Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Центар за пружање услуга социјалне заштите осим дневног боравка деце, младих са сметњама у развоју, пружа услугу социјалне заштите персонални асистент, помоћ у кући и лични пратилац детета, и захтева да члан интерресорне комисије буде из реда запослених. Да ли се у конкретном случају ради о сукобу интереса?
Правилник о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету, ученику и одраслом ("Службени гласник РС", број 80 од 24. октобра 2018.) у члану 5. уређује ко су чланови интерресорне комисије:
„Стални чланови Комисије су: представник система здравствене заштите (педијатар, односно специјалиста опште медицине за одраслог); представник образовно-васпитног система (стручни сарадник психолог у предшколској установи, основној или средњој школи); представник система социјалне заштите (стручни радник на пословима социјалне заштите) и дефектолог одговарајућег профила. Стални чланови Комисије имају најмање три године радног искуства у струци.
Повремени члан Комисије је лице које добро познаје дете, ученика и одраслог, утврђује се за сваког појединачно из реда представника предшколске установе, односно школе коју похађа дете, ученик и одрасли, или представника здравствене заштите (изабрани лекар, лекар специјалиста, стручни сарадник здравствене установе) или представника социјалне заштите (стручни радник из установе социјалне заштите, водитељ случаја, представник установе социјалне заштите у коју је дете, ученик или одрасли смештен и др.), а на основу предлога, односно сагласности родитеља, односно другог законског заступника и одраслог.
Повременог члана Комисије одређује председник Комисије. Обавештење о избору повременог члана председник Комисије доноси у писменој форми и доставља изабраном повременом члану и његовом послодавцу.“
Дакле, не постоји правни основ који би обавезивао орган јединице локалне самоуправе да сталног члан комисије за процену потреба за додатном подршком бира из редова пружалаца услуга социјалне заштите, док је основни критеријум за повременог члана комисије да добро познаје дете/ученике и различит је за свако дете/ученика.
За област социјалне заштите то је стручни радник на пословима социјалне заштите.
Правилник о стручним пословима у социјалној заштити ("Службеном гласнику РС", бр. 1/2012 од 11.1.2012. ) у члану 5. наводи ко обавља стручне послове у социјалној заштити:
„Основне стручне послове социјалне заштите, у зависности од карактеристика и потреба корисничке групе, обављају стручни радници: социјални радник, психолог, педагог, андрагог, дефектолог и специјални педагог, који имају лиценцу за обављање основних послова у социјалној заштити, у складу са законом којим се уређује социјална заштита“
Према овом правилнику, правник не обавља основне стручне послове у социјалној заштити, те не може бити члан интерресорне комисије.
Да ли је по закону да радници у буџету (са средњом стручном спремом) имају 10% веће плате од матичара (нпр. матичари са факултетом имају дупло веће зараде од матичара са средњом школом, а у питању је исти посао)?
Сходно члану 11. Закона о матичним књигама („Сл. гласник РС“, бр. 20/2009, 145/2014 и 47/2018) матичар, односно заменик матичара може бити лице које има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара. Даље је чланом 89. истог закона предвиђено да матичари и заменици матичара који на дан ступања на снагу овог закона немају високо образовање стечено на студијама другог степена (дипломске академске студије – мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије) у образовно-научном пољу Друштвено-хуманистичких наука, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године друштвеног смера, настављају да обављају послове ако положе посебан стручни испит за матичара у року од три године од дана почетка примене овог закона.
Министарство државне управе и локалне самоуправе је у Мишљењу бр. 112-01-00192/2017-20 од 3.2.2017. године дало следећа становишта:
„У складу са чланом 80. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 21/2016) услови за запослење, односно за рад на одређеном радном месту утврђују се законом, другим прописом и актом о систематизацији радних места (Правилником). Чланом 58. овог закона прописано је да се радна места и њихово разврставање по звањима уређују Правилником. Правилником се утврђују описи радних места, звања у којима су радна места разврстана, потребан број извршилаца за свако радно место, врста и степен образовања, радно искуство и други услови за рад на сваком радном месту.
