Питања и одговори
На овој страници СКГО објављује одговоре Стручне службе СКГО на питања која из локалних управа добија у вези са функционисањем локалне самоуправе у различитим областима и са применом надлежности и послова градова и општина.
Обвезник је задужен неосновано за порез на имовину за 2014, 2015, 2016. и 2017. годину за кућу коју је давно отуђио. Не поседује ниједну другу непокретност. Да ли се Решење о понављању поступка доноси након сачињавања Записника пореске контроле? Пошто се у једном Решењу може дозволити понављање поступка и поништавање решења, да ли се у истом решењу наводи и износ који треба да се сторнира?
Понављање поступка има значај ванредног правног средства у управном поступку, јер се може тражити, односно остварити тек по наступању коначности решења. Ово је ванредно правно средство прописано је одредбама чл. 176-182. Закона о општем управном поступку. За понављање поступка није препрека ако је решење постало и правноснажно. Надлежност за решавање припада органу који је донео коначно решење.
По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.
Потребно је тумачење члана 10. став 6. и став 7. Закона о озакоњењу објеката, тј. да ли је у ситуацијама када је инвеститор сувласник на катастарској парцели на којој се налази објекат који је предмет озакоњеја, потребна сагласност-изјава свих сувласника на парцели или је довољна изјава грађевнског инспектора сходно његовој службеној евиденцији о томе да ли је било писаног трага о противљењу изградње предметног објекта или није било?
Законом о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/15 и 83/18), чланом 10. став 6. прописано је да када је предмет озакоњења објекат изграђен на грађевинском земљишту на коме постоји право сусвојине, као доказ о одговарајућем праву доставља се и писмена сагласност свих сувласника.
Чланом 10. став 7. истог закона прописано је да уколико је сувласник знао или могао знати за изградњу објекта, односно извођење радова који су предмет озакоњења, али се у време изградње томе није противио, сматраће се да постоји сагласност за озакоњење, те се у том случају не доставља доказ прописан ставом 6. овог члана.
Дакле, у сваком конкретном случају је најпре потребно утврдити ко су лица која имају право сусвојине на земљишту, затим да ли су она у време изградње објекта знала или могла знати за изградњу објекта, а потом да ли су се тој изградњи противила у време изградње објекта.
Поводом другог дела вашег питања које се односи на то да ли је довољна изјава грађевинског инспектора указујемо на одредбу члана 10. Закона о општем управном поступку („Сл. гласник РС“, бр. 18/16 и 95/18-аутентично тумачење) који члан закона се односи на начело истине и слободне оцене доказа где је обавеза првостепеног органа да правилно, истинито и потпуно утврди све чињенице које су од значаја за доношење одлуке.
Поступајући првостепени орган самостално одлучује, по свом уверењу, које чињенице узима као доказане.
Да ли је изрицање новачне казне у случају из решења о извршењу, у складу са наводима из члана 198. Закона о општем управном поступку, који се односи на извршење посредним путем?
Уколико извршеник не поступи по налогу из решења у остављеном року, у зависности од карактера радње коју је извршеник био у обавези да предузме, управно извршење се може спровести извршењем преко других лица, извршењем посредном принудом (путем новчаних казни), извршењем непосредном принудом.
Један од начина управног извршења је извршење посредном принудом (путем новчаних казни) и регулисан је одредбама члана 198. Закона о општем управном поступку ("Сл. гласник РС", бр. 18/2016 и 95/2018 - аутентично тумачење), којим је прописано да ће орган који спроводи извршење принудити извршеника да испуни обавезе изрицањем новчане казне решењем, ако извршење преко другог лица није могуће или није погодно да се постигне сврха извршења. Истим чланом прописан је начин одмеравања висине изречене новчане казне, као и то да се она може поново изрећи све док извршеник не испуни обавезе из решења.
Када су у питању новчане казне изречене у поступку инспекцијског надзора, на поступак наплате изречених новчаних казни примењују се одредбе члана 41. Закона о инспекцијском надзору ("Сл. гласник РС", бр. 36/2015, 44/2018 - др. закон и 95/2018), којим је у ставу 6. прописано да новчане казне изречене у извршењу решења посредном принудом извршава јавни извршитељ, у складу са прописима којима се уређује извршење и обезбеђење.
