Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Поштовани, молим да ми помогнете информацијама о финансирању управљача пута у ситуацији када постоји закључен уговор о јавно-приватном партнерству за изградњу и одржавање путева. Локална самоуправа – Град Вршац власник је и управљач локалних путева. Због законске обавезе (Закон о путевима), као власник путева, треба да скупштинском одлуком пренесемо јавно овлашћење управљања, односно пренесемо право управљача путева на наше јавно предузеће ЈКП „Други октобар“ из Вршца. Који је однос управљача пута према јавно-приватном партнеру, да ли се односи између њих нормативно уређују? За будућег управљача пута, који то још није, поставља се питање финансирања – с обзиром на то да локална самоуправа поверава посао управљача, требало би и да пренесе буџетска средства: који трошкови улазе у структуру пренетих средстава, да ли чињеница да постоји приватно партнерство умањује део средстава који се опредељује за управљача? Шта све управљач пута у овој ситуацији може да искаже у финансијском плану на име потраживања из локалног буџета по основу овлашћења управљача пута? Познато је да управљач користи и накнаде за коришћење јавних добара, тј. путева и слично, али је дилема како да искаже финансијски план за потраживање, односно опредељење средстава у буџету. Молим да ме информишете о поступању или ме евентуално усмерите на општину/град који може искуством да помогне. У Градској управи ангажована сам у радној групи за нормативно уређење преноса јавног овлашћења управљања путевима са власника путева – Града Вршца на новог управљача, у складу са законом, тј. на јавно предузеће.
У складу са чланом 10. став 3. Закона о јавним путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/18,
95/18 – др. закон, 92/23 – др. закон), делатност управљања општинским путевима, улицама и
некатегорисаним путевима може обављати:
- јавно предузеће,
- друштво капитала чији је једини власник јединица локалне самоуправе, или
- друго друштво капитала или предузетник којем је поверено обављање ове делатности,
у складу са Законом о јавно-приватном партнерству и концесијама.
Управљач јавног пута је оно правно лице које обавља целокупну делатност управљања прописану чланом 9. став 2. Закона о путевима, која обухвата и планирање, пројектовање, заштиту пута, организацију надзора и одржавања, наплату накнада за употребу пута, вршење јавних овлашћења, управљање саобраћајем итд. Ако лице обавља само део ових послова, не сматра се управљачем.
У случају града Вршца, планираним преносом јавног овлашћења управљања локалним путевима на ЈКП „Други октобар“, то предузеће би постало управљач јавног пута у смислу Закона. Препоручује се да се, уз пренос овлашћења, размотри и пренос обавеза које Град има по основу постојећег уговора о јавно-приватном партнерству за изградњу и одржавање путева. Препоручује се закључење тројног уговора између Града, ЈКП-а и приватног партнера, којим би се ЈКП-у пренела надлежност и обавезе из уговора о JPP. На овај начин, ЈКП би, као управљач, директно комуницирао и спроводио обавезе према приватном партнеру.
ЈКП као управљач није буџетски корисник (нити директни, нити индиректни), већ се његово финансирање врши на основу уговорних односа са оснивачем – јединицом локалне самоуправе. Град, као власник пута, обезбеђује средства за финансирање управљања путем кроз:
- уговорене надокнаде за послове које ЈКП обавља као управљач,
- пренос средстава за реализацију уговора о JPP, уколико се обавезе пребаце на ЈКП.
Саставни део годишњег програма пословања ЈКП-а, који се усваја у складу са чланом 60. Закона о јавним предузећима, је финансијски план који приказује:
- планиране приходе (укључујући приходе од накнада за коришћење јавних путева),
- расходе по врстама услуга (планирање, одржавање, надзор, управљање итд.),
- инвестиције и друге активности у вези са управљањем путем. Као основ за тражење буџетских средстава, ЈКП може у свом програму пословања приказати трошкове који проистичу из: · вршења јавног овлашћења управљања,
- конкретних послова одржавања и надзора над путевима, · реализације обавеза из уговора о JPP (ако се пренесу).
У случају да део апропријације за JPP није искоришћен у буџетској години, препоручује се да се та средства, на основу одлуке надлежног органа, пренесу у текућу буџетску резерву, одакле могу бити пренамењена за текуће одржавање локалне путне инфраструктуре.
Да ли поступак за промену личног имена може покренути овлашћено лице или само странка лично?