Члановима 60-65. наведеног закона су утврђени услови у погледу образовања потребног за рад на пословима у звањима, којима је прописано да за рад на пословима у звању сарадника и млађег сарадника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године и положен државни стручни испит, док за рад на пословима у звању виши саветник, самостални саветник, саветник и млађи саветник, службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основни студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету.
Имајући у виду да је конкретан степен образовања одређен као неопходан услов за обављање послова у појединачним звањима, то произилази да законом није остављена могућност да се на истом радном месту као услов за обављање послова тог радног места наведу два или више степена образовања.
Закон о матичним књигама („Сл. гласник РС“, бр. 20/2009 и 145/2014) у члану 11. је прописано да матичар, односно заменик матичара (даље: матичар) може бити лице које има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама у трајању до три године, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара.
Сада, када се Правилником послодавац уређује обављање послова матичара на одговарајућем радном месту, то радно место у складу са чланом 11. Закона о матичним књигама, може да буде разврстано у звање сарадника, млађег сарадника, вишег саветника, самосталног саветника, саветника или млађег саветника. Које звање ће бити одређено на том радном месту зависи од описа послова на том радном месту и њихове сложености, одговорности, потребних знања и способности и услова за рад, које послодавац цени при разврставању послова у звања применом мерила из Уредбе о критеријумима за разврставање радних места и мерилима за опис радног места службеника у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 88/2016). Приликом одређивања степена образовања потребног на радном месту на које се обављају послови матичара, навешће се онај степен образовања који је законом захтеван за обављање псолова матичара, тј. у овом случају најмање онај степен образовања који је захтеван у члану 11. Закона о матичним књигама, при чему у складу са претходно наведеним, то може бити само један степен образовања.
Имајући у виду да се Правилником одређују услови за запослење на сваком радном месту, то се у случају попуњавања радног места на којем се обављају послови матичара ново запосленим лицима, мора захтевати испуњеност услова из члана 11. Закона о матичним књигама, односно испуњеност услова из Правилника који мора бити усклађен са тим законом.
Када су у питању матичари који су били у радном односу код послодавца на дан ступања на снагу измењене одредбе Закона о матичарима која се односи на услов у погледу степена образовања захтеваног за обављање послова матичара, те су због те промене престали да испуњавају законске услове за рад на тим пословима (знали имају мањи степен образовања), њима је Закон о матичним књигама у прелазној одредби члана 89. дозволио да могу да наставе да обављају послове матичара ако положе посебан стручни испит за матичар ау року од три године.
То конкретно значи да је измена прописа којим се регулише захтевани степен образовања за обављање послова матичара, налагала да се измени тај захтев у Правилнику и да се на радним местима матичара наведе онај степен образовања који је прописан чланом 11. Закона.
Након измене Правилника због усклађивања са законом, али и у случају каснијих доношења нових Правилника, треба донети нова решења о распоређивану запослених матичара, тако што ће се на њих распоредити они запослени који имају захтевани степен образовања за матичара или они запослени којима је дозвољено да наставе да раде на радним местима матичара без обзира што немају захтевани степен образовања. У уводу решења о распоређивану запослених у овом другом случају, потребно је позвати се на члан 89. Закона о матичним књигама који је основ да се само затечени запослени са нижим образовањем, по самој законској одредби и мимо услова утврђених Правилником, распореде на радно место матичара.
Сматрамо да не би било у складу са Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе да се због тако дефинисане одредбе члана 89. Закона о матичним књигама, у самом Правилнику на радним местима матичара наводе алтернативни услови у погледу степена образовања (тј. наводи више различитих степена образовања као услов за обављање истих послова) или да се утврде два радна места матичара са истим описима, а различитим захтевима у погледу степена образовања.
