Pitanja i odgovori

Pre svega je važno objasniti postupanje organa javne vlasti u odnosu na odredbe člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 94/2024).

Član 6. utvrđuje da se mišljenje pribavlja od ministarstva nadležnog za poslove zaštite životne sredine, odnosno, Ministarstva zaštite životne sredine, bez obzira na to da li je ministarstvo nadležno za vođenje postupka procene uticaja ili ne. Dakle, organ jedinice lokalne samouprave nije nadležan da izradi i nosiocu projekta izda mišljenje iz člana 6. zakona, već je za to nadležno isključivo ministarstvo. Obaveza organa jedinice lokalne samouprave je da se za mišljenje obrati Ministarstvu zaštite životne sredine i to u postupku izdavanja lokacijskih uslova (može i u postupku izdavanja informacije o lokaciji). Propisi iz oblasti planiranja i izgradnje dodatno upućuju na to da se mišljenje pribavlja kroz postupak objedinjene procedure. Imajući u vidu prethodno navedeno postupak pribavljanja mišljenja pokreće organa jedinice lokalne samouprave koji je nadležan za izdavanje lokacijskih uslova, a ne organ nadležan za zaštitu životne sredine. Zahtev za mišljenjem može podneti i nosilac projekta, odnosno, investitor.

O primeni člana 6. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu već je bilo reči te se obrazloženje koje smo već pripremili može u potpunosti primeniti i na ovaj slučaj.

Sada ćemo obratiti pažnju na pitanje koji to projekti mogu biti predmet procene uticaja na životnu sredinu. U skladu sa čl. 4. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu predmet procene uticaja su projekti i aktivnosti koji:

• mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja i koji su utvrđeni u skladu sa članom 5. stav 1. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu;
• projekti koji sami ili zajedno sa drugim izvedenim, odobrenim ili planiranim projektima, mogu da imaju značajan uticaj na životnu sredinu imajući u vidu naročito njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja;
• projekti koji sami ili zajedno sa drugim projektima, radovima ili aktivnostima, mogu da imaju značajan uticaj na očuvanje i celovitost područja ekološke mreže u skladu sa ovim zakonom i propisima kojima se uređuje zaštita prirode;
• su i strateški energetski projekti koji su određeni kao strateški saglasno propisima kojima se uređuje oblast energetike;
• Projekti navedeni u tačkama 1-4. mogu da budu predmet procene uticaja ako je njihovo izvođenje, odnosno upotreba u skladu sa propisima kojima se uređuje planiranje i izgradnja, zaštita prirode i životne sredine i drugim propisima Republike Srbije.

Važno je obratiti pažnju da odredbe člana 4. upućuju na član 5. ali i na karakteristike projekata i aktivnosti, njihovu veličinu, osobine ili mesto izvođenja.

Član 5. preciznije utvrđuje projekte za koje se vrši procena uticaja. Ovim članom je utvrđeno da će Vlada propisati:

• listu projekata za koje je obavezna procena uticaja;
• listu projekata za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja.

Uredbom koju bi Vlada trebalo da usvoji u skladom sa članom 5. Zakona o proceni uticaja utvrđuju se projekti i kriterijumi za odlučivanje o potrebi procene uticaja za projekte iz stava 1. tačka 2) ovog člana koji se odnose naročito na veličinu i karakteristike projekta, osetljivost životne sredine u mestu izvođenja projekta i vrstu i osobine mogućih uticaja.

Dakle, Zakon o proceni uticaja prepoznaje dve vrste projekata, one za koje je procena uticaja obavezna i one za koje postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja. Situacija u kojoj bi nosilac projekta koji se nalazi na listi projekata iz člana 5, st. 1, tačka 2. bio oslobođen obaveze da podnese zahtev za odlučivanje o potrebi procene uticaja na životnu sredinu predstavljala bi kršenje zakona. Nosilac projekata koji bi pristupio izgradnji, izvođenju projekta ili puštanju u rad projekta a bez prethodne odluke nadležnog organa kojom se utvrđuje da li je ili nije potrebna procena uticaja počinio bi privredni prestup.