Дакле, уколико извршеник не поступи по налогу из решења о изрицању новчане казне, оно се по извршности и правноснажности доставља јавном извршитељу ради покретања поступка његовог извршења у складу са Законом о извршењу и обезбеђењу ("Сл. гласник РС", бр. 106/2015, 106/2016 - аутентично тумачење, 113/2017 - аутентично тумачење и 54/2019).
Општина је расписала јавни оглас ради давања у закуп непокретности у јавној својини општине путем прикупљања писмених понуда у затвореној коверти на одређено време, на период од пет година. Почетна цена закупа је објављена у самом огласу. Ради се о пословном простору површине. Да ли супруга која је иначе предузетник угоститељске радње има право учествовања у понуди обзиром да је њен супруг запослен у општини као постављено лице на месту помоћника председника општине? Да ли је то сукоб интереса?
Уколико правни оквир који се примењује у поступку оглашавања и давања у закуп непокретности у својини општине не садржи одредбе о сукобу интереса, односно забрани подношења понуда у одређеним ситуацијама, указујемо на следеће:
-
Уколико је помоћник председника општине јавни функционер, требало би се с овим питањем обратити Агенцији за борбу против корупције.
-
Уколико помоћник председника општине није јавни функционер, у том случају се не могу прекршити одредбе Закона о Агенцији за борбу против корупције које се односе на решавање о сукобу интереса.
-
Уколико се на права и обавезе помоћника председника општине примењује Закон о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе, релевантне су одредбе чл. 39-46, а нарочито члан 44. који прописује да је службеник, односно службеник на положају дужан да непосредног руководиоца, односно орган надлежан за његово постављење, писмено обавести о сваком интересу који он, или с њиме повезано лице, може имати у вези са одлуком у чијем доношењу учествује, ради одлучивања о његовом изузећу.
-
Уколико општина има интерна правила о управљању сукобом интереса, она би се могла применити. Уколико таква интерна правила у општини не постоје и уколико би супруга поднела понуду у овом поступку, потенцијални и стварни сукоб интереса може се избећи тако што ће се помоћник председника општине се изузети из било какве улоге у поступку избора понуђача, од почетка до краја. Ипак, чак и у том случају, може доћи до претпостављеног (перципираног) сукоба интереса, с обзиром на то да је један од понуђача супруга која је са помоћником председника веома блиско повезано лице. С друге стране, питање перципираног сукоба интереса је пре свега питање угледа и поверења јавности у јавне службенике, он се не забрањује никаквим правилима, па ту не постоји нека формална санкција.
Коначно, с обзиром на то да је у питању помоћник председника општине, за кога се претпоставља да на крају потписује одлуку о додели непокретности у закуп, уколико би супруга помоћника председника општине била одабрана за закупца, он би могао, потписујући ту одлуку, да се нађе у потенцијалном, стварном или перципираном сукобу интереса јер, као јавни функционер, закључује уговор са супругом свог блиског сарадника.
Мишљења смо, да у таквим ситуацијама, би било корисно, да се председник општине, као јавни функционер, обрати Агенцији за борбу против корупције с овим питањем.
Систематизацијом опстинске управе систематизовано је место инспектора за саобраћа којим се предвиђа поступање инспектора у циљу заштите локалних и некатегорисаних путева, као и улица у насељу. С тим у вези, потребно је мишљење у вези примене члана 108. Закона о јавним путевима у погледу надлежног инспектора јединице локане самоуправе који врши надзор над применом прописа којим се уређује заштита општинских путева и улица. С обзиром на то, да у члану 108. пише само надлежни инспектор, да ли је за поступање надлежан комунални инспектор који поступа по Закону о комуналним делатностима где се помиње одржавање путева као комунална делатност или пак саобраћајни инспектор који би поступао по Закону о јавним путевима и имао надлежности за примену члана 105. истог закона?
Чланом 2. став 2. Закона о комуналним делатностима („Сл. гласник РС“, бр. 88/11, 104/16 и 95/18) предвиђено је да се под комуналним делатностима подразумевају делатности од општег интереса, а у ставу 3. као једна од комуналних делатности наведено је и одржавање улица и путева (тачка 10)). Сагласно овом Закону, под одржавањем улица и путева у градовима и другим насељима подразумева се извођење радова којима се обезбеђује безбедно и несметано одвијање саобраћаја и чува и унапређује употребна вредност улица, путева, тргова, платоа и сл.
