Питања и одговори

У конкретном случају постоји могућност да је реч о:

1. могућем сукобу јавних функција, или
2. обављању другог посла или делатности за време вршења јавне функције.

Уколико је помоћник директора у ДОО Слободна зона изабрано, именовано или постављено лице у правном лицу чији је оснивач јединица локалне самоуправе, дакле у органу јавне власти (у складу са чланом 2, став 1, тачке 2 и 3 Закона о спречавању корупције), онда се ради о могућем сукобу јавних функција, односно ситуацији у којој ће исто лице обављати функцију одборника, као јавну функцију и функцију помоћника директора, као такође јавну функцију.

У том случају, на описану ситуацију односи се члан 56. Закона о спречавању корупције који, између осталог, предвиђа да је јавни функционер који намерава да више јавних функција врши истовремено дужан да у року од осам дана од избора, постављења или именовања затражи сагласност Агенције, као и да достави прибављено позитивно мишљење органа који га је изабрао, поставио или именовао на јавну функцију. Агенција о томе доноси одлуку у року од 15 дана од дана пријема захтева, а у случају да не одлучи у том року, сматра се да је дала одобрење, осим уколико је јавном функционеру другим прописом забрањено истовремено вршење те две функције.

Уколико помоћника директора ДОО Слободна зона не именује, односно не поставља јединица локалне самоуправе, у том случају ради се о обављању другог посла или делатности за време вршења јавне функције, на шта се односи члан 46. Закона о спречавању корупције. Овај члан, између осталог, предвиђа да јавни функционер не може да обавља други посао или делатност за време вршења јавне функције који захтевају рад са пуним радним временом или стални рад. На захтев јавног функционера, Агенција може да да сагласност за обављање других послова, односно делатности, уз позитивно мишљење органа који га је изабрао, поставио или именовао на јавну функцију. Агенција о овом захтеву одлучује у року од 15 дана од дана пријема захтева, а уколико не одлучи у овом року, сматра се да је дала сагласност за обављање другог посла или делатности. Другим законом или прописом могу да буду прописани и други послови или делатности које јавни функционер не може да обавља за време вршења јавне функције.

Посебно напомињемо да је Агенција за спречавање корупције је једина надлежна за доношење одлуке у конкретном случају, а СКГО није у могућности да прејудицира садржину одлуке/мишљења Агенције, нити је наше мишљење релевантно за одлуку коју ће Агенција донети.

Закон о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору ("Сл. гласник РС", бр. 68/2015, 81/2016 - одлука УС и 95/2018) је престао да се примењује, с обзиром на одредбе члана 35. овог закона, којим је предвиђена његова примена до 31. децембра 2019. године.

Одредбама члана 27е Закона о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 и 72/2019) и то ст. 34, 35, 36 и 37 је прописано следеће:

„Корисници јавних средстава не могу заснивати радни однос са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места до 31. децембра 2020. године.

Изузетно од става 34. овог члана, радни однос са новим лицима може се засновати уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства.

Укупан број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, не може бити већи од 10% укупног броја запослених.

Изузетно од става 36. овог члана, број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по уговору о делу, уговору о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама, код корисника јавних средстава, може бити већи од 10% укупног броја запослених, уз сагласност тела Владе, на предлог надлежног министарства, односно другог надлежног органа, уз претходно прибављено мишљење Министарства“.

Посебно указујемо на важење Уредбе о поступку за прибављање сагласности за ново запошљавање и додатно радно ангажовање код корисника јавних средстава ("Сл. гласник РС", бр. 113/2013, 21/2014, 66/2014, 118/2014, 22/2015, 59/2015, 62/2019 и 50/2020). Правни основ за ову Уредбу је управо Закон о буџетском систему ("Сл. гласник РС", бр. 54/2009, 73/2010, 101/2010, 101/2011, 93/2012, 62/2013, 63/2013 - испр., 108/2013, 142/2014, 68/2015 - др. закон, 103/2015, 99/2016, 113/2017, 95/2018, 31/2019 и 72/2019).

Овом уредбом ближе се уређује поступак за прибављање сагласности:

1. за заснивање радног односа са новим лицима ради попуњавања слободних, односно упражњених радних места код корисника јавних средстава, у смислу члана 27е став 35. Закона о буџетском систему;
2. да укупан број запослених на одређено време због повећаног обима посла, лица ангажованих по основу уговора о делу, уговора о привременим и повременим пословима, преко омладинске и студентске задруге и лица ангажованих по другим основама код одређеног корисника јавних средстава, у смислу члана 27е став 37. Закона о буџетском систему, буде већи од 10% од укупног броја запослених код тог корисника;
3. за настављање поступака ради попуњавања радних места код корисника јавних средстава који су започети, а нису окончани до дана ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о буџетском систему.