Kako Vlada nije donela Uredbu iz člana 5. Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu to se, u skladu sa članom 60. ovog zakona, do donošenja uredbe, primenjuju propisi doneti na osnovu Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu ("Službeni glasnik RS", br. 135/04 i 36/09) ako nisu u suprotnosti sa odredbama ovog zakona.

U tom smislu, a u skladu sa gore navedenim odredbama važećeg Zakona o proceni uticaja na životnu sredinu, za projekte koji se nalaze na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu ("Sl. glasnik RS", br. 114/2008) postoji obaveza podnošenja zahteva za odlučivanje o potrebi procene uticaja, odnosno, sprovodi se postupak odlučivanje o potrebi procene uticaja.

Konačnu procenu da li se u konkretnom slučaju radi o projektu koji se nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu trebalo bi da donese nadležni organ jedinice lokalne samouprave. Ono što iz priloga koji su dostavljeni uz pitanje saznajemo jeste da se radi o objektu koji prema Pravilniku o klasifikaciji objekta (,,Sl. glasnik RS“, br.22/15), nosi oznaku 221300, u koje spadaju relejni sistemi, radio i televizijske ili kablovske mreže, relejni tornjevi, telekomunikacioni stubovi. Imajući to u vidu ovaj objekat bi mogao da spada pod objekte na Listi II pod tačkom 12. Infrastrukturni sistemi 12) telekomunikacioni predajnici i radiorelejni sistemi.

Iz priložene tehničke dokumentacije ne mogu se pouzdano utvrditi karakteristike ovog objekta jer dokumentacija ne sadrži podatke o efektivnoj izračenoj snazi, već samo da je potreban priključak na električnu energiju od 22kW, čime bi se teško postiglo zračenje od 250W.

U svakom slučaju, ukoliko se predmetni projekat nalazi na Listi II Uredbe o utvrđivanju liste projekata za koje je obavezna procena uticaja i liste projekata za koje se može zahtevati procena uticaja na životnu sredinu, potrebno je sprovesti postupak odlučivanja o potrebi o potrebi procene uticaja na životnu sredinu.

Članom 133đ Zakona o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave („Sl. glasnik RS“, br. 21/16, 113/17, 113/17-dr. zakon, 95/18, 114/21 и 92/23) predviđeno je da službenik napreduje premeštajem na neposredno više izvršilačko radno mesto u istom ili drugom organu. Neposredno više izvršilačko radno mesto jeste ono čiji se poslovi rade u neposredno višem zvanju ili u istom zvanju ali na radnom mestu rukovodioca uže unutrašnje jedinice.

Dalje je članom 133e predviđeno da rukovodilac može da premesti, odnosno rasporedi na neposredno više izvršilačko radno mesto službenika kome je najmanje dva puta uzastopno određena ocena "ističe se", ako postoji slobodno radno mesto i službenik ispunjava uslove za rad na njemu. Izuzetno, službenik koji je premešten na neposredno više izvršilačko radno mesto jer mu je dva puta uzastopno određena ocena "ističe se" može, i ako ne ispunjava uslove vezane za radno iskustvo u struci, da bude premešten na neposredno više radno mesto ako mu je opet određena ocena "ističe se". Takođe, rukovodilac može da premesti na neposredno više izvršilačko radno mesto službenika kome je u periodu od pet godina uzastopno najmanje određena ocena "dobar". Ocene na kojima je zasnovano jedno napredovanje ne uzimaju se u obzir za sledeće napredovanje. Prekid u ocenjivanju usled odsutnosti sa rada službenika ne smatra se prekidom uzastopnosti iz st. 1-3. ovog člana.

Dakle, u ovom konkretnom slučaju službenik ne ispunjava uslove za napredovanje u toku 2025. godine, u pogledu ocena iz razloga što je na osnovu dve ocene "ističe se" za 2022. i 2023. godinu već napredovao u zvanje mlađi savetnik.

Članom 3. Zakona o zaposlenima predviđeno je da se zaposlenima, u smislu ovog zakona, smatraju funkcioneri koji na osnovu zakonom ili pokrajinskim propisom utvrđene obaveze ili ovlašćenja, imaju obavezu, odnosno koriste pravo da budu na stalnom radu radi vršenja dužnosti, službenici i nameštenici.