Чланом 7. Закона о јавним путевима („Сл. гласник РС“, бр. 41/18 и 95/18) прописано је да јединица локалне самоуправе уређује и обезбеђује обављање послова који се односе на изградњу, реконструкцију, одржавање, заштиту, коришћење, развој и управљање некатегорисаним путевима у насељу.
С обзиром на то да, се ради о систематизованом радном месту инспектора за чије поступање је предвиђена заштита локалних и некатегорисаним путева, као и улица у насељу, мишљења само да је за ово поступање надлежан комунални инспектор јер је одржавање путева комунална делатност и он може да буде надлежан за све комуналне делатности. Тада, комунални инспектор има права, обавезе и овлашћења сагласно члану 34. Закона о комуналним делатностима. Међутим, уколико постоји само саобраћајни инспектора, онда би он био надлежан за одржавање путева.
У питању је примена члана 5. став 1. тачка 4. Закона о озакоњењу објеката (област закоњења објеката изграђених у заштитном појасу железнице). Rradi се о две ситуације: У првој ситуације, од „Инфраструктура железнице Србије“ а.д. Београд, Градска управа је добила одговор на захтев за добијање сагласности за озакоњење објеката у инфраструктурном појасу железничке пруге Црвени Крст-Зајечар-Прахово Пристаниште у Зајечару, у коме се, између осталог, наводи да Градска управа треба да утврди да ли ће постојати негативан утицај железничког саобраћаја на предметне објекте и да се пропишу техничке мере ради спречавања негативног утицаја од одвијања железничког саобраћаја (бука, вибрације, физичка заштита лица и објеката) на објекат. За један објекат који се налази у пружном појасу, добијен је одговор да није могуће издати позитивно мишљење. У другој ситуацији, од „Инфраструктуре железнице Србије“ Београд, Градска управа је добила одговор на захтев за добијање сагласности за озакоњење објеката у инфраструктурном појасу регионалне пруге (Ниш)-Црвени Крст-Зајечар-Прахово Пристаниште у Зајечару, (иначе ради се о помоћном објекту у власништву физичког лица) у коме се, између осталог, наводи да се Просторним планом РС планира ревитализација и модернизација (респективно електрификација) једноколосечне железничке пруге (Ниш)-Црвени Крст-Зајечар-Прахово Пристаниште са изградњом капацитета за повезивање значајних корисника, и да није могуће дати позитивно мишљење без достављања одговарајућег извода из урбанистичког планског документа којим се доказује да је изградња оваквих објеката предвиђена урбанистичким планом локалне самоуправе, као и мере заштите објекта с обзиром да се исти налази у инфраструктурном појасу, сходно члану 71. Закона о железници ("Сл.гласник РС", бр. 41/2018). По планском документу постоји могућност озакоњења у погледу намене и спратности објекта. Сходно горе наведеном, да ли се у наведеним ситуацијама може применити члан 11. став 6. Закона о озакоњењу објеката, којим је прописано да када је предмет озакоњења објекат који је саграђен у заштитној зони објекта јавне намене, пре доношења решења о озакоњењу у складу са овим законом, власник незаконито изграђеног објекта доставља и изјаву да се одриче права на покретање судског спора за накнаду штете по било ком основу у вези са утицајем тог јавног објекта на коришћење озакоњеног објекта, што не искључује могућност заштите права по другим правним основима? Уколико је могуће озакоњење на основу изјаве власника објекта, без обзира на достављене дописе, да ли Градска управа има обавезу да изјаву и решење о озакоњењу достави „Инфраструктури железнице Србије" Београд, ради евентуалног улагања жалбе?
Услови, поступак и начин озакоњења објеката регулисани су искључиво Законом о озакоњењу објеката ("Сл. гласник РС", бр. 96/2015 и 83/2018).
Чланом 5. став 1. тачка 4. овог Закона прописано је да предмет озакоњења не може бити објекат изграђен, између осталог, у заштитним зонама у складу са одредбама посебних закона (у заштитном појасу: пута, железнице, далековода, водотока, полетно-слетне стазе, као и друге заштитне зоне у складу са одредбама посебних закона).
Ставом 3. члана 5. прописано је да ће изузетно од одредбе става 1. тач. 3) и 4) овог члана надлежни орган издати решење о озакоњењу, ако у поступку буде прибављена сагласност управљача јавног добра, односно сагласност организације надлежне за заштиту природних, односно културних добара.