Чланом 346. Породичног закона („Сл. гласник РС“, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон и 6/2015) утврђено је ко има право на промену личног имена, те сходно томе, прописано је да свако лице које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање има право да промени своје лично име. Додатно, дете које је навршило 10. годину живота и које је способно за расуђивање има право на давање сагласности са променом личног имена. Ово практично значи да се право на промену личног имена врши од стране родитеља, односно законског заступника, до навршене 15. године живота детета, с тим што дете старости између 10 и 15 година има право да формално искаже сагласност на овакву промену, увек узимајући у обзир да је способно да расуђује, у складу са својим узрастом. Ипак, постоје специфичне ситуације у којима Породични закон ограничава ово дефинисано право. Дакле, право на промену личног имена не може се остварити уколико је у питању лице против којег је у току кривични поступак за које се гони по службеној дужности, лице које је осуђено за кривично дело за које се гони по службеној дужности док казна није извршена, односно док трају правне последице осуде, лице које променом личног имена намерава да избегне неку своју обавезу, или лице које намерава да промени име у погрдно име, име којим се вређа морал или име које је у супротности са обичајима и схватањима средине (члан 347. Породичног закона).
Дакле, захтев за променом личног имена подноси лице (лично) које жели да изврши промену личног имена – имена и презимена.
У погледу поступка промене личног имена, чланом 350. Породичног закона прописано је да је за промену личног имена надлежна општинска/градска управа на чијој територији подносилац захтева за промену личног имена има пребивалиште, односно боравиште. Ставом 2. овог члана прописано је да је општинска управа која прихвати захтев за промену личног имена дужна да о томе обавести надлежног матичара ради уписа промене личног имена у матичну књигу рођених и венчаних и орган који води евиденцију о пребивалишту грађана, док је ставом 3. прописано да се против решења о одбијању захтева за промену личног имена може изјавити жалба министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана пријема решења.
Уз писани захтев за промену личног имена, лице које жели да промени лично име подноси личну карту (на увид) и доказ о уплати републичке административне таксе. Остале податке/документацију о којима се води службена евиденција прибавља надлежни орган и то: извод из матичне књиге рођених; извод из матичне књиге венчаних; уверење о држављанству; изводе из матичне књиге рођених за децу подносиоца захтева; уверење по члану 282. Породичног закона; уверење да није подигнута оптужница и да се не води истрага; уверење о измиреним пореским обавезама; извод из матичне књиге рођених за децу и уверење о пребивалишту за подносиоца захтева и за децу. Ову документацију надлежни орган прибавља сходно члану 9. став 3. Закона о општем управном поступку, којим је прописано да је орган дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује, а сходно ставу 2. истог Закона, поступак се води без одуговлачења и уз што мање трошкове по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.
У складу са чланом 103. став 2. и 3. ЗУП-а, ако службену евиденцију води други орган, орган који води поступак дужан је да хитно затражи податке, а замољени орган да бесплатно уступи податке у року од 15 дана, ако није друкчије прописано. Ако се тражени подаци могу добити електронским путем, замољени орган их доставља у најкраћем року.
ИРК је донела мишљење да се детету одложи полазак у школу и да поново похађа припремни предшколски програм.Мајка се обратила ЛС Косјерић са захтевом да дете, које има личног пратиоца, иде у предшколску установу до почетка нове школске године.У ПУ од 1.јуна за то дете неће имати група у коју би могло да иде, јер предшколци крећу поново тек од септембра.Да ли може помоћу неког документа (од ИРК или неког другог) да дете похађа ПУ у поменутом периоду, а да директор тај документ прихвати?
Чланом 55. Закона о основном образовању васпитању ("Сл. гласник РС", бр. 55/2013, 101/2017, 10/2019, 27/2018 - др. закон, 129/2021, 92/2023 и 19/2025), дата је могучност одлагања уписа у први разред основне школе за једну годину и то једино на основу мишљења интерресорне комисије. Мишљење мора да садржи доказе о потреби одлагања и предлог мера додатне образовне, здравствене или социјалне подршке детету у периоду до поласка у школу. Овакво мишљење интерресорне комисије подразумева могућност поновног похађања по закону обавезног припремног предшколског програма. Не постоји други правни основ нити начин да се дете по други пут упише и у предшколској установи поново похађа припремни предшколски програм.
У питању које сте поставили, спорно је што предшколска установа завршава са реализацијом припремног предшколског програма 31. маја, што је у складу са прописима, јер овај програм траје 9 месеци. Не можемо улазити у организацију рада предшколске установе, нити у то да ли је дете за које постоји мишљење ИРК о одлагању уписа у први разред похађало PPP са целодневним боравком, или је било у програму у трајању од 4 сата, те Стручна служба СКГО предлаже да се родитељи најпре обрате предшколској установи са молбом да се потражи решење које је у најбољем интересу детета, а које је у складу са капацитетима и са инклузивном политиком и праксом предшколске установе.
