijent, koji je uvećan za dodatni koeficijent po osnovu složenosti i odgovornosti poslova, može uvećati za 10% zaposlenom koji rukovodi unutrašnjom organizacionom jedinicom.

Dakle, pored odredbe koju predviđa Pravilnik o zajedničkim kriterijumima za organizovanje i standardima i metodološkim uputstvima za postupanje i izveštavanje interne revizije u javnom sektoru u smislu da interni revizor obavlja poslove rukovodioca službe za internu reviziju propisane ovim pravilnikom kad ne postoje uslovi za organizovanje jedinice za internu reviziju, smatramo da i u opisu posla za radno mesto internog revizora treba da bude navedeno da obavlja poslove rukovodioca službe za internu reviziju.

Što se tiče mogućnosti u Uredbi o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima da se osnovni koeficijent, koji je uvećan za dodatni koeficijent po osnovu složenosti i odgovornosti poslova, može uvećati najviše do 10% zaposlenom koji koordinira najsloženije aktivnosti, smatramo da se ovo uvećanje koeficijenta može primeniti kada neki službenik koordinira najsloženije aktivnosti u više različitih oblasti u organima jedinice lokalne samouprave (na primer koordinira najsloženije aktivnosti u urbanizmu, građevinskim poslovima i poslovima ozakonjenja).

Član 5. Uredbe o koeficijentima za obračun i isplatu plata imenovanih i postavljenih lica i zaposlenih u državnim organima ("Sl. glasnik RS", br. 44/2008 - prečišćen tekst, 2/2012, 113/2017 - dr. zakon, 23/2018, 95/2018 - dr. zakon, 86/2019 - dr. zakon, 157/2020 - dr. zakon, 123/2021 - dr. zakon, 19/2025 - dr. zakon i 39/2025) propisano je, između ostalog, da se koeficijent iz člana 4. Uredbe, koji je uvećan za koeficijent utvrđen za zvanje i zanimanje iz stava 1. tog člana, može uvećati zaposlenom koji radi na poslovima inspekcijskog terenskog nadzora u neposrednom kontaktu sa subjektima nadzora - najviše do 20%.

Članom 7. Zakona o inspekcijskom nadzoru ("Sl. glasnik RS", br. 36/2015, 44/2018 - dr. zakon i 95/2018) predviđeno je da inspekcijski nadzor, prema obliku, može biti terenski i kancelarijski. Terenski inspekcijski nadzor vrši se izvan službenih prostorija inspekcije, na licu mesta i sastoji se od neposrednog uvida u zemljište, objekte, postrojenja, uređaje, prostorije, vozila i druga namenska prevozna sredstva, predmete, robu i druge predmete, akte i dokumentaciju nadziranog subjekta. Kancelarijski inspekcijski nadzor vrši se u službenim prostorijama inspekcije, uvidom u akte, podatke i dokumentaciju nadziranog subjekta.

Imajući sve navedeno u vidu, smatramo da za uvećanje koeficijenta iz člana 5. stav 2. alineja 6 Uredbe moraju kumulativno biti ispunjeni uslovi da se radi o inspekcijskom terenskom nadzoru i neposrednom konktaktu sa subjektima nadzora, tako da zaposleni na poslovima inspekcijskog kancelarijskog nadzora ne bi mogli da ostvare pravo na procentualno uvećanje obračunatog koeficijenta po članu 4. i 5. Uredbe.

Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje. Ovo lice ne mora biti službenik za javne nabavke.

Preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.

Imajući u vidu navedeno, smatramo da ukoliko se naručilac opredeli da ipak imenuje Komisiju i za postupak u kome procenjena vrednost ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, dužan je da poštuje uslove propisane članom 92. stav 4. Zakona i imenuje člana koji je službenik za javne nabavke.

Na osnovu primera iz prakse u postupanju drugostepenog organa u vezi troškova postupka, ističemo da drugostepeni organ smatra da nije propisana obaveza stranke da obračun naknade troškova dostavi upravnom organu, da je organ dužan da ceni nužnost i opravdanost opredeljenih troškova zastupanja, a ne okolnost da li su isti isplaćeni punomoćniku ili ne, da o o osnovanosti zahteva za naknadu troškova žalbenog postupka organ odlučuje zavisno od uspeha stranke u postupku i sve to iz razloga što je odnos advokata i klijenta koga zastupa obligacioni odnos i momenat isplate je stvar dogovora advokata i klijenta. Iako je Zakonom o advokaturi propisano da je advokat dužan da klijentu izda obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje, istim nije propisan rok u kojem se od stranke zahteva da plati advokatske nagrade i naknade, a odredbom člana 10. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata je propisano da se nagrada i naknada troškova mogu plaćati unapred ili nakon izvršene radnje i nastalih troškova. Na osnovu navedenog smatramo da za odobravanje troškova postupka nije potrebno da bude dokumentovano da je izvršen obračun troškova od strane advokata, kao ni da postoji dokaz o uplati troškova.

