Питања и одговори

Одредбама Закона о становању и одржавању зграда („Сл. гласник РС“, бр. 104/16 и 9/20, у даљем тексту: Закон) није регулисано питање околности за престанак овлашћења, односно отказа приликом именовања професионалног управника у поступку принудне управе.

Уколико професионални управник у принудној управи неоправдано одбија вршење те дужности, може се поднети пријава због кршења Кодекса пословног морала организатора професионалног управљања Привредној комори Србије, која, према члану 54. став 1. Закона, успоставља и води Регистар професионалних управника који је доступан на њеној интернет страници. Према ставу 2. истог члана, Привредна комора:

1. утврђује професионална права и дужности и етичке норме понашања чланова у обављању послова професионалног управљања;

2. по претходно утврђеној испуњености услова, издаје и одузима лиценцу за професионалног управника у складу са одредбама овог закона;

3. организује судове части за утврђивање повреда професионалних стандарда и норми (професионалне одговорности) и изриче мере за те повреде.

Уколико је професионални управник именован у поступку принудне управе дао оставку, а нису се стекли услови за престанак принудне управе, регистар именује другог професионалног управника који ће вршити управљање стамбеном заједницом. Управник именован у поступку принудне управе врши послове управљања прописане члановима 50. и 53. Закона све док стамбена заједница не донесе одлуку о избору управника или док не закључи уговор о професионалном управљању.

Уколико не постоји сагласност другог професионалног управника да врши управљање стамбеном заједницом у поступку принудне управе, важно је обавестити чланове скупштине стамбене заједнице о казненим одредбама предвиђеним чланом 133. Закона, за случај да не регулишу питање управљања у стамбеној заједници.

У допису „Акт о примени прописа – везано за изградњу аутоперионица“ Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Сектора за инспекцијски надзор, Одељења републичке урбанистичке инспекције бр. 002553700 2024 14810 009 002 011 001 од 2. септембра 2024. године Одељење републичке урбанистичке инспекције се позива на следеће прописе:

• Закон о инспекцијском надзору („Сл. гласник РС“, бр. 36/2015, 44/2018, 95/2018), чл. 31. који уређује поступак издавања акта о примени прописа на основу сопствене иницијативе инспекцијског органа;
• Закон о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009, 81/2009, 64/2010, 24/2011, 121/2012, 42/2013, 50/2013, 98/2013, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019, 9/2020, 52/2021 и 62/2023);
• Закон о заштити животне средине („Сл. гласник РС", бр. 135/2004, 36/2009, 36/2009, 72/2009, 43/2011, 14/2016, 76/2018, 95/2018 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 94/2024 - др. закон) – који је у међувремену измењен у новембру 2024. године у делу који се односи на контролу опасности од великих удеса а због усвајања Закона о контроли опасности од великих удеса који укључују опасне супстанце ("Сл. гласник РС", бр. 94/2024);
• Закон о процени утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 135/2004 и 36/2009) који је важио у тренутку издавања предметног акта о примени прописа али је у међувремену усвојен нови Закон о процени утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 94/2024) који се примењује од 6. децембра 2024. године;   
• Уредбу о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности, износима накнада („Сл. гласник РС", бр. 86/2019 и 89/2019) која је престала да важи а од 6. априла 2024. на снагу је ступила Уредба о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину и износима накнада ("Сл. гласник РС", бр. 30/2024);
• Уредбу о утврђивању Листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и Листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 114/2008).

У предметном акту Републичка урбанистичка инспекција наводи да доноси акт који се односи на „примену прописа у поступцима потврђивања урбанистичких пројеката и издавања локацијских услова за изградњу аутоперионица“.

Надлежности урбанистичког инспектора 

Закон о планирању и изградњи (чл. 172.) утврђује да надзор над извршавањем одредаба овог закона и прописа донетих на основу овог закона врши министарство надлежно за послове урбанизма и грађевинарства, преко инспектора у оквиру делокруга утврђеног законом. Послови урбанистичке инспекције нису, у складу са овим законом, поверени јединицама локалне самоуправе (ЈЛС).

У односну на предмет Акта о примени прописа од 2. септембра 2024. важно је скренути пажњу на, између осталих, следећа права и дужности урбанистичког инспектора (чл. 173. Закона о планирању и изградњи) а то су:

• Да проверава да ли су локацијски услови и урбанистички пројекат издати у складу са планским документом, законом и подзаконским актима донетим на основу овог закона;
• Да ли се промене стања у простору врше у складу с овим законом и прописима донетим на основу закона.

