Питања и одговори

У складу са Законом о пореском поступку и пореској администрацији, порески обвезник у складу са чланом 73. може у целости или делимично одложити плаћања дугованог пореза, под условом да плаћање дугованог пореза: 

1. за пореског обвезника представља непримерено велико оптерећење;
2. наноси битну економску штету пореском обвезнику.

Услове ближе уређује Влада, а о одлагању плаћања дугованог пореза, по испуњењу наведених услова одлучује министар или лице које он овласти  и градоначелник, односно председник општине, односно лице које он овласти, јединице локалне самоуправе којој припадају изворни јавни приходи чија наплата се одлаже у складу са овим законом. Одлуком може се одобрити одлагање плаћања дугованог пореза на рате, али најдуже до 60 месеци, уз могућност коришћења одложеног плаћања до 12 месеци. Одлука мора да садржи образложене разлоге због којих се одлагање одобрава. Одлагање плаћања дугованог пореза врши се потписивањем споразума између локалног пореског органа и пореског обвезника, односно решењем локалног пореског органа.

У складу са Законом о странцима (“Сл.гласник РС”, бр. 24/2018 и 31/2019), чланом 3., странац је свако лице које нема држављанство Републике Србије, а надлежни орган који која обавља послове у вези са кретањем и боравком странаца је организациона јединица Министарства унутрашњих послова, Дирекције полиције - ван седишта. Странац, односно страни држављанин који намерава да борави у Републици Србији дуже од 90 дана, може да добије привремени боравак као дозволу боравка у Републици Србији.

У складу са чланом 40.овог закона, привремени боравак се одобрава по основу 1) запошљавања; 2) школовања или учења српског језика; 3) студирања; 4) учествовања у програмима међународне размене ученика или студената; 5) стручне специјализације, обуке и праксе; 6) научно истраживачког рада или друге научно образовне активности; 7) спајања породице; 8) обављања верске службе; 9) лечења или неге; 10) власништва над непокретности; 11) хуманитарног боравка; 12) статуса претпостављене жртве трговине људима; 13) статуса жртве трговине људима; 14) других оправданих разлога у складу са законом или међународним уговором.

Изузетно од овог члана привремени боравак по основу запошљавања се може одобрити странцу који намерава да у Републици Србији борави краће од 90 дана, а за тај рад му је у складу са прописима који уређују запошљавање странаца потребна радна дозвола. Странац коме је привремени боравак одобрен по неком од основа прописаних у овом члану, дужан је да у Републици Србији борави у складу са основом због које му је боравак и одобрен.  Критеријуми за одређивање категорија, као и саме категорије овог члана утврђују се актом Владе. Странац који је законито ушао у Републику Србију, а за улазак му није потребна виза, као и странац који је у Републику Србију ушао са визом за дужи боравак, а у Републици Србији законито борави, подноси захтев за привремени боравак.

Чланом 46. одређује се да привремени боравак по основу запошљавања може да се одобри странцу који испуњава опште услове из члана 43. овог закона и који:

1. у складу са прописима којима је уређено запошљавање странаца у Републици Србији као претходни услов за добијање радне дозволе у Републици Србији треба да има одобрен привремени боравак, или
2. намерава да борави у Републици Србији по основу запошљавања дуже од 90 дана, а није му потребна дозвола за рад у смислу прописа којима је уређено запошљавање странаца у Републици Србији.

Странац који у Републици Србији борави до 90 дана у периоду од 180 дана, а који намерава да оствари право на рад у времену краћем од 90 дана и за тај рад му је у складу са прописима који уређују запошљавање странаца потребна радна дозвола, дужан је да поднесе захтев за привремени боравак у складу са одредбама овог закона. Странац у Републици Србији доказује идентитет страном важећом путном исправом, важећом личном картом коју је издао надлежни орган друге државе, личном картом за странца, привременом личном картом за странца и посебном личном картом, а у складу са чланом 100. овог Закона.

