Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Да ли Савет за здравље може да формира Веће као своје радно тело или Савет формира Скупштина општине?
Због обима задатака и послова, као и овлашћења која Савет за здравље има према Закону о јавном здрављу, иако је пракса различита у општинама, градовима и градским општинама, мишљења смо да, је у складу са Законом о локалној самоуправи, Савет за здравље посебно радно тело скупштине, те га сходно формира односно образује Скупштина гардске општине.
Када руководилац органа донесе одлуку о избору кандидата, а у питању је јавни конкурс за намештеничко радно место, као поука о правном средству се упућује на жалбену комисију или на суд?
Чланом 6. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалних самоуправа је утврђено да се на права и дужности из радног односа намештеника примењују општи прописи о раду и колективни уговори, ако овим или посебним законом није другачије одређено.
Чланом 195. Закона о раду, који представља lex генералис, је прописано:
„Против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом.
Рок за покретање спора јесте 60 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права“.
Дакле, упутство о правном средству би гласило да запослени може против конкретног решења да покрене радни спор пред надлежним судом у року од 60 дана од дана његовог достављања.
У раду градске ИРК пракса је да мишљење ИРК важи све до доношења новог мишљења/измене мишљења. Да ли комисија правилно поступа у ставу да једно мишљење важи све до доношења новог, па и мере које су у њему предложене, или је потребно да родитељ за сваку радну годину подноси захтев ИРК ради предлагања субвенције за наредну радну годину у Предшколској установи?
У складу са чланом 50. став 3. Закона о предшколском васпитању и образовању („Сл. гласник РС“, бр. 18/2010, 101/2017, 113/2017 – др.закон, 95/2018 - др. закон, 10/2019, 86/2019 – др. закон, 157/2020 – др.закон , 123/2021 - др. закон и 129/2021) прописано је да родитељ односно други законски заступник детета не учествује у обезбеђивању средстава за остваривање делатности предшколске установе у целодневном или полудневном боравку у случају када су деца са сметњама у развоју и инвалидитетом или деца из материјално угрожених породица. Законски основ за ову одлуку представља члан 35. Закона о финансијској подршци породици са децом („Сл. гласник РС“, бр. 113/2017, 50/2018, 46/2021 – одлука УС, 51/2021 – одлука УС, 53/2021 – одлука УС, 66/2021 и 130/2021) који прописује да деца предшколског узраста са сметњама у развоју и инвалидитетом имају право на накнаду трошкова боравка у предшколској установи.
С обзиром да интерресорна комисија може у свом мишљењу да препоручи остваривање субвенција за похађање програма предшколског васпитања и образовања за децу са сметњама у развоју и инвалидитетом сматрамо да је довољно да на основу првог мишљења родитељ може да оствари право на субвенцију без подношења поновног захтева.
Субвенција се не може остварити уколико је за то дете остварено право на накнаду зараде за време одсуства са рада ради посебне неге детета, и у том смислу потребно је да интерресорна комисија прати реализацију и осталих препоручених мера.
Да ли након доношења негативног коначног решења од стране Повереника на све могуће жалбе тражиоца по свим основима за један предмет - један захтев тј. добијен одговор, чиме је Повереник самим тим потврдио да је овлашћено лице и уопште орган јавне власти добро радио посао и поштовао закон, тражилац и даље може да се обрати Поверенику и предложи покретање прекршајног поступка?
У случају када је тражилац поднео захтев за информацијама од јавног значаја и орган власти је у складу са законом поступио по том захтеву, а након тога је тражилац уложио жалбу Поверенику који је поводом тога донео негативно коначно решење тј, одбио је жалбу као неосновану и потврдио да је орган власти јавне власти добро радио посао и поштовао закон, након тога, тражилац не може поново да поднесе захтев Поверенику за покретање прекршајне пријаве по овом питању.
Међутим, може се десити ситуација да тражилац, након доношења коначног решења Повереника којим је одбио жалбу тражиоца као неосновану, да поново поднесе захтев за приступ истим информацијама које је већ тражио. У том случају се то води као нови захтев тј. поступак и орган јавне власти је дужан да у прописаним роковима одговори на тражени захтев. У случају да пропусти то да уради (руководећи се да је већ одговорио), тражилац информације може да уложи жалбу Поверенику.
