Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Запослени у јавном предузећу на неодређено време на месту извршног директора, постао је в.д. директора тог јавног предузећа. Ко у том случају одлучује о мировању његовог радног односа на неодређено време?
Чланом 79. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) предвиђено је следеће:
“Запосленом мирују права и обавезе које се стичу на раду и по основу рада, осим права и обавеза за које је законом, општим актом, односно уговором о раду друкчије одређено, ако одсуствује са рада због:
- одласка на одслужење, односно дослужење војног рока;
- упућивања на рад у иностранство од стране послодавца или у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва;
- привременог упућивања на рад код другог послодавца у смислу члана 174. овог закона;
- избора, односно именовања на функцију у државном органу, синдикату, политичкој организацији или другу јавну функцију чије вршење захтева да привремено престане да ради код послодавца;
- издржавања казне затвора, односно изречене мере безбедности, васпитне или заштитне мере, у трајању до шест месеци.
Запослени коме мирују права и обавезе из става 1. овог члана има право да се у року од 15 дана од дана одслужења, односно дослужења војног рока, престанка рада у иностранству, односно код другог послодавца, престанка функције, повратка са издржавања казне затвора, односно мере безбедности, васпитне или заштитне мере - врати на рад код послодавца.
Права из ст. 1. и 2. овог члана има и брачни друг запосленог који је упућен на рад у иностранство у оквиру међународно-техничке или просветно-културне сарадње, у дипломатска, конзуларна и друга представништва.”
У складу са чланом 192. истог Закона о правима, обавезама и одговорностима из радног односа одлучује у правном лицу - надлежни орган код послодавца, односно лице утврђено законом или општим актом послодавца или лице које они овласте.
Према члану 22. став 3. Закона о јавним предузећима („Сл. гласник РС“, бр. 119/2012, 116/2013 - аутентично тумачење и 44/2014 - др. закон) директор јавног предузећа је јавни функционер у смислу закона којим се регулише област вршења јавних функција. Чланом 26. истог Закона одређено је између осталог да директор јавног предузећа:
1) представља и заступа јавно предузеће;
2) организује и руководи процесом рада;
3) води пословање јавног предузећа;
4) одговара за законитост рада јавног предузећа;
5) предлаже дугорочни и средњорочни план пословне стратегије и развоја и одговоран је за њихово спровођење;
6) предлаже годишњи, односно трогодишњи програм пословања и одговоран је за његово спровођење;
7) предлаже финансијске извештаје;
8) извршава одлуке надзорног одбора;
9) бира извршне директоре;
10) бира представнике јавног предузећа у скупштини друштва капитала чији је једини власник јавно предузеће;
11) закључује уговоре о раду са извршним директорима, у складу са законом којим се уређују радни односи;
12) доноси акт о систематизацији;
13) врши друге послове одређене законом, оснивачким актом и статутом јавног предузећа.
Члан 52. истог Закона каже да се вршилац дужности директора може именовати до именовања директора јавног предузећа по спроведеном јавном конкурсу. Период обављања функције вршиоца дужности директора не може бити дужи од једне године. Исто лице не може бити два пута именовано за вршиоца дужности директора. Вршилац дужности директора мора испуњавати услове за именовање директора јавног предузећа из члана 25. овог закона. Вршилац дужности има сва права, обавезе и овлашћења која има директор јавног предузећа.
У складу са наведеним директор јавног предузећа одлучује о правима и обавезама запослених у јавном предузећу, а о праву на мировање радног места у овом конкретном случају одлучиће вршилац дужности директора, без обзира што одлучује о том праву за себе.
Да ли је Катастар непокретности обавезан да поступак води по захтеву странке у складу са чланом 78. Закона о јавној својини?
Катастар непокретности поступак уписа јавне својине спроводи по захтеву странке за све непокретности (службене зграде, пословне просторије, станови, стамбене зграде, гараже, гаражна места…) осим непокретности из члана 72. Закона о јавној својини (упис улица, тргова, јавних паркова, комуналних мрежа), односно општинских и некатегорисаних путева. За ове категорије непокретности упис се спроводи по службеној дужности.
Катастар је у обавези да спроведе упис права својине ЈЛС по сл. дужности на изграђеном и неизграђеном грађевинском земљишту у корист носиоца права коришћења, сагласно одредбама чл. 102. Закона о планирању и изградњи.
