Питања и одговори

Чланом 14. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоупрва ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 и 92/2023) предвиђено је да функционер по престанку функције има право на накнаду плате у трајању од три месеца, у висини плате коју је имао у време престанка функције. Право из става 1. овог члана може се изузетно продужити до три месеца уколико у том времену функционер стиче право на пензију. Право из ст. 1. и 2. овог члана престаје пре истека рока од три месеца, заснивањем радног односа или стицањем права на пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Функционер право из ст. 1. и 2. овог члана остварује код послодавца код кога је остваривао права по основу радног односа у тренутку престанка функције. Право из ст. 1. и 2. овог члана, по захтеву функционера, утврђује надлежни орган, односно радно тело из члана 4. овог закона. Захтев из става 5. овог члана функционер може упутити најкасније у року од 15 дана од дана престанка функције, с тим што право из става 3. овог члана остварује почев од наредног дана од дана престанка функције. Функционеру престаје радни однос престанком функције, односно даном престанка обавезе вршења дужности, односно након протека рока из ст. 1-3. овог члана, за функционере који остварују право на накнаду плате по престанку функције.

Чланом 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању ("Сл. гласник РС", бр. 34/2003, 64/2004 - одлука УСРС, 84/2004 - др. закон, 85/2005, 101/2005 - др. закон, 63/2006 - одлука УСРС, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 - одлука УС, 86/2019, 62/2021, 125/2022, 138/2022, 76/2023 и 94/2024) предвиђено је да осигураник стиче право на старосну пензију: 1) кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 2) кад наврши 45 година стажа осигурања.

Дакле, с обзиром да је у овом конкретном случају лице стекло право на старосну пензију у тренутку престанка функције (има навршених 66 година зивота и више од 15 година радног стаза) оно неће моћи да оствари право на накнаду плате по престанку функције.

Трошкове наведене у вашем питању планирате о оквиру пројекта манифестације којој наведена лица присуствују и то на функцији 820. За одређивање економске класификације неопходно је да добијете документацију од стране носиоца пројекта која ће вам бити и правни основ за регистровање и одобравање ових трошкова.

Хипотека није сметња за озакоњење објекта јер се самим озакоњењеме не мења власник непокретности нити се смањује вредност предметног објекта, већ се озакоњује нелегално саграђени објекат.

Из вашег питања се види да је хипотека уписана на главном, стамбеном објекту који је претпостављамо раније озакоњен или је легално изграђен тако да питање постојања хипотеке на истом не дира у судбину помоћног објекта који је предмет озакоњења.

Озакоњењем се такође не умањује вредност објекта, тако да се и са те стране не угожава право повериоца у чију корист је уписана хипотека.

Наравно, уколико имате било какву сумњу на даље да би право лица у чију корист је уписана хипотека било угрожено, можете да се обратите истом са захтевом за мишљење на предложени поступак.

Уколико је хиптека уписана у корист неке комерцијалне банке, најбоље би било да контактирате њихову Правну службу за мишљење.

Генерално гледано, на основу достављеног питања у овом тренутку не видимо проблем да се поступак озакоњења помоћног објекта настави, наравно уколико су испуњени сви други услови из Закона о озакоњењу.

У одговору на ово питања треба се позвати на два правна акта: 1) Уредба о начину и поступку управљања отпадом од грађења и рушења ("Сл. гласник РС", бр. 93/2023 и 94/2023 - испр.) и 2) Правилник о класификацији објеката ("Сл. гласник РС", бр. 22/2015).

У члану 6. став 1. Уредбе формулисано је изузеће од обавезе израде плана управљање отпадом од грађења и рушења: “Произвођач отпада од грађења и рушења дужан је да сачини план управљања отпадом од грађења и рушења (у даљем тексту: План управљања отпадом), прибави сагласност на План управљања отпадом и организује његово спровођење, ако се радови изводе на објекту који је категорије Б, В и Г.”

Класе и категорије објеката детаљно су дате у Правилнику о класификацији објеката ("Сл. гласник РС", бр. 22/2015). Уколико за конкретан објекат инвеститор, а то је по дефиницији из Уредбе члан 2. став 1. тачка 2. “правно или физичко лице на чије име се издаје грађевинска дозвола, у складу са законом којим се уређује планирање и изградња”, као и “лице на кога је власник објекта или дела објекта односно власник земљишта на коме се изводе радови на изградњи или уклањању објекта или дела објекта, пренео власништво над отпадом од грађења и рушења”, треба да изради План управљање отпадом од рушења и грађења и прибави сагласност од органа ЈЛС, онда се у конкретном случају треба позвати на члан 7. који дефинише сатржину Плана управљања отпадом од грађења и рушења, док став 1. тачка 5. каже да план треба да садржи део о начини за поновно искоришћење отпада од грађења и рушења.