Дакле, неопходно је да овлашћено лице за поступање по информацијама од јавног значаја, уколико добије поново исти захтев од истог тражиоца, поступи у складу са законом, јер се то сматра новим захтевом.
Да ли власник стана, који не живи у стану, може да оствари право на порески кредит уколико је на стану конституисано право плодоуживања?
Право плодоуживања може се установити уговором. Уколико се плодоуживање установљава уговором о поклону, продавац преноси право својине на поклонопримца, а уговорне стране уговоре право доживотног или не плодоуживања за поклонодавца на поклоњеној ствари. Непокретности се могу користити и када она није њихова, односно на њима може постојати право плодоуживања, употребе или становања.
Обавеза по основу пореза на имовину у складу са чланом 10. Закона о порезу на имовину настаје најранијим од следећих дана: даном стицања права на које се порез на имовину плаћа у складу са чланом 2. став 1. и чланом 2а овог закона, даном успостављања државине кад се порез плаћа на државину, даном почетка коришћења, даном оспособљавања, даном издавања употребне дозволе, односно даном омогућавања коришћења имовине на други начин.
Пореска обавеза је настала и ако постоје услови да се непокретност може користити, а обвезник је не користи. Наиме, право је (али не и обавеза) обвезника пореза да објекат на коме је ималац права користи.
У складу са чланом 13. Закона о порезима на имовину утврђени порез на кући за становање или стану у којем станује обвезник и у којој је пријављено његово пребивалиште, у складу са законом којим се уређује пребивалиште грађана, умањује се за 50%, а највише 20.000 динара.
Ако на једној кући за становање или стану има више обвезника, право на умањење утврђеног пореза има сваки обвезник који у тој кући за становање или стану станује чије пребивалиште је пријављено у тој кући или стану, у висини сразмерној његовом уделу у праву на тој кући за становање или стану у односу на износ за који се порез умањује, у складу са ставом 1. овог члана.
Домаћинством, у смислу овог закона, сматра се заједница живота, привређивања и трошења остварених прихода чланова те заједнице. Ако су за исту кућу или стан испуњени услови за умањење утврђеног пореза по више основа умањење се врши по једном основу који је најповољнији за обвезника.
Сходно наведеном, уколико власник стана не станује у кући за становање или стану која је предмет пореза на имовину и нема пријављено пребивалиште у њој у складу са законом којим се уређује пребивалиште грађана, нема право на порески кредит.
Да ли запослени на одређено време (ради замене одсутног запосленог или повећања обима посла) има право на отпремнину у случају престанка радног односа због одласка у старосну пензију?
Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Сл. гласник РС“, бр. 98/2007 - пречишћен текст, 84/2014, 84/2015 и 74/2021) предвиђено је да до ступања на снагу прописа којима ће се уредити права по основу рада у органима локалне самоуправе, изабрана, постављена и именована лица и запослени у органима локалне самоуправе остварују право на накнаду трошкова а запослени и право на отпремнину сходном применом одредаба ове уредбе.
Чланом 51. исте Уредбе предвиђено је да државном службенику или намештенику који одлази у пензију исплаћује се отпремнина у висини 125% од плате коју би остварио за месец који претходи месецу у коме се исплаћује отпремнина, с тим што она не може бити нижа од две просечне зараде у Републици Србији, према последњем коначном објављеном податку републичког органа надлежног за послове статистике на дан исплате.
Како наведена уредба не прави разлику у односу на трајање радног односа службеника или намештеника, сматрамо да у конкретном случају лица у радном односу на одређено време имају право на отпремнину.
Да ли је јединица локалне самоуправе дужна да на захтев здравствене установе исплати средства за накнада трошкова за долазак и одлазак са рада који су судском пресудом досуђени запосленима, имајући у виду да је одредбом члана 262 став 11 Закона о здравственој заштити (''Sl. гласник РС'', бр. 25/2019) прописано је да је јединица локалне самоуправе дужна да обезбеди средства за вршење оснивачких права над здравственим установама чији је била оснивач до преузимања оснивачких права из става 1 овог члана, ради извршавања обавеза здравствених установа по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања или на други начин у складу са законом, а које су настале у периоду вршења оснивачких права од стране јединице локалне самоуправе.