Који је основ Катастра непокретности за обустављање поступка уписа јавне својине за „остало земљиште“?
Питање тзв. „осталог земљишта“ дуго је тумачено на различите начине. Суштина је да се ради о земљишту чија врста није утврђена. Уколико се нпр. ради о грађевинском земљишту потребно је да се уз извод из одговарајућег планског документа катастру поднесе захтев за промену врсте земљишта из „осталог“ у рецимо „грађевинско“, након чега је могуће спровести конверзију у корист јавне својине ЈЛС.
Дакле, основано је у овом тренутку поступање катастра са осталим земљиштем јер над осталим земљиштем, односно над тзв. „неутврђеним земљиштем“ није могуће спроводити упис јавне својине док се не спроведе промена врсте земљишта у друго земљиште подобно за упис јавне својине.
Да ли пренос оснивачких права обухвата и својинске односе и да ли то подразумева да ће већ уписана јавна својина ЈЛС на објектима и земљишту које користе Основне школе и Дом здравља бити уписана на оснивача (Републику Србију, односно Аутономну покрајину Војводину)?
Питање уписа јавне својине над објектима основних школа је актуелно већ неколико година. Катастар за упис јавне својине ЈЛС углавном захтева доказ да је ЈЛС била оснивач Основне школе да би се спровео упис јавне својине. Катастар је у појединим случајевима захтевао да се достави извод из регистра Привредног суда, који води регистар установа образовања, где се види да је општина била оснивач и у таквим случајевима је вршио упис јавне својине општине.
Питање преноса имовине над објектима основних школа над којима је уписано право коришћења Основне школе, а облик својине: државна РС, може се вршити и према одредбама Закона о јавној својини (члан 26. став 1. тачка 3.) – пренос на другог носиоца јавне својине без накнаде, који поступак се води пред Републичком дирекцијом за имовину, и окончава се закључком Владе. Један од модела је и споразум о мирном решавању спора по члану 193. Закона о парничном поступку. Све поменуте модалитете можемо да вам проседимо.
Код преноса имовине Домова здравља ситуација је нешто другачија јер је Влада РС Одлуком о преузимању оснивачких права над домовима здравља (Сл. гласник РС, 21/20) од 14.03.2020. године преузела оснивачка права над домовима здравља, осим домова здравља у АП, где оснивачка права даље врши АП. Наиме АП Војводина је доносила појединачне одлуке о преносу оснивачких права над сваким Домом здравља на својој територији и све одлуке о преносу су објављене у Сл. листу АПВ бр. 53/19.
Међутим, питање имовине ДЗ у Војводини као и у остатку Србије није решено овим Одлукама. Остављен је простор да се нови оснивач РС или АП упише у одговарајући регистар као оснивач ДЗ. Да ли ће овај упис у регистар нужно значити и одређене промене у катастру непокретности у овом тренутку не можемо са сигурношћу да кажемо. Такође остаје проблем и покретне имовине ДЗ која је велике вредности и коју су општине за потребе ДЗ набављали из буџета или донација.
ЈЛС је расписала позив за избор приватног партнера и доделу јавног уговора о јавном приватном партнерству за замену, рационализацију и одржавање дела система јавног осветљења применом мера уштеда енергије на територији ЈЛС у складу са одобреним пројектом JPP-a од стране Комисије за JPP и Скупштине ЈЛС. Након завршеног поступка и отварања једине приспеле понуде, утврђено је да је погрешно одређена процењена вредност набавке у поступку, јер је унета вредност иницијалног улагања приватног партнера на замени сијалица која је предвиђена пројектом а не укупна вредност пројекта у периоду од 13 година. Да ли би се прекршио Закон о јавним набавкама и/или Закон о јавно приватном партнерству и концесијама уколико би се прихватила понуда која је већа од погрешно одређене процењене вредности а која је по свим осталим параметрима из тендера и пројекта JPP прихватљива?
Чланом 144. став 2. Закона о јавним набавкама („Службени гласник РС“, бр. 91/2019, у даљем тексту: Закон) прописано је да наручилац може да одбије као неприхватљиву понуду која прелази износ процењене вредности предмета јавне набавке или расположивих средстава.
Даље је чланом 146. став 2. Закона прописано да наручилац може да додели уговор понуђачу чија понуда садржи понуђену цену већу од процењене вредности јавне набавке.
