Питања и одговори

Чланом 63. став 2.  Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) прописано је да за рад на пословима у звању млађег саветника службеник мора да има стечено високо образовање на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, мастер струковним студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и завршен приправнички стаж или најмање пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст. 1. и 2. овог закона.

Према томе, на послове у звању млађи саветник може да се запосли лице које поред услова у погледу образовања испуњава и услов да има завршен приправнички стаж или најмање пет година проведених у радном односу код тог послодавца.

На основу члана 133е Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе руководилац може да премести, односно распореди на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је најмање два пута узастопно одређена оцена "истиче се", ако постоји слободно радно место и службеник испуњава услове за рад на њему.

Изузетно, службеник који је премештен на непосредно више извршилачко радно место јер му је два пута узастопно одређена оцена "истиче се" може, и ако не испуњава услове везане за радно искуство у струци, да буде премештен на непосредно више радно место ако му је опет одређена оцена "истиче се".

Руководилац може да премести на непосредно више извршилачко радно место службеника коме је у периоду од пет година узастопно најмање одређена оцена "добар".

Оцене на којима је засновано једно напредовање не узимају се у обзир за следеће напредовање.

Стога, службеник који је накнадно стекао одговарајуће високо образовање (240 ЕСПБ) и има најмање пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст.1. и 2. Закона може бити премештен, односно распоређен на радно место у звању млађег саветника уколико испуњава прописане услове за рад на том радном месту као и услове за напредовање из члана 133е Закона и под условом да је то радно место непосредно више извршилачко радно место у односу на радно место на ком је службеник радио до премештаја, односно распоређивања.  

С тим у вези, у конкретном случају, имајући у виду да се ради о запосленом који ради на радном месту са средњом школском спремом, а који је накнадно стекао одговарајуће високо образовање (240 ЕСПБ) и има најмање  пет година проведених у радном односу код послодавца из члана 1. ст. 1. и 2. Закона, исти може да настави рад на радном месту на коме се обављају послови у звању млађег саветника, ако по основу јавног конкурса буде примљен на радно место на ком се обављају послови у том звању.

У складу са чланом 14. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017 - др. закон, 95/2018, 114/2021) функционер по престанку функције има право на накнаду плате у трајању од три месеца, у висини плате коју је имао у време престанка функције. Право из става 1. овог члана може се изузетно продужити до три месеца уколико у том времену функционер стиче право на пензију. Право из ст. 1. и 2. овог члана престаје пре истека рока од три месеца, заснивањем радног односа или стицањем права на пензију према прописима о пензијском и инвалидском осигурању. Функционер право из ст. 1. и 2. овог члана остварује код послодавца код кога је остваривао права по основу радног односа у тренутку престанка функције. Право из ст. 1. и 2. овог члана, по захтеву функционера, утврђује надлежни орган, односно радно тело из члана 4. овог закона.

Захтев из става 5. овог члана функционер може упутити најкасније у року од 15 дана од дана престанка функције, с тим што право из става 3. овог члана остварује почев од наредног дана од дана престанка функције. Функционеру престаје радни однос престанком функције, односно даном престанка обавезе вршења дужности, односно након протека рока из ст. 1–3. овог члана, за функционере који остварују право на накнаду плате по престанку функције.

Члан 19. Закона о пензијском и инвалидском осигурању (“Сл. гласник РС”, бр. 34/2003, 64/2004 - одлука УСРС, 84/2004 - др. закон, 85/2005, 101/2005 - др. закон, 63/2006 - одлука УСРС, 5/2009, 107/2009, 101/2010, 93/2012, 62/2013, 108/2013, 75/2014, 142/2014, 73/2018, 46/2019 - одлука УС, 86/2019, 62/2021 и 125/2022) каже да осигураник стиче право на старосну пензију: 1) кад наврши 65 година живота и најмање 15 година стажа осигурања или 2) кад наврши 45 година стажа осигурања.