Članom 6. stav 1. istog zakona predviđeno je da se na prava i dužnosti funkcionera i službenika koji nisu uređeni ovim ili posebnim zakonom ili drugim propisom, primenjuju opšti propisi o radu i poseban kolektivni ugovor za jedinice lokalne samouprave, kao i kolektivni ugovor kod poslodavca.

S tim u vezi, članom 179. stav 3. Zakona o radu previđeno je, između ostalog, da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu ako ne dostavi potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad u smislu člana 103. ovog zakona. Pre toga, poslodavac treba da sprovede postupak pre prestanka radnog odnosa ili izricanja druge mere predviđen Zakonom o radu.

Članom 36. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u jedinicama lokalne samouprave ("Sl. glasnik RS", br. 38/2019, 55/2020, 51/2022 i 44/2023) propisano je da zaposleni ima pravo na dodatak na osnovnu platu u visini od 0,4% osnovne plate za svaku navršenu godinu rada u radnom odnosu (minuli rad) u državnom organu, organu autonomne pokrajine, odnosno organu lokalne samouprave, nezavisno od toga u kom organu je radio i da li je organ u kome je zaposleni radio u međuvremenu promenio naziv, oblik organizovanja ili je prestao da postoji.

U ovom konkretnom slučaju se računaju u minuli rad i rad u Okružnom zatvoru, jer pripada Upravi za izvršenje krivičnih sankcija pri Ministarstvu pravde Republike Srbije, kao i vreme provedeno na radu u osnovnom sudu, jer se na sudsko osoblje primenjuju propisi koji uređuju radne odnose državnih službenika i nameštenika.

Članom 29. stav 3. Zakona o javnim nabavkama propisano je da naručilac određuje predmet javne nabavke na način da predstavlja tehničku, tehnološku, funkcionalnu i drugu objektivno odredivu celinu.

U važećem Zakonu je izostalo uređenje pojmova istovrsnosti dobara, usluga i radova, koji su od značaja za utvrđivanje vrednosti javne nabavke na godišnjem nivou i sprečavanje izbegavanja primene Zakona tzv. usitnjavanje nabavki.

Ovo ne znači da naručioci mogu deliti javnu nabavku na više njih u cilju izbegavanja primene (određenih) odredaba Zakona, i tu pre svega treba imati u vidu odredbu člana 29. stav 2. Zakona kojom je propisano da određivanje procenjene vrednosti predmeta javne nabavke ne može da se vrši na način koji ima za cilj izbegavanje primene ovog zakona, niti u tom cilju može da se vrši podela predmeta javne nabavke na više nabavki.

U konkretnom slučaju moramo posmatrati da li police za odlaganje dokumentacije i detektor vrata u ulazu objekta radi bezbednosti imaju tehničku, tehnološku, funkcionalnu povezanost, bez obzira na to što će se plaćati sa iste ekonomske klasifikacije (pozicija plaćanja nije relevantna za određivanje „istovrsnosti“). Dakle, predmet javne nabavke mora da bude srodan, da služi istoj svrsi, da ima istu ili sličnu funkciju, da je tehnički povezan odnosno sličan i tehnološki srodan. Dakle, moramo posmatrati kroz prizmu stare, nepostojeće definicije istovrsnosti i postojećeg opisa u Zakonu ove predmete nabavki.

U tom smislu, detektor za vrata ima svrhu bezbedonosne zaštite i tehnički, elektronski je uređaj, dok su police za arhivu i odlaganje dokumentacije deo nameštaja naručioca gde se odlažu registratori, odnosno čuva dokumentacija, nije tehnički odnosno elektronski uređaj. Primera radi, srodni predmeti detektorima za vrata bi bili određeni alarmi, sistem za nadzor i slični predmeti koji imaju svrhu čuvanja bezbednosti objekta naručioca, dok su police za dokumentaciju srodne sa ormanima, kasetama, stolovima i sl. jer je u pitanju nameštaj koji služi za odlaganje i čuvanje dokumentacije.

Smatramo da se ova dva predmeta ne mogu smatrati istovrsnim, jer nisu objektivno odrediva celina, niti predstavljaju tehničku, tehnološku ili funkcionalnu celinu.