Сматрамо да је напред наведено поступање исправно из више разлога. Наиме, Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе не дозвољава навођење два или више степена образовања за обављање послова истог радног места јер звања одређена у том закону имају конкретно дефинисан степен образовања који се захтева за послове који се обављају у том звању. Такође, послови истог описа морају имати исте услове за њихово обављање, те није могуће за исте послове под истим називом захтевати различите степене образовања. Други битан разлог је што се Правилник о систематизацији сачињава према потребама и захтевима за обављање полова н одређеним радним местима а не према лицима која су запослена код послодавца који доноси Правилник. У случају да је послодавац прилагодио Правилник затеченим матичарима из члана 89. Закона о матичним књигама (било кроз навођење два степена образовања на истом радном месту, било кроз два радна места матичара са различитим условима за рад на њима), а да то радно место остане упражњено, послодавац не би могао да прими ново лице на т радно место према условима из Правилника, већ би морао да мења Правилник и усклађује га са законом, а тек онда да врши његово попуњавање.“
Иако ово мишљење не помиње одређивање коефицијената за обрачун и исплату плате лицима која су у складу са чланом 89. Закона о матичним књигама распоређени на радно место матичара за које не испуњавају услове у погледу стручне спреме, сматра се да су они задржали плату коју су имали пре тог распоређивања (у складу са ранијим звањем), те отуда разлика у плати у односу на лица која су распоређена на послове матичара у звање за које испуњавају услове.
Што се тиче службеника који раде на припреми и извршењу буџета или финансијског плана, на вођењу пословних књига и састављању рачуноводствених извештаја, Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата именованих и постављених лица и запослених у државним органима („Сл. гласник РС“, бр. 44/2008 – пречишћен текст, 2/2012, 113/2017 – др. закон, 23/2018, 95/2018 – др. закон, 86/2019 – др. закон, 157/2020 – др. закон и 123/2021 – др. закон) је у члану 5. став 2. предвидела да се основни и додатни коефицијент из ове уредбе може увећати запосленом који ради на припреми и извршењу буџета или финансијског плана, вођењу пословних књига и састављању рачуноводствених извештаја – највише до 10%.
Инвеститор је исходовао грађевинску дозволу и пријаву радова и на основу истог отпочео радове. На издату грађевинску дозволу је уложена жалба од стране суседа у законском року. Како у овој ситуацији да се по пријави суседа понаша грађевински инспектор, везано за члан 138 а Закона о планирању и изградњи, када се чл. 175. и 176. поменутог Закона дефинишу права, дужности и овлашћења грађевинског инспектора – везано за грађевинску дозволу и потврђену пријаву радова, а не правоснажну или коначну грађевинску дозволу?
Законом о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 72/2009, 81/2009 - испр., 64/2010 - одлука УС, 24/2011, 121/2012, 42/2013 - одлука УС, 50/2013 - одлука УС, 98/2013 - одлука УС, 132/2014, 145/2014, 83/2018, 31/2019, 37/2019 - др. закон, 9/2020 и 52/2021) је чланом 138 а дефинисано када се може приступити грађењу, тако што је прописано да се грађењу може приступити на основу правноснажног решења о грађевинској дозволи и пријави радова из члана 148. овог закона, а да инвеститор може приступити грађењу и на основу коначног решења о грађевинској дозволи и пријави радова из члана 148. овог закона, на сопствени ризик и одговорност.
Чланом 172. закона је прописано да грађевинска инспекција врши надзор над применом одредаба овог закона и иако у одредбама закона које се односе на поступање грађевинске инспекције није поновљено правило када се може приступити грађењу, тј. да се грађењу може приступити на основу правноснажног решења о грађевинској дозволи и пријави радова из члана 148. овог закона, а да инвеститор може приступити грађењу и на основу коначног решења о грађевинској дозволи и пријави радова из члана 148. овог закона, на сопствени ризик и одговорност, подразумева се да грађевински инспектор у свом раду примењује одредбе целог закона и одредбе које се односе на рад и поступање грађевинске инспекције сагледавају се у контексту целог закона, јер одредбе Закона о планирању и изградњи које се односе на грађевинску инспекцију, која врши надзор над применом одредаба закона, нису издвојене од остатка закона.
Чланом 176. став 1. тачка 10. је прописано да је у вршењу инспекцијског надзора грађевински инспектор овлашћен да нареди спровођење других мера, у складу са овим законом.