Закон о привредним друштвима (“Сл.гласник РС “, бр. 36/2011,99/2011, 83/2014 – др. закон, 5/2015, 44/2018, 95 /2018 и 91/2019) уређује заступање и заступнике. У складу са чланом 31, законски (статутарни) заступници друштва у смислу овог закона су лица која су овим законом као таква одређена за сваки поједини облик друштва. Законски заступник друштва може бити физичко лице или друштво регистровано у Републици Србији. Друштво мора имати најмање једног законског заступника који је физичко лице. Друштво које има функцију законског заступника, ту функцију врши преко свог законског заступника који је физичко лице или физичког лица које је за то овлашћено посебним пуномоћјем издатим у писаној форми. У складу са чланом 32. осим законских заступника, заступници друштва у смислу овог закона су и лица која су актом или одлуком надлежног органа друштва овлашћена да заступају друштво и као таква регистрована у складу са законом о регистрацији. Заступник је дужан да поступа у складу са ограничењима својих овлашћења која су утврђена актима друштва или одлукама надлежних органа друштва. Ограничења овлашћења заступника не могу се истицати према трећим лицима.

Посебне дужности према друштву имају ортаци и комплементари, чланови друштва са ограниченом одговорношћу који поседују значајно учешће у основном капиталу друштва или члан друштва са ограниченом одговорношћу који је контролни члан друштва у смислу члана 62. овог закона, акционари који поседују значајно учешће у основном капиталу друштва или акционар који је контролни акционар друштва у смислу члана 62. овог закона, директори, чланови надзорног одбора, заступници и прокуристи, ликвидациони управник. Оснивачким актом односно статутом могу се и друга лица одредити као лица која имају посебне дужности према друштву.

Друштво са ограниченом одговорношћу у складу са чланом 218. има једног или више директора који су законски заступници друштва. Број директора одређује се оснивачким актом или одлуком скупштине. Ако оснивачким актом или одлуком скупштине није одређен број директора, друштво има једног директора. Директор се региструје у складу са законом о регистрацији. У складу са чланом 219. овог закона директора именује скупштина, односно надзорни одбор ако је управљање друштвом дводомно. Приликом оснивања друштва, директор се може именовати оснивачким актом.

Заступање је дефинисано чланом 221, према којем директор заступа друштво према трећим лицима у складу са оснивачким актом, одлукама скупштине друштва и упутствима надзорног одбора, ако је управљање друштвом дводомно.  Ако друштво има више од једног директора, сви директори заступају друштво заједнички, ако оснивачким актом или одлуком скупштине друштва није другачије одређено.

У складу са чланом 224. директор води послове друштва у складу са оснивачким актом и одлукама скупштине, као и са упутствима надзорног одбора ако је управљање друштвом дводомно. Ако друштво има више од једног директора, сви директори воде послове друштва заједнички, осим ако је оснивачким актом или одлуком скупштине друштва другачије одређено. Ако је оснивачким актом или одлуком скупштине одређено да сваки директор приликом вођења послова друштва поступа самостално, директор не може предузети намеравану радњу ако се томе противи неки од преосталих директора, али је овлашћен да у том погледу захтева упутство скупштине друштва, односно надзорног одбора ако је управљање друштвом дводомно. Одговорност за пословне књиге, финансијске извештаје и вођење евиденције о одлукама скупштине.

Директор по члану 225. одговара за уредно вођење пословних књига друштва, за тачност финансијских извештаја друштва, у обавези је да води евиденцију о свим донетим одлукама скупштине, у коју сваки члан друштва може извршити увид то ком радног времена друштва.

Сходно томе, странац – страни држављанин, уколико испуњава све услове из горе наведених законских одредби, има дозволу за рад, одобрен привремен боравак у Републици Србији за запошљавање и регистрован је као законски заступник привредног друштва - може поднети захтев за одлагање плаћање дугованог пореза за правно лице, а у складу са Законом о пореском поступку и пореској администрацији.

Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе је прописано:

“Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то:

• За 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса,
• За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%,
• За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%,
• За 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%,
• За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%.

Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа.

Из наведених одредби закључујемо да се право на јубиларну награду не може остварити за године рада проведене у јавном предузећу, док ће за године рада у дирекцији ценити орган који одлучује о праву на јубиларну награду, у односу на статус дирекције у периоду у коме је запослени тамо радио.

У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца.

Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права.

Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца.

Право из става 1. овог члана, остварују сви запослени који почев од 22. марта 2019. године навршавају 10, 20, 30, 35 и 40 година рада у радном односу у складу са овим чланом”.

Претходним послодавцем у смислу напред наведеног става 3. сматрају се послодавци (независно од организационог облика) од којих је орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе по основу закона или других општих аката могао да преузме послове и запослене, што је у сваком конкретном случају дужан да цени орган који одлучује о праву на јубиларну награду.