Чланом 5. став 1. тачке 2) и 3) Закона о озакоњењу објеката прописано је да предмет озакоњења не могу бити објекти изграђени од материјала који не обезбеђује трајност и сигурност објекта, као ни објекти  изграђени на површинама јавне намене, односно на земљишту планираном за уређење или изградњу објеката јавне намене за које се, у складу са одредбама посебног закона, утврђује јавни интерес и који су у обавезној јавној својини у складу са одредбама других посебних закона. 

Уколико се, у конкретном случају, ради о монтажном објекту који је постављен (дакле, није изграђен) у том случају овај објекат не може бити предмет озакоњење. Уколико се ради о површини јавне намене, то је додатни разлог због чега објекат не може бити озакоњен.

У складу са чланом 8. Закона о озакоњењу објеката, предмет озакоњења може бити објекат који се може ускладити са важећим планским документом у погледу намене и спратности објекта. Истовремено, како је то прописано чланом 5. Закона, предмет озакоњења не може бити објекат изграђен на површинама јавне намене, односно на земљишту планираном за уређење или изградњу објеката јавне намене за које се, у складу са одредбама посебног закона, утврђује јавни интерес и који су у обавезној јавној својини у складу са одредбама других посебних закона. Чланом 5. став 1. тачка 4) прецизирано је да предмет озакоњење не могу бити објекти изграђени у заштитним зонама у складу са одредбама посебних закона (у заштитном појасу: пута, железнице, далековода, водотока, полетно-слетне стазе, као и друге заштитне зоне у складу са одредбама посебних закона).

Уколико је предметни помоћни објекат изграђен у зони одговарајуће намене прописане планом (ПГР)  и може се ускладити са планом у погледу намене и спратности, он може бити предмет озакоњења. Међутим, уколико  предметна улица представља пут за који је у складу са посебним законом утврђен заштитни појас, претходни услов за озакоњење таквог објекта био би прибављање сагласности управљача јавног пута (члан 5. став 3).

Начин обезбеђивања и распоређивања средстава за остваривање јавног интереса у области јавног информисања прописан је Законом о јавном информисању и медијима („Сл. гласник РС“, бр. 83/14, 58/15 и 12/16 - аутентично тумачење), као и Правилником о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања („Сл. гласник РС“, бр. 16/16 и 8/17).

Чланом 17. Закона о јавном информисању и медијима, прописано је да Република Србија, аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе обезбеђује из буџета део средстава за остваривање јавног интереса у области јавног информисања и распоређује их на основу спроведених јавних конкурса и појединачним давањима, на основу принципа о додели државне помоћи и заштити конкуренције, без дискриминације. За појединачна давања може се определити највише 5% средстава од укупно опредељених средстава за остваривање јавног интереса путем јавних конкурса.

Чланом 18. истог Закона прописано је да се Конкурс расписује за пројекте:

1. производње медијских садржаја;
2. организовања и учешћа на стручним, научним и пригодним скуповима као и унапређивања професионалних и етичких стандарда у области јавног информисања.

Износ средстава намењених пројектима производње медијских садржаја не може бити мањи од 90% износа средстава опредељених за конкурс.

Конкурс се расписује за спровођење пројеката чија реализација не може бити дужа од три године.

Чланом 2. Правилника о суфинансирању пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања прописано је да ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања, који је дефинисан чланом 15. Закона о јавном информисању и медијима, Република Србија, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе, обезбеђују из свог буџета средства за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања.

Даље, чланом 3. истог Правилника, прописано је да се средства из члана 2. овог правилника распоређују, у току календарске године, на основу спроведеног јавног конкурса и на основу појединачних давања, у складу са правилима о додели државне помоћи и заштити конкуренције, без дискриминације. Орган надлежан за послове јавног информисања Републике Србије, аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, који додељује средства, приликом спровођења јавног конкурса и појединачног давања, води рачуна о стратешким опредељењима државе у области јавног информисања.

Чланом 4. Правилника, прописано је да одлуку о конкурсима који се расписују у току календарске године, доноси орган надлежан за послове јавног информисања на републичком, покрајинском, односно локалном нивоу.