Сматрамо да, у конкретном случају, грађевински инспектор има основ да наложи обуставу даљег извођења грађевинских радова на изградњи објекта, уколико се ти радови изводе на основу решења о грађевинској дозволи које није, бар коначно, а по правилу правноснажно.
С друге стране, орган надлежан за издавање решења о грађевинској дозволи, коме је изјављена жалба на решење, има обавезу да преиспита да ли је жалба изјављена од стране овлашћеног лица, нарочито имајући у виду то да се решење о грађевинској дозволи издаје на основу планских докумената који су усвојени након стављања на јавни увид, о коме је састављен извештај, који садржи податке о извршеном јавном увиду, са свим примедбама и ставовима по свакој примедби.
У смислу члана 51а став 4. Закона о планирању и изградњи, да ли главни урбаниста може да буде лице које је лиценцирани архитекта са било којом лиценцом предвиђеној за архитекте или архитекта урбаниста и да ли оба морају да имају 10 година радног искуства?
Члан 51а став 4. Закона о планирању и изградњи прописује да Главни урбаниста може бити „лиценцирани архитекта“ - лице са лиценцом из стручне области „архитектура “ (услови за ову врсту лиценце, поред одговарајућег високог образовања из стручне области „архитектура“ су и: стручно искуство, референце и положен стручни испит из стручне области „архитектура“), као и „лиценцирани архитекта урбаниста“ - лице са лиценцом из уже стручне области „урбанизам“ и (услови за ову врсту лиценце, поред високог образовања из стручне области „архитектура“, односно уже стручне области „урбанизам“ су и: стручно искуство, референце и положен стручни испит из уже стручне области „урбанизам“).
Кандидат за Главног урбанисту било да је „лиценцирани архитекта“ или „лиценцирани архитекта урбаниста“ треба да има најмање 10 година радног (стручног) искуства стеченог у стручној области „архитектура“, односно ужој стручној области „урбанизам“.
Како поступити у случају када је порески обвезник преминуо, а оставинским решењем је утврђено да има склопљен уговор о доживотном издржавању и да нема друге имовине која би била предмет оставинске расправе, те обуставља оставински поступак. Покојник има наследника који нема шта да наследи, јер је све припало другом по основу уговора о доживотном издржавању. Шта урадити са дугом који остаје на покојника пре његове смрти?
У складу са чланом 22. став 1. Закона о пореском поступку и пореској администрацији („Сл. гласник“ бр. 80/2002, 84/2002 - испр., 23/2003 - испр., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - др. закон, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - др. закон, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - испр., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - аутентично тумачење, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 и 144/2020) прописано је да пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства. Ставом 2. истог члана ZPPPA прописано је да ако оставилац нема наследника или се ниједан од наследника не прихвати наследства, оставиочева пореска обавеза се отписује.
Имајући у виду да је, у конкретном случају, оставинским решењем утврђено да нема имовине која је предмет наслеђивања, то значи да нема ни наследника који би имали обавезу да у складу са чланом 22. ZPPPA испуне обавезу преминулог лица. Уколико се накнадно утврди да ипак постоји имовина преминулог лица која није била предмет спроведеног оставинског поступка, о томе би се одлучивало у новом поступку и донело допунско оставинско решење, по којем би наследник или наследници, у случају да се прихвате наслеђене имовине имали обавезу да у складу са чланом 22. ZPPPA испуне обавезу преминулог лица.
Сходно томе, у случају да не дође до накнадне измене чињеничког стања, пореска обавеза остаје на преминулом лицу до наступања апсолутне застарелости и преноса у ванбилансну евиденцију.
Када наручилац шаље одговор на захтев за заштиту права, која документација се шаље републичкој комисији, а која се качи на Портал јавних набавки?
У складу са чланом 45. став 2. тачка 10) Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон), комуникацијом и разменом података електронским путем преко Портала јавних набавки сматра се (у делу поступка заштите права) подношење захтева за заштиту права и објављивање одлука Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки.
Ипак, чак ни сам захтев за заштиту права не мора да се подноси путем Портала јавних набавки, већ на начине дозвољене чланом 213. Закона.