Дакле, из одредаба Закона произилази да наручилац може уговор да додели понуђачу и у ситуацији у којој понуда садржи понуђену цену већу од процењене вредности јавне набавке.
Свакако, наведено у ситуацији у којој има расположива финансијска средства за реализацију јавне набавке и уколико утврди да цена јесте реална тржишна цена.
При томе, одредбе Закона не постављају захтеве, односно ограничења, у погледу износа који је прихватљив (у смислу износа за који вредност понуде већа у односу на процењену вредност јавне набавке), из чега произилази да се ради о процени наручиоца у сваком конкретном случају.
У ситуацији описаној у питању наводите да се у конкретном случају и не ради о ситуацији у којој цена из понуде суштински прелази процењену вредност јавне набавке, већ је до наведеног дошло услед грешке у изради конкурсне документације и припреме поступка јавне набавке, имајући у виду да је вредност набавке исправно одређена у Пројекту JPP-a, али је у самом поступку јавне набавке наведен, као процењена вредност јавне набавке, износ који се односи само на део укупне процењене вредности.
Имајући у виду наведено, може се закључити да наручилац у описаној ситуацији није дужан да донесе одлуку о обустави поступка из наведеног разлога који се односи на вредност примљене понуде, уколико наручилац има расположива средства за реализацију уговора и уколико је вредност понуде у складу са тржишним ценама. Свакако, наручилац јесте овлашћен и да поступак обустави, а да након тога спроведе нови поступак јавне набавке.
Треба указати да јесте од значаја околност да ли је наручилац у спровођењу поступка јавне набавке примењивао одредбе Закона и Закона о јавно-приватном партнерству и концесијама које се односе на реалну (стварну) процењену вредност јавне набавке.
Дакле, мишљења смо да наручилац не поступа противно одредбама Закона у случају у којем би донео одлуку о доделу уговора у описаној ситуацији, а ризик на који се може указати у случају доношења такве одлуке јесте то што је можда неки од привредних субјеката одустао од учешће у поступку јавне набавке након сагледавања процењене вредности јавне набавке. Овај ризик свакако јесте умањен уколико је из целокупне објављене документације о набавци (и Пројекта JPP, уколико је јавно доступан) јасно да се одређена и објављена процењена вредност односи на вредност иницијалног улагања.
Чланом 173. став 2. и 3. Закона о прекршајима прописан је Модел - образац за коначност и извршност прекршајног налога. С титим у вези, да ли је довољан штамбиљ и печат и где се ставља на обрасцу? Да ли је потребно додатно појашњење кроз пропратни акт? Постоји ли образац за извод из рачуна за плаћање новчане казне по прекршајном налогу и ко га издаје ? Да ли се рачун за неплаћену новчану казну доставља прекршајном суду са налогом или не мора ако има штамбиљ коначности?
Чланом 173. ст. 2 и 3. Закона о прекршајима (ЗОП) прописано је да ако лице против кога је издат прекршајни налог у року од осам дана од дана пријема прекршајног налога не плати изречену казну или не поднесе захтев за судско одлучивање о издатом прекршајном налогу, сматраће се да је прихватило одговорност пропуштањем, а прекршајни налог ће постати коначан и извршан. У том случају, прекршајни налог са констатацијом коначности и забелешком да новчана казна није плаћена овлашћени орган доставља надлежном прекршајном суду да изречену новчану казну унесе у регистар и спроведе поступак извршења у складу са законом.
Садржина прекршајног налога прописана је одредбама члана 170. Закона о прекршајима, а његова форма Правилником о обрасцу прекршајног налога („Службени гласник РС”, број 13/14). Правилник прописује изглед и садржину прекршајног налога, док изглед забелешке о коначности налога и констатацији да ли је налог плаћен, није прописан.
Констатација коначности и забелешка да ли је новчана казна плаћена ставља се на видном месту на копији прекршајног налога, па је за то већина издавалаца прекршајних налога-инспекција израдила штамбиљ у који уписује податке, потписује и оверава печатом.
Прекршајни налог са констатацијом коначности и забелешком да ли је новчана казна плаћена доставља се надлежном прекршајном суду. Закон не прописује обавезу да се налог доставља уз други акт, али у пракси, ради прецизности и пргледности, налог се доставља у прилогу дописа у којем се назначава да се доставља не/плаћени прекршајни налог уз навођење неопходних података.