Уредба о средствима за подстицање програма или нестајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса које реализују удружења ( „Сл. Гласник РС“, бр.16/2018) у даљем тексту Уредба ближе уређује услове, критеријуме, обим, начин, поступак доделе и начин и поступак враћања средстава за подстицање програма који реализују удружења (чл. 1).

Под удружењем, у смислу ове уредбе, подразумева се добровољна и невладина непрофитна организација заснована на слободи удруживања више физичких или правних лица уписана у регистар надлежног органа у складу са законом (чл. 2).

Критеријуми за избор програма дефинисаних Уредбом (чл. 5 ст.1.), између осталих, односе се на референце програма: област у којој се реализује програм, дужина трајања програма, број корисника, могућност развијања програма и његова одрживост, ка и циљеве програма који се постижу: обим задовољавања јавног интереса, степен унапређења стања у области у којој се програм реализује.

Ова одредба такође садржи и критеријум законитости претходног поступања односно коришћења средстава и испуњавања раније преузетих уговорних обавеза.

Уредба оставља простор да се додатно уреде, односно уведу допунски критеријуми који су специфични за одређену област које утврђује надлежни орган ( чл. 5.ст.2.).

Имајући у виду оквире које је поставила Уредба, закључује се да кључни формални услов без чијег испуњења се предлози програма, односно пројеката не разматрају представља доказ о регистрацији удружења. Истовремено, сама уредба не поставља додатни услов, односно ограничења у овом смислу.

У намери да се промовишу највиши стандарди, идентификујући и праксу која одступа од њих, заузет је став да су услови који се постављају у односу на место регистрације удружења чији се циљеви, према статутарним одредбама, остварују у области у којој се програм реализује, неоправдани. Истовремено, указујемо да би претходно позитивно искуство удружења у раду са конкретном локалном заједницом могло представљати додатну вредност, односно оцену у поступку процене предлога пројеката.

На другој страни, чини се да би било могуће и оправдано поставити као услов дефинисан конкурсом да  корисници (су)финансираног програма буду са територије конкретне ЈЛС.

Видети: Водич за трансапрентно финансирање удружења и других ОЦД из буџета ЛС.ПДФ - посебно део који садржи моделе локалних аката (Модела одлуке о средствима за подстицање програма или недостајућег дела средстава за финансирање програма од јавног интереса).

Поступак израде планских докумената (у конкретном случају Просторног плана јединице локалне самоуправе) води надлежно одељење за послове урбанизма. Одабир обрађивача планског документа врши се у поступку јавне набавке у складу са законом, осим ако је ЈЛС оснивач јавног предузећа које је регистровано за израду планске документације и постоји претходно донета Одлука Скупштине ЈЛС којом се послови израде планских докумената поверавају предметном предузећу.

Поступак израде Стратешке процене утицаја Просторног плана ЈЛС на животну средину води надлежно одељења за заштиту животне средине. Одабир обрађивача наведеног документа врши се у поступку посебне јавне набавке или као посебна партија у јавној набавци планског документа. Оптимално је да се предметне набавке реализују одвојено како би се постигла већа конкурентност потенцијалних обрађивача у поступку набавке, али је и честа пракса да израду Стратешких процена планских докумената на животну средину реализују иста планерска предузећа која су израдила и плански документ. 

Сходно наведеном, ЈЛС се може определити за један од наведена два приступа, а препоручујемо да то ипак буду два одвојена поступка.

Члан 62. ст. 7. Закона о пољопривредном земљишту гласи: “Скидање и продају усева надлежни орган јединице локалне самоуправе врши на терет лица које користи пољопривредно земљиште у државној својини без правног основа, а ако се ради о непознатом лицу на терет јединице локалне самоуправе. Средства остварена од продаје скинутог усева, по одбитку трошкова скидања усева, распоређују се у складу са чланом 71. овог закона.”

Језичко и циљно тумачење овог члана закона указује на то да је законодавац предвидео да у сваком случају у којем се има применити ст. 7 чл. 62 закона прво се врши одбијање трошкова скидања усева. Ова правна норма се примењује у ситуацији прописаној ставом 5. истог члана закона, односно у случају бесправног коришћења пољопривредног земљишта у државној својини. Законодавац у погледу трошкова скидања усева не прави разлику између тога да ли се скидање усева врши у ситуацији у којој је укључено познато или NN лице, у оба случаја се прво врши одбитак трошкова скидања усева. Преостали износ, након овог одбитка, распоређује се у складу са чланом 71. закона.