Поступак прибављања сагласности прописан је чланом 28. Закона о озакоњењу објеката, према коме надлежни орган, када утврди да се ради о објекту из члана 5. став 1. тач. 3) и 4) овог закона, доставља захтев за давање сагласности за озакоњење управљачу јавног добра, односно организацији надлежној за заштиту природних, односно културних добара и уз њега му доставља податке и списе које поседује у тој фази поступка озакоњења.
Према одредбама овог члана управљач јавног добра, односно организација надлежна за заштиту природних, односно културних добара, може дати сагласност или одбити давање сагласности за озакоњење.
Услови које је Закон о озакоњењу објеката прописао за давање сагласности је да је она писана, дата у року од 15 дана од дана достављања захтева, да није у супротности са условима из планског документа, нити утврђеним урбанистичким параметрима, односно да није у супротности са општим актом из члана 8. став 3. овог закона.
Чланом 11. став 6. Закона о озакоњењу објеката прописано је да када је предмет озакоњења објекат који је саграђен у заштитној зони објекта јавне намене, пре доношења решења о озакоњењу у складу са овим законом, власник незаконито изграђеног објекта доставља и изјаву да се одриче права на покретање судског спора за накнаду штете по било ком основу у вези са утицајем тог јавног објекта на коришћење озакоњеног објекта, што не искључује могућност заштите права по другим правним основима.
Чланом 34. став 9. Закона о озакоњењу објеката прописано је да решење о озакоњењу објекта који је саграђен у заштитној зони објекта јавне намене садржи и констатацију да је достављена оверена изјава власника озакоњеног објекта да се одриче права на покретање судског спора по било ком основу у вези са утицајем тог јавног објекта на коришћење озакоњеног објекта.
На основу наведених одредаба закона, као орган надлежан за спровођење поступка озакоњења, у обавези сте да, осим, покретања поступка прибављања сагласности, од власника незаконито изграђеног објекта прибавите оверену изјаву да се одриче права на покретање судског спора по било ком основу у вези са утицајем тог јавног објекта на коришћење озакоњеног објекта.
Закон о озакоњењу објеката није дао могућност управљачу јавног добра, односно организацији надлежној за заштиту природних, односно културних добара, да мимо услова утврђених Законом о озакоњењу објеката поставља услове за давање сагласности.
Ово решење о озакоњењу можете, из разлога веће правне сигурности, доставити и управљачу јавног добра, организацији надлежној за заштиту природних, односно културних добара, као лицу које има оправдани правни интерес да буде странка у поступку.
Да ли боравишну таксу могу да наплаћују општине које нису урадиле категоризацију места? Да ли се категоризација места наплаћује и по којој тарифи?
Боравишну таксу наплаћују и општине које нису урадиле категоризацију туристичког места.
Наиме, Влада Републике Србије утврђује за сваку категорију туристичког места најнижи и највиши износ боравишне таксе.
У складу са Уредбом о највишем и најнижем износу боравишне таксе ("Службени гласник РС", бр. 44/13 и 132/14), јединица локалне самоуправе доноси одлуку о висини боравишне таксе на својој територији. Уколико није у питању туристичко место, износ боравишне таксе се утврђује у распону датом за боравишну таксу за најнижу категорију туристичког места.
То је износ боравишне таксе коју угоститељ – правно лице или предузетник, наплаћује од корисника услуга смештаја за сваки дан боравка у угоститељском објекту за смештај и дужан је да га уплати на рачун буџета јединице локалне самоуправе до петог у месецу за претходни месец.
За разлику од објеката где услугу пружају привредни субјекти и друга правна лица и где корисник услуга плаћа боравишну таксу, у угоститељским објектима домаће радиности и сеоским туристичким домаћинствима у којима услугу смештаја пружа физичко лице, боравишну таксу плаћа физичко лице као угоститељ.
Физичко лице плаћа боравишну таксу у утврђеном годишњем износу на прописан начин.
Ово је ближе уређено Уредбом о условима и начину утврђивања висине годишњег износа боравишне таксе за физичко лице које пружа угоститељске услуге смештаја у објектима домаће радиности и сеоском туристичком домаћинству, као и начин и рокови плаћања(„Службени гласник РС”, број 47/19 и 51/19).