Чланом 9. Прописано је да Јавни позив за учешће на конкурсу садржи:

1. намену средстава за остваривање јавног интереса, тј. јавни интерес који ће се конкурсом суфинансирати;
2. износ средстава која су опредељена за конкурс;
3. најмањи и највећи износ средстава која се одобравају по пројекту;
4. који субјекти имају право учешћа;
5. критеријуме за оцену пројекта на основу којих ће се додељивати средства;
6. прецизне рокове у којима се конкурс спроводи;
7. информацију о документацији коју прилаже подносилац пројекта;
8. позив новинарским и медијским удружењима као и медијским стручњацима заинтересованим за рад у комисији.

Чланом 15. став 1. Правилника, прописано је да од укупно опредељених средстава за конкурс, најмање 90% износа средстава мора бити намењен пројектима производње медијских садржаја, а највише 10% износа средстава може бити намењен пројектима организовања и учешћа на стручним, научним и пригодним скуповима, као и пројектима унапређивања професионалних и етичких стандарда у области јавног информисања.

Ставом 2. предвиђено је да проценат опредељених средстава за намене из става 1. овог члана, утврђује орган који расписује конкурс, одлуком којом се расписује конкурс.

На основу свега напред наведеног може се закључити да се средства за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања обезбеђују Одлуком о буџету јединице локалне самоуправе. Наведена средства расподељују се путем јавног конкурса. Јавни позив за учешће на конкурсу садржи, између осталог, најмањи и највећи износ средстава који се одобравају по пројекту. Обзиром да начин одређивања ових износа није прописан, у пракси би они требало да се одређују на основу анализе потреба јединице локалне самоуправе за одређеним медијским садржајима, анализе трошкова продукције одређених медијских садржаја за које су додељена средства по конкурсима у ранијим годинама, као и укупно расположивих односно планираних средстава за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса у области јавног информисања. Наведене анализе врши надлежна служба/одељење градске/општинске управе која саставља предлог текста конкурса и доставља га општинском/градском већу на разматрање. Коначан текст конкурса, односно одлуку о конкурсу, доноси орган надлежан за послове јавног информисања на локалном нивоу (у већим ЈЛС постоји нпр. посебан Секретаријат за информисање у оквиру управе као надлежног органа, затим у већини ЈЛС према нашем увиду овакве одлуке доноси и објављује општинско/градско веће, а има примера где то чини и скупштина ЈЛС).

Законом о војном образовању („Сл. гласник РС“, бр. 36/2018) и то чланом 7. је прописано:

„Високо војно образовање остварује се школовањем на струковним студијама и академским студијама првог, другог и трећег степена, у оквиру образовно-научних поља, као и кроз основна, примењена и развојна истраживања у научним областима од значаја за одбрану и Војску Србије.

Високо војно образовање реализује се интегрисањем образовне и научноистраживачке делатности ради сталног унапређења квалитета наставе и усавршавања научноистраживачког и стручног рада од значаја за одбрану и Војску Србије.

Војне високошколске установе обављају и експертско-консултантску делатност, учествују у изради наставно-образовне литературе, а могу обављати и друге послове којима се комерцијализују резултати научног и истраживачког рада, под условом да се наведеним делатностима не угрожава квалитет наставе и основна делатност војних високошколских установа“.

Према одредбама истог Закона  војне високошколске установе су Универзитет и факултет. Универзитет одбране је самостална високошколска установа која обавља делатност високог војног образовања кроз студије првог, другог и трећег степена из више научних области у оквиру образовно-научних поља, у складу са дозволом за рад, оснивачким актом и Законом о високом образовању.

Војна академија је високошколска јединица у саставу Универзитета одбране која изводи студијске програме у складу са дозволом за рад, програме усавршавања и програме војно стручног оспособљавања, у складу са оснивачким актом и овим законом.

Медицински факултет ВМА је високошколска јединица у саставу Универзитета одбране која изводи студијске програме у пољу медицинских наука, у складу са дозволом за рад, и програме војно стручног оспособљавања у складу са оснивачким актом и законом.

Војно стручно оспособљавање, у смислу овог закона, подразумева програме обуке за резервне официре Војске Србије, кандидата за пријем у професионалну војну службу и страних држављана. Дакле, у случају резервних официра организује се стручно оспособљавање, али се стицање звања резервног официра не може изједначити са стицањем високог војног образовања.

Одредбама Закона о војним школама и војним научноистраживачким установама („Сл. лист СРЈ“, бр. 80/94, 85/94 - испр. и 74/99 и "Сл. лист СЦГ", бр. 44/2005), и то чланом 12., који је престао да важи ступањем на снагу Закона о војном образовању, је прописано:

„Висока војна школа, поред школовања и усавршавања из члана 9. став 1. овог закона, организује и школовање за резервне официре Војске Југославије.