У складу са тим, одговор наручиоца у којем ће се изјаснити на све наводе захтева за заштиту права, а који се доставља Републичкој комисији за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија) и подносиоцу захтева, доставља се (у року од пет радних дана од дана пријема процесно уредног захтева за заштиту права) путем Портала јавних набавки, непосредно на писарницу Републичке комисије и подносиоца захтева или препоручено путем поште.
Овој радњи наручиоца претходи објављивање обавештења о поднетом захтеву за заштиту права и достављање захтева за заштиту права на мишљење изабраном понуђачу.
Уколико наручилац одговор на поднети захтев за заштиту права доставља путем Портала јавних набавки, у конкретном поступку јавне набавке, у делу „Заштита права“, користи се опција „Процеси“, а затим Одговор/решење наручиоца.
Ипак, указујемо и да се комплетна документација настала у поступку јавне набавке, а ради одлучивања Републичке комисије о поднетом захтеву за заштиту права, и то без обзира да ли је она Републичкој комисији већ доступна на Порталу јавних набавки, доставља у штампаној форми непосредно на писарницу Републичке комисије или препоручено путем поште.
Наиме, Републичка комисија је објавила Упутство.пдф наручиоцима за поступање у смислу члана 220. став 1. тачка 2) и став 5. Закона – обавезе у вези са доставом документације из поступка јавне набавке ради одлучивања о захтеву за заштиту права, у којем је наведено да је наручилац дужан да Републичкој комисији, ради утврђивања релевантног чињеничног стања у поступању по поднетом захтеву заштиту права, достави комплетну документацију из поступка јавне набавке, укључујући и документацију која се односи на покренути поступак заштите права (по правилу у фотокопији или у одштампаној форми).
Дакле, одговор на поднети захтев за заштиту права наручилац може у прописаном року од пет радних дана од дана пријема процесно уредног захтева за заштиту права, доставити Републичкој комисији и подносиоцу захтева на више раније наведених начина, док комплетну документацију насталу у поступку јавне набавке и поступку заштите права наручилац мора доставити наручиоцу у штампаној форми (непосредно на писарницу или препоручено путем поште), и то без обзира да ли је ова документација већ доступна надлежном органу на Порталу јавних набавки.
Да ли је повраћај од акцизе који добију корисници будзета општине наменски или није?
Чланом 9. Закона о акцизама („Службени гласник РС“, бр. 22/2001, 73/2001, 80/2002, 43/2003, 72/2003, 43/2004, 55/2004, 135/2004, 46/2005, 101/2005 - др. закон, 61/2007, 5/2009, 31/2009, 101/2010, 43/2011, 101/2011, 6/2012 - усклађени дин. изн., 43/2012 - одлука, 76/2012 - одлука, 93/2012, 119/2012, 8/2013 - усклађени дин. изн., 47/2013, 4/2014 - усклађени дин. изн., 68/2014 - др. закон, 142/2014, 4/2015 - усклађени дин. изн., 5/2015 - усклађени дин. изн., 55/2015, 103/2015, 5/2016 - усклађени дин. изн., 108/2016, 7/2017 - усклађени дин. изн., 18/2018 - усклађени дин. изн., 30/2018, 4/2019 - усклађени дин. изн., 5/2020 - усклађени дин. изн., 7/2020 - изм. усклађених дин. изн., 78/2020 - изм. усклађених дин. изн., 153/2020, 11/2021 - усклађени дин. изн. и 53/2021) дефинисани су деривати нафте, биогорива и биотечности као и износи акциза који се плаћају на њих. Чланом 39а овог закона прописано је да купац - крајњи корисник који деривате нафте, биогорива и биотечности из члана 9. став 1. тач. 3), 5) и 7) овог закона, користи за транспортне сврхе, односно за грејање, може остварити рефакцију плаћене акцизе на те деривате нафте, биогорива и биотечности, под условом да те деривате нафте, биогорива и биотечности набавља од увозника, односно произвођача, да је на те деривате нафте, биогорива и биотечности увозник, односно произвођач платио прописани износ акцизе, да је купац - крајњи корисник платио рачун у коме је исказан обрачунати износ акцизе, а када се ови деривати нафте, биогорива и биотечности продају купцу - крајњем кориснику преко овлашћеног дистрибутера тих деривата нафте, биогорива и биотечности, купац - крајњи корисник остварује право на рефакцију плаћене акцизе под условом да поседује фискални исечак, односно рачун да је платио те деривате нафте, биогорива и биотечности.