Такође, чл. 174. Закона о планирању и изградњи, утврђено је да је урбанистички инспектор, између осталог, у вршењу инспекцијског надзора, овлашћен да предузима следеће мере:

• Да поднесе приговор надлежном органу на издате локацијске услове, односно урбанистички пројекат, односно пројекат парцелације и препарцелације, у року који не може бити дужи од 30 дана од дана издавања локацијских услова, односно потврђивања урбанистичког пројекта, односно пројекта парцелације и препарцелације ако утврди да ти акти нису у складу са законом, односно планским документом и о томе обавести инвеститора;
• Да у случају да надлежни орган не поступи по приговору у року од 30 дана од дана подношења, решењем наложи издавање нових локацијских услова који ће бити усаглашени са налогом инспектора из приговора и о томе обавести орган надлежан за издавање грађевинске дозволе.

Закон о инспекцијском надзору, осим што уређује поступак издавања акта о примени прописа такође, у чл. 31. ст. 2, предвиђа да „Надзираном субјекту који је поступио према акту о примени прописа не може, у погледу предмета акта о примени прописа, бити изречена мера управљена према надзираном субјекту.“ Такође, у чл. 31. ст. 3, Закон предвиђа да, изузетно, може бити изречена мера према надзираном субјекту у случајевима ако је:

• после издавања акта о примени прописа, промењен пропис тако да се друкчије уређује предмет акта о примени прописа, а на интернет страници је објављено обавештење о промени прописа;
• акт о примени прописа био нетачан, а инспекција или други надлежни орган или организација која је издала акт о примени прописа обавести ово лице о томе, при чему је од обавештења до почетка поступка инспекцијског надзора било довољно времена да ово лице отклони незаконитост која је настала услед нетачног акта о примени прописа;
• изрицање мера неопходно ради спречавања или отклањања опасности по живот или здравље људи, животну средину или биљни или животињски свет, с тим да у том случају лице има право на накнаду претрпљене штете.

Након издавања предметног акта (2. септембар 2024.) усвојен је нови Закон о процени утицаја на животну средину, а Уредба о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности, износима накнада („Сл. гласник РС", бр. 86/2019 и 89/2019) није била важећа ни у тренутку издавања акта о примени прописа.

Аргументација урбанистичке инспекције 

Закон о заштити животне средине 

Урбанистичка инспекција у предметном Акту о примени прописа истиче начело превенције и предострожности из чл. 9, ст. 1, тачка 2. Закона о заштити животне средине наводећи да „свака активност мора бити планирана и спроведена на начин да: проузрокује најмању могућу промену у животној средини; представља најмањи ризик по животну средину и здравље људи; смањи оптерећење простора и потрошњу сировина и енергије у изградњи, производњи, дистрибуцији и употреби; укључи могућност рециклаже; спречи или ограничи утицај на животну средину на самом извору загађивања.“ Урбанистичка инспекција даље наводи да се „Начело предострожности остварује се проценом утицаја на животну средину и коришћењем најбољих расположивих и доступних технологија, техника и опреме.“  

Такође, урбанистичка инспекција своју аргументацију заснива и на чл. 14. Закона о заштити животне средине те истиче да: „Контролу коришћења и заштиту природних ресурса и добара обезбеђују органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, у складу са овим и посебним законима“, нарочито указујући да се контрола коришћења и заштите природних ресурса и добара остварује, између осталог, проценом утицаја на животну средину на свим нивоима истраживања и експлоатације.

Урбанистичка инспекција указује и да Закон о заштити животне средине (чл. 33-37.) као мере и услове за заштиту животне средине прописује превентивне мере:

• Планирање и изградња, чл. 33;
• Просторно и урбанистичко планирање, чл. 34;
• Стратешка процена утицаја на животну средину, чл. 35;
• Процена утицаја на животну средину, чл. 36;
• Интегрисано спречавање и контрола загађивања; чл. 37;
• Заштита од хемијског удеса.

У односу на аргументацију коју истиче Урбанистичка инспекција, а која се заснива на одредбама Закона о заштити животне средине важно је указати да Закон о заштити животне средине у чл. 3. садржи образложење израза „активност која утиче на животну средину“ које гласи: „сваки захват (стални или привремени) којим се мењају и/или могу променити стања и услови у животној средини, а односи се на: коришћење ресурса и природних добара; процесе производње и промета; дистрибуцију и употребу материјала; испуштање (емисију) загађујућих материја у воду, ваздух или земљиште; управљање отпадом и отпадним водама, хемикалијама и штетним материјама; буку и вибрације; јонизујуће и нејонизујуће зрачење; удесе.“

У смислу значења овог израза рад аутоперионице несумњиво спада у активност која утиче на животну средину. Међутим, већ је у Закону о заштити животне средине, у чл. 36, назначено да се процена утицаја на животну средину врши за пројекте и активности „који могу довести до значајног загађивања животне средине или представљају ризик по здравље људи.“ Дакле, предмет процене утицаја су пројекти и активности  који могу довести до значајног загађивања животне средине.