Висина годишњег износа боравишне таксе за физичко лице утврђује се тако што се број индивидуалних лежаја, односно камп парцела множи са износом боравишне таксе по индивидуалном лежају, односно камп парцели у зависности од територије на којој се угоститељски објекат налази, и то за:
1) И категорија туристичког места – 3.300,00 динара;
2) II категорија туристичког места – 2.600,00 динара;
3) III категорија туристичког места – 2.000,00 динара;
4) ИВ категорија туристичког места – 1.300,00 динара.
Ако се угоститељски објекат не налази у границама туристичког места, број индивидуалних лежаја и камп парцела се множи са износом од 1.000,00.
Утврђену висину годишњег износа боравишне таксе за текућу годину физичко лице плаћа квартално, до петог у месецу за претходни квартал.
Надлежни орган јединице локалне самоуправе на чијој територији се угоститељски објекат налази, дужан је да за свако физичко лице утврди висину годишњег износа боравишне таксе у року од 15 дана од дана правноснажности решења о категоризацији угоститељског објекта за смештај.
Категоризација туристичких места врши се разврставањем тих места у четири категорије, које се означавају римским бројевима од И до ИВ, а на основу обима туристичког промета, степена изграђености туристичке, комуналне и саобраћајне инфраструктуре и туристичке супраструктуре.
Захтев за категоризацију туристичког места подноси јединица локалне самоуправе Министарству.
Обавестење-потребна документација за kategorizaciju.docx
Када се спроводи интерни конкурс, а у управи нема службеника који би испуњавао услове као члан комисије у области за коју се попуњава радно место, да ли се такав члан комисије може именовати ван редова запослених у управи?
Из одредби члана 85. Закона о запосленима у АП и ЈЛС, који каже да конкурсну комисију за спровођење интерног конкурса именује службеник на положају који руководи органом аутономне покрајине, односно начелник управе, руководилац службе или организације, тако да конкурсну комисију обавезно чине непосредни руководилац организационе јединице у којој се попуњава радно место, службеник који је стручан у области за коју се попуњава радно место и службеник који обавља послове из области управљања људским ресурсима, закључује се да комисију морају чинити службеници те управе.
С обзиром на то, да је чланом 81. Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе регулисан начин попуњавања извршилачких радних и то трајним премештајем, спровођењем интерног конкурса, преузимањем службеника или заснивањем радног односа након спроведеног јавног конкурса, да ли се ова законска одредба односи само и искључиво на једну јединицу локалне самоуправе и њена предузећа и установе или се она примењује и на попуњавања извршилачких радних места између две различите јединице локалне самоуправе (нпр. трајни премештај службеника из Градске управе једног града у Градску управу другог града или рецимо трајни премештај службеника из Градске управе једног града у јавно предузеће другог града)? На који начин се спроводи поступак трајног премештаја?
Сходно члану 81. Закона о запосленима у АП и ЈЛС извршилачко радно место се попуњава трајним премештајем, спровођењем интерног конкурса, преузимањем службеника или заснивањем радног односа након спроведеног јавног конкурса.
Даље, чланом 82. Је уређен редослед приликом попуњавања извршилачког радног места где се каже да ће предност имати премештај службеника, са напредовањем или без њега. Ако послодавац одлучи да радно место не попуни премештајем, спроводи се интерни конкурс. Ако интерни конкурс није успео, радно место може да се попуни преузимањем службеника од другог послодавца из члана 4. овог закона, односно из државног органа. Ако се радно место не попуни ни преузимањем службеника, обавезно се спроводи јавни конкурс. Ако ни јавни конкурс није успео, радно место се не попуњава, али послодавац може одлучити да се спроведе нови јавни конкурс.
Још један институт који је на располагању приликом попуњавања извршилачког радног места је интерни конкурс у складу са Законом о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору. У складу са чланом 18. поменутог Закона, у циљу ефикаснијег спровођења рационализације успоставља се интерно тржиште рада у јединици локалне самоуправе кога чине запослени у свим организационим облицима из члана 2. став 5. овог закона (запослени у органима јединице локалне самоуправе, јавним службама, јавним предузећима, правним лицима основаним од стране тих предузећа, привредним друштвима и другим организацијама које у систему локалне самоуправе имају обавезу пријављивања података о запосленима у Регистар, односно запослени чије се плате, односно зараде финансирају из буџета јединице локалне самоуправе). Попуњавање непопуњених радних места организациони облик може извршити спровођењем интерног конкурса за систем локалне самоуправе на који се могу пријавити запослени из свих организационих облика у систему локалне самоуправе.