Ако претпоставимо ситуацију да познато лице не жели уопште да уклони бесправне усеве, а не жели ни да плати суму коју закон предвиђа (троструки износ), ЈЛС је дужна да ове усеве уклони на терет овог лица. Ова формулација “на терет” означава ко ће на крају сносити сав трошак и она вероватно изазива забуну. Сав терет сноси познато лице које бесправно користи земљиште. Дакле, финално ће ове трошкове на крају морати да плати ово познато лице, међутим може се десити да ове трошкове треба претходно да предујми ЈЛС, тако што ће ангажовати неко треће лице да ове усеве физички уклони. Ови трошкови који су претходно настали и који су претходно предујмљени ће на крају пасти на терет познатог лица које је бесправно користило земљиште у државној својини и биће рефундирани из цене добијене за скинуте усеве. Из тог разлога се у сваком случају прво врши одбитак трошкова скидања усева, а остатак се уплаћује како закон предвиђа.

Када се ради о NN лицу потпуно је иста ситуација само што се овде не зна ко је починилац па самим тим терет читавог поступка сноси ЈЛС, међутим и овде настали трошкови скидања усева морају да буду рефундирани. Да није тако, ЈЛС би била оштећена за овај износ јер је она предујмила оно што је стварни трошак овог поступка скидања и продаје усева.

Закон о комуналним делатностима не разрађује питање и не одређује колико је на нивоу одређене ЈЛС потребно основати или ангажовати комуналних предузећа или других вршилца да би се задовољиле потребе грађана и других корисника. У том смислу, што се тиче овог прописа, нема формалних сметњи да одређену комуналну делатност обавља више комуналних предузећа.

Међутим, почевши од 2016. године када је донет нови Закон о јавним предузећима, није дозвољено да се на територији једне ЈЛС у случају да већ постоји предузеће коме је поверено обављање неке од делатности од општег интереса, за обављање те исте делатности оснива ново предузеће.

Према члану 14. став 2. Закона о јавним предузећима оснивач не може основати друго јавно предузеће или друштво капитала из члана 3. став 2. тач. 1) и 2) овог закона за обављање исте делатности од општег интереса, осим у случајевима реализације пројеката јавно-приватног партнерства, у смислу закона којим се уређује јавно-приватно партнерство и концесије. 

Дакле, по тренутно важећим прописима, није дозвољено оснивање нових ЈКП која би обављала делатност само на делу територије. Међу укупно 350 јавних комуналних предузећа у Србији, тренутно је само нешто мање од 40 ЈКП која једну или више комуналних делатности обављају на територији једног насеља (месне заједнице) . Оснивач ових предузећа, као и у случају предузећа која раде на целој територији ЈЛС, може да буде само и једино ЈЛС, а већина локалних самоуправа код којих су „сеоска“ комунална предузећа затечена, размишља и планира, не оснивање нових, већ да та предузећа на неки начин укрупни. Код неких је то укрупњавање и урађено, тако што су  сеоска предузећа припојена комуналном предузећу из централног насеља.

Поверавање се тренутно врши по процедури и по поступку дефинисаном у члану 9. Закона о комуналним делатностима по коме када се ради о поверавању комуналне делатности јавном комуналном предузећу, није нужно да се доноси посебна одлука или да се сачињава уговор о поверавању. Међутим, како су поменуте делатности у вашем случају повераване комуналном предузећу раније (пре последњих измена и допуна Закона из 2016. године), претпостављамо да је основ за доношење одлука био члан 11. тада важећег Закона о комуналним делатностима који је у другом ставу прописао да се поверавање врши било одлуком, било уговором о поверавању.

У случају да те делатности обавља јавно комунално предузеће, начин на који се оне финансирају, без утицаја је на сам облик поверавања. Како исправно наводите, од 6 комуналних делатности које сте уз водоснабдевање поверили вашем комуналном предузећу, три делатности (одржавања чистоће на површинама јавне намене, одржавање јавних зелених површина, одржавање улица и путева) обзиром да код њих није могуће утврдити крајњег корисника, финансирају се из локалног буџета, док се преостале три делатности (управљање пијацама, управљање гробљима и сахрањивање, пречишћавање и одвођење атмосферских и отпадних вода) финансирају из цена услуга. Начин на који се која делатност финансира, једино би био битан у случају да код неке од ових делатности планирате да успоставите неки облик јавно-приварног партнерства где једино аранжмани код делатности које имају идентификованог крајњег корисника могу имати елементе концесије, а што је од утицаја на укупне уговорне односе са приватним партнером и елементе јавног уговора који се по завршеној процедури са њим склапа.