U skladu sa članom 8. stav 2. Pravilnika o standardnom klasifikacionom okviru i kontnom planu za budžetski sistem („Službeni glasnik RS“, br. 16/16, 49/16, ... 83/23, 118/23, 105/24 i 12/25), izvori finansiranja su propisno klasifikovani. Izvor 13 – Neraspoređeni višak prihoda i primanja iz ranijih godina odnosi se na opšte prihode i primanja budžeta ostvarenih u prethodnim godinama, a koji nisu bili utrošeni i mogu biti raspoređeni u narednom budžetskom periodu. Ova sredstva predstavljaju deo utvrđenog finansijskog rezultata iz prethodne godine, odnosno fiskalnog suficita utvrđenog završnim računom budžeta. Međutim, u skladu sa članom 30. stav 1. Zakona o budžetskom sistemu, ukupni iznos fiskalnog suficita i način njegovog raspoređivanja mora biti utvrđen odlukom o budžetu.

Dakle, uvećanje izvora finansiranja 13 zahteva izmene i dopune odluke o budžetu, odnosno rebalans, jer predstavlja promenu u planiranim prihodima i rashodima budžeta. Zato nije moguće samo rešenjem izvršne vlasti (npr. predsednika opštine ili gradonačelnika) uvećati ovaj izvor u toku budžetske godine – takva izmena zahteva odluku skupštine, odnosno sprovođenje postupka rebalansa budžeta, kako bi bila u skladu sa zakonom i principima budžetskog sistema.