Ко одлуцује и расписује јавни конкурс о пријему службеника у општинском правобраниластву? Планирање средстава за исплату зараде тог службеника на ком разделу?
Чланом 4. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да за службенике и намештенике у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши руководилац органа, службе или организације аутономне покрајине из члана 1. овог закона. За службенике и намештенике у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца, врши начелник градске или општинске управе ако је образована као јединствен орган, односно начелник управе за поједине области, или начелник управе градске општине (у даљем тексту: начелник управе), односно руководилац који руководи службом или организацијом из члана 1. овог закона, или орган надлежан за његово постављење.
У складу са чланом 23. Закона о правобранилаштву државни правобранилац руководи радом и представља Државно правобранилаштво. Даље се у члану 53. каже да правобраличку функцију у правобранилаштву аутономне покрајине и правобранилаштву јединице локалне самоуправе обавља једно или више лица изабраних у складу са Одлуком о оснивању правобранилаштва. Одредбе овог закона које се односе на Државно правобранилаштво примјењују се на одговарајући начин на правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво јединице локалне самоуправе.
Чланом 9. Уредбе о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у органима АП и ЈЛС („Службени гласник РС", број 107/23) предвиђено је да јавни конкурс за попуњавање извршилачког радног места и за пријем приправника, оглашава орган, служба или организација у којој се попуњава радно место у року од осам дана од дана доношења решења о попуњавању радног места спровођењем јавног конкурса.
Дакле, у овом конкретном случају одлуку о попуњавању радног места у оптшинском правобралаштву јавним конкурсом донеше општински правобранилац као руководилац органа правобранилаштва. Средства за зараде у општинском правобранилаштву планирају се на разделу правобранилаштва.
Поштовани, молимо за тумачење члана 99. став 7. Закона о планирању и изградњи, који гласи: „Грађевинско земљиште у јавној својини не може се отуђити или дати у закуп, ако није донет плански документ на основу кога се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.“ Да ли ово конкретно значи да се парцела за коју не могу да се издају локацијски услови, односно за коју не би могла да се изда грађевинска дозвола, не може отуђити из јавне својине општине? У питању је парцела која не излази на јавну површину, а у јавној је својини општине. Да ли и на који начин она може да се отуђи?
Чланом 99. став 7. Закона о планирању и изградњи прописано је да се грађевинско земљиште у јавној својини не може отуђити или дати у закуп, ако није донет плански документ на основу кога се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.
Сагласно поменутом члану Закона, грађевинско земљиште у јавној својини се не може отуђити из јавне својине уколико није донет плански документ на основу којег се издају локацијски услови, односно грађевинска дозвола.
Само постојање планског документа на основу којег се могу издати локацијски услови је дато као услов из разлога јер само таква врста плана (проведбеног) јасно дефинише и раздваја планирано јавно од осталог земљишта што је пак даље услов да се нека парцела уопште може отуђити из јавне својине.
Препорука је да уколико немате плански документ, исти најпре усвојите, па тек након издавања локацијских услова определите неко земљиште за отуђење из јавне својине, поштујући и примењујући остале одредбе Закона о планирању и изградњи које овакав вид отуђења регулишу.
Да ли се извођење грађевинско-занатских, односно других радова на постављању видео надзора или постављање инсталација кабловског оператора у стамбеним зградама може сматрати радовима на инвестиционом одржавању у смислу одредби чл. 2 Закона о планирању и изградњи и да ли би за ове радове требало прибавити решење којим се одобрава извођење оваквих радова. И да ли је инспекцијски надзор у надлежности грађевинске инспекције?
Законом о планирању и изградњи у члану 2. став 1. тачка 31) наведено је да је „инвестиционо одржавање извођење грађевинско-занатских, односно других радова зависно од врсте објекта у циљу побољшања услова коришћења објекта у току експлоатације.“.
Правилник о посебној врсти објеката и посебној врсти радова за које није потребно прибављати акт надлежног органа, као и врсти објеката који се граде, односно врсти радова који се изводе, на основу решења о одобрењу за извођење радова, као и обиму, садржају и контроли техничке документације која се прилаже уз захтев и поступку који надлежни орган спроводи ("Сл. гласник РС", бр. 87/2023 и 16/24), прописује да за посебне врсте објеката и посебне врсте радова за које није потребно прибављати акт надлежног органа су и „средства електронских комуникација која се постављају или инсталирају на кабловима и мрежама електронских комуникација и каблови електронских комуникација који се постављају или инсталирају у постојећу линијску инфраструктуру електронских комуникација - кабловску канализацију, осим за објекте из члана 133. став 2. тачка 16) Закона.“.