Чланом 1. Закона о службеној употреби језика и писма ("Сл. гласник РС", бр. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - др. закон, 30/2010, 47/2018 и 48/2018 - испр.) предвиђено је да је у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, а латинично писмо је у употеби на начин утврђен овим законом.

На подручјима Републике Србије на којима живе припадници националних мањина у службеној употреби су, истовремено са српским језиком и језици и писма националних мањина, на начин утврђен овим законом.

Чланом 2. истог закона предвиђено је да службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се употреба језика и писама у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина (у даљем тексту: органи), установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења.

Службеном употребом језика и писама, у смислу овог закона, сматра се и употреба језика и писама у раду јавних предузећа и јавних служби, као и у раду других организација кад врше послове утврђене овим законом.

Службеном употребом језика и писама сматра се нарочито употреба језика и писама у:

• усменом и писменом општењу органа и организација међусобно, као и са странкама, односно грађанима;
• вођењу поступка за остваривање и заштиту права, дужности и одговорности грађана;
• вођењу прописаних евиденција од стране општинских органа и организација које врше јавна овлашћења на територији општине (у даљем тексту: евиденције);
• издавању јавних исправа, као и других исправа које су од интереса за остваривање законом утврђених права грађана;
• остваривању права, дужности и одговорности радника из рада или по основу рада.

Службеном употребом језика и писама сматра се и употреба језика и писама при: исписивању назива места и других географских назива, назива тргова и улица, назива органа, организација и фирми, објављивању јавних позива, обавештења и упозорења за јавност, као и при исписивању других јавних натписа.

Дакле, орган јединице локалне самоуправе мора се користити службеним језиком и писмом у складу са наведеним законом.

Чланом 40. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе је дата могућност додатног рада, уз обавезу службеника да о свом додатном раду обавести послодавца.

Сходно наведеним одредбама, службеник може, уз писмену сагласност послодавца, ван радног времена да ради за другог послодавца ако додатни рад није забрањен посебним законом или другим прописом, ако не ствара могућност сукоба интереса или не утиче на непристрасност рада службеника.

Да би се остварило наведено право, сагласност за додатни рад службеника даје послодавац, у складу са одредбама члана 41. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.

Сагласност послодавца није потребна за додатни научноистраживачки рад, објављивање ауторских дела и рад у културно-уметничким, хуманитарним, спортским и сличним удружењима.

Послодавац, иначе, може забранити рад ако се њиме онемогућава или отежава рад службеника, штети угледу послодавца, односно ствара могућност сукоба интереса или утиче на непристрасност рада службеника.

О додатном раду службеника на положају одлучује орган надлежан за његово постављење.

С обзиром да је у конкретном случају добијена сагласност послодавца на додатни рад не постоји препрека да се са овим лицем закључи уговор о додатном раду, а највише до једне трећине пуног радног времена. Наведени уговор се закључује у писаном облику и њиме се утврђује право на новчану накнаду и друга права и обавезе по основу рада.

Оваквим уговором се регулише рад и обављање рада и уговор нема форму радног односа, односно лице које се ангажује по наведеном уговору нема статус запосленог, те се на наведена лица не примењује поступак као на остале запослене која су у радном односу, па ни у поступку престанка такве врсте радног ангажовања.

Обавеза плаћања пореза на накнаду остварену по основу допунског рада прописана је Законом о порезу на доходак грађана и сва примања која остварује лице ангажовано по основу оваквог уговора имају карактер уговорене накнаде.

Закон о локалним изборима не познаје могућност одустајања од одборничког мандата, односно његовог неприхватања.

Одредба члана 43. истог закона, којом је уређен поступак додељивања одборничких мандата кандидатима са изборних листа након спроведених избора, не садржи обавезу прибављања сагласности кандидата да му одборнички мандат буде додељен. То значи да поступак додељивања мандата не зависи од изјаве воље самих кандидата.