Члан 262. Закона о здравственој заштити („Сл. гласник РС“, бр. 25/2019) прописује поступак преноса оснивачких права, рокове и радње које је потребно спровести у овом поступку. У том смислу, начела преноса су регулисана ставовима 1 до 4, док ставови 5 до 12 регулишу финансијски аспект преноса и обавезе актера – здравствених установа и оснивача ЈЛС, односно Републике Србије као преузимаоца оснивачких права. Став 5. гласи:
„За здравствену установу у јавној својини за коју се у поступку контроле из става 4. овог члана утврди да је наступила трајнија неспособност плаћања, односно претећа неспособност плаћања, односно презадуженост под условима прописаним законом којим се уређује стечај, јединица локалне самоуправе која врши оснивачка права над здравственом установом по прописима који су били на снази до дана ступања на снагу овог закона, дужна је да као солидарни дужник у свом буџету обезбеди средства за извршавање обавеза здравствене установе према повериоцима које су преузете и које нису плаћене до дана ступања на снагу овог закона, односно до дана преузимања оснивачких права над здравственом установом од стране Републике Србије, односно аутономне покрајине, и да започне са плаћањем обавеза према повериоцима у року од 90 дана од дана ступања на снагу овог закона, а уколико се плаћање врши у више месечних рата, да плаћање према повериоцима у целини изврши најкасније до 31. децембра 2021. године.“
Дакле законодавац је предвидео обавезу измирења дуговања за здравствене установе које су у складу са законским прописима презадужене и у том смислу уредио динамику и начин измирења неизмирених обавеза за ову категорију здравствених установа, а на терет ЈЛС као оснивача. Ставом 6. је предвиђена могућност да се у случају недостатка средстава одлуком Владе одобри обезбеђење недостајућег износа. Овај изузетак се односи искључиво на установе које су презадужене.
Законодавац је регулисао и питање одговорности за обавезе у периоду преноса оснивачких права и то тако што у ставу 7. прописује да за ове обавезе солидарно одговара јединица локалне самоуправе која врши оснивачка права на дан ступања на снагу закона. Ставом 8. законодавац ограничава установама код којих је наступила трајнија неспособност плаћања, односно претећа неспособност плаћања, односно презадуженост под условима прописаним законом којим се уређује стечај, право да преузимају нове обавезе од добављача, до момента док се не обезбеди извршавање раније преузетих и доспелих обавеза, на начин како је то уређено чланом 262. Закона.
Закључак је да се ставови 5, 6. и 7. односе на категорију здравствених установа код којих је наступила трајнија неспособност плаћања, претећа неспособност плаћања или презадуженост.
Што се тиче обавеза ЈЛС према здравственим установама које не спадају у напред наведене категорије оне су регулисане на следећи начин:
Став 10. члана 262. Закона о здравственој заштити прописује да је:
„Јединица локалне самоуправе дужна је да обезбеди средства за вршење оснивачких права над здравственим установама чији је била оснивач до преузимања оснивачких права из става 1. овог члана, ради извршавања обавеза здравствених установа по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања или на други начин у складу са законом, а које су настале у периоду вршења оснивачких права од стране јединице локалне самоуправе.“
Став 11. прописује:
„Јединица локалне самоуправе дужна је да обезбеди средства и за извршавање обавеза према повериоцима здравствених установа чији је била оснивач до преузимања оснивачких права из става 1. овог члана, које су настале у периоду вршења оснивачких права од стране јединице локалне самоуправе, а које здравствена установа не може у целини испунити из својих средстава, у складу са овим законом.“
Формално правно постоји обавеза ЈЛС да обезбеди средстбва за измирење обавеза здравствених установа по извршним судским одлукама, за обавезе које се не финансирају из средстава обавезног здравственог осигурања или на други начин у складу са законом, а које су настале у периоду вршења оснивачких права од стране јединице локалне самоуправе.