Шта су средства електронских комуникација прописује Закон о електронским комуникацијама („Сл. гласник РС“, бр. 35/23) и то члан 4. став 1.
Из свега наведеног, мишљења смо да наведени радови нису у надлежности надзора грађевинске инспекције. У сваком случају, за потпуно тумачење прописа можете се обратити ресорном министарству.
Као запослена на пословима озакоњења у Градској управи, дошла сам у ситуацију размимоилажења у тумачењу Закона о озакоњењу и Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре. Наиме, наилазимо на проблем када је у питању озакоњење промене намене објекта или дела објекта који су од раније уписани у катастару непокретности (објекат преузет из земљишне књиге или објекат за који је издата употребна дозвола и уписан у катастар). Наше тумачење члана 1. став 3. Закона о озакоњењу („Сл. гласник РС“, број 18/2016 и 95/2018 – аутентично тумачење и 2/2023 – одлука УС), који прописује да се одредба става 1. овог члана односи и на објекте, односно изведене радове у складу са чланом 145. Закона о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09, 81/09 – исправка, 64/10 – одлука УС, 24/11, 121/12, 42/13 – одлука УС, 50/13 – одлука УС, 98/13 – одлука УС, 132/14 и 145/14), јесте да, уколико, на пример, у катастару непокретности постоји породична стамбена зграда – објекат преузет из земљишне књиге, а да су, рецимо, 2000. године изведени нелегални радови (није исходована ни грађевинска дозвола) и објекту је промењена намена у пословни објекат, такав објекат, у складу са чланом 1. став 3. Закона о озакоњењу, може бити предмет озакоњења. У том случају доставља се Извештај о затеченом стању објекта, у коме је приказана промена намене објекта из стамбеног у пословни, као и копија плана са уписаном висином слемена, и уколико су испуњени остали законски услови, такав објекат би био озакоњен. Проблем настаје у томе што катастар непокретности ово не тумачи на исти начин, већ сматра да се промена намене објекта или дела објекта (имали смо ситуације претварања таванског простора у стамбени, припајање заједничких просторија стану у згради за колективно становање и слично), који је од раније уписан у катастару и сматра се легалним, уписује у складу са чланом 5. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре („Службени гласник РС“, бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023). Сходно томе, сматрају да ова врста нелегално изведених радова не може бити предмет озакоњења, или евентуално захтевају да им доставимо уверење у складу са чланом 5. став 13. наведеног закона, након чега наш Секретаријат за урбанизам издаје уверење у коме наводи да се објекат или део објекта може озаконити у складу са чланом 1. став 3. Закона о озакоњењу, што потом прихватају у катастару. Потребно нам је мишљење у вези са овим питањем, јер сматрамо да правилно тумачимо Закон о озакоњењу. Наиме, не можемо сматрати објекат уписан у катастару непокретности легалним уколико његова садашња намена не одговара уписаном стању, а имајући у виду да су сви радови изведени без било какве дозволе, сматрамо да је исправно такав објекат третирати као објекат који може бити предмет озакоњења. С обзиром на то да приликом спровођења поступка озакоњења за ову врсту објеката наилазимо на отпор од стране катастра непокретности, желели бисмо да коначно добијемо информацију којом бисмо потенцијално решили ово питање.
Када се ради о промени намене целог објекта (без посебних делова) – стамбени у пословни и обрнуто, у редовном поступку у складу са Законом о планирању и изградњи инвеститор израђује Идејни пројеката, прибавља решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ, плаћа допринос за уређивање грађевинског земљишта а потом прибавља и употребну дозвола коју по правноснажности надлежни орган кроз систем ЦЕОП доставља РГЗ на упис нове намене објекта, без промене власништва на објекту.
Ако се ради о промени намене објекта са постојећим уписаним посебним деловима код РГЗ, уколико се ради о промени намене свих постојећих посебних делова зграде или само неких уписаних посебних делова (без њиховог припајања или поделе), у редовном поступку инвеститор израђује Идејни пројекат, прибавља решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ, плаћа допринос за уређивање грађевинског земљишта а потом прибавља и употребну дозвола коју по правноснажности надлежни орган кроз систем ЦЕОП доставља РГЗ на упис нове намене објекта, без промене власништва на објекту.
Уколико се пренамена објекта/посебних делова изврши без решења о одобрењу из члана 145. ЗПИ и уколико су радови на пренамени извршени пре 2015.год. тада тај објекат мора бити предмет озакоњења у смислу члана 1. Закона о озакоњењу објеката.