Наиме, изјаву о прихватању кандидатуре за одборника, коју је сваки одборник дужан да потпише у поступку кандидовања, односно подношења изборне листе, треба тумачити као изјаву која, по логици ствари, представља и изјаву да се жели бити одборник у новом сазиву скупштине јединице локалне самоуправе. Ова изјава може да буде повучена најкасније до утврђивања Збирне изборне листе кандидата за одборнике.

Писмена сагласност кандидата о прихватању мандата је неопходна само у поступку попуне упражњеног одборничког места, након конституисања скупштине општине/града, у случају да је неком одборнику мандат престао пре истека времена на које је изабран, што је регулисано чланом 48. став 6. Закона о локалним изборима.

То, практично, значи да је изборна комисија дужна да мандате додели свим кандидатима са изборне листе чији су редни бројеви на изборној листи обухваћени бројем одборничких мандата који припадају тој изборној листи, почев од редног броја један, тако да кандидату којем је након одржаних избора додељен одборнички мандат, а који ипак не жели да буде одборник, као једина могућност преостаје да поднесе оставку на функцију одборника, и то тек пошто му мандат буде потврђен на конститутивној седници скупштине општине/града.

Питање могућности одрицања од мандата обрађено је и у Приручнику за спровођење локалних избора, у тачки 4.2. Потврђивање мандата, на страни 261 другог издања Прируцника.пдфкоје је СКГО објавио 2020. године.

Не постоји препрека да помоћник председника општине има пребивалиште на територији друге општине, дакле одговор је да може.

Претварање дуга субјекта приватизације у трајни улог (конверзија), уређено је одредбама члана 77. и 78. Закона о приватизацији у оквиру поглавља X Мере за припрему и растерећење обавеза субјеката приватизације.

Законом о пореском поступку и пореској администрацији, чл.68. уређен је дан плаћања пореза. У ставу 3) прописано је да се даном намирења пореске обавезе путем конверзије пореског потраживања у трајни улог Републике у капиталу пореског обвезника сматра се дан када је Влада донела акт о конверзији.

Правилником о пореском рачуноводству, чланом 48. уређено је књижење конверзије потраживања у трајни улог Републике Србије, односно јединице локалне самоуправе.

(1) Књижење се спроводи у главној књизи тако што се врши сторно износа главнице дуга на потражној страни рашчлањеног рачуна у класи „1“ и дуговној страни одговарајућег рашчлањеног рачуна у класи „2“ и истовремено се књижи на дуговној страни аналитичке картице.

(2) За евидентирање наплате извршене конверзијом потраживања по основу пореза у трајни улог Републике Србије, односно јединице локалне самоуправе одређују се посебне шифре промена у:

      1) главној књизи из Шифарника АОП:

       4 - конверзија дуга/конверзија дуга обвезници,

       2) аналитичким картицама из Шифарника АОП:

      105 - конверзија дуга - главница,

      106 - конверзија дуга - камата.

Ако је извршена конверзија потраживања са стањем на дан 31.12.2012. године у висини потраживања по основу изворних јавних приходе који се администрирају, тада постоји обавеза да се изврше одговарајућа књижења у пореском рачуноводству.

Сторнирањем износа потраживања за који је извршена конверзија, стање на картици пореског обвезника било би тачно исказано. Поставља се питање износа јавних приходе која сте пријавили по пријави потраживања у поступку стечаја. У та потраживања свакако не треба да уђу потраживања која је требало сторнирати након извршене конверзије.

Такође се поставља и питање висине потраживања која су призната закључком у стечајном поступку.

Што се тиче ванбилансног пореског рачуноводства, чл. 163а Закона о пореском поступку и пореској администрацији, у ставу 1) тачка (3) прописује да се у ванбилансном пореском рачуноводству воде неплаћене пореске обавезе пореских обвезника над којим је стечајни поступак окончан путем банкротства у складу са законом којим се уређује стечајни поступак.

Став 5) истог члана прописује да се и потраживања по поднетој пријави потраживања у стечајном поступку преносе из пореског рачуноводства у ванбилансно пореско рачуноводство, као и по окончању стечајног поступка путем банкротства. Као закључујемо постоји неслагање у норми из става1) тачка (3) и става 6) члана 163а. Закона о пореском поступку и пореској администрацији.

Дакле, најпре треба извршити књижења и извести тачно стање на картици пореског обвезника у пореском рачуноводству, а затим пријављено потраживање у поступку стечаја пренети у ванбилансну пореску евиденцију.