U skladu sa članom 12. stav 7. Zakona o porezima na imovinu, propisano je da se za nepokretnosti obveznika koji vodi poslovne knjige, koje od nastanka poreske obaveze iskazuje u svojim poslovnim knjigama kao dobro isključivo namenjeno daljoj prodaji - porez ne plaća za godinu u kojoj je nastala poreska obaveza, kao ni za godinu koja sledi toj godini. Od 01. januara 2014. godine, ovo poresko oslobođenje je ograničeno u pogledu roka do koga se može ostvariti ovo pravo, a prošireno je na sve vrste poslovnih knjiga koje obveznik vodi. Od 1. januara 2019. godine propisano je da se poresko oslobođenje za nepokretnosti namenjene daljoj prodaji ne može ostvariti za nepokretnosti koje se koriste. Prema računovodstvenim pravilima u Bilansu stanja u okviru Zaliha se iskazuju Stalna imovina koja se drži za prodaju i prestanak poslovanja, koja se u skladu sa Pravilnikom o kontnom okviru iskazuju na računima grupe 14 i to kao nematerijalna imovina, zemljišta, građevinski objekti i druge nekretnine i postrojenja, oprema i biološka sredstva namenjena prodaji, odnosno koja su preneta sa računa korišćenih sredstava po osnovu odluke o prodaji, kao i sredstva poslovanja koje će biti obustavljeno, a sredstva otuđena u skladu sa MSFI 5 (Međunarodni standard finansijskog izveštavanja). Kod kompletnih MSFI i Pravilnika za mikro i druga pravna lica na računima grupe 14 iskazuje se stalna sredstva (imovina) koja su preneta sa računa korišćenih sredstva a na osnovu odluke o prodaji, ili plana prodaje, kao i sredstva poslovanja koja će biti obustavljeno i otuđeno. S druge strane, prema MSFI za MSP, ukoliko postoji plan za prodaju stalne imovine, ona se ne prenosi na zalihe kao stalna imovina namenjena prodaja, već se procenjuje njen nenadoknadivi iznos i po potrebi vrši njeno obezvređenje u skladu sa paragrafom 27.9 MSFI za MSP. Da bi movina bila priznata kao imovina koja je namenjena daljoj prodaji, prema zahtevima iz MSFI 5, ta imovina mora biti: dostupna za momentalnu prodaju u svom trenutnom stanju, isključivo pod uslovima koji su uobičajeni za prodaju takve imovine i njena prodaja mora u svakom momentu biti spremna za prodaju a prema planu prodaje. O ispunjenju navedenih uslova iz MSFI 5 poreski obveznik vodi računa prilikom evidentiranja imovine na odgovarajućem kontu. S obzirom da se saglasno odredbama člana 14. Pravilnika o Kontnom okviru, na računima grupe 14 evidentiraju stalna sredstva (imovina) koja su preneta sa računa korišćenih sredstava na osnovu odluke o prodaji, obveznici koji primenjuju MSFI za MSP ne sprovode knjiženja na računima grupe 14 u slučaju otuđenja stalnih sredstava koja su koristili za obavljanje delatnosti i iskazana su na odgovarajućim računima grupa 01 - Nematerijalna imovina, 02 - Nekretnine, postrojenja i oprema ili 03 - Biološka sredstva, nakon čega je rukovodstvo obveznika donelo odluku da ih otuđi. Sa druge strane obveznici koji primenjuju kompletne MSFI ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica (počev od finansijskih izveštaja za 2021. godinu), knjiženja na računima grupe 14 vrše u slučaju kada reklasifikuju stalna sredstva (imovinu) koja su korišćena, a za koja je doneta odluka o prodaji. Ali kada su u pitanju sredstva (imovina) koja su inicijalno nabavljena radi dalje prodaje, novina koja je propisana Pravilnikom o Kontnom okviru jeste da se na računima grupe 14 više ne iskazuje stalna imovina koja je stečena isključivo u cilju njene dalje prodaje u redovnom toku poslovanja, što znači da se ova imovina, počev od sastavljanja finansijskih izveštaja za 2021. godinu, nezavisno od računovodstvene regultive koja se primenjuje (kompletni MSFI, MSFI za MSP ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica) iskazuje na računima grupe 13 - Roba, što je pristup koji su mnogi obveznici i ranije primenjivali u praksi. S tim u vezi, obveznici koji su stalna sredstva (imovinu) nabavili isključivo radi dalje prodaje u redovnom poslovanju i evidentirali ih na računima grupe 14, a koja sredstva do kraja 2020. godine nisu prodata, u 2021. godini su morala da budu reklasifikovana u početnom stanju sa računa grupe 14 na račune grupe 13. U Mišljenju Ministarstva finansija broj 011-00-169/2022-16 od 07.03.2022. godine (u Biltenu 3/22 u delu Računovodstvo), dato je navedeno objašnjenje iskazivanja stalnih sredstava (imovine) koja je inicijalno nabavljena radi dalje prodaje, nezavisno od računovodstvene regulative koja se primenjuje (kompletni MSFI, MSFI za MSP ili Pravilnik za mikro i druga pravna lica). Shodno navedenom, za priznavanje prava na poresko oslobođenje, nije dovoljno da obveznik priloži odluku da je nepokretnost za dalju prodaju, već je neophodno da budu kumulativno ispunjeni sledeći uslovi u skladu sa članom 12. stav 7. Zakona: 1. da je ta nepokretnost od nastanka poreske obaveze evidentirana u njegovim poslovnim knjigama, u skladu sa računovodstvenim pravilima kao imovina namenjena daljoj prodaji - kao dokaz od obveznika se može zahtevati knjigovodstvena kartica za odgovarajući konto; 2. da se nepokretnost nije koristila i ne koristi se od dana nastanka poreske obaveze - može se proveriti uviđajem na licu mesta i na sve druge raspoložive načine; 3. pravno lice i preduzetnik (dalje: pravno lice) klasifikuje stalnu imovinu (ili grupu za otuđenje), saglasno odredbama paragrafa 6. MSFI 5. Ova klasifikacija se odnosi na imovinu koja se drži za prodaju – odnosno radi se sredstvima koja više nisu redovnoj funkciji i za koja se očekuje da će se njihova knjigovodstvena vrednost povratiti prodajom, a ne kroz redovno poslovanje. Da bi imovina (ili grupa za otuđenje) bila klasifikovana kao imovina namenjena prodaji, mora biti odmah dostupna za prodaju u svom trenutnom stanju, pod uslovima koji su uobičajeni za prodaju takve vrste imovine. Takođe, prodaja mora biti veoma verovatna.

4. da bi prodaja bila verovatna, pravno lice mora da planira prodaju imovine i da stalno pronalazi kupca. Imovina mora da bude aktivno prisutna na tržištu po ceni koja je razumna u odnosu na njenu sadašnju fer vrednost i trebalo bi da se očekuje prodaja u roku od jedne godine od datuma priznavanja imovine za prodaju, odnosno od datuma donošenja odluke o kvalifikovanju sredstava za tu namenu.