Школовање за резервне официре траје онолико времена колико износи војни рок лица упућеног у школу за резервне официре.

Кандидати за резервне официре су лица са стеченим високим образовањем“.

Дакле, сходно одредбама овог Закона, које су у међувремену престале да важе, услов за кандидата за резервног официра је да је већ реч о лицу са стеченим високим образовањем.

Сходно законским одредбама окончање програма школе резервних официра не може да буде изједначено са стицањем високе стручне спреме.

 Мишљење Министарства државне управе и локалне самоуправе.пдф

Закон о општем управном поступку у члану 48. оставља могућност да се у поступцима који су хитни и где се радње морају предузети, да се лицу непознатог пребивалишта или боравишта постави привремени заступник коме се дају овлашћења за поступање у поступку све док се странка, њен законски заступник или пуномоћник не појаве. 

Притом Закон о општем управном поступку не прецизира ко може имати својство привременог заступника, и да ли то мора бити лице из реда адвоката, тако да је досадашња пракса у поступању првостепених органа била да се таквим странкама за привременог заступника постави и службено лице у органу, с тим да то лице не сме бити овлашћено за доношење (потписивање) самог решења у конкретном управном поступку, односно да не ради у својству обрађивача конкретног предмета. С тим у вези за привременог заступника можете поставити службено лице, дипломираног правника који је ангажован у локалној самоуправи, под условом да не учествује ни у једној фази конкретног поступка. Решење о постављењу се мора објавити на огласној табли.

Затим, питање трошкова поступка, у које спада и награда привременог заступника као и ко сноси трошкове поступка такође је регулисано у закону. Јасно нам је да странке саме сносе трошкове радњи које предузимају, док орган сноси редовне трошкове поступка. Међутим, у случају да поставите привременог заступника у предмету који се тиче враћања одузете имовине трошкове постављења привременог заступника сносићете сами, тако да уколико решите да поставите привременог заступника важно је да за привременог заступника поставите службено лице у оквиру органа, на начин како је објашњено у претходном ставу, где ће награда бити далеко мања у односу на трошкове ангажовања адвоката.

У конкретном предмету враћања пољопривредног земљишта има потребе постављати привременог заступника странци чије пребивалиште или боравиште није познато, неопходно је посматрати две ситуације. Прва ситуација је да ли је странка непознатог пребивалишта једини наследник ранијег власника, док је друга ситуација да ли се ради о сувласнику, односно да ли су адресе осталих сувласника познате органу. У првој ситуацији, ако се ради о једином наследнику ранијег власника, препорука је да се постави привремени заступник таквом лицу, до тренутка појављивања пред органом.

У другој ситуацији ако се ради о сувласнику где су адресе осталих сувласника познате органу потребно је наставити поступак и донети решење без постављања привременог заступника јер се према одредбама члана 15. Уредбе за спровођење Закона о начину и условима признавања права и враћању земљишта које је прешло у друштвену својину по основу пољопривредног земљишног фонда и конфискацијом због неизвршених обавеза из обавезног откупа пољопривредних производа („Службени гласник РС”, бр. 41/91, 44/91 - исправка, 4/92, 8/97 - УС, 103/03 – УС) прописује да ако заоставштина није расправљена, а није спорно да су подносиоци захтева једини наследници и који део сваки од њих наслеђује, комисија ће одлучити о враћању земљишта према њиховим наследним деловима.

С тим у вези странка која није присутна неће изгубити право да сразмерно свом наследном делу оствари право на повраћај, тако да у том случају довољно је да се решење објави на огласној табли органи и није неопходно да се поставља привремени заступник и праве трошкови за орган у поступку.

Одредбом члана 1. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији прописано је уређивање поступка утврђивања, наплате и контроле јавних прихода на које се овај закон примењује, затим права и обавезе пореских обвезника, регистрација пореских обвезника и пореска кривична дела и прекршаји.

Одредбом члана 2а став 1. ZPPPA прописано је да се овај закон примењује и на изворне јавне приходе јединица локалне самоуправе које те јединице утврђују, наплаћују и контролишу у јавноправном односу, као и на споредна пореска давања по тим основама, укључујући и изворне јавне приходе које јединице локалне самоуправе утврђују, наплаћују и контролишу у поступцима у којима доносе пореске управне акте, као и друге акте у управном поступку.

Одредбама члана 114. ZPPPA прописано је да право на утврђивање и наплату пореза и споредних пореских давања застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече.