Право на рефакцију плаћене акцизе остварује се у зависности од намене за које се деривати нафте, биогорива и биотечности користе, а ближи услови, начин и поступак за остваривање права на рефакцију плаћене акцизе из овог члана прописани су Правилником о ближим условима, начину и поступку за остваривање права на рефакцију плаћене акцизе на деривате нафте, биогорива и биотечности из члана 9. став 1. тач. 3), 5) И 7) Закона о акцизама, који се користе за транспортне сврхе и грејање (“Службени гласник РС”, бр. 112/12, 38/13, 93/13, 111/15, 81/18, 93/19, 130/21).
Даље, чланом 40. Закона о акцизама, прописано је да рефакцију акцизе лице из члана 39. овог закона остварује на основу писменог захтева, уз доказ да је платио рачун произвођача акцизног производа са исказаном акцизом, рачун увозника акцизног производа са исказаном акцизом која је плаћена при увозу, односно јединствену царинску исправу којом се доказује да је акциза плаћена при увозу, као и доказ да су производи извезени. Захтев за рефакцију акцизе подноси се надлежном пореском органу.
Дакле, захтев за рефакцију акцизе подноси купац-крајњи корисник који је закључио уговор, на чије име гласи фактура и који је исту платио, односно у конкретном случају, захтев за рефакцију подноси индиректни корисник буџета или школа. Повраћај акцизе коју је индиректни буџетски корисник или школа платио добављачу кроз цену набављеног горива за потребе грејања, врши се на његов рачун.
У извештајима Државне ревизорске институције о ревизији саставних делова финансијских извештаја и правилности пословања локалних самоуправа дата је препорука да је за износ средстава од повраћаја акцизе потребно извршити евидентирање умањењем расхода, односно корекцијом одговарајућег субаналитичког конта у оквиру групе конта 426000-Материјал и извршити повраћај ових средстава у буџет локалне самоуправе.
Буџетски корисник средства од повраћаја акцизе не може користити као сопствена средства за другу намену, обзиром да сторнира расходе за набавку горива за грејање и уколико их користи за другу намену имаће ситуацију да су му више пренета у односу на утрошена средства по том основу.
Локална самоуправа може, донети интерни акт којим ће обавезати буџетске кориснике како треба да поступају у овом случају, односно да дефинише да ли ће корисник средства од рефакције акцизе вратити у буџет локалне самоуправе или ће им локална самоуправа умањивати наредни захтев за пренос средстава за набавку горива, како би се избегао ризик да се средства од повраћаја акцизе утроше ненаменски, обзиром да се ради о повраћају средстава којима је одобреним финансијским планом утврђена конкретна намена.
Да ли Споразумом о преузимању запосленог са свим обавезама и пословима, општинска/гардска управа има обавезу да призна и исплаћује минули рад остварен у јавном предузећу који је основан од стране ЈЛС?
Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС”, број 38/19) је прописано:
“Запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.
Право на минули рад остварује се и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене.
Запослени остварује право на минули рад и за године рада проведене у органима ранијих савезних држава чији је правни следбеник Република Србија, а који су услед промене државног уређења престали да постоје.
Право на минули рад у складу са овим чланом, остварују запослени почев од 22. марта 2019. године”.
С обзиром на наведено, за остваривање права на минули рад и за године рада код претходног послодавца потребно је да су кумулативно испуњени услови у погледу преузимања надлежности, послове и запослених од стране органа у коме се остварује то право, што ће руководилац тог органа ценити у сваком конкретном случају.
Да ли може секретар Јавног комуналног предузећа који је у радном односу на неодређено време да буде премештен на неодређено време, на основу споразума, на радно место секретара основне школе?.