Чланом 82. истог закона предвиђено је да се права из пензијског и инвалидског осигурања остварују код фонда, док је чланом 82а предвиђено да се право на старосну пензију, превремену старосну пензију остварује после престанка осигурања. Престанком осигурања у смислу става 1. овог члана сматра се и ранији престанак осигурања, ако се лице у тренутку подношења захтева за остваривање права на старосну или превремену старосну пензију налази у осигурању, под условом да је тај захтев поднет пре истека рока од шест месеци од дана поновног ступања у осигурање. Престанком осигурања у смислу става 1. овог члана за осигураника који истовремено испуњава услове за осигурање по више основа сматра се престанак осигурања по основу кога је приоритетно осигуран у складу са чланом 10. овог закона. Изузетно од става 1. овог члана, осигураници из члана 12. став 1. тачка 1) овог закона који обављају делатност у складу са законом којим се уређује рад приватних предузетника, осигураници из члана 14. став 5. овог закона и осигураници који су изабрана, именована или постављена лица, као и лица која су хранитељи у складу са законом, право на старосну пензију или превремену старосну пензију могу остварити испуњењем услова за стицање права на старосну пензију или превремену старосну пензију.

У овом конкретном случају, имајући све наведено у виду, сматрамо да лице имати право на накнаду плате у трајању од три месеца по престанку функције, с тим што ће му то право престати уколико пре истека рока од три месеца оствари право на пензију.  

Члан 69. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) каже да у свакој календарској години запослени има право на годишњи одмор у трајању утврђеном општим актом и уговором о раду, а најмање 20 радних дана. Дужина годишњег одмора утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу доприноса на раду, услова рада, радног искуства, стручне спреме запосленог и других критеријума утврђених општим актом или уговором о раду. Посебним колективним уговором за запослене у јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 38/2019, 55/2020 и 51/2022) су чланом 17. прописана мерила за утврђивање дужине годишњег одмора.

Чланом 72. Закона о раду предвиђено је да запослени има право на дванаестину годишњег одмора из члана 69. овог закона (сразмерни део) за сваки месец дана рада у календарској години у којој је засновао радни однос или у којој му престаје радни однос. 

Имајући ове одредбе у виду, сматрамо да запосленом коме радни однос престаје септембра 2022. године треба утврдити право на сразмерни део годишњег одмора у 2022. години за осам месеци.

Закон о планирању и изградњи у члану 11. дефинише планске документе. У складу са ставом 3. члан 11, урбанистички планови су: 

1. Генерални урбанистички план; 
2. План генералне регулације; 
3. План детаљне регулације. 

С друге стране, члан 13. Закона о планирању и изградњи дефинише урбанистичко-техничке документе, међу којима је и урбанистички пројекат.

Чланом 60. и 61. Закона ближе се уређују разлози када се приступа изради урбанистичког пројекта. Члан 61. дефинише да се урбанистичким пројектом за урбанистичко-архитектонску разраду локације може утврдити промена и прецизно дефинисање планираних намена у оквиру планом дефинисаних компатибилности, у складу са капацитетима инфраструктуре у оквиру капацитета који су опредељени планским документом, према процедури за потврђивање урбанистичког пројекта утврђеној овим законом.  Промена и прецизно дефинисање планираних намена је  дозвољена када је планом предвиђена било која од компатибилних намена.

У конкретном случају, уколико је Просторним планом општине дефинисано да је за ближе дефинисање намена парцела неопходно израдити план нижег реда, онда је потребно приступити изради урбанистичког плана (дефинисаних чланом 11. Закона о планирању и изградњи). 

У сваком случају, општинска Комисија за планове ће дати стручно мишљење о оправданости израде планског документа односно урбанистичког пројекта, ценећи одредбе плана вишег реда – просторног плана ЈЛС.

У складу са чланом 22. Закона о пореском поступку и пореској администрацији пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства.

Ако оставилац нема наследника или се ниједан од наследника не прихвати наследства, оставиочева пореска обавеза се отписује.

Пореску обавезу пословно неспособног физичког лица или одсутног физичког лица коме се не зна пребивалиште испуњава заступник из имовине пореског обвезника. Ако имовина лица из става 3. овог члана није довољна да се намири дуг по основу пореза и споредних пореских давања, ненамирени део дуга се отписује. Ако престану разлози из става 3. овог члана због којих је лицу одређен заступник, решење о отпису пореског дуга ће се укинути, али се за период од дана када је ненамирени порески дуг тог лица доспео до дана када су разлози престали, камата не обрачунава. 

Престанак пореске обавезе у складу са чланом 23. престаје наплатом пореза; застарелошћу пореза; отписом пореза или на други на други законом прописани начин. 

Сходно законским одредбама, пореском обавезом не може да се задужује преминуло лице, а порески орган је у обавези да кроз поступак контроле утврди тачно чињеничко стање, односно да ли постоји наследник имовине, да ли се наследници прихватају наследства у складу са судским решењем, уколико је донето, да ли постоји обвезник који је држалац или корисник имовине, а како би у конкретном случају престала пореска обавеза, а настали дуг се отписао.