Поред тога Увидом у чл. 33-37. Закона о заштити животне средине можемо закључити да постоји систем повезаних мера и активности које служе превенцији загађења животне средине. Па је тако, најпре на нивоу просторног и урбанистичког планирања потребно спровести планирање тако да се у потпуности уважи начело превенције и предострожности и тако да се предупреди (превентивно да се делује), на нивоу планског акта, коришћење простора и природних ресурса на начин који може довести до загађења или нарушавања животне средине. Саставни део просторних и урбанистичких планова јесу мере и услови заштите животне средине. Управо због тога је предвиђено да се за планове, програме или стратегије врши стратешка процена утицаја, која је такође превентивни инструмент, и која доприноси томе да се начело превенције и предострожности оствари већ на нивоу планова. У пракси то значи да се кроз стратешку процену утицаја планова (нпр. просторног плана ЈЛС, плана подручја посебне намене, других планских докумената у области просторног и урбанистичког планирања или коришћења земљишта) идентификују и вреднују могући позитивни и негативни утицаји на животну средину, те се мере и услови заштите животне средине интегришу у планске документе. У том смислу правилном применом превентивних инструмената заштите животне средине у фази планирања уређења простора постављају се услови који се морају применити и на нивоу израде урбанистичког пројекта и издавања локацијских услова. Одговорно и одрживо планирање, које се спроводи у складу са законом, ствара околности у којима се аутоперионице граде и раде тамо где неће угрозити животну средину и природне ресурсе а њихова активност неће имати значајан утицај на животну средину.                

Закон о процени утицаја на животну средину 

Закон о заштити животне средине (чл. 36, ст. 3.) прописује да се процена утицаја пројеката на животну средину врши у складу са поступком који је прописан посебним законом. То је Закон о процени утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 94/2024).

Урбанистичка инспекција се у предметном Акту о примени прописа позива на чл. 3. Закона о процени утицаја који је важио у време издавања овог акта али више не важи. Предмет процене утицаја утврђен је чл. 4. важећег Закона о процени утицаја. У члану 4. се пре свега истиче да су предмет процене утицаја „пројекти који могу да имају значајан утицај на животну средину имајући у виду нарочито њихову величину, особине или место извођења и који су утврђени у складу са чланом 5. став 1. овог закона.“ Дакле, имајући у виду одредбе Закона о процени утицаја, није свака активност која утиче на животну средину предмет процене утицаја већ су то пројекти и активности које могу да имају значајан утицај на животну средину и они који су утврђени у складу са чланом 5. став 1. овог закона. Без обзира на то да ли неки орган власти или неко друго лице (професор универзитета, стручњак за заштиту природе и сл.) сматра да нека активност има значајан утицај на животну средину предмет процене утицаја могу бити само пројекти и активности које су наведене у пропису који Влада усваја у складу са чл. 5. Закона о процени утицаја на животну средину.

Уредба из члана 5. закона о процени утицаја требало је да буде усвојена у року од шест месеци од дана ступања на снагу новог Закона о процени утицаја. То се није догодило те се, у складу са чл. 60, ст. 1. Закона о процени утицаја, до усвајања нове Уредбе примењује Уредба о утврђивању Листе пројеката за које је обавезна процена утицаја и Листе пројеката за које се може захтевати процена утицаја на животну средину ("Сл. гласник РС", бр. 114/2008).

На листи II Уредбе из 2008. године, која се односи на пројекте за које се може захтевати процена утицаја, нема аутоперионица, осим уколико би се, на пример, у оквиру објекта аутоперионице вршило складиштење запаљивих течности и гасова, или хемикалија или нека друга активност која је наведена на листи ИИ. Урбанистичка инспекција, судећи по садржају Акта о примени прописа сматра да се аутоперионице налазе на листи II Уредбе, под тачком 15 - Пројекти наведени у Листи И и Листи II који се реализују у заштићеном природном добру и заштићеној околини непокретног културног добра, као и у другим подручјима посебне намене.  Међутим, тачка 15. листе II се односи на пројекте који су већ наведени на листи И или листи ИИ,  а не на све друге пројекте који се реализују у заштићеном природном добру, заштићеној околини непокретног културног добра или у другим подручјима посебне намене. Како би се избегле ситуације да неке активности или пројекти изврше негативан утицај на животну средину у заштићеном природном добру, или да оштете непокретно културно добро прибављају се услови органа надлежних за заштиту те се ови услови интегришу у планове и студије заштите.

