Питања и одговори

Директно управљање, је оно у у ком је Тело за уговарање Европска комисија, односно делегације ЕУ или извршне агенције које наступају у име и за рачун Европске комисије.

Индиректно управљање, је оно у ком Европска комисија поверава задатке извршења буџета одређених програма или акција земљи корисници, међународним организацијама, развојним агенцијама држава чланица ЕУ или другим телима.

У контексту уговора о гранту када се говори о анексу мисли се на саставни део уговора о гранту, док је термин addendum везан за измене уговорних одредби. Ово се често погрешно тумачи од стране корисника. Дакле, анекс подразумева саставни део уговора док је addendum измена уговорених одредби и за њега је потребно добити сагласност Тела за уговарање.

Основна разлика је да се за коришћење средстава из буџетске линије индиректних трошкова не тражи сагласност Тела за уговорање, док се за коришћење средстава из буџетске линије за непредвиђене трошкове тражи претходна сагласност од стране Тела за уговарање. 

Уколико корисник користи средства из Резерве за непредвиђене ситуације (Contigency ресерве) без сагласности Тела за уговорање ризикује да му ти трошкови касније не буду одобрени.

Одговор је потврдан. Уговором о гранту дефинисано је да је језик за комуникацију енглески те се тога треба придржавати све време током имплементације пројекта. Поједина документа као што је статусна документација није потребно преводити на енглески али свакако сва комуникација са Телом за уговорање мора бити на енглеском.

Када су у питању секундарне набавке које се спроводе од стране пројектних партнера, користе се правила дефинисана Анексом ИВ уговора о гранту, с тим да се може примењивати и домаћи Закон о јавним набавкама.

Дозвољено је ангажовање екстерних консултаната на пројектима. Напомињемо да свакако треба имати на уму да се „ин хоусе“ капацитети додатно оцењују приликом аплицирања на позиву , односно, да је један од циљева пројекта и јачање сопствених капацитета корисника.

Локалним економским развојем данас треба управљати на модеран начин, помоћу адекватних информација и података, који ће чинити основу за креирање одговарајућих инструмената  и мера, те  вођење јавних политика  заснованих на објективним чињеницама. Да би се донеле исправне одлуке, рецимо у погледу одабира приоритетног сектора чији ће се развој посебно подржавати, током планирања ЛЕР-а треба користити одређене аналитичке технике и методе. У релевантној литератури су присутне различите методе које се користе приликом анализирања стања и промена у привредама градова и општина. При томе, појединачни показатељи, индикатори и инструменти пружају само парцијалне информације, тако да је пожељно да се истовремено користи више аналитичких техника. „Стандардне“ методе које се користе са циљем да креаторима локалног економског развоја помогну приликом планирања развоја, дефинисања локалних развојних стратегија, као и одабира приоритетних сектора су: (а) локацијски индекс/коефицијент (LQ) и (б) „анализа промена у уделима“, односно SHIFT SHARE анализа. Помоћу њих се могу креирати одређени показатељи корисни приликом идентификовања оних делатности у којима локална економија има развојних потенцијала, односно конкурентских предности.

Само добра и квалитетно спроведена анализа омогућава локалним планерима ЛЕР-а да поуздано утврде које делатности/сектори имају повољну позицију и могу се сматрати приоритетним.

Државна помоћ може се доделити кроз следеће инструменте:

1. субвенција (бесповратна средства) или субвенционисана каматна стопа на кредите,
2. фискална олакшица (умањење или ослобођење од плаћања пореза, доприноса, царина и других фискалних дажбина),
3. гаранција државе, сваког правног лица које располаже и/или управља јавним средствима или другог даваоца државне помоћи, дата по условима повољнијим од тржишних,
4. одрицање од добити и/или дивиденде државе, локалне самоуправе или правног лица које управља или располаже јавним средствима,
5. отпис дуга према држави, локалној самоуправи или правном лицу које управља или располаже јавним средствима,
6. продаја или коришћење имовине у јавној својини по цени нижој о тржишне,
7. куповина или коришћење имовине по цени вишој од тржишне од стране државе, локалне самоуправе или правног лица које управља или располаже јавним средствима,
8. друге инструменте у складу са овим законом.