Модел штамбиља и дописа дат је у Водичу за кажњива дела у инспекцијском надзору.пдф (погелдај и преузми)
Пре него што достави коначан прекршајни налог суду, лице које га је издало утврђује да ли је налог плаћен или не, прибављањем доказа о томе од организационе јединице надлежне за јавне приходе, на начин који међусобно уреде односне организационе јединице (дневно или периодично достављање података или увид у уплатни рачун ако за то постоје могућности).
У део прекршајног налога који се односи на податке од значаја за уплату изречене казне, обавезно се уносе подаци о томе у корист ког буџета се врши уплата, уплатни рачун и позив на број. (Рачуни за плаћање новчаних казни по прекршајном налогу одређени су Правилником о условима и начину вођења рачуна за уплату јавних прихода и распоред средстава са тих рачуна. Истим правилником, у члану 13, дефинисана је структура елемента позив на број одобрења). Самим тим, достављањем прекршајног налога прекршајном суду, достављају се и подаци о броју рачуна и позиву на број за уплату .
Када је реч о одбијњу потписивања прекршајног налога потребно је имати у виду члан 172. Закона о прекршајима, који уређује достављање прекршајног налога. Начин достављања прекршајног налога зависи од околности да ли је лице којем се издаје прекршајни налог присутно или одсутно.
Када је лице за које се сматра да је учинило прекршај присутно, прекршајни налог се уручује у моменту откривања прекршаја. Тада лице против кога је издат прекршајни налог својим потписом на одговарајућем месту у налогу потврђује његов пријем (члан 172. став 2. ЗОП-а). Ако то лице одбије да прими налог, односно да својим потписом потврди његов пријем, службено лице (инспектор) ће га упозорити на последице одбијања пријема, унети у налог забелешку о одбијању пријема, дан и час када је пријем одбијен чиме се сматра да је прекршајни налог уручен (члан 172. став 2. ЗОП-а). Забелешка о одбијању пријема се уноси у део налога који гласи: „Забелешка службеног лица”.
Сагласно наведеним одредбама, одбијање лица да прими налог, односно да својим потписом потврди пријем налога, не спречава инспектора да прекршајни налог са забелешком о одбијању пријема, по наступању коначности, достави прекршајном суду.
Достављање прекршајног налога путем поште или доставне службе овлашћеног органа врши се одсутном лицу, али и лицу које је било присутно у време вршења инспекцијског надзора, али околности откривања и природа прекршаја захтевају да се налог достави накнадно поштом или преко доставне службе. Ово је чест случај у пракси када због природе или сложености прекршаја инспектор нема још увек све чињенице и податке неопходне за издавање прекршајног налога. То може бити случај и кад присутно лице напусти место извршења прекршаја. У овом случају достављање се врши у складу са одредбама о достављању из закона који уређује општи управни поступак (члан 172. став 5. ЗОП-а).
Да ли је могуће радно место попунити путем интерног или јавног конкурса пре доношења новог правилника усклађеног са изменама и допунама Закона?
Члан 7. став 1 Уредбе о спровођењу интерног и јавног конкурса за попуњавање радних места у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, који говори о садржини огласа о интерном конкурсу, каже да се у огласу о интерном конкурсу за попуњавање извршилачког радног места наводе подаци о: органу, организацији или служби, условима за рад на радном месту, месту рада, стручној оспособљености, знањима и вештинама, нарочито из области знања и вештина које су за то радно место утврђене у оквиру посебних функционалних компетенција, које се оцењују у изборном поступку и начину њихове провере, року у коме се подносе пријаве на интерни конкурс, имену и презимену лица задуженог за давање обавештења о интерном конкурсу, адреси на коју се подносе пријаве, датуму оглашавања, доказима који се прилажу уз пријаву, месту, дану и времену када ће се обавити провера стручне оспособљености, знања и вештина кандидата у изборном поступку.
Члан 13. став 1 исте Уредбе, који говори о садржини огласа о јавном конкурсу, каже да оглас о јавном конкурсу садржи податке о: радном месту преузете из Правилника и условима за запослење на радном месту као и стручној оспособљености, знањима и вештинама, нарочито из области знања и вештина које су за то радно место утврђене у оквиру посебних функционалних компетенција, које се оцењују у изборном поступку и начину њихове провере, року у коме се подносе пријаве на јавни конкурс, телефон и име особе задужене за давање додатних обавештења о јавном конкурсу, адреси на коју се пријаве подносе као и податке о доказима који се подносе и прибављају уз пријаву.