У поступку озакоњења законодавац је прописао одређене таксе за озакоњење који су дужни сви инвеститори, који за те радове нису у редовном поступку прибавили решење из члана 145. ЗПИ и нису платили накнаду (допринос за уређивање грађевинског земљишта), да плате и управо тим таксама законодавац је успоставио извесну равнотежу између законитих и незаконитих градитеља.
Дакле, утврђивање који објекти односно која врста радова изведена без грађевинске дозволе/решења о одобрењу подлеже поступку озакоњења у надлежности је искључиво органа управе који је у складу са Законом о озакоњењу надлежан за озакоњење. Објекти односно радови који могу односно не могу бити предмет озакоњења регулисани су чланом 1, 4. и 5. Закона о озакоњењу објеката.
Сви радови односно објекти изведени без одговарајућег акта којим се одобрава изградња/извођење радова пре 2015, за које се иначе по Закону о планирању и изградњи прибавља решење о грађевинској дозволи или решење о одобрењу за извођење радова у складу са чланом 145. ЗПИ (што је овде случај), морају бити предмет озакоњења и РГЗ је по пријему правноснажног решења о озакоњењу у обавези да спроведе упис промене на објекту који је већ евидентиран код РГЗ.
Указујемо да се уколико се ради о промени намене веће уписаних посебних делова код РГЗ, без промене њихове структуре, површине или положаја, у поступку озакоњења није неопходно израдити елаборат геодетских радова.
Службеница према подацима РФ ПИО испуњава услове за остваривање права на старосну пензију 29. маја 2025. године без казнених поена. Шездесет пет година живота навршава наредне, 2026. године. С обзиром на наведено, да ли је послодавац у обавези да донесе решење о престанку радног односа по сили закона са наведеним датумом или службеница може наставити да ради до навршења 65 година живота?
Чланом 163. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС, бр. 21/16, 113/17, 113/17-др. закон, 95/18, 114/21 и 92/23) предвиђено је да службенику престаје радни однос по сили закона: 1) даном навршења 65 година живота ако има најмање 15 година стажа осигурања; 2) ако правноснажно буде осуђен на безусловну казну затвора од најмање шест месеци – даном правноснажности пресуде; 3) ако је нераспоређен, а не буде премештен на друго радно место – наредног дана од протека два месеца, односно протека рока из члана 54. ст. 2. и 3. овог закона за службеника на положају, откад је постао нераспоређен; 4) ако не положи државни стручни испит према плану и програму за степен стручне спреме који је стекао додатним образовањем; 5) ако му на ванредном оцењивању решењем буде одређена оцена „не задовољава”; 6) ако неоправдано изостане са рада најмање три узастопна дана – трећег дана изостанка са рада. Поред разлога из става 1. овог члана службенику радни однос престаје и из других разлога предвиђених општим прописима о раду којима се уређује престанак радног односа независно од воље запосленог и воље послодавца.
Дакле, у овом конкретном случају ће службеници по сили закона престати радни однос навршењем 65 година живота ако има најмање 15 година стажа осигурања.
Након престанка мандата одборницима скупстине града, престаје мандат изврсних органа града. Који су то текуци послови које изврсни органи града могу да обављају до изнора нобих изврсних органа? Конкретно да ли градско веце мозе да доноси прелоге одлука који це се разматрати у новом сазиву скупстине, а то у периоду када је престао мандат одборницима скупстине. Молимо за сто хитнији одговор.
Чланом 51. Закона о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14 - др. закон, 101/16 - др. закон, 47/18 и 111/21 - др. закон) прописано је да „престанком мандата скупштине престаје мандат извршних органа општине, с тим да они врше текуће послове из своје надлежности до ступања на дужност новог председника општине и општинског већа, односно председника и чланова привременог органа ако је скупштини мандат престао због распуштања скупштине“.
Закон, међутим, не дефинише појам „текућих послова“, те се с правом поставља питање шта овај појам обухвата.
С обзиром на то да је, на основу члана 122. Устава Републике Србије, Влада носилац извршне власти на нивоу целе Републике Србије, мишљења смо да би по Вашем питању требало да буде консултован Закон о Влади („Службени гласник РС“, бр. 55/05, 71/05 - исправка, 101/07, 65/08, 16/11, 68/12 - УС, 72/12, 7/14 - УС, 44/14 и 30/18 - др. закон), који у члану 17. став 1. прописује да „Влада којој је престао мандат може вршити само текуће послове и не може предлагати Народној скупштини законе и друге опште акте нити доносити прописе, изузев ако је њихово доношење везано за законски рок или то налажу потребе државе, интереси одбране или природна, привредна или техничка несрећа“.