Prema odredbama članova 197. i 198. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje) poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini da zaključi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova sa:

1) nezaposlenim licem;

2) zaposlenim koji radi nepuno radno vreme - do punog radnog vremena;

3) korisnikom starosne penzije.

Ugovor iz stava 1. ovog člana zaključuje se u pisanom obliku. Dalje se kaže da poslodavac može za obavljanje privremenih i povremenih poslova da zaključi ugovor sa licem koje je član omladinske ili studentske zadruge u skladu sa propisima o zadrugama.

Ovaj tip angažovanja je rad van radnog odnosa te s tim u vezi angažovano lice ne zasniva radni odnos kod poslodavca. U pogledu prava, obaveza i odgovornosti ugovornih strana, imaju se primeniti odredbe zaključenog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih  poslove. Licu koje radi po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima isplaćuje se ugovorena naknada za rad (a ne zarada) koja se, po pravilu, računa samo za dane kada je ovo lice dolazilo na rad i obavljalo ugovorene poslove, sem ukoliko je drugačije ugovoreno.

U mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-00700/2018-04 od 28.02.2019. godine navedeno je: "S tim u vezi, ako je u konkretnoj situaciji opomenu za plaćanje dospelih obaveza po osnovu poreza na imovinu preminulog lica primio sin preminulog lica i ako je u momentu prijema opomene rešenjem nadležnog organa bio oglašen za naslednika preminulog lica, tada se prijem opomene može smatrati i prekidom roka zastarelosti prava na naplatu dospelih poreskih obaveza po osnovu poreza na imovinu od strane nadležnog poreskog organa, imajući u vidu da zastarelost prekida svakom radnjom tog organa preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreske obaveze. Napominjemo da nadležni poreski organ u svakom konkretnom slučaju proverava i utvrđuje činjenično stanje, utvrđuje postojanje rešenja nadležnog organa o oglašavanju naslednika, da li je bilo prekida zastarelosti i da li je, u vezi sa tim, došlo do zastarelosti poreske obaveze."

Član 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji propisuje da se poreski akt iz člana 34. ovog zakona, kao i akta iz člana 2a ovog zakona dostavljaju poreskom obvezniku slanjem preporučene pošiljke, obične pošiljke ili preko službenog lica poreskog organa, odnosno na adresu elektronske pošte poreskog obveznika, preko portala Poreske uprave, na način propisan ovim zakonom, odnosno preko jedinstvenog elektronskog sandučića. Poreski akt smatra se dostavljenim poreskom obvezniku kada se uruči poreskom obvezniku, njegovom zakonskom zastupniku, njegovom punomoćniku, njegovom poreskom punomoćniku ili njegovom zastupniku po službenoj dužnosti.

Dostavljanje poreskog akta poreskom obvezniku - fizičkom licu vrši se na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta. Imajući u vidu da se opomena, kao poreski akt, u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji dostavlja na adresu prebivališta, odnosno boravišta poreskog obveznika, u slučaju kada je opomena izdata na ime preminulog lica i dostavljanje je izvršeno na ime tog lica koje više ne postoji i nema adresu prebivališta ili boravišna, mišljenja smo da se ta opomena koju je primio naslednik, čije ime se ne pominje kod dostavljanja, ne može smatrati opomenem koja je dostavljena u skladu sa članom 36. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji i koja je prekinula zastarelost prava poreskog organa na naplatu.

Da je opomena prilikom dostavljanja naslovljena na ime naslednika i njegovu adresu prebivališta, a da pritom ista sadrži dospele obaveze po osnovu poreza na imovinu preminulog lica, tada bi se ista mogla smatrati dostavljenom u skladu sa ZPPPA i radnjom poreskog organa koja je prekinula zastarelost prava na naplatu tih obaveza. Navedeno znači da i u slučaju kada postoji više naslednika, ne može se pravilnim dostavljanjem smatrati izdavanje opomene upućene preminulom licu sa ukupnim dugom, a koju je primio jedan od naslednika.