Из наведених одредби произилази да је предуслов за расписивање огласа интерног и јавног конкурса да се одреде компетенције за радно место за које се расписују ови огласи, у складу са Законом о запосленима у АП и ЈЛС и Уредбом о одређивању компетенција за рад службеника у органима АП и ЈЛС.
У складу са чланом 47. став 5 Закона о запосленима у АП и ЈЛС радна места службеника, услови за рад на њима, потребне компетенције и број службеника одређују се Правилником о организацији и систематизацији радних места. Компетенције за радно место утврђене у обрасцу компетенција чине саставни део правилника о организацији и систематизацији радних места, у складу са чланом 35. Уредбе о одређивању компетенција за рад службеника у органима аутономних покрајина и јединицама локалне самоуправе.
На који начин се врши одабир професионалног управника? Уколико је потребно да службено лице одабере управника са листе професионалних управника, наравно водећи рачуна о територијалној удаљености, ако на територији ЈЛС нема регистрованих професионалних управника, да ли је потребно претходно прибавити сагласност професионалног управника кога смо одабрали или је довољно донети решење које се доставља одабраном професионалном управнику?
Поступак увођења принудне управе води надлежна општинска, односно градска управа, која у складу са законом којим се уређује општи управни поступак, решењем именује професионалног управника са листе која се води у регистру професионалних управника.
Одабир професионалног управника са листе овлашћених професионалних управника који води Привредна комора Србије врши лице које спроводи поступак увођења принудне управе.
Иако закон не прописује овај поступак, из праксе других локалних самоуправа нам се чини да је боље обавити прелиминарни разговор са професионалним управником пре достављања решења. Прибављање писмене сагласности управника није предвиђено.
Да ли је у смислу одредби члана 133ђ и 133е Закона о запосленима у АП и ЈЛС могућ трајни премештај службеника (који испуњава услове за напредовање у погледу оцена) са извршилачког радног места које је разврстано у звање саветник на радно место руководиоца уже унутрашње јединице које је разврстано у звање самостални саветник?
Чланом 133ђ Закона о запосленима у АП и ЈЛС предвиђено је да службеник напредује премештајем на непосредно више извршилачко радно место у истом или другом органу. Непосредно више извршилачко радно место јесте оно чији се послови раде у непосредно вишем звању или у истом звању али на радном месту руководиоца уже унутрашње јединице.
Даље је члан 133е предвиђено да руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему. Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се". Такође, руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар". Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање. Прекид у оцењивању услед одсутности са рада службеника не сматра се прекидом узастопности из ст. 1-3. овог члана.
С обзиром на наведено, када лице испуњава услове за напредовање а радно место на које се трајно премешта или распоређује је руководеће радно место у непосредно вишем звању у односу на звање у којем службеник тренутно, ради се о једном напредовању.
Појавио се проблем како изабрати најповољнијег понуђача као корисника јавне површине кроз поступак оглашавања, тј. без непосредног давања јавне површине на коришћење ради постављања киоска и покретних тезги. Да ли се јавним огласом може предвидети почетни износ вредности права на локацију који би најповољнији понуђач тј. понуђач са највише понуђеним износом за право на локацију платио независно од плаћања накнаде за коришћење јавне површине?
Постављање и уклањање објеката привременог карактера уређено је чланом 146. Закона о планирању и изградњи („Сл. гласник РС“, бр. 72/09...52/21), а у оквиру поглавља 11. Изградња објеката и извођење радова за које се не издаје грађевинска дозвола. У складу са истим чланом ставовима 1. и 2. прописано је:
„Постављање и уклањање мањих монтажних објеката привременог карактера на јавним и другим површинама, балон хала спортске намене, надстрешница за склањање људи у јавном превозу, објеката за депоновање и сепарацију речних агрегата и пловила на водном земљишту, обезбеђује и уређује јединица локалне самоуправе.
Мањи монтажни објекти из става 1. овог члана су: објекти монтажно демонтажног типа, и то искључиво киосци до 10,5 м2, баште угоститељских објеката, тезге и други покретни мобилијар који се поставља и уклања на основу програма који доноси јединица локалне самоуправе на период од најдуже десет година.“
У смислу постављеног питања, одредбе Закона о планирању и изградњи не указују посебно на утврђивање износа вредности права на локацију (накнаде у поступку добијања права на постављање мањих монтажних објеката у поступку јавног надметања и сл.).