Уредба о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину

У предметном Акту о примени прописа Урбанистичка инспекција се позвала на Уредбу о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину према степену негативног утицаја на животну средину који настаје обављањем активности, износима накнада („Сл. гласник РС", бр. 86/2019 и 89/2019) која је престала да важи па тај подзаконски акт неће бити предмет ове анализе. Јер се не може примењивати нити је могао бити основ за издавања акта о примени прописа јер није важио у тренутку издавања акта о примени прописа. Наиме, 6. априла 2024. на снагу је ступила Уредба о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину и износима накнада ("Сл. гласник РС", бр. 30/2024). Правни основ за усвајање ове Уредбе је чл. 134. ст. 2. Закона о накнадама за коришћење јавних добара ("Службени гласник РС", бр. 95/18, 49/19 и 92/23) [1] којим се утврђује надлежност Владе да донесе подзаконски акт и утврди ближе критеријуме за одређивање активности које утичу на животну средину. Међутим, Законом о накнадама за коришћење јавних добара „уређују се накнаде за коришћење јавних добара, и то: обвезник плаћања, основица, висина, начин утврђивања и плаћања, припадност прихода од накнаде, као и друга питања од значаја за утврђивање и плаћање накнада за коришћење јавних добара“, али не и не поступак процене утицаја на животну средину или то који су пројекти предмет процене утицаја на животну средину. Урбанистичка инспекција, по свему судећи закључује да овде поменута Уредба представља основ за закључак да аутоперионице имају средњи утицај на животну средину, сврставајући аутоперионице, у прилогу Уредбе, у поглавље II – делатности које имају средњи утицај на животну средину; сектор Ф – грађевинарство;  42.99 Изградња осталих непоменутих објеката.   

Уредба о критеријумима за одређивање активности које утичу на животну средину и износима накнада једноставно се не може сматрати прописом на основу којега би се могло захтевати да носилац пројекта поднесе захтев за одлучивање о процени утицаја на животну средину пројекта изградње аутоперионице, јер је поступак процене  утицаја уређен посебним законом и то није Закон о накнадама за коришћење јавних добара.       

Урбанистички пројекат је документ за спровођење планских докумената, у складу са чл. 13. Закона о планирању и изградњи. Урбанистички пројекат се састоји из текстуалног и графичког дела и израђује се „у складу са урбанистичким планом, просторним планом ЈЛС или просторним планом подручја посебне намене, када је то одређено планским документом или на захтев инвеститора, за потребе урбанистичко-архитектонског обликовања површина јавне намене и урбанистичко-архитектонске разраде локација.“ [2] Имајући у виду да се ради о документу а не о објекту, постројењу или активности то сам урбанистички пројекат не може бити предмет процене утицаја на животну средину, у смислу Закона о процени утицаја. Урбанистички пројекат би могао, под одређеним условима, а имајући у виду да се ради документу у области просторног и урбанистичког планирања или коришћења земљишта, да буде предмет стратешке процене утицаја на животну средину. Предмет процене утицаја на животну средину би, уколико су сви законски услови задовољени, могао да буде објекат, или објекти, који се граде на основу урбанистичког пројекта.          

[1] И овај закон је у међувремену измењен и допуњен али нису измењене одредбе на које се у Акту о примени прописа позива Урбанистичка инспекција.    

[2] Чл. 76. Правилника о садржини, начину и поступку израде докумената просторног и урбанистичког планирања ("Сл. гласник РС", бр. 32/2019 и 47/2025)   

Уколико је надлежни орган у смислу члана 4. став 2. Закона о озакоњењу објеката извршио проверу у погледу права подобног за издавање акта којима се одобрава изградња у поступку обједињене процедуре и намене предметног земљишта а потом прибавио раније издато решење о грађевинској дозволи и пројекат и од органа надлежног за сповођење обједињене процедуре прибавио писано мишљење да су испуњени услови за издавање решења о употребној дозволи уколико се претходно изврши измена раније донете грађевинске дозволе, тада може обавестити странку да правни статус објекта може решити у редовном поступку пред органом надлежним за спровођење обједињене процедуре.