Mišljenje Stručne službe SKGO je da je za pravilnu naplatu obaveza preminulog lica nastalih do dana smrti, potrebno u skladu sa članom 22. ZPPPA izvršiti prenos duga na naslednike, pri čemu je bitno da je dug u okviru vrednosti nasleđene imovine, a svakom nasledniku se prenosi srazmerni deo duga u skladu sa udelom u nasleđivanju. Nakon toga se opomena izdaje na ime naslednika i dostavlja na adresu njegovog prebivališta, odnosno boravišta i time prekida zastarelost prava na naplatu.

Član 19. stav 1. tačka 5) Zakona o republičkim administrativnim taksama propisuje da se taksa ne plaća za prijave i priloge uz njih za utvrđivanje javnih prihoda, spise i radnje u postupku za utvrđivanje smanjenja katastarskog prihoda zbog elementarnih nepogoda, biljnih bolesti, štetočina i drugih vanrednih događaja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na podsticaje koji se isplaćuju u funkciji ostvarivanja ciljeva poljoprivredne politike i politike ruralnog razvoja, spise i radnje u postupcima za ostvarivanje prava na IPARD podsticaje, spise i radnje u postupcima za sprovođenje pravila i mera uređenja tržišta poljoprivrednih proizvoda, spise i radnje u postupcima vođenja registra poljoprivrednih gazdinstava, spise i radnje u postupcima ostvarivanja prava na refakciju plaćene akcize na derivate nafte koje se kao motorno gorivo koristi u poljoprivredne svrhe, kao i spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda.

Članom 9. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano je da skupština jedinice lokalne samouprave može uvoditi lokalne administrativne takse za spise i radnje u upravnim stvarima, kao i za druge spise i radnje koje organi jedinice lokalne samouprave izdaju, odnosno obavljaju u okviru poslova iz svoje izvorne nadležnosti. Jedinica lokalne samouprave ne može uvesti lokalnu administrativnu taksu za spise i radnje iz nadležnosti organa za koje je zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse propisano plaćanje republičkih administrativnih taksi.

Član 10. istog zakona propisuje da akt iz člana 9. stav 1. ovog zakona sadrži sledeće elemente: 1) spise i radnje za koje se uvodi lokalna administrativna taksa; 2) nastanak taksene obaveze; 3) obveznike takse; 4) način plaćanja takse; 5) oslobađanja od plaćanja takse; 6) visina takse. Visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju.

Imajući u vidu navedene odredbe, odnosno da je članom 19. Zakona o republičkim administrativnim taksama propisano da se taksa ne plaća za spise i radnje za ostvarivanje zakonom propisanih poreskih podsticaja i oslobođenja kod plaćanja javnih prihoda, kao i da je članom 10. stav 2. Zakona o finansiranju lokalne samouprave propisano da visina takse ne može biti veća od iznosa republičke administrativne takse propisane za odgovarajući, odnosno sličan spis ili radnju, proizilazi da nema osnova da se aktom skupštine jedinice lokalne samouprave propiše plaćanje lokalne administrativne takse za izdavanje uverenja za oslobođenje od plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava za kupovinu prvog stana, kao ni za izdavanje uverenja za ostvarivanje prava na povraćaj PDV.

Članom 92. stav 2. i 4. Zakona o javnim nabavkama propisano je da ako procenjena vrednost javne nabavke ne prelazi iznos od 3.000.000 dinara, naručilac nije dužan da imenuje komisiju za javnu nabavku, u kom slučaju postupak javne nabavke sprovodi lice koje naručilac imenuje.

U komisiji za javnu nabavku jedan član mora da bude službenik za javne nabavke sa stečenim visokim obrazovanjem na osnovnim akademskim studijama u obimu od najmanje 240 ESPB bodova ili master akademskim studijama, specijalističkim akademskim studijama, specijalističkim strukovnim studijama, odnosno na osnovnim studijama u trajanju od najmanje četiri godine ili specijalističkim studijama na fakultetu ili lice koje je steklo sertifikat za službenika za javne nabavke do dana stupanja na snagu ovog zakona.

Dakle, preko vrednosti postupka od 3.000.000 dinara naručilac mora da imenuje komisiju za javnu nabavku, gde jedan član obavezno mora da bude službenik za javne nabavke, pod uslovima opisanim u članu 92. stav 4. Zakona.

