Questions and answers

Direktno upravljanje, je ono u u kom je Telo za ugovaranje Evropska komisija, odnosno delegacije EU ili izvršne agencije koje nastupaju u ime i za račun Evropske komisije.

Indirektno upravljanje, je ono u kom Evropska komisija poverava zadatke izvršenja budžeta određenih programa ili akcija zemlji korisnici, međunarodnim organizacijama, razvojnim agencijama država članica EU ili drugim telima.

U kontekstu ugovora o grantu kada se govori o aneksu misli se na sastavni deo ugovora o grantu, dok je termin addendum vezan za izmene ugovornih odredbi. Ovo se često pogrešno tumači od strane korisnika. Dakle, aneks podrazumeva sastavni deo ugovora dok je addendum izmena ugovorenih odredbi i za njega je potrebno dobiti saglasnost Tela za ugovaranje.

Osnovna razlika je da se za korišćenje sredstava iz budžetske linije indirektnih troškova ne traži saglasnost Tela za ugovoranje, dok se za korišćenje sredstava iz budžetske linije za nepredviđene troškove traži prethodna saglasnost od strane Tela za ugovaranje. 

Ukoliko korisnik koristi sredstva iz Rezerve za nepredviđene situacije (Contigency reserve) bez saglasnosti Tela za ugovoranje rizikuje da mu ti troškovi kasnije ne budu odobreni.

Odgovor je potvrdan. Ugovorom o grantu definisano je da je jezik za komunikaciju engleski te se toga treba pridržavati sve vreme tokom implementacije projekta. Pojedina dokumenta kao što je statusna dokumentacija nije potrebno prevoditi na engleski ali svakako sva komunikacija sa Telom za ugovoranje mora biti na engleskom.

Kada su u pitanju sekundarne nabavke koje se sprovode od strane projektnih partnera, koriste se pravila definisana Aneksom IV ugovora o grantu, s tim da se može primenjivati i domaći Zakon o javnim nabavkama.

Dozvoljeno je angažovanje eksternih konsultanata na projektima. Napominjemo da svakako treba imati na umu da se „in house“ kapaciteti dodatno ocenjuju prilikom apliciranja na pozivu , odnosno, da je jedan od ciljeva projekta i jačanje sopstvenih kapaciteta korisnika.

Lokalnim ekonomskim razvojem danas treba upravljati na moderan način, pomoću adekvatnih informacija i podataka, koji će činiti osnovu za kreiranje odgovarajućih instrumenata  i mera, te  vođenje javnih politika  zasnovanih na objektivnim činjenicama. Da bi se donele ispravne odluke, recimo u pogledu odabira prioritetnog sektora čiji će se razvoj posebno podržavati, tokom planiranja LER-a treba koristiti određene analitičke tehnike i metode. U relevantnoj literaturi su prisutne različite metode koje se koriste prilikom analiziranja stanja i promena u privredama gradova i opština. Pri tome, pojedinačni pokazatelji, indikatori i instrumenti pružaju samo parcijalne informacije, tako da je poželjno da se istovremeno koristi više analitičkih tehnika. „Standardne“ metode koje se koriste sa ciljem da kreatorima lokalnog ekonomskog razvoja pomognu prilikom planiranja razvoja, definisanja lokalnih razvojnih strategija, kao i odabira prioritetnih sektora su: (a) lokacijski indeks/koeficijent (LQ) i (b) „analiza promena u udelima“, odnosno SHIFT SHARE analiza. Pomoću njih se mogu kreirati određeni pokazatelji korisni prilikom identifikovanja onih delatnosti u kojima lokalna ekonomija ima razvojnih potencijala, odnosno konkurentskih prednosti.

Samo dobra i kvalitetno sprovedena analiza omogućava lokalnim planerima LER-a da pouzdano utvrde koje delatnosti/sektori imaju povoljnu poziciju i mogu se smatrati prioritetnim.

Državna pomoć može se dodeliti kroz sledeće instrumente:

1. subvencija (bespovratna sredstva) ili subvencionisana kamatna stopa na kredite,
2. fiskalna olakšica (umanjenje ili oslobođenje od plaćanja poreza, doprinosa, carina i drugih fiskalnih dažbina),
3. garancija države, svakog pravnog lica koje raspolaže i/ili upravlja javnim sredstvima ili drugog davaoca državne pomoći, data po uslovima povoljnijim od tržišnih,
4. odricanje od dobiti i/ili dividende države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
5. otpis duga prema državi, lokalnoj samoupravi ili pravnom licu koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
6. prodaja ili korišćenje imovine u javnoj svojini po ceni nižoj o tržišne,
7. kupovina ili korišćenje imovine po ceni višoj od tržišne od strane države, lokalne samouprave ili pravnog lica koje upravlja ili raspolaže javnim sredstvima,
8. druge instrumente u skladu sa ovim zakonom.

Klasteri, kao mreže međusobno povezanih preduzeća u lancu vrednosti i pružaoca usluga, obrazovnih, naučno-istraživačkih i drugih institucija i agencija podrške, su efikasan mehanizam za unapređenje konkurentnosti, produktivnosti, inovativnosti i zaposlenosti na određenom području. 