Закон о комуналним делатностима не разрађује питање и не одређује колико је на нивоу одређене ЈЛС потребно основати или ангажовати комуналних предузећа или других вршилца да би се задовољиле потребе грађана и других корисника.

У том смислу, што се тиче овог прописа, нема формалних сметњи да одређену комуналну делатност обавља више вршилаца, односно да обављање једне комуналне делатности, у конкретном случају производњу, дистрибуцију и снабдевање топлотном енергијом, буду поверене више од једном вршиоцу комуналне делатности.

Напомињемо да Закон о јавним предузећима у члану 3. став 2. тач. 3), наводи да поред јавног предузећа, делатност од општег интереса (што комуналне делатности јесу) може да обавља и друго друштво капитала и предузетник, коме је надлежни орган поверио обављање те делатности.

Исти закон (о јавним предузећима) у чланау 9. одређује да се поверавање обављања делатности од општег интереса друштву капитала и предузетнику из члана 3. став 2. тачка 3) овог закона врши у складу са законом којим се уређује јавно-приватно партнерство и концесије, осим ако посебним законом није другачије прописано.

Посебним законом у овом смислу се може сматрати Закон о комуналним делатностима који у члану 9. став 6. такође каже “На поступак поверавања обављања комуналне делатности чије се финансирање обезбеђује из буџета јединице локалне самоуправе, односно чије се финансирање обезбеђује у целости или делимично наплатом накнаде од корисника комуналних услуга, примењују се одредбе закона којима се уређује јавно-приватно партнерство и концесије.”

Иначе, у члан 9. став 1. Закон о комуналним делатностима дефинише појам поверавања комуналних делатности на следећи начин: “Под поверавањем обављања комуналне делатности подразумева се временски орочено уговорно уређивање односа у вези са обављањем комуналне делатности или појединих послова из оквира комуналне делатности између једне или више јединица локалне самоуправе и вршиоца комуналне делатности, које за циљ има пружање комуналних услуга на територији једне или више јединица локалне самоуправе или на делу територије јединице локалне самоуправе.”

Закон о комуналним делатностим прави и нека изузећа у погледу поменутог члана, али се она не односе на делатност производње, дистрибуције и снабдевања топлотном енергијом

Чланом 3. став 1. Закона о јавној својини прописано је да су у јавној својини природна богатства, добра од општег интереса и добра у општој употреби, за која је законом утврђено да су у јавној својини, ствари које користе органи и организације Републике Србије, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, установе, јавне агенције и друге организације чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе и друге ствари које су, у складу са законом, у јавној својини. Ставом 2. истог члана прописано је да се под јавном својином из става 1. овог члана не сматрају ствари организација обавезног социјалног осигурања. Чланом 12. став 1. тачка 1. Закона о порезима на имовину прописано је пореско ослобођење за непокретности у јавној својини које користе директни и индиректни корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем, осим јавних предузећа. Да би се применом члана 12. став 1. тачка 1) Закона о порезима на имовину остварило право на ослобођење од пореза на имовину, потребно је да су испуњени сви следећи услови: − да је предмет опорезивања порезом на имовину непокретност у јавној својини; − да је порески обвезник за конкретну непокретност у јавној својини директни или индиректни корисник буџетских средстава, или корисник средстава организација за обавезно социјално осигурање или други корисник јавних средстава − осим јавних предузећа − да је обвезник пореза на имовину за конкретну непокретност укључен у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем. Имајући у виду да непокретности организација обавезног социјалног осигурања (за које је уписано право својине на име тих организација) нису у јавној својини, наведени обвезници немају право на пореско ослобођење по овом основу, без обзира што су да ли су као корисници јавних средстава укључени у консолидовани рачун трезора.

Правилник о начину утврђивања и евидентирања корисника јавних средстава и о условима и начину за отварање и укидање подрачуна консолидованог рачуна трезора код Управе за трезор ("Сл. гласник РС", бр. 11/13, 84/23, 103/24) у члану 1. уређује да се овим правилником прописује се начин утврђивања и евидентирања (упис, промена података и брисање) корисника јавних средстава и других субјеката у Евиденцији корисника јавних средстава (у даљем тексту: Евиденција КЈС) код Министарства финансија – Управе за трезор (у даљем тексту: Управа). Овим правилником прописују се и услови и начин за отварање и укидање динарских и девизних подрачуна консолидованог рачуна трезора, који се воде у Евиденцији подрачуна корисника