У складу са наведеним, мишљења смо да се под текућим пословима општинског односно градског већа никако не може сматрати вршење овлашћења из члана 46. став 1. тачка 1) Закона о локалној самоуправи у погледу доношења предлога статута, буџета и других одлука и аката које доноси скупштина општине односно града.
Инвеститор је поднео захтев за локацијске услове за изградњу сервисне станице за моторна возила (кат. Б, кл. бр. 123001) на парцели која има излаз на градску саобраћајницу која је уједно и државни пут ИИА реда. Идејним решењем је предвиђен само колски прилаз ширине 2,5 м, а не прикључак на државни пут. Након консултација са ЈП Путевима Србије, у име надлежног органа обратила сам им се кроз ЦЕОП систем за издавање услова управљача пута, у циљу да нам доставе одговор (који су нам у усменом разговору више пута истицали) да је за све објекте, осим стамбених објеката, идејним решењем потребно предвидети прикључак на државни пут. У одговору ЈП Путеви Србије констатују да не могу издати тражене услове, да је идејним решењем предвиђено да се предметна парцела прикључи на државни пут и да је инвеститор у обавези да пре започињања изградње сервисне станице за моторна возила претходно прибави услове за пројектовање и изградњу саобраћајног прикључка на државни пут. У одговору није децидно наведено да је (на основу законског, подзаконског акта или сепарата из њихове надлежности) за предметну врсту објеката потребан прикључак на јавну саобраћајну површину. Молимо да нам помогнете да дамо исправне смернице инвеститору за даље кораке. У недоумици смо: – којим документом је дефинисано за коју врсту објеката је обавезна изградња прикључка на јавни пут, – да ли је ради издавања локацијских услова за изградњу предметног објекта довољно да се идејним решењем предвиди изградња прикључка на државни пут, а да локацијски услови, као претходни услов за издавање грађевинске дозволе, садрже обавезу прибављања локацијских услова за изградњу прикључка на државни пут, – да ли се одреднице члана 134а став 6. ЗОПИ односе на надлежност за издавање грађевинске дозволе само за изградњу градске саобраћајнице која је уједно и део државног пута који пролази кроз насеље, или је јединица локалне самоуправе надлежна и за издавање грађевинске дозволе за изградњу прикључка на државни пут у насељеном месту, уз обавезу да у поступку издавања локацијских услова обавезно прибави и услове ЈП Путева Србије, или се примењује члан 133 став 2 тачка 14) ЗОПИ и члан 21. Уредбе о локацијским условима, којима је дефинисано да Министарство издаје грађевинску дозволу за изградњу саобраћајних прикључака на државне путеве првог и другог реда, а да услове за изградњу прикључка на јавни пут у насељу издаје надлежни орган ЈЛС, осим ако се ради о изградњи прикључка на државни пут првог реда.
У члану 2. Закона о путевима дата је дефиниција саобраћајног прикључка: саобраћајни прикључак је уређена површина, део јавног пута, на којој се међусобно повезују јавни, некатегорисани и прилазни путеви на начин прописан овим законом.
Саобраћајни прикључак се, у складу са чланом 41. Закона о путевима, гради у складу са законом којим се уређује планирање и изградња и на основу издатих услова управљача пута. У конкретном случају управљач пута је упутио подносиоца захтева – инвеститора који намерава да гради објекат сервисне станице за моторна возила, на прибављање услова за пројектовање саобраћајног прикључка, односно на прибављање грађевинске дозволе за изградњу саобраћајног прикључка. Овај поступак води се независно од поступка издавања локацијских услова за изградњу објекта, код надлежног органа (Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре).
Пракса других јединица локалне самоуправе говори у прилог томе да за одређене врсте објеката (пословни, комерцијални и сл.) управљач државног пута упућује инвеститоре на поступак прибављања дозволе за изградњу прикључка, баш као и у примеру који сте навели.
За конкретно тумачење оба прописа предлажемо вам да се обратите ресорном министарству, које је предлагач оба предметна Закона.