Klasteri doprinose lokalnom ekonomskom razvoju kreirajući okruženje u kojem mala i srednja preduzeća ostvaruju bolje poslovne performanse, kreiraju više novih radnih mesta, izvršavaju veće poreske uplate i isplaćuju veće zarade zaposlenima. Klasteri podstiču preduzetništvo i osnivanje novih preduzeća kroz kreiranje uslova za lakše iskorišćavanje novih poslovnih šansi i efekata ekonomije obima i širine, smanjivanje ulaznih barijera za nova preduzeća, uspostavljanje bliskih odnosa saradnje i poverenja između preduzeća što omogućava brži i lakši pronalazak kupaca za proizvode i usluge preduzeća; usku specijalizaciju i snižavanje troškova itd. 

Inicijative za razvoj klastera predstavljaju važne instrumente regionalnih i lokalnih politika ekonomskog razvoja.

U analizi lokalne privrede mogu se koristiti primarni i sekundarni, kvalitativni i kvantitativni podaci. Primarni podaci su oni koje sami prikupljamo koristeći različite metode prikupljanja podataka kao što su ankete, intervjui i fokus grupe. Sekundarni podaci su oni koji su već raspoloživi, odnosno dostupni u različitim statističkim i drugim bazama, izveštajima i publikacijama kao npr. u publikacijama Republičkog zavoda za statistiku. Kvantitativni podaci su objektivni, numerički, dok su kvalitativni podaci subjektivni i deskriptivni. Određene manjkavosti kvantitativnih podataka su uslovile potrebu za primenom kvalitativnih metoda, odnosno prikupljanje podataka metodama kao što su intervjui, posmatranje, upitnici. Odabir vrste i metoda za prikupljanje podataka zavisiće od predmeta i cilja istraživanja koji se želi sprovesti.

Upravljanje podacima se odnosi na obradu podataka za vreme i nakon istraživačkog procesa i ono obuhvata dokumentovanje, formatiranje, skladištenje, poverljivost, etiku i deljenje podataka. Dokumentovanje se odnosi na način na koji ćemo organizovati podatke kako bi drugi mogli da ih razumeju i koriste; formatiranje se odnosi na odluku o formatu u kojem ćemo čuvati podatke; skladištenje podrazumeva čuvanje podataka na više sigurnih lokacija, odnosno tzv. ,,back-up"; poverljivost i etičnost treba obezbediti kada podaci sadrže osetljive informacije, kada je potrebno obezbediti pisani pristanak ispitanika ili kada ih je neophodno učiniti anonimnim; deljenje podrazumeva mogućnost korišćenja podataka od strane drugih lica. Za efikasno upravljanje podacima je neophodno utvrditi ko je odgovoran za koju aktivnost upravljanja podacima; obezbediti raspolaganje svim potrebnim veštinama; obezbediti sve potrebne resurse (ljudi, vreme, novac); planirati troškove skladištenja.

Efikasnost instrumenata i mera lokalnih politika u značajnoj meri je uslovljena njihovom zasnovanošću na podacima. Da bi se donele ispravne odluke, npr. u pogledu odabira prioritetnog sektora čiji će se razvoj posebno podržavati, tokom planiranja lokalnog ekonomskog razvoja treba koristiti određene analitičke tehnike i metode. Rezultati istraživanja i analiza se koriste da bi se unapredio proces donošenja odluka i bolje koristila već postojeća znanja i prikupile nove informacije za buduće odluke. Donošenje odluka i kreiranje politika na bazi dokaza (podataka, rezultata analiza) je važan alat za ostvarivanje ciljeva lokalnog ekonomskog razvoja. Analize lokalne privrede pružaju odgovore na sledeća pitanja: kakvo je trenutno stanje lokalne ekonomije; koji sektori (delatnosti) su najznačajniji, odnosno koji imaju najjaču konkurentsku poziciju u lokalnoj ekonomiji; koji sektori čine tzv. ekonomsku bazu lokalne privrede u smislu da kreiraju najveći broj radnih mesta ili najviše doprinose vrednosti proizvodnje; koji sektori u lokalnoj ekonomiji rastu najbrže, kreirajući rastući broj novih radnih mesta i razvojnih šansi; da li u lokalnoj ekonomiji postoje klasteri i u kojim delatnostima; kakve su performanse lokalne ekonomije u poređenju sa drugim područjima.

Cirkularna ekonomija predstavlja regenerativni ekonomski sistem u okviru kojeg se proizvodni resursi, otpad, emisija otpada i energetski odliv bitno umanjuju usporavanjem, zaokruživanjem i produžavanjem energetskih i materijalnih ciklusa (životnih ciklusa proizvoda). To se ostvaruje pre svega osmišljavanjem i stvaranjem proizvoda na takav način da im se maksimalno produži životni vek, ali i održavanjem, servisiranjem i reciklažom.

Model cirkularne ekonomije u potpunoj je suprotnosti u odnosu na trenutno dominantnu linearnu ekonomiju koja promoviše koncept proizvodnje nazvan “uzmi (iz prirode), napravi (u procesu proizvodnje), iskoristi, odbaci (na otpad)”.