Дакле, у плану управљања отпадом који је приложило физичко лице треба да буде образложено коме се конкретан (поменути) отпад за поновно искоришћење са тачним количинама, врстом и саставом предаје (продаје), и како ће га то друго физичко лице искористити. Уколико је тај начин легалан и документован, не видимо сметњу да се на такав план да сагласност.

Чланом 22. Закона о пореском поступку и пореској администрацији(у даљем тексту : ZPPPA) прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Мере наплате, као и решење о одлагању плаћања не могу се донети на име преминулог лица, јер то лице више не може да буде порески обвезник. У том смислу за пореску обавезу - дуговани порез преминулог лица настало до дана смрти, са припадајућом каматом до дана преноса (за који није наступила апсолутна застарелост), треба сваком наследнику посебно, донети решење о преносу сразмерног дела тог дуга у складу са наследним решењем, са преминулог лица на наследника. Форму решења о преносу дуга са преминулог лица достављемо у прилогу. Књижење решења о преносу салда дуга и камате са преминулог пореског обвезника на пореског обвезника - наследника у ИС ЛПА се спроводи путем Р-налога, са следећим шифрама промета.

ШП Назив Сторно ШП Назив сторно шифре промета 11 Пренети салдо дуг 21 Сторно пренети салдо дуг 13 Пренети салдо камата 23 Сторно пренети салдо камата Треба водити рачуна о следећем: датум доспећа и износ књижења са шифром промета 11 (пренети салдо дуг) мора бити једнак датуму доспећа и износу књижења са шифром промета 21 (сторно пренети салдо дуг), датум доспећа и износ књижења са шифром промета 13 (пренети салдо камата) мора бити једнак датуму доспећа и износу књижења са шифром промета 23 (сторно пренети салдо камата), пренос салда дуга и камате може да се врши само у оквиру истог рачуна, код књижења Р налозима не користити шифре промета за почетно стање по завршном рачуну: 10 (салдо дуг) и 30 (сторно салдо дуг).

Чланом 73. ZPPPA прописано је да порески орган, на образложени захтев пореског обвезника, у целости или делимично, одлаже плаћање дугованог пореза, осим годишњег пореза на доходак грађана, под условом да плаћање дугованог пореза: 1) за пореског обвезника представља непримерено велико оптерећење; 2) наноси битну економску штету пореском обвезнику.

Чланом 18. ZPPPA прописано је да обавеза плаћања пореза из члана 10. став 1. тачка 1) овог закона (у даљем тексту: пореска обавеза) представља дужност пореског обвезника да плати утврђени порез, под условима прописаним овим законом или другим пореским законом. Порески обвезник одговара за испуњење пореске обавезе од момента када су настале чињенице за које је пореским законом прописано да стварају пореску обавезу. Одредбе о пореској обавези примењују се и на обавезу плаћања споредних пореских давања, осим ако је овим законом друкчије прописано. Износ утврђеног пореза из става 1. овог члана сматра се дугованим порезом.

Према томе, наследник као порески обвезник има право да за дуг који је пренет на његово име по основу правоснажног наследног решења, као и сваки други дуг који може имати на свом имену, поднесе захтев за одлагање плаћања у складу са одредбама члана 73. и 74. ZPPPA.

Чланом 14. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоупрва ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 и 92/2023) предвиђено је да функционер по престанку функције има право на накнаду плате у трајању од три месеца, у висини плате коју је имао у време престанка функције. Право из става 1. овог члана може се изузетно продужити до три месеца уколико у том времену функционер стиче право на пензију. Право из ст. 1. и 2. овог члана престаје пре истека рока од три месеца, заснивањем радног односа или стицањем права на пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Функционер право из ст. 1. и 2. овог члана остварује код послодавца код кога је остваривао права по основу радног односа у тренутку престанка функције. Право из ст. 1. и 2. овог члана, по захтеву функционера, утврђује надлежни орган, односно радно тело из члана 4. овог закона. Захтев из става 5. овог члана функционер може упутити најкасније у року од 15 дана од дана престанка функције, с тим што право из става 3. овог члана остварује почев од наредног дана од дана престанка функције. Функционеру престаје радни однос престанком функције, односно даном престанка обавезе вршења дужности, односно након протека рока из ст. 1-3. овог члана, за функционере који остварују право на накнаду плате по престанку функције.

Дакле, с обзиром да је у овом конкретном случају лице стекло право на старосну пензију прошле године оно неће моћи да оствари право на накнаду плате по престанку функције.