Кластери, као мреже међусобно повезаних предузећа у ланцу вредности и пружаоца услуга, образовних, научно-истраживачких и других институција и агенција подршке, су ефикасан механизам за унапређење конкурентности, продуктивности, иновативности и запослености на одређеном подручју. 

Кластери доприносе локалном економском развоју креирајући окружење у којем мала и средња предузећа остварују боље пословне перформансе, креирају више нових радних места, извршавају веће пореске уплате и исплаћују веће зараде запосленима. Кластери подстичу предузетништво и оснивање нових предузећа кроз креирање услова за лакше искоришћавање нових пословних шанси и ефеката економије обима и ширине, смањивање улазних баријера за нова предузећа, успостављање блиских односа сарадње и поверења између предузећа што омогућава бржи и лакши проналазак купаца за производе и услуге предузећа; уску специјализацију и снижавање трошкова итд. 

Иницијативе за развој кластера представљају важне инструменте регионалних и локалних политика економског развоја.

У анализи локалне привреде могу се користити примарни и секундарни, квалитативни и квантитативни подаци. Примарни подаци су они које сами прикупљамо користећи различите методе прикупљања података као што су анкете, интервјуи и фокус групе. Секундарни подаци су они који су већ расположиви, односно доступни у различитим статистичким и другим базама, извештајима и публикацијама као нпр. у публикацијама Републичког завода за статистику. Квантитативни подаци су објективни, нумерички, док су квалитативни подаци субјективни и дескриптивни. Одређене мањкавости квантитативних података су условиле потребу за применом квалитативних метода, односно прикупљање података методама као што су интервјуи, посматрање, упитници. Одабир врсте и метода за прикупљање података зависиће од предмета и циља истраживања који се жели спровести.

Управљање подацима се односи на обраду података за време и након истраживачког процеса и оно обухвата документовање, форматирање, складиштење, поверљивост, етику и дељење података. Документовање се односи на начин на који ћемо организовати податке како би други могли да их разумеју и користе; форматирање се односи на одлуку о формату у којем ћемо чувати податке; складиштење подразумева чување података на више сигурних локација, односно тзв. ,,бацк-уп"; поверљивост и етичност треба обезбедити када подаци садрже осетљиве информације, када је потребно обезбедити писани пристанак испитаника или када их је неопходно учинити анонимним; дељење подразумева могућност коришћења података од стране других лица. За ефикасно управљање подацима је неопходно утврдити ко је одговоран за коју активност управљања подацима; обезбедити располагање свим потребним вештинама; обезбедити све потребне ресурсе (људи, време, новац); планирати трошкове складиштења.

Ефикасност инструмената и мера локалних политика у значајној мери је условљена њиховом заснованошћу на подацима. Да би се донеле исправне одлуке, нпр. у погледу одабира приоритетног сектора чији ће се развој посебно подржавати, током планирања локалног економског развоја треба користити одређене аналитичке технике и методе. Резултати истраживања и анализа се користе да би се унапредио процес доношења одлука и боље користила већ постојећа знања и прикупиле нове информације за будуће одлуке. Доношење одлука и креирање политика на бази доказа (података, резултата анализа) је важан алат за остваривање циљева локалног економског развоја. Анализе локалне привреде пружају одговоре на следећа питања: какво је тренутно стање локалне економије; који сектори (делатности) су најзначајнији, односно који имају најјачу конкурентску позицију у локалној економији; који сектори чине тзв. економску базу локалне привреде у смислу да креирају највећи број радних места или највише доприносе вредности производње; који сектори у локалној економији расту најбрже, креирајући растући број нових радних места и развојних шанси; да ли у локалној економији постоје кластери и у којим делатностима; какве су перформансе локалне економије у поређењу са другим подручјима.

Циркуларна економија представља регенеративни економски систем у оквиру којег се производни ресурси, отпад, емисија отпада и енергетски одлив битно умањују успоравањем, заокруживањем и продужавањем енергетских и материјалних циклуса (животних циклуса производа). То се остварује пре свега осмишљавањем и стварањем производа на такав начин да им се максимално продужи животни век, али и одржавањем, сервисирањем и рециклажом.

Модел циркуларне економије у потпуној је супротности у односу на тренутно доминантну линеарну економију која промовише концепт производње назван “узми (из природе), направи (у процесу производње), искористи, одбаци (на отпад)”.