Diplomirani pravnik može da bude deo komisije, ali ne može da zameni službenika za javne nabavke.

Naručilac može angažovati službenika za javnu nabavku koji je zaposlen kod drugog poslodavca. Dakle, taj službenik, odnosno članovi komisije za javnu nabavku, ne moraju da budu zaposleni kod naručioca i to angažovanje se obavlja primenom Zakona o radu u smislu zaključivanja ugovora o dopunskom radu . Što se ugovora o dopunskom radu tiče, prema članu 202. Zakona o radu ovaj ugovor se može zaključiti sa zaposlenim koji radi sa punim radnim vremenom kod drugog poslodavca najviše do jedne trećine punog radnog vremena. Specifičnost za službenike u organima jedinica lokalne samouprave je ta što službenik može, uz pismenu saglasnost poslodavca, van radnog vremena da radi za drugog poslodavca ako dodatni rad nije zabranjen posebnim zakonom ili drugim propisom, ako ne stvara mogućnost sukoba interesa ili ne utiče na nepristrasnost rada službenika. Dakle, da bi radio dodatno kod drugog poslodavca službenik mora imati saglasnost poslodavca. Što se tiče organa jedinice lokalne samouprave koji ima potrebu da dodatno angažuje službenika za taj organ je važno da ima prostora za dodatno radno angažovanje u okviru ograničenja koje je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu, tj. da ima prostora u okviru 10% ukupnog broja

zaposlenih na neodređeno vreme ili da ima saglasnost tela Vlade za dodatno radno angažovanje ukoliko je popunjen broj od 10%.

Ugovor o delu ovde nije primenjiv način angažovanja (za zaključivanje ugovora o delu se sprovodi postupak javne nabavke), jer bi svaki naručilac morao da ima službenika za javne nabavke, budući da mu je u opisu delatnosti da sprovodi javne nabavke.

Što se ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova tiče, taj modalitet angažovanja bi bio moguć ukoliko je službenik za javne nabavke nezaposleno lice, jer se ugovor može zaključiti isključivo sa nezaposlenim licem.

U vezi prvog pitanja, ukazujemo da je shodno članu 140. stav 3. Zakona o planiranju i izradnji potrebno doneti rešenje kojim se utvrđuje prestanak važnosti građevinske dozvole u slućajevima koji su utvrđeni u članu 140. stav 1. i 2. Zakona o planiranju i izgradnji. Ovo je naročito bitno u situaciji kada investitor planira pokretanje novog postupka za izdavanje građevinske dozvole zato što u pravnom prometu ne mogu egzistirati dva razlićita akta koja imaju isto dejstvo.

U vezi drugog pitanja, za svaki upravni akt kojim se usvaja zahtev a koji se donosi u toku redovnog postupka izdavanja građevinske dozvole/odobrenja za izvođenje radova, osim za lokacijske uslove, prijavu radova, prijavu temelja I prijavu konstrukcije, mora se izdati klauzula pravnosnažnosti.

Dakle, klauzula pravnosnažnsoti se izdaje na rešenje o odobrenju izvođenja radova i na rešenje o upotrebnoj dozvoli za te izvedene radove, kao i na rešenje o građevinskoj dozvoli i rešenje o upotrebnoj dozvoli. Stavljanjem klauzule potvrđuje se da je taj akt pravnosnažan i izvršan, i da taj akt proizvodi svoje odgovarajuće dejstvo.

Ukoliko investitor propusti u elektronskom sistemu CEOP da podnese npr. zahtev za klauzulu, na rešenje o građevisnkoj dozvoli/rešenje o odobrenju izvođenja radova nema nikakvih smetnji da sve do podnošenja zahteva za upotrebnu dozvolu to i učini.

Ukazujemo da se bez izdate klauzule pravnosnažnosti na rešenje o građevinskoj dozvoli ne može izvršiti predbeležba izdate građevinske dozvole i objekta u izgradnji niti se bez izdate klauzule pravnosnažnosti na rešenje o upotrebnoj dozvoli može izvršiti upis objekta na ime investitora niti bilo koja druga promena kod RGZ.