На радно-правни статус запослених у јавним комуналним предузећима примењује се Закон о раду. Исти пропис не предвиђа институт премештаја на неодређено време на основу споразума између два послодавца. Да би једно лице засновало радни однос на неодређено време у основној школи морао би да прекине радни однос код претходног послодавца.
Потребно је споменути и да је чланом 174. став 1. Закона о раду предвиђено да запослени може да буде привремено упућен на рад код другог послодавца на одговарајући посао ако је привремено престала потреба за његовим радом, дат у закуп пословни простор или закључен уговор о пословној сарадњи, док трају разлози за његово упућивање, а најдуже годину дана. Такође, запослени може, уз своју сагласност, у случајевима из става 1. овог члана и у другим случајевима утврђеним општим актом или уговором о раду, да буде привремено упућен на рад код другог послодавца и дуже од годину дана, док трају разлози за његово упућивање. Запослени са послодавцем код кога је упућен на рад закључује уговор о раду на одређено време и по истеку рока на који је упућен на рад код другог послодавца запослени има право да се врати на рад код послодавца који га је упутио.
Према Закону о родној равноправности прописана је обавеза доношења плана и програма о остваривању родне равноправности у предузећу, као и обавеза подношења извештаја Министарству до 15.01.за предходну годину. Да ли се ова обавеза односи на достављање извештаја Министарству за 2021. годину, имајући у виду да план и програм о родној равноправности улази у део плана програма пословања?
Закон о родној равноправности (у даљем тексту: ZRR) прописује обавезу органа јавне власти и послодаваца да својим годишњим плановима/програмима утврде мере за остваривање родне равноправности (члан 16. ZRR).
Када је реч о извештавању о реализацији мера за остваривање родне равноправности утврђених годишњим планом/програмом, ZRR прописује да је тај извештај саставни део годишњег извештаја о реализација плана/програма рада (чл. 18. ст. 1. ZRR). У погледу дужности обавештавања надлежног министарства, ZRR закон прописује две опције: права опција односи се на начин обавештавања министарства у ситуацији када је годишњи извештај о реализацији плана/програма учињен доступним јавности (објављивањем у службеном гласилу или на интернет страници). У том случају надлежном министарству доставља се обавештење о усвајању извештаја и о гласилу, односно интернет страници на којој је извештај објављен. Друга опција односи се на начин обавештавања министарства када годишњи извештаји о реализацији плана/програма није јавно доступан. У том случају министарству се упућује обавештење о усвајању извештаја о реализацији годишњег плана/ програма, уз које се доставља и извод из годишњег извештаја о реализацији плана/програма, у делу који се односи на остваривање родне равноправности. И у једном и у другом случају рок за достављање обавештења надлежном министарству је 30 дана од дана усвајања годишњег извештаја.
Обавештење о реализацији мера за остваривање родне равноправности, које су саставни део годишњих планова/програма рада, треба доставити надлежном министарству након што је годишњи план/програм реализован. Имајући у виду датум ступања на снагу ZRR, као и законске рокове за усвајање годишњих планова/програма, може се очекивати да ће се први извештај односити на реализацију мера утврђених планом/програмом за 2022. годину.
Треба озаконити полицијску станицу, међутим Република Србија је власник парцеле на којој је изграђена полицијска станица, а МУП је држалац. Да ли општина, односно служба за озакоњење може да донесе решење о озакоњењу овог објекта пошто је земљиште у власништву Републике Србије? Уколико не, да ли полицијска станица треба да се обрати министарству грађевине како би озаконила свој објекат? Ако општина има право да озакони овај објекат, да ли се он озакоњује на име Републике Србије или на име МУП-а?
Наиме, чланом 12. став 1. Закона о озакоњењу прописано је да:
Решење о озакоњењу објеката издаје министарство надлежно за послове грађевинарства, односно надлежни орган аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, по спроведеном поступку, када утврди да незаконито изграђени објекат испуњава прописане услове за коришћење и друге услове прописане овим законом, док је ставом 2. прописано да:
Надлежни орган издаје решење о озакоњењу оних објеката за чију изградњу је према закону којим се уређује изградња објеката овлашћен да издаје грађевинску дозволу у редовном поступку, односно други орган јединице локалне самоуправе који је статутом био овлашћен за издавање грађевинске односно употребне дозволе у поступку легализације објеката.