јавних средстава (у даљем тексту: Евиденција подрачуна КЈС) код Управе. Члан 2. овог Правилника прописује да корисници јавних средстава (у даљем тексту: КЈС), у смислу овог правилника, јесу КЈС који су прописани чланом 2. тачка 5) Закона о буџетском систему („Службени гласник РС”, бр. 54/09, 73/10, 101/10, 101/11, 93/12, 62/13, 63/1 – исправка, 108/13, 142/14, 68/15 – др. закон, 103/15, 99/16, 113/17, 95/18, 31/19, 72/19, 149/20, 118/21, 118/21 – др. закон , 138/22, 92/2023 и 94/24 – у даљем тексту: Закон), и то: 1) директни корисници буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти; 2) индиректни корисници буџетских средстава у надлежности директних корисника буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти; 3) корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање, у које спадају организације за обавезно социјално осигурање и корисници средстава Републичког фонда за здравствено осигурање; 4) други КЈС чији је оснивач Република Србија и у надлежности су директних корисника буџетских средстава Републике Србије; 5) остали КЈС у надлежности директних корисника буџетских средстава Републике Србије, односно локалне власти. Члан 3. правилника прописује да се КЈС из члана 2. овог правилника евидентирају у списку КЈС, који посебним актом утврђује министар финансија, на предлог Управе, у складу са чланом 8. став 1. Закона, и то као: – КЈС који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора (члан 2. тач. 1–4. овог правилника); – остали КЈС који нису укључени у систем консолидованог рачуна трезора, а припадају јавном сектору (члан 2. тачка 5. овог правилника), чија средства се укључују у систем консолидованог рачуна трезора. Члан 4. овог правилника прописује да су КЈС класификовани у Евиденцији КЈС по типовима КЈС, са припадајућом нумеричком ознаком. Ознака типа КЈС: 1) тип КЈС 0 – Носиоци буџета – Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе; 2) тип КЈС 1 – Директни корисници буџетских средстава (у даљем тексту: ДБК) – органи и организације Републике Србије, односно органи и службе локалне власти; 3) тип КЈС 2 – Индиректни корисници буџетских средстава (у даљем тексту: ИБК) – правосудни органи, месне заједнице, установе основане од стране Републике Србије, односно локалне власти, над којима оснивач преко ДБК-а, врши законом утврђена права у погледу управљања и финансирања; 4) тип КЈС 6 – Други корисници јавних средстава – јавне агенције, организације на које се примењују прописи о јавним агенцијама или су контролисане од стране државе, правна лица чији је оснивач Република Србија, који обављају поверене, развојне, стручне и регулаторне послове

од општег интереса и у надлежности су ДБК-а Републике Србије; 5) тип КЈС 7 – Остали корисници јавних средстава – јавна предузећа основана од стране Републике Србије, односно локалне власти, правна лица основана од стране тих јавних предузећа, правна лица над којима Република Србија има директну или индиректну контролу над више од 50% капитала или више од 50% гласова у управном одбору, друга правна лица у којима јавна средства чине више од 50% укупних прихода остварених у претходној пословној години; 6) тип КЈС 9 – Организације за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту: ООСО) – Републички фонд за здравствено осигурање, Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање, Национална служба за запошљавање и Фонд за социјално осигурање војних осигураника; 7) тип КЈС 10 – Корисници средстава Републичког фонда за здравствено осигурање – здравствене и апотекарске установе чији је оснивач Република Србија, односно локална власт. Члан 5. Правилника прописује да се у Евиденцији КЈС евидентирају и други субјекти (у даљем тексту: ДС) који нису утврђени у списку КЈС, и то: 1) тип КЈС 4 – Организационе јединице директног корисника буџетских средстава Републике Србије (у даљем тексту: ОЈ ДБК) – унутрашње јединице којима је пренет део надлежности и овлашћења у обављању послова у име и за рачун ДБК-а Републике Србије и које се у јавном регистру код надлежног органа воде под истим матичним бројем (у даљем тексту: МБ) и пореским идентификационим бројем (у даљем тексту: ПИБ), као и ДБК у чијем су саставу; 2) тип КЈС 5 – Намене средстава директног корисника буџетских средстава (у даљем тексту: Намена средстава ДБК) – збирно исказана средства буџета, утврђена законом о буџету Републике Србије, односно одлуком о буџету органа локалне власти, одређена у оквиру апропријације ДБК-а, за финансирање ИБК-а по врстама корисника, односно намени у различитим областима јавне потрошње. Додељује се на захтев ДБК-а у случају када врши финансирање једног или више ИБК-а исте намене, односно области јавне потрошње; 3) тип КЈС 8 – Правна лица и други субјекти који не припадају јавном сектору – правна лица и други субјекти који не припадају јавном сектору, а којима се врши пренос средстава из буџета на посебан наменски динарски рачун код Управе; 4) тип КЈС 11 – Организационе јединице у саставу организација за обавезно социјално осигурање (у даљем тексту: ОЈ ООСО) – унутрашње јединице којима је пренет део надлежности и овлашћења у обављању послова у име и за ООСО и воде се у јавном регистру код надлежног органа, под истим МБ-ом и ПИБ-ом. Члан 6. Правилника прописује да се Тип КЈС утврђује прописом, односно актом надлежног органа. Тип КЈС: 0, 1 и 9 утврђују се законом или актом надлежног органа Републике Србије, односно локалне власти. Тип КЈС: 2, 4, 5, 6, 7, 10 и 11 одређује ДБК односно ООСО, у чијој је надлежности КЈС,