Влада је Уредбом о интерном конкурсу ("Сл. гласник РС", бр. 17/2016) уредила поступак интерног конкурса за систем локалне самоуправе. Мишљење Министарства државне управе и локалне самоуправе је да се интерни конкурс у складу са Законом о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору може спровести након интерног конкурса у складу са Законом о запосленима у АП и ЈЛС.
Дакле, трајно се премештају службеници, са напредовањем или без њега, у оквиру истог органа. На интерном конкурсу (по Закону о запосленима у АП и ЈЛС) могу учествовати службеници запослени на неодређено време код послодавца који оглашава овај конкурс, док на интерном конкурсу у складу са Законом о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору могу учествовати запослени у свим организационим облицима те локалне самоуправе.
Преузимање, које представља факултативни начин попуњавања извршилачког радног места, може се спровести уколико је службеник запослен на неодређено време у аутономним покрајинама или јединицама локалне самоуправе, односно државним органима.
Да ли се службеник на положају, службеници и помоћници градоначелника запослени у Кабинету градоначелника, као и запослени у Служби интерне ревизије и буџетске контроле као посебне и самосталне организационе јединице које оснива градоначелник рачунају у укупан број запослених у Градској управи, у смислу Закона о начину одређивања максималног броја запослених у јавном сектору?
У складу са Законом о начину одређивање максималног броја запослених у јавном сектору, као и одлуком Владе Републике Србије о максималном броју запослених у јавном сектору укупан предвиђен број запослених на свим радним местима утврђеним у акту о унутрашњој организацији и систематизацији радних места у организационом облику, мора да одговара броју запослених који је за тај организациони облик утврђен Одлуком Владе, односно Одлуком скупштине јединице локалне самоуправе.
Мишљење Министарства дрзавне управе и локалне самоуправе_максималан број.пдф
Како поступити у следећој ситуацији: Наиме, постоји дуг од преко 200 хиљада динара на обвезника који је умро 1997. године и кућу коју је имао, његов син је заменио је са кућом на Косову и склопио интерни уговор 2000. године (говор није оверен). Задужења порезом на имовину кренуле су 2003. године, а купопродајни уговор код нотара закључен је 23. новембра 2016. године између сина бившег власника (наследника) и садашњег обвезника-власника. Шта урадити са дугом који постоји? Да ли садашњи власник треба да измири дуговања јер је он фактички живео у тој кући од 2000. године или приписати дуг садашњем власнику? Од 2000-2018. решења (задужења) су слата на име покојног човека, опомене такође, као и репрограм који је био условни отпис камате и мировања дуга.
Смрћу пореског обвезника престаје његова пореска обавеза. Пореску обавезу преминулог лица испуњавају наследници, у оквиру вредности наслеђене имовине и у сразмери са уделом појединог наследника, у моменту прихватања наследства.
Испуњење пореске обавезе у случају смрти физичког лица уређена је одредбама члана 22. ZPPPA.
Сви поступци у односу на преминуло физичко лице се обустављају даном смрти (члан 45. Закона о општем управном поступку). Ако је донет било који акт у пореском поступку након смрти пореског обвезника, на његов ЈМБГ, донети су неосновано и не производе правно дејство (решења, опомене, репрограм, условни отпис камате) и потребно је да се сторнирају у пореском рачуноводству.
Сторно неоснованих задужења на умрло лице, које је преминуло треба извршити не по захтеву његовог наследника, већ по службеној дужности јер тај обвезник не постоји од дана смрти и даном смрти он је престао да буде порески обвезник и нема предмет опорезивања.
Поред тога, за дуг преминулог лица по основу обавеза које се односе на период до дана смрти (ако тај дуг постоји), у предметном случају је наступила апсолутна застарелост (обвезник преминуо 1997. године).
Законом је прописано да до дана спровођења заоставштине, а од дана смрти пореског обвезника, обвезник пореза на имовину на права на непокретности преминулог обвезника је држалац непокретности.
У периоду након расправљања заоставштине покојника, до дана продаје, наследници су били у обавези да у року од 30 дана од дана правоснажности решења о наслеђивању, доставе надлежној ЛПА, пореске пријаве на основу којих се утврђује годишњи порез на имовину, наследницима.