Члан 35. Закона о комуналној милицији („Сл. гласник РС“, бр. 49/2019) између осталог дефинисао је и да комунални милиционар мора да испуњава и посебне услове, између осталог да има психофизичку способност потребну за обављање послова комуналне милиције, коју утврђује Завод за здравствену заштиту радника Министарства унутрашњих послова и издаје лекарско уверење о томе, на начин предвиђен за проверу психофизичке способности полицијских службеника.

Како кандидат већ поседује доказ о психофизичкој способности за обављање послова комуналног милиционара, а законом није прописана дужина важења тог уверења, сматрамо да је довољно да исто уверење приложи комисији као доказ.

Закон о локалној самоуправи („Службени гласник РС“, бр. 129/07, 83/14 - др. закон, 101/16 - др. закон, 47/18 и 111/21 - др. закон) статусна питања одборника у скупштини општине, односно града регулише чланом 30, којим је прописано: да одборник не може бити запослени у општинској управи и лице које именује, односно поставља скупштина општине (став 1), да ако запослени у општинској управи буде изабран за одборника, права и обавезе по основу рада мирују му док траје његов одборнички мандат (став 2), да даном потврђивања одборничког мандата лицима које је именовала, односно поставила скупштина јединице локалне самоуправе, престаје функција на коју су именовани, односно постављени (став 3) и да прописи којима се уређује спречавање сукоба интереса при вршењу јавних функција, не искључују примену одредаба овог закона о пословима који су одређени као неспојиви са функцијом одборника скупштине општине (став 4).

Ове одредбе, дакле, не дефинишу нити уређују право одборника на накнаду за обављање одборничке функције.

Даље, Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 21/16, 113/17, 95/18, 114/21 и 92/23) у члану 11. став 1. прописује да „функционер има право на плату, накнаду и остала примања у складу са законом којим се уређују плате, накнаде и друга примања функционера у аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе, при чему се, у складу са чланом 3. став 1. истог закона, овде мисли искључиво на функционере који на основу законом или покрајинским прописом утврђене обавезе или овлашћења, имају обавезу, односно користе право да буду на сталном раду.

Према Закону о локалној самоуправи (у даљем тексту: Закон), функционери који могу да буду на сталном раду у општини су председник скупштине и заменик председника скупштине (члан 38. став 5. односно члан 39. став 3. Закона), док су функционери који морају да буду на сталном раду у општини председник општине и заменик председника општине (члан 43. став 6. Закона).

Из наведеног се може извући закључак да само лица која су на сталном раду у општини примају обавезну накнаду за обављање своје функције.

Имајући у виду да Закон не познаје могућност да одборници буду на сталном раду у општини, питање њихове накнаде се мора посматрати другачије од накнада оних који јесу на сталном раду.

Ако узмемо у обзир одредбу члана 30. став 2. Закона, према којој запосленом у општинској управи који буде изабран за одборника, права и обавезе по основу рада мирују док траје његов одборнички мандат, можемо извући закључак да други одборници који су у радном односу ван општинске управе могу да остану у том радном односу и по том основу остварују право на плату.

Узимајући у обзир све наведено, треба констатовати да се примања одборника у пракси дефинишу локалним прописима, било статутом општине, било посебним актом скупштине, па чак и пословником скупштине. У пракси се, такође, остваривање права на одборничку накнаду повезује са пријавом на осигурање. У том случају би било логично да се локалним прописима накнада за обављање одборничке функције дефинише као опциона могућност за оног одборника који није у радном односу, односно који није корисник неког другог примања које подразумева пријаву на осигурање.

У складу са свим наведеним, одговор на постављено питање пре свега зависи од тога на који је начин накнада за обављање одборничке функције уређена актима скупштине општине, при чему смо мишљења да би остваривање права на ту накнаду требало да зависи од радно-правног статуса, односно статуса осигурања одборника у тренутку потврђивања одборничког мандата.

У случају да је актима Скупштине општине ова накнада дефинисана као обавезно примање свих одборника, уз обавезну пријаву на осигурање, случај који сте навели у свом питању би био правно тешко решив и евентуално одрицање од накнаде не би могло да производи правно већ искључиво фактичко дејство, а све у циљу заштите стеченог права на породичну пензију.

Приговор, као правно средство, регулисан је одредбама Закона о општем управном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 18/2016, 95/2018 – аутентично тумачење и 2/2023 – одлука УС), којим је прописано да странка има право на приговор у случајевима утврђеним овим законом.

Чланом 28. Закона о општем управном поступку прописано је да се приговор може изјавити против управне радње или ако орган не предузме управну радњу коју је по закону дужан да предузме.

Појам управне радње, такође, дефинисан је одредбама Закона о општем управном поступку, тако што је одредбама члана 27. прописано да су управне радње материјални акти органа који утичу на права, обавезе или правне интересе странака, као што су вођење евиденција, издавање уверења, пружање информација, примање изјава и друге радње којима се извршавају правни акти, све под условом да управна радња није повезана са доношењем управног акта.