Накнаде за коришћење јавних површина уређене су одредбама чланова 236. – 242. Закона о накнадама за коришћење јавних добара („Сл. гласник РС“, бр. 95/18... 5/21 - доп. усклађених дин. изн.).
Чланом 236. овог закона таксативно су наведене врсте накнада за коришћење јавне површине, и то:
- накнада за коришћење простора на јавној површини у пословне и друге сврхе, осим ради продаје штампе, књига и других публикација, производа старих и уметничких заната и домаће радиности;
- накнада за коришћење јавне површине за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица, као и за коришћење површине и објекта за оглашавање за сопствене потребе и за потребе других лица којим се врши непосредни утицај на расположивост, квалитет или неку другу особину јавне површине, за које дозволу издаје надлежни орган јединице локалне самоуправе;
- накнада за коришћење јавне површине по основу заузећа грађевинским материјалом и за извођење грађевинских радова и изградњу.
Надаље, у складу са чланом 239. Закона о накнадама за коришћење јавних добара, највиши износ накнаде за коришћење јавне површине прописан је у Прилогу 12. овог закона.
Критеријуми за прописивање висине накнада су: време коришћења простора, зона у којој се налази простор који се користи, уколико је зона утврђена актом јединице локалне самоуправе, као и техничко-употребне карактеристике објекта, уколико се јавна површина користи за постављање објеката.
Актом скупштине јединице локалне самоуправе утврђује се висина накнаде у складу са ст. 1. и 2. овог члана, олакшице, начин достављања и садржај података о коришћењу јавне површине надлежном органу који утврђује обавезу плаћања накнаде.
У складу са чланом 240. утврђивање накнаде за коришћење јавне површине врши се према површини коришћеног простора, сразмерно времену коришћења тог простора или према техничко-употребним карактеристикама објекта.
Накнаду из овог члана, утврђује орган јединице локалне самоуправе надлежан за утврђивање, контролу и наплату јавних прихода решењем.
Обавезник накнаде дужан је да утврђену обавезу по основу накнаде плати до 15. у месецу за претходни месец, а за месеце за које је обавеза доспела у моменту уручења решења у року од 15 дана од дана достављања решења.
Напомињемо да су се до 31.12.2018. године за коришћење јавних површина плаћале локалне комуналне таксе.
Сходно наведеном, јединица локалне самоуправе у складу са различитим законима има надлежност да посебним актима уређује услове за постављање привремених објеката (нпр. право учешћа, пријава на конкурс, рок за пријављивање), доноси план постављања привремених објеката, одређује локације које се дају на коришћење за одређене намене, критеријуме за одабир корисника - при чему ови поступци нису у надлежности локалне пореске администрације, као и висину накнада за коришћење јавних површина – које се утврђују решењима ЛПА и плаћају у месечним износима.
Применљиви закони нису експлицитни у погледу раздвајања поступака, односних плаћања/финансијских обавеза корисника, или међусобног односа поступака који се са једне стране односе на стицање права за коришћење јавне површине, а са друге стране на само коришћење јавне површине. Када се посматра поступање локалних самоуправа, ситуација се разликује у зависности од важења локалних аката и уговорних односа који су по њима настали. У овом погледу може се констатовати потреба за додатним тумачењем прописа од стране надлежних институција.
У тренутној поставци регулаторног оквира, сматрамо да је исправно поступати стриктно у складу са Законом о финансирању локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 62/2006,… 99/2021 - усклађени дин. изн. и 111/2021 - др. закон) који у члану 6. прописује да јединици локалне самоуправе припадају изворни приходи остварени на њеној територији – који су таксативно побројани, а међу њима и накнаде за коришћење јавних добара, у складу са законом и друге накнаде у складу са законом.
Полазећи од наведених одредби, произилази да услов за увођење прихода у форми (једнократне) накнаде у вези са правом на локацију – не постоји, односно исти није предвиђен посебним законом. Стога нема ни основа да ЈЛС предвиди такву накнаду/плаћање/приход локалним актима (у неким упоредивим случајевима констатујемо постојање Решења Управног суда који је такве акте ЈЛС огласио неуставним).