Prilikom donošenja odluke o troškovima postupka za koje je podnet zahtev (podnetim zahtevom se smatra i troškovnik naveden na kraju žalbe ili podneska), treba naročito imati u vidu član 85. Zakona o opštem upravnom postupku, u kome je, između ostalog, navedeno da : -Kad je prvostepeni postupak pokrenut zahtevom stranke, ona snosi troškove postupka(stav 3); -Ako žalba bude odbačena ili odbijena ili žalilac odustane od žalbe, troškove drugostepenog postupka snosi žalilac. Ako žalba bude usvojena, troškove drugostepenog postupka snosi organ koji je odlučivao u prvom stepenu (stav 6); -Lice koje učestvuje u postupku snosi troškove radnji koje prouzrokuje svojom krivicom (stav 7). U vezi navedenog stava 7. člana 85. Zakona o opštem upravnom postupku, prilikom odlučivanja o troškovima postupka treba obratiti pažnju na propisane obaveze prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje (npr. skladu sa članom 33, 33b, 33v, 33g Zakona o porezima na imovinu; u skladu sa članom 137. i 138. Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara i dr.). To znači da ukoliko se tek u žalbi prijavljuju podaci i promene od značaja za oporezivanje iz kojih razloga se žalba u prvostepenom postupku usvaja, a postoji propisana obaveza prijavljivanja tačnih podataka i promena od značaja za oporezivanje, treba smatrati da su troškovi sastavljanja žalbe prouzrokovani krivicom obveznika, iz kojih razloga obveznik snosi troškove postupka. Pored navedenog ističemo da se na poreski postupak kao specifičan upravni postupak primenjuju odredbe Tarifnih brojeva 37. – 41. Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata, a u vezi sa Tarifnim brojem 13. predmetne Tarife koja propisuje da advokatima pripada nagrada prema vrednosti spora za podneske u procenjivim stvarima. Vrednost spora i iznos nagrade u Tarifi prikazan je u poenima, a u članu 15. Tarife je navedeno da vrednost jednog poena iznosi 45,00 dinara. Znači, ukoliko se usvaja zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, polazi se od toga da je u pitanju zastupanje u procenljivim stvarima u skladu sa Tarifnim brojem 37. Tarife. Prema stavu 1 Tarifnog broja 37: „Za sastavljanje predloga, zahteva, prijava, molbi i drugih podnesaka u pismenom ili elektronskom obliku, kojima se pokreće upravni postupak i to u procenjivim stvarima kada se upravni postupak vodi oko nekog prava u vezi sa imovinom koja ima određenu novčanu vrednost, kao i za sastavljanje ostalih obrazloženih podnesaka ili podnesaka koji sadrže činjenične navode, advokatu pripada jednak iznos nagrade, u zavisnosti od vrednosti te imovine, kao i za podneske kojima se pokreće parnični postupak (tužbe, predlozi, molbe) iz Tarifnog broja 13.“

Prema stavu 1. Tarifnog broja 40: „Za sastavljanje pravnih lekova, redovnih i vanrednih, kao i za sastavljanje odgovora na iste, advokatu pripada nagrada uvećana za 100% od nagrade propisane za podneske kojima se pokreće postupak iz Tarifnog broja 37 i 38.” 2. U vezi pitanja na čiji račun se uplaćuju troškovi ističemo da pravo na nadoknadu neophodnih i opravdanih troškova zastupanja i drugih troškova u upravnom postupku ima stranka, tako da se rešenje u vezi troškova donosi obvezniku, a ne zastupniku (iako se dešava da advokat u svoje ime podnese zahtev za nadoknadu troškova zastupanja, sa zahtevom da se troškovi isplate na njegov račun). Izuzetno, isplata odobrenih troškova zastupanja se može vršiti na račun punomoćnika samo ako priloži specijalno, overeno punomoćje za tu svrhu (generalno punomoćje o zastupanju nije dovoljno). I u tom slučaju rešenje glasi na ime obveznika, samo se u delu koji se odnosi na podatke o računu na koji se vrši plaćanje troškova navode podaci advokata sa specijalnim punomoćjem.