1.Поводом тумачења и поступања другостепеног органа по жалби изјављеној на решење Регистратора, а којим је извршена промена података, односно управника у стамбеној заједници, потребно нам је ваше тумачење одредаба члана 31. став 2. Закона о становању и одржавању зграда. Наиме, овим чланом је тачно дефинисано да жалбу, преко Регистратора, може изјавити само подносилац пријаве. Другостепени орган има другачије тумачење, тј. сматра да се примењују одредбе члана 151. тачка 1. Закона о општем управном поступку, тј. да свака странка у поступку има право на жалбу, а не само подносилац пријаве како је наведено у Закону о становању и одржавању зграда (у овом случају и лица која нису подносиоци пријаве-нпр. смењени управник), јер истиче да је Закон о општем управном поступку закон који се у процесном смислу превасходно примењује у односу на друге законе, а нароцито у случајевима када други закон (који је материјално правни пропис, у овом случају Закон о становању и одржавању стамбених зграда) прописује другачије у односу на ЗУП. 2.Поводом тумачења одредаба члана 19. став 2. Закона о становању и одржавању зграда које гласе : у поступку регистрације Регистратор искључиво врши проверу испуњености формалних услова за упис података у Регистар који су предмет регистрације и објављивања на основу чињеница из пријаве и приложених докумената, без испитивања тачности чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступака у којима су документи донети, потребно нам је тумачење да ли Регистратор из приложеног записника о одржаној седници скупштине станара и одлука врши проверу да ли је у односу на број станова обезбеђен кворум за рад и одлучивање, да ли је управник стамбене заједнице на правилан и законит начин обавештен о потреби сазивања или позван на заказану седницу скупштине стамбене заједнице, да ли је одлука донета прописаном вецином гласова...... Ово мишљење нам је потребно такође у вези поступања и тумачења другостепеног органа, из разлога што је мишљење Регистратора да не улази у проверу правилности и законитости поступка, а другостепени орган у поступцима по жалби (јер прихвата жалбе и странака које нису подносиоци пријава), поништава првостепена решења из разлога сто Регистратор није испитао законитост и правилност поступка, нпр. одлука није донета одговарајуцом вецином, не постоји доказ да је управник обавестен о заказивању седнице скупштине стамбене заједнице
У складу са чланом 31. Закона о становању и одржавању зграда против решења о регистрацији, подносилац пријаве преко Регистратора може изјавити жалбу општинском, односно градском већу у року од десет дана од дана достављања, а најкасније у року од 30 дана од дана објављивања на интернет страници Регистра. Жалба не одлаже извршење решења.
Чланом 39. Закона прописује да се на питања која се односе на поступак регистрације и евидентирања, а која овим законом нису посебно уређена, примењује закон којим се уређује општи управни поступак.
Регистратор у складу са чланом 19. став 2. Закона о становању и одржавању зграда, у поступку регистрације искључиво врши проверу испуњености формалних услова за упис податка у Регистар, који су предмет регистрације и објављивања, на основу чињеница из пријаве, веродостојности приложених докумената и правилности и законитости поступка у којима су документи донети. У Упутству за регистрацију је наведено шта се подразумева под формалним условима и то да Регистратор проверава испуњеност следећих формалних услова: надлежност за поступање по пријави, да ли је подносилац пријаве лице које, у складу са овим законом, може бити подносилац такве пријаве, да ли пријава садржи све прописане податке и документе, да ли су подаци наведени у пријави у складу са регистрованим подацима и документима, да ли је уз пријаву достављен доказ о уплати прописане административне таксе.
Одредбама овог закона није прецизирано ко је подносилац пријаве, а пошто се на сва питања која нису регулисана овим прописом примењују одредбе које регулишу општни управни поступак, може се применити члан 151. тачка 6) Закона о општем управном поступку, а то је да жалбу може поднети свако лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка. У смислу Закона о становању и одржавању зграда подносилац пријаве може бити управник и стамбена заједница који су обавезни органи стамбене заједнице и као такви имају правни интерес.
Одговорност за тачност података има искључиво подносилац захтева и одговорност лица за извршење кривичног дела у смислу давања нетачних информација или фалсификовања података о лицу се може утврдити у судском поступку.
Члан 12. став 1. тач. 5) Закона о становању и одржавању зграда, прописује да власник посебног дела зграде, има право и да покрене поступак пред надлежним основним судом за утврђивање ништавости одлуке скупштине стамбене заједнице која је донета супротно овом закону и подзаконским актима, у року од 45 дана од сазнања за одлуку, а најкасније у року од шест месеци од дана доношења одлуке. Поступак за утврђивање ништавости одлуке из става 1. тачка 5) овог члана води се према одредбама закона којим се уређује парнични поступак.
Поступање другостепеног органа по жалби прописује Закон о општем управном поступку, на основу члана 167. став 2. ЗУП-а, те ако другостепени орган не одбаци жалбу, он може жалбу одбити, поништити решење у целини и делимично и сам одлучити о управној ствари, поништити решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак, или га изменити.