Имајући у виду ове одредбе закона, као и одредбе Закона о планирању и изградњи где је доношење решења о грађевинској дозволи поверено ЈЛС (члан 134. став 2. Закона о планирању и изградњи) за све објекте осим за објекте који су побројани у члану 133. Закона о планирању и изградњи, а у те објекте се по врсти не убраја објекат који је тренутно у државини МУП-а (објекат полицијске станице), те стим у вези надлежни орган за послове озакоњења ЈЛС врши те послове као поверену надлежност и у крајњем, уколико су испуњени сви други услови доноси решење о озакоњењу тог објекта.
Чињеница да је земљиште у власништву Републике Србије није од утицаја за другачије тумачење.
У погелду предмета ozakonnjenja, чланом 10. став 1. Закона о озакоњењу прописано је да предмет озакоњења може бити објекат за који власник достави доказ о одговарајућем праву на грађевинском земљишту или објекту, зависно од тога која врста радова, односно врста објекта је предмет озакоњења.
Истим чланом Закона само ставом 2. као одговарајуће право сматра се право својине на објекту, односно право својине, право коришћења или право закупа на грађевинском земљишту у јавној својини, као и друга права прописана Законом о планирању и изградњи, као одговарајућа права на грађевинском земљишту.
Сагласно наведеном члану Закона одговарајуће право јесте право својине на објекту.
Међутим, у конкретном случају право својине на објекту има РС, док је МУП уписан као држалац, тако да озакоњење треба спровести у корист Републике Србије као носиоца права својине.
Касније, Република Србија може тако озакоњени објекат да да на коришћење Министарству унутрашњих послова.
Да ли одборник који је раскинуо коалицију и неће више наступати као одборник изборне листе којој су, Одлуком о коначној додели мандата, додељена 2 мандата, може у сазиву градског парламента даље да наступа као одборник под називом своје организације и да га скупштинске службе кроз даљи рад скупштине евидентирају по новом називу, као и да ли постоји неко друго решење, уколико ово што је дотично лице захтевало није могуће?
Начин евидентирања одборника у скупштини јединице локалне самоуправе није предмет уређивања закона (Закона о локалној самоуправи и Закона о локалним изборима). Статусна питања одборника која нису уређена законом, треба да буду уређена актима јединице локалне самоуправе, пре свега пословником скупштина.
Оно што је битно указати, јесте то да Закон о локалној самоуправи одборнике третира независно од изборне листе са које су изабрани и независно од тога да ли су самостални или припадају некој одборничкој групи.
Предлог новог закона о локалним изборима уређује одређена питања која су од значаја за саме одборнике, пре свега питања у вези са учешћем у предлагању лица у органе за спровођење локалних избора. Новим законом ће бити јасно дефинисани услови под којим одборник остварује одређена права, али се и ту закон превасходно бави околношћу да ли је одборник самосталан или члан неке одборничке групе и са које је изборне листе изабран, али се не дотиче питања постојања било каквих коалиција у локалном парламенту, нити начина на који се одборник идентификује у свом раду.
Имајући наведено у виду, указујемо и на то да постојање, па ни раскид, било каквих коалиција није законом предвиђено као околност од било каквог значаја за статус било ког одборника. Такође, изјава да одборник неће више наступати као „одборник изборне листе којој су (…) додељена 2 мандата“ нема законског значаја, с обзиром на то да је одборник власник свог мандата а не изборна листа и да се, у складу са законом, мандати не додељују изборним листама већ кандидатима са изборних листа.
Следствено свему наведеном, не постоји правни значај питања о предметном захтеву одборника везаном за начин евидентирања, у смислу законских одредби, осим евентуално у смислу одредби пословника ваше локалне скупштине, чија примена је у искључивој надлежности саме скупштине.