Именовање привременог органа управљања прописано је чланом 118. Закона о основама система образовања и васпитања и то: Министар именује привремени орган управљања установе ако јединица локалне самоуправе не именује орган управљања до истека мандата претходно именованим члановима органа управљања. Мандат привременог органа управљања установе траје до именовања новог органа управљања од стране јединице локалне самоуправе. 

Чланом 116. став 5 истог закона прописано је да: чланове органа управљања установе именује и разрешава скупштина јединице локалне самоуправе, а председника бирају чланови већином гласова од укупног броја чланова органа управљања. Такође у члану 116. став 9 тачка 4) прописано је да члана органа управљања не може да буде предложено или именовано лице које је већ именовано за члана органа управљања друге установе.   

Надлежности привремени орган управљања су исте као и орган управљања, и сходно томе исто лице не може бити предложено и именовано за члана органа управљања у две установе.

Имајући у виду да се питање односи и на спречавање сукоба интереса, свакако је потребно обратити се за званично мишљење Агнцији за спречавање корупције.

Члан 108. Закона о раду („Сл. гласник РС“, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) каже следеће:

“Запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, и то:

1) за рад на дан празника који је нерадни дан - најмање 110% од основице;

2) за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде - најмање 26% од основице;

3) за прековремени рад - најмање 26% од основице;

4) по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) - најмање 0,4% од основице.

При обрачуну минулог рада рачуна се и време проведено у радном односу код послодавца претходника из члана 147. овог закона, као и код повезаних лица са послодавцем у складу са законом.

Ако су се истовремено стекли услови по више основа утврђених у ставу 1. овог члана, проценат увећане зараде не може бити нижи од збира процената по сваком од основа увећања.

Општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама.

Основицу за обрачун увећане зараде чини основна зарада утврђена у складу са законом, општим актом и уговором о раду.”

Члан 2. истог закона каже да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица (у даљем тексту: послодавац), као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца ако законом није друкчије одређено. Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако законом није друкчије одређено. Одредбе овог закона примењују се и на запослене код послодаваца у области саобраћаја, ако посебним прописом није друкчије одређено. Одредбе овог закона примењују се на запослене стране држављане и лица без држављанства који раде код послодавца на територији Републике Србије, ако законом није друкчије одређено.

Члан 5. истог закона даље каже да је запослени, у смислу овог закона, физичко лице које је у радном односу код послодавца. Послодавац, у смислу овог закона, јесте домаће, односно страно правно или физичко лице које запошљава, односно радно ангажује, једно или више лица.

Дакле, запослени ће остварити право на минули рад за године рада код домаћег, односно страног правног или физичког лица које запошљава, односно радно ангажује, једно или више лица на територији Републике Србије, уколико колективним уговором, правилником о раду или уговором о раду није другачије предвиђено.

Чланом 17. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 38/2019, 55/2020 и 51/2022) предвиђено је следеће: 

“Дужина годишњег одмора запосленог утврђује се тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава према следећим критеријумима, и то:

1) По основу доприноса на раду:

(1) службенику са оценом "истиче се" - за 5 радних дана,

(2) службенику са оценом "добар" - за 3 радна дана,

(3) намештенику који је остварио резултате рада - 3 радна дана;

2) По основу стручне спреме, односно образовања:

(1) запосленом са високим образовањем стеченим на основним академским студијама у обиму од најмање 240 ЕСПБ бодова, мастер академским студијама, специјалистичким академским студијама, специјалистичким струковним студијама, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године или специјалистичким студијама на факултету и запосленом са стеченим високим образовањем на основним академским студијама у обиму од 180 ЕСПБ бодова, основним струковним студијама, односно на студијама у трајању до три године - за 5 радних дана,

(2) запосленом са средњом школском спремом - за 3 радна дана,

(3) запосленом са осталим степенима школске спреме - за 1 радни дан;

3) По основу година рада проведених у радном односу:

(1) запосленом преко 30 година рада проведених у радном односу - за 5 радних дана,

(2) запосленом од 25 до 30 година рада проведених у радном односу - за 4 радна дана,

(3) запосленом од 15 до 25 година рада проведених у радном односу - за 3 радна дана,