односно ДС, на основу прописа или акта надлежног органа. Тип КЈС 8 утврђује се на основу акта, односно података надлежног органа за регистрацију субјекта. Имајући у виду одредбе члана 12. Закона о порезима на имовину, којима је уређено да пореска ослобођење могу остварити директни и индиректни корисници буџетских средстава, корисници средстава организација за обавезно социјално осигурање и други корисници јавних средстава који су укључени у систем консолидованог рачуна трезора, према прописима којима се уређује буџетски систем, осим јавних предузећа, произилази да се пореско ослобођење може остварити само за кориснике јавних средстава који нису јавно предузеће, а који се разврставају према Закону о буџетском систему, односно који имају ознаку тип КЈС1, тип КЈС 2, тип КЈС 6, тип КЈС 9 и тип КЈС 10. То потврђује и списак корисника јавних средстава који је саставни део Правилника о списку корисника јавних средстава објављеног у Сл. гласнику РС број 103/24.

Чланом 174. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) предвиђено је да запослени може да буде привремено упућен на рад код другог послодавца на одговарајући посао ако је привремено престала потреба за његовим радом, дат у закуп пословни простор или закључен уговор о пословној сарадњи, док трају разлози за његово упућивање, а најдуже годину дана. Запослени може, уз своју сагласност, у случајевима из става 1. овог члана и у другим случајевима утврђеним општим актом или уговором о раду, да буде привремено упућен на рад код другог послодавца и дуже од годину дана, док трају разлози за његово упућивање. Запослени може да буде привремено упућен у смислу става 1. овог члана у друго место рада ако су испуњени услови из члана 173. став 1. тачка 2) овог закона. Запослени са послодавцем код кога је упућен на рад закључује уговор о раду на одређено време. По истеку рока на који је упућен на рад код другог послодавца запослени има право да се врати на рад код послодавца који га је упутио.

Чланом 70. Закона о запосленима у АП и ЈЛС ("Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021 и 92/2023) између осталог је предвиђено да се радни однос може засновати и за време чије трајање је унапред одређено (радни однос на одређено време) на радним местима у кабинету градоначелника, председника општине или председника градске општине, најдуже док траје дужност тих изабраних лица (помоћници градоначелника, односно председника општине као и друга лица која заснивају радни однос на радним местима у кабинету).

Дакле, у овом конкретном случају сматрамо да би основ за упућивање био закључен споразум о пословној сарадњи између установе и градске управе о упућивању запосленог установе на рад у кабинету изабраног лица док траје дужност тог изабраног лица. С обзиром на претпоставку да ће дужност изабраног лица трајати дуже од годину дана, са споразумом треба да се сагласи и запослени који се упућује.

Питање подобног права на земљишту на којем се налази објекат који је предмет озакоњења, регулисано је у члану 10. Закона о озакоњењу.

Сагласност за озакоњење је потребна уколико се ради о објекту који је изграђен на земљишту на којем је уписан власник објекта заједно са другим лицима (члан 10. став 6. Закона).

У овом конкретном случају, имајући у виду да власник објекта који је предмет озакоњења нема уписано право ни на једној парцели на којој се објекат налази, не може се спровести поступак озакоњења на основу сагласности сопственика парцела, јер је то супротно члану 10. став 3. таћка 1) Закона.

Потребно је да власник објекта прибави правноснажну судску пресуду којим се утврђује његово право на деловима две парцеле на којима је изграђен објекат који је предмет озакоњења.