Да ли се уплате по заплени потраживања из јануара 2022. године рачунају када је апсолутна застарелост у питању, за пореску обавезу утврђену и доспелу за наплату до 31.12.2011. године, односно да ли те уплате из 2022. године умањују дуг утврђен до 31.12.2011. године?
Члан 114 ж Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Сл. гласник РС", бр. 80/2002, 84/2002 - испр., 23/2003 - испр., 70/2003, 55/2004, 61/2005, 85/2005 - др. закон, 62/2006 - др. закон, 63/2006 - испр. др. закона, 61/2007, 20/2009, 72/2009 - др. закон, 53/2010, 101/2011, 2/2012 - испр., 93/2012, 47/2013, 108/2013, 68/2014, 105/2014, 91/2015 - аутентично тумачење, 112/2015, 15/2016, 108/2016, 30/2018, 95/2018, 86/2019 и 144/2020) прописује да право на наплату увек застарева у року од десет година од истека године у којој је порез требало утврдити или наплатити, осим ако овим законом није друкчије прописано.
Порески орган по истеку овог рока, по службеној дужности, доноси решење о престанку пореске обавезе, због застарелости. Чланом 114 з овог закона уређује се застој застарелости, на начин да застарелост права пореског органа на наплату пореза и споредних пореских давања не тече:
- за време од покретања управног спора до правоснажности судске одлуке;
- за време када је другим законом прописано да се порески поступак не може отпочети, односно да се започети порески поступак прекида;
- за време када је у складу са одредбама чл. 73, 74, 74а и 74б овог закона, плаћање дугованог пореза одложено. Време трајања застоја застарелости не рачуна се у апсолутни рок за застарелост.
Застарелост за обавезе које је требало наплатити до 31.12.2011. године почела је да тече од 01.01.2012. године и (под условом да није било за стоја застарелости) наступила је у року од 10 година, односно 01.01.2022. године. Према члану 114ж овог закона локална пореска администрација по службеној дужности по истеку овог рока, доноси решење о престанку пореске обавезе због застарелости, а која је наступила 01.01.2022. године и преносу дуга у ванбилансно пореско рачуноводство.
Сходно томе, значи да су обавезе до 31.12.2011. године застареле 01.01.2022. године и уплата која је извршена након тог датума не може наплатити обавезу за коју је порески орган по службеној дужности имао обавезу да утврди застарелост. Уплате извршене у јануару 2022. године могу да се користе за намирење обавеза насталих од 1.1.2012. године за које није наступила апсолутна застарелост.
Да ли се накнада за постављање рекламних паноа на државном путу, обзиром да је јавни приход и припада управљачу пута, наплаћује тако што се директно уплаћује на њихов рачун или иде на буџетски рачун па се после уплаћује њима?
Законом о накнадама за коришћење јавних добара („Сл.гласник РС“, бр. 95/2018, 49/2019, 86/2019 - усклађени дин. изн., 156/2020 - усклађени дин. изн. и 15/2021 - доп. усклађених дин. изн.) уређене су накнаде за коришћење јавних добара, и то: обвезник плаћања, основица, висина, начин утврђивања и плаћања, припадност прихода од накнаде, као и друга питања од значаја за утврђивање и плаћање накнада за коришћење јавних добара.
Накнаде за коришћење јавних путева у смислу овог закона, наведене у члану 186. су:
1) накнада за ванредни превоз, и то за:
(1) прекорачење дозвољене димензије;
(2) прекорачење дозвољене укупне масе;
(3) прекорачење дозвољеног осовинског оптерећења;
2) накнада за постављање рекламних табли, рекламних паноа, уређаја за обавештавање или оглашавање поред јавног пута, односно на другом земљишту које користи управљач јавног пута, у складу са прописима;
3) посебна накнада за употребу јавног пута, његовог дела или путног објекта (у даљем тексту: путарина);
4) накнада за коришћење делова путног земљишта јавног пута и другог земљишта које користи управљач јавног пута;
5) накнада за употребу државног пута за возила регистрована у иностранству;
6) накнада за постављање водовода, канализације, електричних водова, електронске комуникационе мреже и сл. на јавном путу.
Како је и наведено у члану 214. овог закона, приходи остварени од накнада из члана 186. став 1. овог закона на државном путу припадају управљачу државног пута и уплаћују се управљачу државног пута, а приходи од накнада остварених на општинском путу и улици припадају и уплаћују се на рачун управљача тих путева и улица.