Према Закону о становању и одржавању зграда је прописано на који начин се може одлука стамбене заједнице на основу које је регистратор донео решење прогласити ништавом. Другостепени орган би требало да испитује основаност жалбе само у оквиру формалних овлашћења регистратора и да ако утврди да је дошло до неког пропуста врати првостепеном органу да поново спроведе поступак, односно, регистратор може донети закључак којим упућује стамбену заједницу да поново поднесе документацију у складу са законом.
Поштовани, У листу непокретности лице је уписано на парцели- врста права:држалац а облик својине: приватна . Да ли је могуће урадити озакоњење?
Облици остваривања стварних права, а међу њима и појам својине и државине, дефинисани су Законом о основама својинскоправних односа ("Сл. лист СФРЈ", бр. 6/80 и 36/90, "Сл. лист СРЈ", бр. 29/96 и "Сл. гласник РС", бр. 115/2005 - др. Закон).
Својина је најпотпуније стварно право које једно лице може имати над неком ствари. То право титулару права својине омогућава да ствар користи, да је мења или отуђује, да узима њене плодове и користи њене користи.
Са друге стране, државина је фактичка власт над ствари, која може бити законита и незаконита, али није право својине. Она је чињенично, али не и правно стање и титулар овог права фактички врши власт на ствари, али нема право својине.
Својина је правни, а државина фактички облик власти над неком ствари.
Разлику између права својине и државине праве и Закон о државном премеру и катастру ("Сл. гласник РС", бр. 72/2009, 18/2010, 65/2013, 15/2015 - одлука УС, 96/2015, 47/2017 - аутентично тумачење, 113/2017 - др. закон, 27/2018 - др. закон, 41/2018 - др. закон, 9/2020 - др. закон и 92/2023) и Закон о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре ("Сл. гласник РС", бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023), тако што посебно регулишу упис права својине и државине на парцели.
Законом о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре ("Сл. гласник РС", бр. 41/2018, 95/2018, 31/2019, 15/2020 и 92/2023) је као једно од основних начела прописано начело уписа, које подразумева да се својина и друга стварна права на непокретностима и инфраструктурним и подземним објектима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар, а да престају брисањем тог уписа, те да се само у случајевима одређеним законом, својина и друга стварна права на непокретностима и инфраструктурним и подземним објектима могу стећи и пре уписа у катастар, али да и тада тек уписом производе правно дејство према савесним трећим лицима. Чланом 7. истог закона прописано је да се као право својине на непокретности уписује својина, сусвојина и заједничка својина.
Када је у питању државина, чланом 58. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и катастар инфраструктуре прописано је да ће, ако се најкасније до 1. маја 2028. године не стекну законски услови за упис права својине на непокретностима на којима је одређено лице уписано као држалац у складу са Законом о државном премеру и катастру ("Службени гласник РС", бр. 72/09, 18/10, 65/13, 15/15 - УС, 96/15, 47/17 - аутентично тумачење и 113/17 - др. закон), Служба по службеној дужности извршити брисање својства држаоца тог лица и државине на непокретности, тако да се одредба става 1. овог члана односи се и на лица која државину из тог става стекну правним послом, наслеђивањем, одлуком суда или другог надлежног органа или по другом законом прописаном основу.
У поступцима озакоњења, чланом 10. Закона о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015, 83/2018, 81/2020 - одлука УС, 1/2023 - одлука УС и 62/2023) прописано је да предмет озакоњења може бити објекат за који власник достави доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту, зависно од тога која врста радова, односно врста објекта је предмет озакоњења, а да се као одговарајуће право сматра се право својине на објекту, односно право својине, право коришћења или право закупа на грађевинском земљишту у јавној својини, као и друга права прописана Законом о планирању и изградњи, као одговарајућа права на грађевинском земљишту.
Важно је напоменути да право државине и право коришћења нису исти облик права. Државина је фактичко стање, односно физичка власт над ствари која може бити законита и незаконита, док је право коришћења увек повезано са неким правним послом, тј. увек има свој правни основ.
У примеру који сте навели, на основу свега наведеног, Стручна служба СКГО сматра да у ситуацији када је у листу непокретности, на парцели, као врста права уписан држалац, а облик својине приватна, није могуће спровести поступак озакоњења, јер држалац није ни власник, ни корисник и не може се сматрати да су испуњени услови у смислу одредаба члана 10. Закона о озакоњењу објеката, јер државина коју неко има може бити законита и незаконита. Чињеница да је неко лице у катастру уписано као држалац значи да он има фактичку власт, али не и да је власник ствари, а чињеница да је као облик својине уписана приватна својина, значи да је предметна парцела у својини неког приватног лица (физичког или правног).