Članom 81. stav 1. Zakona o lokalnim izborima („Službeni glasnik RS“, br. 14/22 i 35/24) propisano je da prigovor mora da bude razumljiv i da sadrži sve ono što je potrebno da bi po njemu moglo da se postupi, a naročito:

1. označenje da se prigovor podnosi izbornoj komisiji;

2. ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte podnosioca prigovora ako je podnosilac prigovora fizičko lice;

3. naziv i sedište podnosioca prigovora i ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte lica koje je ovlašćeno da zastupa podnosioca prigovora ako je podnosilac prigovora pravno lice;

4. naziv proglašene izborne liste, naziv podnosioca proglašene izborne liste i ime, prezime, JMBG, mesto i adresu prebivališta, broj telefona i adresu za prijem elektronske pošte lica koje je ovlašćeno da zastupa podnosioca proglašene izborne liste ako prigovor podnosi podnosilac proglašene izborne liste;

5. potpis podnosioca prigovora;

6. predmet prigovora, a naročito tačan naziv odluke uz označenje donosioca, datuma donošenja i broja pod kojim je zavedena odluka ako se prigovorom osporava odluka, odnosno tačan opis radnje uz naznačenje ko je i kada tu radnju preduzeo ako se prigovorom osporava radnja u izbornom postupku;

7. činjenice na kojima se zasniva prigovor;

8. dokaze.

Članom 81. stav 2. istog zakona propisano je da ako je prigovor nerazumljiv ili nepotpun, izborna komisija donosi rešenje kojim ga odbacuje.

Članom 8. stav 2. Zakona o lokalnim izborima propisano je da se odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak shodno primenjuju na odlučivanje o prigovoru.

U kontekstu Vašeg pitanja, treba konstatovati:

1. da je članom 83. stav 2. Zakona o lokalnim izborima propisano da je izborna komisija dužna da rešenje o prigovoru donese i objavi u roku od 72 časa od prijema prigovora;

2. da je članom 59. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 18/16, 95/18 – autentično tumačenje, 2/23 – US) propisano:

• da je podnesak neuredan ako ima nedostatke koji organ sprečavaju da postupa po njemu, ako nije razumljiv ili ako nije potpun;

• da u tom slučaju organ u roku od osam dana od prijema podneska obaveštava podnosioca na koji način da uredi podnesak i to u roku koji ne može biti kraći od osam dana, uz upozorenje na pravne posledice ako ne uredi podnesak u roku;

• da ako podnesak ne bude uređen u roku, organ rešenjem odbacuje podnesak;

• da ako podnesak bude uređen u roku, smatra se da je od početka bio uredan, ako zakonom nije drukčije predviđeno.

Imajući u vidu da pojam shodne primene propisa koji uređuje jednu pravnu situaciju na drugu pravnu situaciju podrazumeva primenu propisa u meri i na način koji odgovara prirodi druge pravne situacije, te ako uzmemo u obzir velike razlike između dužine roka u kojem opštinska/gradska izborna komisija treba da odluči i objavi rešenje po prigovoru i dužine rokova za postupanje sa neurednim podneskom u skladu sa Zakonom o opštem upravnom postupku, smatramo da se u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje da li postupku po prigovorima u smislu Zakona o lokalnim izborima ima shodne primene odredbe člana 59. Zakona o opštem upravnom postupku, već isključivo pitanje u kojoj meri i na koji način se član 59. Zakona o opštem upravnom postupku primenjuje u izbornim sporovima.

U prilog navedenom, ukazujemo na sledeće:

1. članom 157. stav 2. Zakona o izboru narodnih poslanika („Službeni glasnik RS“, broj 14/22) propisano je da u postupku zaštite izbornog prava prilikom izbora narodnih poslanika Upravni sud donosi odluku po žalbi u roku od 72 časa od prijema žalbe sa spisima;

2. članom 159. stav 2. istog zakona propisano je da se odredbe zakona kojim se uređuje upravni spor shodno primenjuju na odlučivanje o žalbi na rešenje Republičke izborne komisije kojim je odlučeno o prigovoru;

3. članom 25. st. 1. i 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je:

• ako je tužba nepotpuna ili nerazumljiva, sudija pojedinac pozvaće tužioca da u ostavljenom roku otkloni nedostatke tužbe i ukazaće mu na posledice ako ne postupi po zahtevu suda;

• ako tužilac u ostavljenom roku ne otkloni nedostatke u tužbi koji sprečavaju rad suda, sudija pojedinac iz stava 1. ovog člana rešenjem će odbaciti tužbu kao neurednu, ako ne nađe da je osporeni upravni akt ništav;

• Upravni sud je u svojoj praksi prilikom rešavanja po žalbama na odluke Republičke izborne komisije po prigovorima shodno primenjivao član 25. Zakona o upravnim sporovima i podnosiocima nepotpunih žalbi nalagao otklanjanje nedostataka žalbe, ostavljajući izuzetno kratke rokove za postupanje podnosioca žalbe po tom nalogu.

U skladu sa svim navedenim, smatramo da u postupku odlučivanja po prigovoru, opštinska/gradska izborna komisija ne može da primeni član 81. stav 2. Zakona o lokalnim izborima, odnosno da nerazumljiv ili nepotpun prigovor odbaci pre nego što je njegovom podnosiocu naložila otklanjanje uočenih nedostataka prigovora.