Друга могућност коју је развила пракса, је да након што се геодетским снимањем утврди површина сваке парцеле која се налази испод објекта, власник незаконитог објекта и сопственик парцеле закључе уговор о купопродаји дела парцела (са тачном површином и означеним мерама и границама земљишта под објектом) на основу којег се потом власник незаконитог објекта уписује код РГЗ и након извршеног уписа прибавља сагласност сувласника за озакоњење.

Чланом 202. Закона о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) предвиђено је да запослени који ради са пуним радним временом код послодавца може да закључи уговор о допунском раду са другим послодавцем, а највише до једне трећине пуног радног времена. Уговором о допунском раду утврђује се право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада. Уговор из става 1. овог члана закључује се у писаном облику.

Уговор о допунском раду у случају органа јединице локалне самоуправе се рачуна у број запослених на одређено време (изузев у својству приправника), лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге, као и посредством агенције за привремено запошљавање и лица ангажованих по другим основама којих може бити 10% од укупног броја запослених на неодређено време, односно 7 додатно ангажованих у случају да орган ЈЛС има мање од 50 запослених.

Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020, 51/2022 и 44/2023) је прописано: “Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то:

1) за 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде,

2) за 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%,

3) за 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%,

4) за 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%,

5) за 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%.

Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа.

У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.

Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права.

Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца.“

Дакле, у овом конкретном случају, запосленом се за јубиларну награду неће рачунати године рада у Народној банци Југославије (Народна банка Југославије је наставила рад као Народна банка Србије), јер се не ради о државном органу, већ о централној банци Републике Србије.

Према одредбама Закона о правобранилаштву, члан 52. став 3. прописује да правобранилаштво аутономне покрајине и правобранилаштво јединице локалне самоуправе даје мишљења приликом закључивања уговора које закључује то правно лице, посебно уговора из области имовинскоправних односа, привредно правних уговора и даје правне савете свим органима аутономне покрајине и органима јединице локалне самоуправе које заступају.

Ваше питање се односи на то који се уговори сматрају Уговорима из имовинско-правне области.

Уговори из имовинско-правних области су уговори који се односе на прибављање и отуђење непокретности у јавној својини, а који поступци се спроводе према одредбама Закона о јавној својини и пратећих подзаконских аката, за које поступке је пре самог закључивања оваквих уговора неопходно мишљење правобранилаштва.

Други део питања односи се на мишљење да ли правобранилаштво даје сагласност на уговоре који се закључују по спроведеном поступку јавне набавке.

Одговор је да правобранилаштво није у обавези да даје сагласност на Уговоре који се закључују након спроведеног поступка јавних набавки.

Као што сте исправно навели у наставку питања, уколико се планира изградња у близини постројења за гас, неопходно је испоштовати све услове које издаје ималац јавног овлашћења у поступку прибављања локацијских услова. Уколико нису испоштована прописана удаљења, планирана изградња неће бити могућа, или ће бити неопходно измештање гасовода пре планиране изградње.

Чланом 123. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Службени гласник РС“, бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 114/2021, 92/2023) предвиђено је да се службенику може омогућити додатно образовање значајно за рад код послодавца. Службеник који ће се додатно образовати бира се на интерном конкурсу, а предност има службеник са вишим просеком оцене у претходне три године. Трошкове додатног образовања сноси послодавац.

Даље се у члану 124. истог закона каже да се права и обавезе службеника који се додатно образује уређују уговором. Службеник има право на мировање радног односа ако додатно образовање захтева привремено одсуство с рада. По завршеном додатном образовању, службеник се премешта на непопуњено радно место разврстано у најниже звање за степен образовања који је стекао додатним образовањем. Службеник из става 3. овог члана дужан је да у року од шест месеци положи државни стручни испит према плану и програму за степен образовања који је стекао додатним образовањем. После додатног образовања службеник је обавезан да остане на раду код послодавца најмање двоструко дуже од трајања додатног образовања, иначе је дужан да једнократно надокнади послодавцу све трошкове додатног образовања.

Уредбом која уређује критеријуме за разврставање радних места и мерила за опис радних места службеника у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе предвиђено је да радна места могу бити разврстана у звањима са високом школском спремом (млађи саветник, саветник, самостални саветник и виши саветник) ако, између осталог, испуњавају мерило по питању квалификације – стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету.

Дакле, уколико је процена послодавца да је за одређено радно место потребно да запослени има диплому са мастер студија одређеног профила и уколико постоје средства у буџету, службеницима се на интерном конкурсу може понудити додатно образовање у складу са законом.