Законом о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009, 81/2009 – испр., 64/2010 – одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 – одлука УС, 50/2013 – одлука УС, 98/2013 – одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 – др. закон, 9/2020, 52/2021 и 62/2023) чланом 53. дефинисано је да информација о локацији садржи податке о могућностима и ограничењима градње на катастарској парцели, односно на више катастарских парцела, на основу планског документа.

Како је чланом 27. Закона о општем управном поступку дефинисано да је управна радња и пружање информација, као материјални акт органа који утиче на права, обавезе или правне интересе странака, то се информација о локацији може сматрати управном радњом, у смислу одредаба члана 27. Закона о општем управном поступку, на коју је могуће изјавити приговор, на основу одредаба члана 28. Закона о општем управном поступку.

Да, клуб може поднети приговор/захтев за преиспитивање на обавештење Комисије, јер то обавештење није коначни управни акт.

Уколико Правилник не садржи право на приговор, тада постоји правни лек по Закону о општем управном поступку:

1. Предлог за отклањање неправилности (члан 165. ЗУПа) упућује се органу који је обавештење издао; рок је 8 дана од пријема акта.
2. Ако се спор не отклони, након коначног решења Општинског већа клуб може поднети тужбу Управном суду (чл. 22. Закона о управним споровима) у року од 30 дана.

Сви објекти који су евидентирани код РГЗ на једној катастарској парцели и изграђени у складу са законом, као и они који су евидентирани код РГЗ без одобрења за изградњу за које надлежни орган утврди да су предмет озакоњења и да испуњавају услове из важећег планског документа за озакоњење, улазе у урбанистички параметар – степен изграђености грађевинске парцеле.

У образложењу акта надлежног органа којим се дају негативни локацијски услови потребно је навести ове околности које је надлежни орган утврдио.

Чланом 7а став 1. и 2. Закона о порезима на имовину прописано је да је јединица локалне самоуправе дужна да објави акт којим се утврђују просечне цене одговарајућих непокретности у зонама у складу са чланом 6. ст. 5, 7. и 11. овог закона до 30. новембра сваке текуће године, на начин на који се објављују њени општи акти. Кад јединица локалне самоуправе није у прописаном року објавила просечне цене одговарајућих непокретности у одговарајућој зони, јединица локалне самоуправе дужна је да, до истека рока из става 1. овог члана, објави просечне цене одговарајућих непокретности на основу којих је за текућу годину утврђена основица пореза на имовину за непокретности обвезника који не воде пословне књиге и то у зони која је, према одлуци надлежног органа те јединице локалне самоуправе, утврђена као најопремљенија у смислу члана 6. став 3. овог закона (у даљем тексту: најопремљенија зона). Ставом 6. тачка 1) истог члана прописано је да основица пореза на имовину за непокретности обвезника који води пословне књиге је књиговодствена вредност непокретности исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години, кад јединица локалне самоуправе до 30. новембра текуће године не објави акт којим утврђује просечне цене одговарајућих непокретности у зонама, односно просечне цене одговарајућих непокретности у најопремљенијој зони у случају из става 2. овог члана. У складу са наведеним за врсту непокретности у одређеној зони за који у одлуци о просечним ценама није утврђена просечна цена, при чему до прописаног рока није објављена ни просечна цена те врсте непокретности у најопремљенијој зони за претходну годину, пореска основица је књиговодствена вредност те непокретности на последњи дан претходне године (члан 7а став 6. Закона о порезима на имовину). Напомињемо да је одредбама члана 7а став 7. и 8. Закона о порезима на имовину прописано како се у овом случају утврђује пореска основица кад обвезник у пословним књигама није посебно исказао вредност објекта од вредности припадајућег земљишта (став 7.) и кад се вредност непокретности не исказује у пословним књигама обвезника (став 8.):

(7) У случају из става 6. овог члана, кад обвезник у пословним књигама није посебно исказао вредност објекта од вредности припадајућег земљишта, при чему: 1) за објекат или за земљиште, односно његов део, не постоји пореска обавеза, вредност непокретности за коју пореска обавеза постоји чини књиговодствена вредност у којој је садржана вредност те непокретности исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години; 2) се вредност објекта или објеката на том земљишту утврђује у складу са чланом 7. став 6. овог закона, вредност земљишта и осталих објеката за које пореска обавеза постоји чини књиговодствена вредност у којој је садржана њихова вредност исказана на последњи дан пословне године обвезника у текућој години. (8) Кад се порез плаћа на непокретност чија се вредност не исказује у пословним књигама обвезника, у случају из ст. 6. и 7. овог члана утврђује се у складу са чланом 6. ст. 13. и 14. овог закона.