Сагласно наведеном, право надлежног пореског органа на наплату пореске обавезе застарева за пет година од дана када је застарелост почела да тече, тј. од првог дана наредне године од године у којој је та обавеза пореског дужника доспела за плаћање.

Апсолутна застарелост - Право на утврђивање, наплату, повраћај, порески кредит, рефакцију, рефундацију као и намирење доспелих обавеза путем прекњижавања пореза, увек застарева у року од десет година од истека године у којој је порез требало утврдити или наплатити, односно у којој је извршена претплата, осим ако овим законом није друкчије прописано. Право на наплату пореске обавезе увек застарева у року од десет година од истека године у којој је порез требало наплатити , осим у случајевима из члана 114з ZPPPA, када застарелост не тече за време од покретања управног спора до правоснажности судске одлуке, за време када је другим законом прописано да се порески поступак не може отпочети, односно да се започети порески поступак прекида , за време када је плаћање дугованог пореза одложено.

Надлежни орган по истеку рока од 10 година по службеној дужности, доноси решење о престанку пореске обавезе, односно о престанку права на повраћај, порески кредит, рефакцију, рефундацију, као и на намирење доспелих обавеза путем прекњижавања пореза, због застарелости.

Што се тиче прекида рока застарелости, уколико је надлежни порески орган против пореског дужника предузимао радње у циљу наплате пореске обавезе, (у вашем случају послата опомена пореском обвезнику за неизмирене обавезе) рок застарелости права на наплату се прекидао сваком радњом пореског органа предузетом против пореског дужника у циљу наплате и после прекида почињао да тече изнова, а време које је протекло пре прекида није се рачунало у законом одређен рок за застарелост.

Време трајања застоја застарелости не рачуна се ни у апсолутни рок за застарелост.

Сам обвезник може истаћи захтев за утврђивање застарелости у било којој фази пореског поступка, при чему се о застарелости одлучује пореским управним актом посматрајући стање на картицама пореског обвезника у пореском рачуноводству на дан достављања захтева о престанку пореске обавезе по основу застарелости.

У конкретном случају у пореском поступку када рачунате период застарелости (релативна или апсолутна) важно је водити рачуна да ли је предметна обавеза за коју дужите пореског обвезника била обухваћена под мировање главног пореског дуга и камате у складу са Законом о условном отпису камата и мировању пореског дуга.

На основу овог закона тадашњи главни порески дуг, и за јавне приходе које утврђује, наплаћује и контролише јединица локалне самоуправе, који није измирен до дана ступања на снагу овог закона, мировао је од 1. јануара 2013. године или до 31.12.децембра 2014.године у зависности да ли је у питању велики или мали порески обвезник. У периоду од 1. новембра 2012. године до краја периода мировања главног пореског дуга, прекида се застарелост права на наплату пореског дуга, а период за који је утврђено мировање пореског дуга не урачунава се у рок застарелости. За период мировања главног пореског дуга продужава се рок апсолутне застарелости тог дуга.

Надлежни орган ће према томе на основу чињеничког стања у Записнику констатовати појединачно за сваку пореску годину, као и обавезу да ли је или није наступила апсолутна или релативна застарелост.

Напомињемо да надлежни орган у сваком конкретном случају проверава и утврђује чињенично стање у погледу предметних уплата, утврђује постојање више или погрешно плаћеног пореза, да ли је било прекида застарелости и да ли је, у вези са тим, дошло до застарелости пореске обавезе.

Мишљења смо да не постоји законска забрана да одборник конкурише на радном место у управи општине у којој је одборник, обзиром да до окончања конкурсног поступка, и још 15 дана до ступања на рад, може да поднесе оставку на место одборника и то наведе у својој пријави.

У наведеној ситуацији се спроводи поступак по поднетом захтеву за заштиту права. У случају да поступак набавке буде поништен, односно да Републичка комисија за заштиту права у поступцима јавних набавки утврди да нису били испуњени услови да се предметна набавка изузме од примене ЗЈН, постојао би основ за поништење уговора у складу са одредбама ЗЈН. Наиме, чланом 233. став 1. тачка 6) ЗЈН је прописано да ће Републичка комисија да поништи уговор о јавној набавци уколико поступајући по поднетом захтеву за заштиту права или на захтев лица из члана 211. ЗЈН, утврди да је наручилац закључио уговор без претходно спроведеног поступка јавне набавке, а који је наручилац био дужан да спроведе према одредбама овог закона.

Не постоји обавеза објављивања потписаних докумената – Извештај о поступку јавне набавке и Одлука о додели уговора.