Такође, формално правно стоји и чињеница да је здравствена установа по основу одредбе чл. 144. и 145. Закона о здравственој заштити била обавезна да обрачуна, фкатурише и наплати трошкове који се наводе као основ извршног потраживања на терет РФЗО. Ово питање је регулисано одредбама чланова 194.-196. Закона о здрвственом осигурању и уговором Здравствене установе и РФЗО.
Дакле, обавеза ЈЛС да обезбеди средства за покриће трошкова здрвствене установе по основу извршних судских одлука постоји уколико су успуњени одређени услови. Оваква обавеза је безусловна само и једино ако је у поступку прописаном ставом 4. члана 262. Закона о здравственом осигурању утврђено да је у одређеној здравственој установи наступла презадуженост, трајнија неспособност плаћања или претећа неспособност плаћања. У сваком другом случају обавеза ЈЛС постоји само уколико су испуњени прописани услови:
- први је да је обавеза у поступку прописаном ставом 4. члана 262. Закона таква обавеза евидентирана у законском року од 45 дана;
- други је да се обавеза која је предмет извршне судске одлуке не финансира из средстава обавезног здравственог осигурања или других законом прописаних извора;
- трећи је да је обавеза настала у пеироду када је оснивачка права над здравственом установом вршила ЈЛС;
- четврти услов је да је обавеза евидентирана у извештајима здравствене установе, да је ЈЛС као оснивач био упознат са одређеном обавезом и да је био у могућности да планира средства за намирење исте, односно да обавезу регулише у складу са својим могућностима и у роковима прописаним Законом, путем поравнања или на други законом допуштен начин.
Важно је разумети да су у крајњој линији у питању oblligacioni односи два правна ентитета који су у једном временском периоду имали статус повезаних лица у смислу Закона. У том погледу наравно, како процесно правно, тако и материјално правно, није без значаја и сам садржај обавезе, односно судске одлуке и чињеничног стања које је у поступку утврђено, нарочито стога што је врста трошкова у вези са којима је извршна судска одлука донета таква да отвара многа питања у вези са поступањем актера радно правног односа који је до спора довео.
Да ли се лице које је радило у Општинској управи и било распоређено на пословима грађевинског инспектора, а које је стекло услов за старосну пензију у јануару 2022. године и сада је у пензији, може поново ангажовати? Уколико може, по ком основу би могло да буде ангажовано?
Чланом 163. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе ("Сл. гласник РС", бр. 21/2016, 113/2017, 95/2018, 113/2017 - др. закон, 95/2018 - др. закон и 86/2019 - др. закон) је прописано да, између осталих разлога, службенику престаје радни однос по сили закона даном навршења 65 година живота ако има најмање 15 година стажа осигурања.
Дакле, у наведеном случају односно под наведеним условима службеник не може засновати радни однос. Али, Законом о раду ("Сл. гласник РС", бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - одлука УС, 113/2017 и 95/2018 - аутентично тумачење) предвиђена је могућност рада ван радног односа.
Конкретно, чланом 197. је прописно да послодавац може за обављање послова који су по својој природи такви да не трају дуже од 120 радних дана у календарској години да закључи уговор о обављању привремених и повремених послова са корисником старосне пензије.
У сваком случају требало би што пре покренути поступак попуне радног места, у складу са Законом о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе.
Да ли надлежни орган подноси пријаву Комисији за контролу државне помоћи, у смислу одредби члана 7. став 5. Закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду, када утврди да постоје услови за умањење тржишне вредности неизграђеног грађевинског земљишта, а ради се о грађевинском земљишту изван грађевинског подручја, које се налази на територији јединице локалне самоуправе за коју је утврђено да се ради о недовољно развијеној ЈЛС, односно о ЈЛС са изузетно ниским животним стандардом или високом стопом незапослености (члан 7. став 2. Закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту уз накнаду)?
У пракси, захтев се подноси Комисији за контролу државне помоћи, с тим да се умањење по овом основу не врши, имајући у виду да се поменута Уредба из 2015. године односила само на захтеве за конверзију који су поднети до 31.12.2015. године.