(4) запосленом од 5 до 15 година рада проведених у радном односу - за 2 радна дана,

(5) запосленом до 5 година рада проведених у радном односу - за 1 радни дан;

4) По основу услова рада:

(1) за рад на радним местима са повећаним ризиком - за 3 радна дана,

(2) за рад на радном месту на којем је уведено скраћено радно време - за 10 радних дана,

(3) за ноћни рад - за 2 радна дана;

5) Запосленој особи са инвалидитетом - за 5 радних дана;

6) По основу бриге о деци и члановима уже породице:

(1) родитељу, усвојитељу, старатељу или хранитељу са једним малолетним дететом - за 2 радна дана, а за свако наредно малолетно дете по 1 радни дан,

(2) самохраном родитељу са дететом до 14 година - за 3 радна дана, с тим што се овај број дана увећава за по 2 радна дана за свако наредно дете млађе од 14 година,

(3) запосленом који се стара о члану уже породице који је ометен у развоју, има тешко телесно оштећење или болест услед које је потпуно или врло слабо покретан - за 5 радних дана.

Руководилац у сврху примене мерила из става 1. тачка 1) овог члана, прати рад намештеника и у годишњем извештају о његовом раду који доноси до краја децембра текуће године за ту годину утврђује да ли је намештеник остварио резултате рада.

Годишњи одмор, који се утврди након примене свих критеријума, не може се користити у трајању дужем од 35 радних дана.

Запослени са навршених 30 година рада проведених у радном односу има право на годишњи одмор у трајању од 35 радних дана.

Самохраним родитељом у смислу овог члана сматра се родитељ који сам врши родитељско право, када је други родитељ непознат, или је умро, или сам врши родитељско право на основу одлуке суда или када само он живи са дететом, а суд још није донео одлуку о вршењу родитељског права и у другим случајевима утврђеним законом којим се уређују породични односи.”

Што се тиче годишњег извештаја о раду намештеника, о коме говори став 2 члана 17. Посебног колективног уговора за запослене у ЈЛС, он нема посебно прописану форму, као ни сам начин праћења тог рада, тако да се код извештаја може користити слободна форма извештавања, с тим да је потребно навести да ли је намештеник остварио резултате рада, како би могао да се примени овај критеријум за дужину годишњег одмора. Препоручује се свакако да руководила органа или руководилац унутрашње организационе јединице у којој су запослени намештеници усвоји процедуру за начин праћења и извештавање о раду намештеника, како би се постигла уједначеност и објективност у овом поступку.  

У складу са чланом 16а. Закона о запосленима у АП и ЈЛС („Службени гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 113/2017 - др. закон, 95/2018, 114/2021) процеси управљања људским ресурсима у органима аутономних покрајина и јединицама локалне самоуправе заснивају се на компетенцијама потребним за делотворно обављање послова у органу, служби и организацији аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе. Компетенције, у смислу овог закона, представљају скуп знања, вештина, особина, ставова и способности које службеник поседује, а који обликују његово понашање и воде постизању очекиване радне успешности на радном месту.

Из наведеног закључујемо да закон уређује компетенције потребне за рад службеника у јединицама локалне самоуправе не и намештеника, тако да се обрасци компетенције не попуњавају за намештенике.

Чланом 50. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС“, бр. 38/2019, 55/2020 и 51/2022) је прописано: 

“Запослени има право на јубиларну новчану награду у висини просечне месечне зараде без пореза и доприноса по запосленом у Републици Србији према објављеном податку органа надлежног за послове статистике, за последњи месец у претходној календарској години у односу на календарску годину у којој се јубиларна награда остварује, с тим што се висина новчане награде увећава за 30% и то: 

1) За 10 година рада у радном односу - у висини месечне просечне зараде без пореза и доприноса, 

2) За 20 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 1) овог става увећане за 30%, 

3) За 30 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 2) овог става увећане за 30%, 

4) За 35 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 3) овог става увећане за 30%, 

5) За 40 година рада у радном односу - у висини новчане награде из тачке 4) овог става увећане за 30%. 

Запослени остварује право на јубиларну награду за навршених 10, 20, 30, 35 и 40 година рада проведених у радном односу у државном органу, органу аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, без обзира на то у ком органу је запослени остваривао права из радног односа. 

У случају да је послодавац преузео послове и запослене од другог послодавца као услов за остваривање права на јубиларну награду рачунају се и године рада у радном односу код претходног послодавца. 