Напомињемо да се утврђивање обавеза пореза на имовину врши у складу са одредбама ZPPPA о застарелости права на утврђивање (5 година), што значи да се у 2019. години могу утврдити обавезе почев од 1. јануара 2014. године.
Уколико је након оставинске расправе донето решење о оставинској расправи којим је одлучено да је син наследник предметне куће, при чему је то решење донето пре 1. јануара 2014. године, онда је он порески обвезник коме се у складу са одредбама о застарелости (чл. 114. ZPPPA) може утврдити обавеза од 1. јануара 2014. године до дана овере уговора о купопродаји код јавног бележника, дакле до 22. новембра 2016. године. Након, овере уговора о купопродаји код јавног бележника, настала је пореска обавеза купцу (чл.10. став 7. тачка 1) Закона о порезима на имовину).
Међутим, ако је наследно решење донето после 1. јануара 2014. године, то би значило да је у периоду од 1. јануара 2014. до дана наслеђивања, обвезник пореза на имовину био држалац непокретности (јер ималац права својине није био одређен), па ако постоје докази, за тај период би се могао задужити купац непокретности за кога наводите да је становао у предметном објекту.
За период од дана наслеђивања до дана продаје, обвезник би био наследник (син), јер у том периоду он има право својине, а након продаје купац је поново обвезник.
Дакле, порез се не може утврђивати и плаћати на умрло лице, а обавеза је наследника или држаоца непокретности, да обавесте надлежни порески орган о смрти пореског обвезника, доставе доказ, као и да доставе попуњене и потписане пореске пријаве за утврђивање пореза на имовину у складу са Законом.
Потребно мишљење у вези примене члана 70. Закона о планирању и изградњи. Наиме, када надлежни орган Општинске управе донесе решење којим утврди земљиште за редовну употребу објекта по процедури предвиђеној чланом 70. Закона о планирању и изградњи, те утврди престанак права својине на земљишту, на који начин се регулише плачање тржишне цене земљишта за редовну употребу објекта? Да ли се власник објекта истим решењем обавезује на плаћање цене, те се по правоснажности издаје потврда о измиреној тржишној цени, а што представља услов за књижење правоснажног решења код Службе за катастар непокретности? Чланом 70. не дефинише се поступак и начин наплате.
Чланом 70. став 1. Закона о планирањуи изградњи је дефинисано да је земљиште за редовну употребу објекта земљиште испод објекта и земљиште око објекта, које испуњава услове за грађевинску парцелу и које по спроведеном поступку, у складу са овим законом, постаје катастарска парцела.
Решење којим се утврђује право на земљиште за редовну употребу објекта доноси надлежни орган ЈЛС.
Чланом 70. став 7. Закона о планирању и изградњи прописано је да у случају из става 6. овог члана, ако је земљиште испод објекта у јавној својини Републике Србије, надлежни орган у поступку озакоњења на утврђену површину земљишта прибавља сагласност Републичке дирекције за имовину Републике Србије. Ставом 8. истог члана Закона прописано је да акт из става 7. овог члана представља исправу подобну за формирање катастарске парцеле. По формирању катастарске парцеле Републичка дирекција за имовину Републике Србије отуђује новоформирану катастарску парцелу власнику објекта из става 6. овог члана, у складу са овим и посебним законом.
С обзиром на то, да се на питање отуђења грађевинског земљишта искључиво примењује Закон о планирању и изградњи, с тим у вези чланом 100. став 1. тачка 3. Закона о планирању и изградњи прописано је да се грађевинско земљиште у јавној својини може отуђити непосредном погодбом у случају формирања грађевинске парцеле из члана 70. Закона о планирању и изградњи (земљиште за редовну употребу објекта).
Стога је, након правоснажности решења којим је утврђена површина земљишта за редовну употребу објекта, а ради се о земљишту у својини РС потребно исто доставити Републичкој дирекцији за имовину како би иста покренула поступак отуђења тог земљишта у редовном поступку.
Након правоснажности решења приступа се закључивању уговора о отуђењу, методом непосредне погодбе, под тржишним условима.
У случају да је титулар права својине ЈЛС, тада се након правоснажности решења којим је утврђено право на земљиште за редовну употребу објекта приступа изради Уговора о отуђењу грађевинског земљишта, непосредном погодбом, под тржишним условима, а све сагласно Закону о планирању и изградњи, односно сагласно Одлуци о отуђењу грађевинског земљишта, ако је такву одлуку донела ЈЛС.