До доношења нове Уредбе, мишљење Стручне службе СКГО је да умањење не треба вршити по овом основу.
Да ли може да се врши конверзија неизграђеног грађевинског земљишта изван грађевинског подручја?
Према одредбама Закона о претварању права коришћења у право својине на грађевинском земљишту из накнаду, предмет конверзије је изграђено или неизграђено грађевинско земљиште. Закон не говори о земљишту унутар или изван грађевинског подручја, већ само и изграђеном и неизграђеном грађевинском земљишту.
С тим у вези, према мишљењу Стручне службе СКГО, уз испуњење свих других законских услова могућа је конверзија грађевинског земљишта изван грађевинског подручја.
У отвореном поступку јавне набавке услуга чишћења пословних просторија, изабрани понуђач је одбио да закључи уговор (физички је био присутан), следећи понуђач испуњава услове и његова понуда је изнад процењене вредности. Ако се позове следећи понуђач да ли треба да се донесе одлука о додели уговора, где се бира следећи понуђач и да ли понуђач који је одбио да потпише уговор има активну легитимацију у даљем поступку?
Чланом 152. став 2. Закона о јавним набавкама је предвиђено да ако понуђач одбије да закључи уговор о јавној набавци, наручилац може да закључи уговор са првим следећим најповољнијим понуђачем.
Ставом 3. истог члана је прописано да ће наручилац поново извршити стручну оцену понуда и донети одлуку о додели уговора ако је због методологије доделе пондера потребно да се утврди први следећи најповољнији понуђач.
Из наведеног произилази да у ситуацији када пондерисање није предвиђено конкурсном документацијом, дакле када је најнижа цена једини критеријум за доделу уговора, тада наручилац нема обавезу да доноси нову одлуку о додели уговора, већ позива следећег најповољнијег понуђача да закључи уговор, односно обавештава га о развоју догађаја, проверава рок важења његове понуде, све доказе и средства обезбеђења (уколико су тражена) и шаље му потписан уговор.
Понуђач који је одбио да закључи уговор из неоправданих разлога мора да трпи последице, тј. ако је захтевано средство обезбеђења за озбиљност понуде оно мора да буде активирано према том понуђачу.
Тај понуђач не може ништа да предузме по новом уговору, јер се не доноси нова одлука о додели уговора, већ наручилац поступа по постојећој одлуци из које се јасно види рангирање понуђача.
Увек је потребно сачинити допис којим се објашњава такво поступање наручиоца, који постаје саставни део предмета и документације овог поступка, за случај контроле.
Ко је заступник јавних предузећа чији је оснивач ЈЛС и основних школа, у поступцима пред судом?
У складу са чланом 26. став. 1 тачка 1) Закона о јавним предузећима директор јавног предузећа представља и заступа јавно предузеће.
У складу са чланом 126. Закона о основама система образовања и васпитања („Сл. гласник РС“, бр. 88/2017, 27/2018 - др. закон, 10/2019, 27/2018 - др. закон, 6/2020 и 129/2021) законски заступник установе је директор те установе.
У складу са чланом 11. став 2. Закона о правобранилаштву („Сл. гласник РС“, бр. 55/2014) државно правобранилаштво пред судовима, арбитражама, органима управе и другим надлежним органима заступа државне органе и посебне организације који немају својство правног лица, државне органе и посебне организације који имају својство правног лица, а чије се финансирање обезбеђује из буџета Републике Србије и јавне установе чији је оснивач Република Србија, а чије се финансирање обезбеђује из буџета Републике Србије, у правним поступцима у којима ови субјекти учествују као странке или умешачи о чијим имовинским правима и обавезама се одлучује у том поступку.
Такође, мишљење Стручне службе СКГО је да се одредбе чл. 11. ст. 2. Закона о правобранилаштву (заступник и пуномоћник), могу сходно применити и на јавна предузећа, те у складу са наведеним је могуће заступање правобранилаштва локалне самоуправе која је основала јавно предузеће, али искључиво на основу пуномоћја које би било дато од стране заступаног јавног предузећа.