Јубиларна награда се исплаћује у року од 30 дана од дана остваривања овог права. 

Запослени има право на јубиларну награду код послодавца, ако то право у календарској години није остварио у другом државном органу, органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе у којем је радио пре рада код последњег послодавца. 

Право из става 1. овог члана, остварују сви запослени који почев од 22. марта 2019. године навршавају 10, 20, 30, 35 и 40 година рада у радном односу у складу са овим чланом.“

У Закону о државним службеницима („Сл. гласник РС“, бр. 79/2005, 81/2005 - испр., 83/2005 - испр., 64/2007, 67/2007 - испр., 116/2008, 104/2009, 99/2014, 94/2017, 95/2018 и 157/2020) се у члану 2. каже да је државни службеник лице чије се радно место састоји од послова из делокруга органа државне управе, судова, јавних тужилаштава, Државног правобранилаштва, служби Народне скупштине, председника Републике, Владе, Уставног суда и служби органа чије чланове бира Народна скупштина (у даљем тексту: државни органи) или с њима повезаних општих правних, информатичких, материјално-финансијских, рачуноводствених и административних послова. Државни службеници нису народни посланици, председник Републике, судије Уставног суда, чланови Владе, судије, јавни тужиоци, заменици јавних тужилаца и друга лица која на функцију бира Народна скупштина или поставља Влада и лица која према посебним прописима имају положај функционера. Намештеник је лице чије се радно место састоји од пратећих помоћно-техничких послова у државном органу.

Дакле, имајући у виду наведено, лицу ће се признати стаж за јубиларну награду уколико су испуњени услови из члана 50. Посебног колективног уговора лицу, то јест, да је стаж остварен у органу јединице локалне самоуправе, аутономне покрајине или у државном органу. Што се тиче стажа оствареног у основној или средњој школи, односно у некој високошколској установи, тај стаж се неће признати за јубиларну награду јер се ради о стажу оствареном у установи а не у органу јединице локалне самоуправе, аутономне покрајине или у државном органу.

У сваком случају, руководилац органа који одлучује у конкретном случају ће одлучити о овом праву када сагледа све чињенице.

У складу са чланом 8. Закона о раду колективни уговор и правилник о раду, тј. општи акт и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Општим актом и уговором о раду могу да се утврде већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених законом, као и друга права која нису утврђена законом, осим ако законом није друкчије одређено.

Чланом 4. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе предвиђено је да се колективним уговором код послодавца утврђују већа права и повољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом и овим уговором, као и права која нису утврђена законом, уколико законом није одређено друкчије. Колективни уговор код послодавца закључују у име послодавца председник општине, односно градоначелник и репрезентативни синдикат код послодавца у складу са законом.

Дакле, колективним уговором код послодавца, општим актом и уговором о раду могу се утврдити већа права и повољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом и посебним колективним уговором. 

Међутим, треба имати у виду и ограничења које постављају прописи у области буџетског система. Наиме, Упутством за припрему одлуке о буџету локалне власти за 2023. годину и пројекција за 2024. и 2025. годину у делу - Планирање масе средстава за плате у одлукама о буџету за 2023. годину каже се између осталог да је потребно остале економске класификације у оквиру групе 41 - Расходи за запослене, у оквиру које су и отпремнине, планирати крајње рестриктивно (414300 - Отпремнине и помоћи).

Чланом 36. Посебног колективног уговора за запослене у јединицама локалне самоуправе је прописано:

“Запослени има право на додатак на основну плату у висини од 0,4% основне плате за сваку навршену годину рада у радном односу (минули рад) у државном органу, органу аутономне покрајине, односно органу локалне самоуправе, независно од тога у ком органу је радио и да ли је орган у коме је запослени радио у међувремену променио назив, облик организовања или је престао да постоји.

Право на минули рад остварује се и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене.

Запослени остварује право на минули рад и за године рада проведене у органима ранијих савезних држава чији је правни следбеник Република Србија, а који су услед промене државног уређења престали да постоје.

Право на минули рад у складу са овим чланом, остварују запослени почев од 22. марта 2019. године.”

Дакле, када се каже да се право на минули рад остварује и за године рада код послодавца од кога је орган, односно послодавац преузео надлежности, послове и запослене, под органом се мисли на све органе код којих је запослени био у радном односу а за које има право да му се призна минули рад – орган јединице локалне самоуправе, орган аутономне покрајине или државни орган.